Књижевне новине

Анђелко Вулетић:

Молитва

ископано па искапало коријење кад би се и ту остало црни се изгубљено на у очи окренутој плочани грког безгласја пред недоходном шумом живота превисоком и кад би сва досадашња _ поколења маратонског рода неседично излила своје брзине да плану у чаури мјесто барута

из мутних утроба из неопраних џепова што лебде заједно с нама над“ градским каналима продире жута свјетлост извали о те гтустерешетке

и не дајући јауку да је престигне шкрипи па од тог сво црвена разлијева се

разнобојне хрхтавице у јатима на ' појила долазг

па запуштеним окрајцима

које на длановима носимо

с другим биљем пи мљечне ријечи пису

исуморне

усне пале ватре свих боја

(свакако једна пе погодити

неко ће се па први поглед дар допасти )

усне су мајчински топла. брана тај меки лелујави слап преко ког навиру росна зрна молитава

које обично крепају

као пред тумном млад мрав

кад још не зна кад се стиди красти

скитниЦцаА

заковитлан несаницом надања —

свануће ваљда већ једном

нарогуљи се кроз пластове киселог "мрака

зору за сббом завади (сј кад би ме макар и најтубавије. једно њено стадо једном чуло)

пљувачку саму размути на. длану (негдје постоји некаква шалица за кафу)

брезовачом уклони остатке | недовршене љубавне ноћи (кад сам оно ја одболовао своје | љубавно повечерје ин како)

свуд десно (окречи се на коју хоћеш страну) свуд лијево (за какву за чију зору . ја овуд газим) једино браве отворених очију дишу

док диме као млада смрековина | бедра жена и других поклопница и осталих | ваљушанки а бедрогасци шљемове натежу (а | нећеш зар у шаку као сељак кад за будућег краљевића марка. чак ни у деветом селу сламе за лежај нема)

а прозорска стакла као курве

намигују

поћна слузомељавина омакне се понека с балкона

(шта ће ми онда јутарње симфоније)

он дубоке има дланове

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА"

(СПАВА ЛИ ЉУЂА ИЛИ ЋУТИ БЕСАН

Мирослав Јосић Вишњић

„дошле му главе кажу

Његове небеске покваренице

ИМ смешне су гласине о бодеж Са отнеџцима људских прстију" ВАСКО ПОПА

ТОГ ДАНА смо Братко, Љуба и ја, у рано јутро, пре пеглова, џопа. Пеје и Наташе Николајевне, а тек што је месец пре: шао на другу обалу Мостонге, кренули у вранешевску пивару. Шпидитер су падлетале звезде, атар се будио, пливајући у мирисима хмеља, кудеље и јечма, а ми смо седели на сицу, умотани у ћебад, пушили и уживали у складним покретима коњских ногу. И тек кад смо прешли сентиванеку ћуприју, почело је да свиће. ,

У Вранешево смо стигли нешто пре пет сати.

Најпре смо коње зауставили, стотинак метара пре двоглаве раскренице, пред Рајским Вратима, кафаном Љубиног пријатеља, из војске, Мирослава Павловића. Авлијска капија била је шпром отворена, столови већ прекривени белим чаршавима. Плави и првени точири лада, раширеног по жичаној мрежи пад кафанском баштом и око ње, мирисали су као летња киша и као млада жребад.

Б, мој пешадинаџ, казао је Мирослав Павловић, да те сад капетан Ранковић види како седиш на шпидитеру и какве коње имаш, подбочио би се, развукао усне као терпеш и рекао: Љубомире Секулићу, ослобођен си пожарства до истека војног рока. Излаз у град сваки трећи дан од 0 до 24 часа, Мрков ти је сад, Љубане, већ озбиљан коњ. Мора да га храпиш златним зрнима зоба. А и ти си се нешто удебемио, Љубане мој. Мора да те сестра Александра кљука као каквог тусана. Па, силазите већ једном, да попијемо коју н потричамо. Ко зна кад ћемо опет овакву дружину моћи ла скленамо. Живот постаје све тори, не падају више печене шеве. са. неба, непријатна изненађења вребају па сваком кораку. Човек је данас једно, сутра друго; ујутро 00г, увече пепријатељ народа; сад препелица у руци, а већ после неко. лико тренутака .. . Па, силазите, пријатељи моји, силазите већ. једном, на земљу.

Онда смо коње зауставили, под крунатим и пожутелим липама у Ајнштајновој, пред светло зеленом кућерином са великим, отвореним прозорима, кроз које су, у вечерњим сатима, извиривали туберани, На меку, зелену траву скочио је Бралко, држећи у једној руџши писмо, У другој пакет.

Госпојице Људмила Николајевна, викао је аушкајући прстима по рагастову седмог прозора. Чујете ли ме, тоспојице Људмила, Николајевна2 Јесте ли будни2 Јесте ли у соби2 Ја сам. Браско, Братко Маршал, ваш Паја. Можете Ан ла приђете прозору пи примите писмо и пакет што вам се стрица шаље Или да убем, можда»

Промоливши најпре своју ћошкасту тлавурду кроз о ишкринуту, изрезбарену капију, искочио је на улицу мало. умнн вратар Џетар.

