Књижевне новине
,
|
ЈАРА, РИБНИКАР; ЦРТЕЖ МИЛИЋА СТАНКОВИЋА
плотско и духовно
ПИСАТИ, то увек помало значи савлада вати отпоре средине, супротстављати се тврдокорности њених навика, демистификовати њене табуе, оспоравати фиксне норме њеног понашања, Скала вредности коју нам нуди свет имагинације, ретко се поклапа са освештаном скалом вредности која служи као регулатив средине, па се подозрење према чину писања понекад спонтано претвара у подозрење према професији писда.
Још сложенији ти отпори постају када. је у питању жена—писац. Традиционално неверовање у више стваралачке потенцијале жене није сасвим ишчилело чак ни у нашем времену, у малим културама 1пототову. Препреке су бројне, а премошћују се стоичком упорношћу, преданим радом, фанатичном припадношћу своме опредељењу. Добро је то знала узор-жена наше књижевности, Исидора Секулић, за коју писање није било начин изражаваља, већ стил живљења. Добро 10 зна и Јара Рибникар, писац чије је дело мало или нимало кићено ловоровим _венцима признања п награда. Мпак, то дело оставља за собом све приметнији траг, дуг скоро двадесет и пет година, 1 бива предусретљиво примано широм света,
Збирка приповедака „деветог дана" (1953) била је за моју генерацију колико пионирски подухват толико и откровење. У прози која је упорно и годинама нудила једностране хероје револуционарног 3а-
носа, јављали су се акорди потпунијег, проблемскијег м, самим тим, реалнијег доживљаја рата и револуције, Међу
првим и међу најкултивисанијим, били су
и онш садржани у приповеткама збирке "
„Деветог дана .
Рат и револуција, тема и драма Јариног живота, остали су тема и драма њене литературе. Алп без искључивости, без фик> сације. Радозналост пред новим обливима живота отворила је простор и за један другачији, разноврстаћ, богат, нов тематски круг.
„Пожурити у трад, У дан. Плен и сенку, лов и камен мудрости, скупа заједно" писао је, у младости, Душан Матић. Јара Рибникар слуша буку дана, настојећи да разазна мукле тонове епохе. Њени прети без превеликог устезања пребиру по дневној лаџчини. Простор њене имагинације
широм је отворен за живе слике друштва.
и људи чији смо савременици,
Преступници из романа „Бакаруша", периферијска сиротиња што кује заверу окључивања у један потпунији, свестранији живот под тескобним сунцем немаштине у збирни „Ја, Ти, Ми", људи погрешног романа „Недовршени круг",
корака из) 5) пространа једна фреска збивања, хтења, гласова п лица — извучена је из нашег
времена, друштва и поднебља.
Акценат никада није па спољњем, деко“ ративлом, документарном, општем, Јара Рибникар хоће разлоге унутарњег кретања, профил лика зароњеног У мутне воде сопственог живота. Драма. унутарњег ис жустра води редове њене прозе и када фабула прима изразито акџпони карактер.
