Књижевне новине

РАДИО И ТЕЛЕВИЗИЈА

Рђава и добра литература

ТУЖНА ЈЕ СУДБИНА фјорда! Велики, убитачни морски талас одавно је ударио о челне литице обале — а тек данима кас није један безначајни делић тог бившег таласа. стигне у фјорд, неприметно прође кроз њега и једва ако узнемири површину готово мртве воде... Тешко је побећи од утиска да је драмски програм наше телевизије врло често такав фјорд, у који са огромним закашњењем стижу „таласи из великог света".

Наркомани су пре две-три године били литерарно-психолошка мода у неким западним литературама, а на нашу телевизијску обалу сада се насукао извесни Џон Луис Карлин са драмом „Зид и руже". Улогу „бродоспаса" одиграо је Сава Мрмак. Неколико дана пре емитовања, рекламна служба београдске телевизије покренула је најбучнија новинска звона, обећавајући доброћудном гледаоцу: телевизијско-сценски експеримент, у којем 10 глумаца, при. кованих за столице, презентују искључиво гласом и лицем 46 драмских улога! Камере као мизанспен! Најпознатија имена драмских ветерана — у комбинацији _ са најнадобуднијим представницима тлумачке „младе гарде"! У предвечерје Дана младости од тих обећања није остало скоро вишта. После живог спектакла на стадиону ЈНА, драмски „екслеримент" на телевизији свео се на врло познато концер тно извођење текста — док су камере својим уобичајеним покретима и „плановима" остајале на свакодневној професионалној разини, немоћне да дочарају ништа више од онога што њихов свирепи објектив реално види. Неколико пута употребљени тонски „ехо" стварно је сувише мало, да би се овај вербални игроказ могао крстити телевизијским " експериментом. Поготово ако смо запамтили о. нај одвратчи коктел плача-нарицања-стењања, који се протеже кроз читав уводни део емисије и који спада у област дилетантског примитивизма, какав већ дуго нисмо видели на телевизијским екранима.

Треба, међутим, _ отворено рећи неке ствари о Карлиновом тексту — његова проблематичност далеко надмашује питање доброг или лошег укуса људи са теле. визије и задире у сферу тоталне пнепромишљености, неодговорности и неповезаности с неким животним токовима младе тенерације у нашој земљи. То је једна литерарно безвредна, срцепарајућа причица — погод: на вероватно само за суботњи подлистак намењен америчким домаћицама — о јад“ ном дечаку Томију са порториканско-латинскоамеричким презименом (никако са англосаксонским!), чији је татица пијанипа, мајчица курва, другари уличне силе. пије, „идејни вођа" други пијанац, „зао дух" хомосексуалац снабдевач дрогом, „добри дух" избледела девојчица, па јадни Томи ето тако мора да постане наркоман и да цркне загњурен у каду... Чак ако и превидимо буржоаско-социјалну лажљивост ових „разлога", не можемо остати равнодушни према директном захтеву за разумевањем, сажаљевањем и опрашта њем! Одговорити потврдано на тај захтев, значи дато за право свим оним добро ситуираним клинцима и клникама, који се окупљају „Код коња" пи у подрумима око тог експреса — дати им у руке социјалноодбранашку заставу, признати заводљиви статус „изузетних, трагичних личности". И то у време кад београдски омладинци формирају самосталну службу за помоћ наркоманима, кад сваки трећи млади човек не зна гле ће обезбедити запослење и кад огромна већина младића и девојака слаже вреће са песком на водоплавне „насипе! Тражећи наше сажаљење за „бекство у дрогу", телевизија чини рђаву услугу СВИМ тим напорима — иако покреће занимљив проблем: размишљање о њеним драмским и уметничким критеријумима у целини,