Престани да лупаш и галамиш, идпоте нпједан, сиктао је претећи кажипрстима. и увлачећи главу. Пацијенти у ово време доручкују. Кад ћеш већ једном да. научиш ред, пдно. 1е2 Долазиш овамо сваки дан и лупаш као сивоња. Запам"но сам ја тебе. Зваћу ватрогасце. Зваћу милицију. Марш кући, Марш кући. ј

Вранешево се већ купало у светлости, на кровове кућа

НАУСЛРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШ!

слетали су толубови, а ми смо касали главном улицом: коње је обливао зној. И кад смо прошли, кроз цитанско насеље, у ритовима крај Дунава, жерав п мрков бизи су у пени као под ињем. Прешли смо преко дрвеног моста, на једном рукавцу, пролазили кроз шумишу врба, чије су жуте ресе виг силе над нама као цветови зевалица и, каменим путем, прилазили Рибдњаку: великој зеленој кући, на широкој ледини крај Дунава, уз коју су стајале тезге и сандуци са риоама. Напунили смо најлонске џакове сомовима, штукама. и ша ранима, налили воду са прикрупом, па: кад смо у пивари » палили пуно буре пива и подитли на шпидитер меколико сандука са флашама, кренули смо према. Сентивану, путем норед пруге, испод топола које су цветале свиленкастим па» перјем.

Било је већ скоро подне и коњи су били жедни. Љуба пи ја узеди смо каблове 1, па првом салашу, понудили те доброћудне животиње хладном сланачом, у

А кад смо прешли сентиванску ћуприју, и кад смо обиШАН цитлану, спустили смо се летњим путем па ооалу Мостонте и кренули према. Другој Природи по детелини.

Кад смо прошли окуку и избили на. ленију, „угледали смо старог Тепсијицу како, ћопајући прашњавим путем, па ланџу вуче свог Жућу, мокрог, са исплаженим језиком, Ар“ жећи велики воргов у пискривљеној руци.

Ухапсили су јутрос три Цигана, товорио је пењући се на шпидитер, што су ноћас код Немање Бежанова одсекли коњима репове. Стоје пред Општином, са лисицама на ру кама, са реповима на варају. Док. пису признали, милицајан Борка. их пендречио, па. после поливао водом, да. дођу себи. Сад су се сигурно већ осушили на сунцу, а стајаће тако тамо до мрака. ; у

Скидали смо кошуље и мајице, брисали зној са врата, лица. и. леђа, а коњи су махали реповима. терајући муве.

Усусрет пам је трчала Александра, боса, у ружичастом костиму из два дела, Коса јој је била мокра, колена. блатњава, а тело окићено песком. На обали, на дасци за скакање, седели су Пирешка, пи њен оташ, Пишта, Фазекаш. Стари шу, мар сунчао се у подужим, пархетским. таћама, а Пирика у црвеном костиму, са, дубоким. изрезом на леђима. На њеном левом куку блистала, је златна плочица са натписом „СћапеПе". Смејала се Пнрошка и прстима мреила коврме које су

Таласасто цветале на њеном сјајном челу уплима = мртмлку. = а је пекде бу у великом титању, Густика. Александра је пекла рибу У Век. аџ АИ кувао рибљи паприкаш у два кот лића, а купа МА су аег 54 у на пиво и унапред плаћали ручак, Беле руке УЦИ биле су масне и брашњаве, шарани су цврчали, а а плјуја, је прешао под дуд код котлића. и облизивао прсте, Спустили смо бурс са шпидитера у подрум, ставили ФАВШАН АРМА"

У 4 ~ у у Е Пре мач У не пива, ракију и вино У балонима У велики ФРИЖТАВР у собици, п после ређали плехане тањире, кашике, ножеве и виљушке ма дугачке столове, под л03ом ладом и трском Друге Природе. Обалом Мостонте ширили с! се МИРО чене и куване рибе: и купачи су одблетали око кафане као лептприце и комарци око упаљене сијалише ноћу, 5

Певачица је швићкала камџијом, пад главом лепе кобиле, Братко затезао нове кајасе по цупкао па седишту, а Љуба п ја причали на задњем седишту. Пенелопа је касала, издижући. тлаву, окрећући уши, Пут под нама се крупно 4 прашина се Аизала, испред сунца, као завеса. На улазу У Провалије, пред рампом, сачекали смо да пробе теретњак. Стари Благоја почео је да окреће ручину тек кал Је и последњи вагоп дуге композиције увелико прешао водирову 16 пију, Разбашкарено, уваљена у своју велику илстену СТОЛИцу, седела је сисата Гордана пред бирцузом, кол тарабе, уз стару пешчару, по којој су још само деца, попскад, бацала дрвене кугле. Иза нас су остале Дакине Јамуре, преплавље“ не олатњавим дечацима и девојчицама које, са илуцерима па леђима и трудима, уче у плићаку да пливају, По Провалмијама, са џаковима на леђима, тратачима илг бицикловима, лутали су одгајивачи свилених буба, кидали немилосрдно худов лист, пунили вреће, џакове, по после тим зеленим крппцама хранили своје животињице. Стајала су прел Опште ном три Шиганина, 4 милиџајац Борка шећкао је: лупкатући пендреком 1 морсковачом по длану леве руке им по десној бутини. Футрола са пиштољем била је отворена, кравата отнуштена мо торње дугме на маслинастој кошуљи „откопчано. Босанци су лежали на трави око трансформатора, испред посластичарнице Пеливан, јели вишње и сла нину по шутпрали празне конзерве. Са балкона биоскопа Звезда цурили су слапови мелодија, у Мерану пова певачица радила је већ увелико: њен крештави глас продирао је чак ло Механизације по до високог споменика палим борцима у Парку пионира. |