ам, у коме истанчаоблик _ разуђене, изнијансиране језичке арабеске, јаких и по кричавих метафоричних напона, понекад пренлављује садржаје прозе Јаре Рибникар. Сазревање, као да је поступно обуздавало тену етзалтацију метафором, њену потребу за погомиливањем лирских елемената исказа. '
Својеврстап априз пост осећања узима
5 ;
У најновијем ромашу, „Јан Непомуцки"“, иазиремо пропориије једног дубљег склада између лмрског по психолошког. Ходпо мукама епохе, животна одисеја Јана Непо мунког, музичора и КОСМОПОЛИТС, човека
кога ветрови времена бацају с краја па
део пекара и ои
|
ПОРТРЕТ
Јара Рибникар
+
Опет нас је прогутала степа. Сретали смо јахаче. Док би се приближавали, питао сам се чија. ли је то патрола. Из ког пепа треба, да извадим документе2 У десном сам имао белогардејске, У левом совјетске. Али нико нас није зауставио. Упутили би нам мрачни и помало зачуђен поглед, и продужили би даље. Дан је био бескрајно дуг. Али вечери није било. Сунчева кугла се тешко
· свалила иза хоризонта који нас је стезао у свој круг, и настала је црна ноћ. Наш је конвој стао. И људи и животиње спремали су се на починак. У близини сијала се челична површина сланог језера. Терен се спуштао према Каспијском мору. Коњи нису хтели да пију. Чим би воду помирисали, одвратност је прострелила цело њихово тело У дрхтавици. Кад смо се привикли на изненадни мрак, приметили смо звезде изнад нас. Њихов сјај се појачавао како је ноћ одмицала. Никад пре и никад касније нисам доживео тако огромно небо и толики сјај звезда. Биле су близу, чинило ми се -додирнуо бих их да имам храбрости. Лежао сам на ћебету и дуго прелазио очима с једног краја. хоризонта на други, одгонетао сазвежђа, читао звезде по имену, знао сам их само мало. Што сам више гледао то су више падале по мени.
Небо је ту. То откровење ме порази. Увукао сам ваздух у плућа. Замириса на некакав зачин, који је мајка стављала у чорбу од .кромпира. Откровење ме нагло издвоји од осталих који нису знали да је небо ту, с нама, међу нама, у чаши, у оку, међу ногама кракате камиле. Опипао сам
свој длан, припалио шибицу и брзо погледао ли-
није длана и утврдио — одавно их нисам погледао — да је звезда уметничког надахнућа још ту; испод четвртог прста, а да је линија живота, која је у мојој младости била прекинута негде на средини, закрпљена танком цртом-која се урезала у длан током последњих година, ко зна када. Шибица је брзо изгорела. У раздраганости, усне су ми се развукле у осмех. Небо је са мном. Присутан сам у небу. Хтео сам да викнем: присутан сам. Ја сам небо.-Било је то сасвим луцкасто, али исти-
нито. Знао сам.
(ОДАОМАК ИЗ РОМАНА „ЈАН НЕЛОМУЦКИ )
крај. Европе, и који са миром месечара пролази кроз пожаре друштвених немира, ратова м револуција — јаким се нитима везује у композицију једног романа „људске судбине", у дело проницљивог разлагања човекових могућности, пораза пи способности да одоли. Стални мотиви прозе Јаре Рибникар — љубав човека п жене, у не разлучивој симбиози плотског п духовног, затим јединке суочене са патетиком историјског процеса — овде су обликовани са инспарацијом _ која сведочи фазу пуне стваралачке зрелости овог аутора.
Петар. Џаџић
У ШУМИ ЖИВОТА
ЈАРА РИБНИКАР узима. често обавезу да тумачи рашомонске приче наших _ дана, потпуно спремна да верује исповестима тих својих посувраћених, личности, тих изгужваних егзистенција које се тискају по перонима наших железничких постаја, неспремне да мекамо отпутуђу, али и неспретне у својој, самоодбрапи. Препустивети се, дарно, још КЊИГОМ „Деветог дана" (1953) великом и чистом ризику откривачког процеса, поверовавши једном за свагда како је човек сам са сво јим тлапњама и својим ожиљцима, у ОВОЈ вреви која се зове искрзана садашњост и маговештена будућност, Јара Рибникар је у нашу прозу унела смелост да у првом даху, у врелом додиру тих такозваних на ших стварности, у сазвежђима личних тратедија које се тамно пресијавају пред хропичарем, препозна неке од битних особина овога нашег тренутка. То препознавање траје, у сфери њене суптилне, богато нилансиране литературе, ево већ двадесетак година, и никако не прети заустављањем. Овај живот за Јару Рибникар је на. шуму налик, туст у неспоразумевању, неминован у храбрости сваке врсте. Заборављени су, на жалост, неки њени давни фрагменти о рату, о заседи, о жестоком болу усамљености који су, написани тако рећи на почетку једне усправне књижевне карије ре, јасно назначили какав и колики јесте
· митерес ове списатељице која не подноси
меки штимунг, нити пак умиљату фразу сентиментално усуканих „ ЖОНСКИх. аутора.