Истовремено — али некако скромно и непримећено — одвија се У нашој непосредној близини један користан посао, кудикамо значајнији од грчевитих, скупих експеримената сумњиве врела: ности, Серија „Радио-роман" (на 11 програ му Радио-Београда) већ дуже времена на популаран и сваком слушаоцу _ доступан начин доноси драматизације познатих свет ских романа. Чињеница је да се данас књига мало или нимало не чита, па „мисионарска улога" ове радио-серије тиме ДОбија још већу вредност и актуелност, 34служујући најсвесрднију подртаку. Профиле Седмице окончана је драматизација романа Томаса Вулфа „Погледај дом свој, анђеле" (адаптатор Раде Војводић). Релитељ Јован-Џон Бурић поступио је на свој познати начин: робустно, оштро диференцирано, у великим драмским „блоковима“ он је читко испричао основну линију радње овог романа, јасно оцртао ликове и пренео нам аутентичну атмосферу која окружује абивања, Желели бисмо да се Џон Ђурић огледа и у драматизацији романа српских реалиста с краја прошлог и почетка овог века — у материји за коју он итекако има афинитета. Могло би се, наравно, дискутовати о срећном или несрећном избору дела за ову серију. о вештини или не вештини драматизација — али све диску“ сије наткриљује сазнање; кроз РАДИОРОМАН познанство са литературом склапа чак и онај слушалац, који се иначе тешко одлучује да купи књигу. Можда. ће после слушања адалтације на радију ипак пожелети да уђе у књижару...

Берислав Косиер

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8

| 5 ПОЗОРИШТЕ

МАЈСТОРИ СЦЕНЕ

Поводом гостовања „Берлинског ансамбла“ Бертолта Брехта у београдском Народном позоришту

„АРТУРО УМ", „Просјачка опера" и „Ко риолан“ — три различита дела Бертолта Брехта представио је Берлински ансамбла трима подједнако различитим сценским визијама, са веома одређеним редитељ. ским хтењима, особеним глумачким креацијама и задивљујућим осећањем за колективну игру и заједничко деловање са позорнице. Ово тостовање се тако претворило У тријумф правог позоришног израза.

Наш позоришни живот био је тодинама опседнут произвољним тумачењима

ЕКЕХАРА ШАЛ У ПРЕДСТАВИ „АРТУРО ХИ"

•

Брехтових мисли о снази и могућностима позоришног израза. Овај велики песник и заљубљеник у сценску реч постао је тако синоним отуђења, хладноће, говора лишеног емоција, поједностављеног реализма, идеолошке пресије и политичког протеста. Новије интерпретације његових дела на домаћим позорницама нису донеле ништа ново и уметнички значајно. И баш зато сусрет са берлинским уметницима омогуЋио нам је повратак Брехту.

Берлински ансамбл је моћан позоришни колектив у коме ништа није препуштено случају. Традиција и искуство немачког класичног, театра не дозвољавају импровизацију и опсену лажним сфектима. Сви су комплетни уметници који У свако доба могу да се представе као про. тагонисти, а по потреби и да замене статисте. Костим није занемарен, сценографија, још мање док шминчка има посебну функцију. Сваки покрет доведен је до

перфекције а товори Артура Уна пред.

Градском већницом и битке пред Кориолима до невиђеног савршенства. Глумци су ослобођени психологизирања, али тач но изражавају карактере пи стања, нису сентиментални а знају бити веома нежни, храбри су и упорни, поседују врхунску концентрацију тако да свако извођење има своју уметничку индивидуалност, сна гу и егзистентност. б

Представе Берлинског ансамбла нису описи догађаја, људских судбина или 04: рећених прилика, него много више; цели“ не које опстојавају управо као аутентични догађаји, ликови, појаве испуњене духом овог нашег света, Реч је о сасвим новој реалности која се оформила од противречности између објективних чинилаца живота и интимних потреба човека. Она има своје просторе, законе и онату која омогућује актерима и гледаоцима да истовремено сагледавају човека и његову ситуацију (а тиме и сами себе) из разли-

пе

МИЛИВОЈ. НИКОЛАЈЕВИЋ: ТРАЈАЊЕ (ПАСТЕЛ)

читих перспектива. Брехт трага за објективном истином — а када је нађе она је

увек лична — пишчева и глумчева. Њихо-'

ва међусобна повезаност је суштинско одређење самог израза. Отуда мисао није крај, већ почетак игре! Да би деловала потребно је да претходно буде доживљена и у човеку потврђена.