Рајко Станичков отвори капију и ми уђосмо, А кад смо покупили све ствари, разбацане по тавану старе Љубине куће, куће коју је Исидор Секулић мазидао, цосле пожара у којем је изгорела велика кућа, кренули смо према Мостонги,

Светлост је умирала и више пије било онако несноп“ Љиво ТОПАО.

Цигани су још стајали, пред Општином (Борка је звиждукао) кад смо, поред школе, скренули у Улицу Дудова, напуштајући ЛПровалије.

Код рампе смо опет чекали: да прође шинобус из Б, Б. са путницима који се матињу кроз отворене прозоре. Путем смо сретали купаче на. бициклима што су се, после супчања и брчкања, враћали у село. Вранци су слетали па батреме око салаша, ивркућући. Још само понекад, по попегдо, у» летаде су вране да би, скоро мстовремено, нестајало у тампом зеленилу биљака. Пенелопа је сама скретала, кад је требало: пут до Друге Природе познавала је толико добро ла би, без кочијаша, по дању и ноћу, могла да стигне у кафанску авлију.

Ноћ је била тиха, било је мало звезда на небу, а на свим странама света светлели су свици. |

За кафанским столовима седело је двадесетак тостију, Густика је свирао трговцу Баћики на. уво „Подмосковске вечери", а сасвим у углу седели су молер Мирко, Бранислав Црња и једна бајна плавуша. Наташа Николајевна и њене љупке сестрице, мало тужне, штрикале су на клупици поред шанка, У собичку пола Пеје сијалица није светлела. Павле је Пенелопу привезао за шиндитер и ставио пред њу сено. Онда смо Љуба, он и ја сели за стоп заиграли треферанс.

Пирика се пресвукла у кућерку, преправљеном после пожара, ми већ је спремна чекала поруџбину. На себи је имала уеку, мрвену сукњу м плаву, провидну блузу, чија ува. торња. думета није закопчала. Коса јој је била затегнута, са раздељком на средини, и завршавала се меком, веома растреситом пунбом, која је падала. на њен дуг врати обла рамена. Са: сваке стране ставила је по један чеша», који је залезао немирне праменове коврџаве косе.

Баш је Љуба. мешао карте кад се, на друтој обали Мостонте, зауставио аутомобил. Изашла су три човека.

Хеј, хеј ви преко, викалдн су, може ли се до вас чамцем, да не идемо до ћуприје или скеле чак:

Како да не, узвикнуо је Љуба, ево већ долазим.

И. потрчао је према. обали, скочио у чамац, завеслар. Керови Наташе Николајевне почели су да лају, а прозорчић аи је засветлео. Сове су почеле да излећу из торња. у ноћ.

Гости су сели за. сто, прекопута. Мирка. молера, Бравислава Црње з бајне плавојке која им је била леђима. окренута. Џело вече поручивали су коњак, виски им шљивовицу. Пили кафу. Вечерали. Александра им носила пиће, прилазима столу на скоро невидљив покрет кажипрста, преносила. њихове жеље Густики, ћутала, кад су је тапшали по раменима и догицали њене кукове. А ми смо играли преферанс и полако пшјуцкали шампањац,

После поноћи, један од њих цочео је да писује ин лупа све шио је било на столу. Чаше м флаше летеле су по Другој Природи: падало је стакло по гостима као киша. Једно парче погодило је Љубу, једно бајну плавушу У разголићеп врат: потекла је крв и Бранислав Црња скочио као опарен. Сви су поустајали, музика. ућутала, п за тренутак настала тишина.

Онда. је Бранислав Шрња треснуо кабадахију песницом

по сред лиџа и овај је, преко ниске ограде, пао на шљунак.

Љуба. се у једном скоку нашао крај њега и помогао му да устане. А кад је тост стао на ноге, у тетовим рукама засветлело је сечиво ножа, Потрчао сам, нож је већ био у ваздуху. Александра је крикнула.

Запрепаићен и збуњен, стао сам: писам могао да коракнем, ни руку помакнем, ни проговорим.

Пред моје ноге пао је Љуба, црвен као шицак, модар као божур, са ножем у трудима из којих је текла тамна крв, која се разливала по земљи као топла смежа и мирисала ма оосиљак ми мајчину душицу.

КРИМЕВНЕ НОВИНЕ