Њене књиге „Деветог дана", „Дарго", „Бакаруша", „Ја, Ти, Ми" увек настоје ла наслуте онај фамозни, вечити остатак под чијом се скрамом личност скрива или нестаје, Не остављајући никада своје ЈУ“ наке суровим, елиптичним пресудама, Јара Рибникар је настојала, и још увек па стоји, да укупност егзистенције, очај У самљености по случајеве злочина сагледава
често отуђених ·
"њен најбољи, најостваревији роман Непомуцки" заправо видик без краја, опер
комшлексно, у ботатом контексту многобројних, чистих асоцијација којима на ње-
"цим страницама. није тесно и које се не зау-
стављају никада. Написао сам једном, у парафрази давне Матићеве речи, како је Јан
важен суровим, непрестаним ватрама и пожарима Октобра, када се на релацијама од Москве до Саратова по од Волте до Црног мора устрептало јавља то велико, но-
во, пепознато време у које је њен јунак“
загледан без краја, али и без предрасуда. И сада мислим да је тај исти „Јан Непомушки", који је заслужио крупна признања, сав густ од једног особеног амалтама интимне хроничарске синтаксе п устрегталог немира. једног уметника, један безмерни видик без краја, и да се као такар надноси над ово наше време без остатка, уклапајући се у његове форме, али презирући његове униформе, без сумње.
М нас се, још, далеко више, на жалост, цени онај који ће, по неколиким најавама гласних сензала, написати добре књиге, нето онај који их је, далеко од пропагандне, кликашке машине, остваривао. Јару Рибникар, срећом, није пратила ефемерна, крештава бука рекламера, нити је она — као што се то дешавало понетде — постајала лаџреат хиром забављача и кафанских сто лова који, као код Карла. Крауса, лебде по хоризонтима овога света, одлучујући о признањима, угибајући се праведним 02 лукама.
Недовољно читана п подржавана у напорима да ту такозвану актуелну тему нашег поднебља изнесе у свет богате, слојевите литерарне фактуре, дакле м даље изузме из списка и кодекса. ситиореалисти-
" ког поступка, Јара Рибникар у конфиту-
рацији нашег прозног израза заузима јелно од битних, све видљивијих и утинајнијих места. Било је, понегде, неспоразума у вези с књигом. „јан Непомупки": тај богати роман је третиран као књига која је, с потписом и знаком свог аутора, изненадила књижевну јавност. Била је то још једна заблуда наших хроничара, наших не довољних ми недовољно пажљиво консти туисаних лектира. Наиме, „Јан Непомуцки" је, без сумње, роман са прошлошћу, и једва да би се могао замислити без уз лазне линије прозних остварења овог аутора, на релацијама од „деветог дана", преко „Бакаруше" ми трилогије ја 5 а. Ми". Његова вертикала не шикфа пи из чега, већ из тананог плетива и" рафинованог дугорочног приступа Јаре Рибникар. Па као што је, међу првима, у сферама наше послератне књижевности, истовремено мако.недовољно рекламирано, одбацила мноте елементе цриобелог сликања и јефтиног репортерског поступка У домену ратних мотива, тако је исто у овом. јединственом роману, за кога је, са многобројим разлозима, речено да представља нашег „Доктора Живато", одбацила п пад
расла Многобројне девијације ин барокне итресије своје раније синтаксе, остваривши та тако у најбољим традицијама свог сопственог талента, :
Више од свега Јара Рибникар, као прозанк, али ни као песник наших ма изглед сивих дана. притушених свакојаким пормама н реформама цивилизације, а највише геним заборавом, суровим као пролазност, не верује конвенционалној синтакси, том уходаном, излизаном ручнику ко. и нам се, тако често, намеће као неминов пост. Стога је она п даље, и непрекидно У праву: између спокојног мира и привида статичности, и онога што се, још, срећом зове ризик непознатог, она је изабрала шансу неуобичајеног, нарочитог рукописа који не дописује пити пак описује овај наш свет, ове наше људе и крајеве, већ настоји да их докаже у њиховој бити, у њиховој осамљености. Та шанса, уосталом, можда 1 није: питање избора. Она је имапентна основној природи њепог дара.
Арашко Ређе:
ВЕРУЈЕМ У КЊИГУ
ЗАШТО пишеш» — пштају ме. Заппо пи шеш, у овом времену, кад човек не стиже ит једном дневно да се окрене самом седи, ни да застане да размисли. Ни да се посвети најмилијем, ни да жали за изгубљеним — у овом убрзаном дахтању савременог живота.
За уметност потребна је локолица. Једна племенита доколина оних који дају и оних који примају.
Али ја верујем у уметност и та вера не зависи пи од којих околности. ДАоколице има. Само није племенита. Уметности има п у највећој оскудици доколице.
Неумштан је опстанак _ књижевности, сигурна је њена неуништивост, њено трајање. Верујем да се без књижевности не може живети, а најмање у модерном све'у у коме почиње паучнотехничка револуцнја, верујем у снагу уметничког стварамаштва: уметност је, поред још нетакнуте природе, наше једино уточиште и наше једино чистилиште; извор на коме се може нахранити људска испрпљеност, живо под земље које својим ерупцијама изазива таленте и захтева од људи велике подвиге. Област · истраживања п открића, област тако благих граница да се не могу назрети, област која својим простором одговара само животу, човековом космосу опвиченом последњим његовим сазнањима и последњим његовим сном.
Верујем у књигу јер је писмо сваког свакоме, верујем у реч јер се њоме издвајамо из животињског царства, верујем У вид но у слух човеков, верујем у мотућпост споразумевања.
Јара Рибникар
НЕМАЧКА, АУСТРИЈСКА И ШВАЈЦАРСКА КРИТИКА 0 КЊИЗИ „ЈА И ТИ" ЈАРЕ РИБНИКАР
ЈАРА РИБНИКАР пе спада у ону врсту писаца, којима би „крв и тле" били 0осмновна погонска снага њене уметности а упркос томе у темељу обе њене приповетке налази се једна узбубујућа нада, свест о регенерацији једног напаћеног народа м његовог изванредног обнављања. виталнтета.
(Радио-Аустрија)
ЈАРА РИБНИКАР пише толиком песпичком снатом — да обе ове психолошке сту дије делују као плодови модерног реализма — пуног скривених порука.
(Радно Слободни Берлин)
ОПОРИ и, истовремено, осећајни језик Ја ре Рибникар одговара миљеу и психолош ким ситуацијама њених ликова. За ту аутентичну и богату прозу — којој су туЂи формални експерименти — морало би се наћи места чак пи у скромним домаћим Опбапотекама просечних читалаца,
(ле Ргеззе)
БИБАНОГРАФИЈА
НАША. истакнута књижевница Јара Рибникар појавила се у српској литератури 50-тих година. Дебитовала је као песник, али је убрзо прешла на приповедачки, а потом на романсијерски рад. Позната је и као врстан преводилац, поготову као преводилац чешке поезије.
Јара Рибникар је досада објавила следећа дела: „Иду дапи, ноћи, дани“, песме 1952: „Деветог дана“, приповетке, 1953; „Недовршени круг“, роман, 1954; „Зашто вам је унакажено лице“, роман, 1956; „Ларго", новеле, 1957; „Бакаруша и друге припове1ке“, 1961; „Победа н пораз“, роман, 1963;
„Ја, Ти, Ми", три кратка романа, 1967; „Јан
Непомуцки", роман, 1969.
Дела Јаре Рибпикар превођена су на словеначки, албански, македонски, чешки, словачки, пољски, немачки, сиглески и фламански језик,
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 7
дала