Отуђеност, како је замишља Брехт а виде глумци, није толико у ликовима колико у ситуацијама. Мгра је стога природна и са пуним интензитетом дожив“ љаја. „Артуро Уи“ постављен је као гротеска са атмосфером и елементима циркуса како би се историјски лакше сагледало једно време мрака, насиља и људске изопачености. Уз то, цинизам је свуда присутан (запањујућа дрскост Уна на сахрани Дулфита) као начин којим се са анализе прелази по потреби на непосредно закључивање. Када се у тој крајњој стилизацији карикатура доведе до самонегације — оквир се размакне и пред нама је изворна људска природа. Екехара Шал је вођа подземља, кловн али и онај ужасни Хитлер не само по гесту и начину говора нето и по целокупној својој личности. Уместо описа добили смо пресек! У „Ко риолану“ је отуђеност представљена као друга природа човека (илустративан пример је изванредна пластичност сцена у лотору Волшчана у непосредној близини Рима), а у „Просјачкој опери“ као потреба да се унутар хладне и окамењене форме нађе места за изворну поезију.

Редитељи и глумци се изванредно сналазе у тим многоструким пишчевим захтевима и интенцијама тако да чак ни идеолошка субјективност ниједног часа не остаје на декларативности — то је животни став који се непрекидно потврђује у“ самој материји. Ово, истовремено, даје Брехтовом делу далеко ширу платформу — јер му обезбеђује ефикасност и у најсложенијим савременим сценским формама. Отуђење је схваћено и као потреба да театар изнова стекне снагу и значење у свим видовима људског испољавања. Оно што он може да бира — то ни политика, ни филозофија а ни поезија саме за себе нису у стању да му увек осигурају. Уметпици, следећи Брехтову мисао да је свео. бухватност битна ознака сценског чина, долазе до тога да оживотворују чињенице и ставове како би на позорници били верификовани као истине. Изван овако обликованих структура оне не могу да опстоје и зато се редитељске поставке и глумачке креације чине толико савременим и модерним.

Могуће је тврдити да је Берлински ансамбл превасходно политичко позориште. Обично == то значи ограничење. На

• њиховој сцент сви се осећају“ слободни.

Игра Екехарда Шала, као највиши домет у испољавању могућности тако конципираног. хтења, може се узети и као доказ да је друштвено-уметнички став схваћен и као подстицај за освајање сопствене људске природе и афирмацију тако постављеног израза. По своме стасу, очима

и извесним тестовима Шал не подсећа на великс хероје позоришне историје. Али он у себи носи веровање које надмашује његове физичке могућности. То је у чо веку извор нечег увек лепшег, узвишени јег, заноснијег и снажнијег, непрекидног преображења и самопревазмлажења, чудне убедљивости. То је виргуоз (кад говори и кркља), синтеза света што припада модерном и класичном позоришту, вредност која траје и остаје! Ту су и редитељи Манфред Векверт, Петер Палич, Ерик Ентел, Јоаким Теншерт и читав низ даро. витих глумаца предвођених већ живом легендом Хеленом Вајгел.

Сасвим је извесно да је ово био сусрет са уметницима који су нам непосредније него ико пре њих указао на неисцрпне Брехтове сценске могућности. Један метод је доведен до савршенства, али и до стања у коме сам себи постаје супротност, Модерни су али и традиционални, остварују континуитет и негирају га, обезбеђују своме позоришту вредности и не скривају сумњу која их наводи на дијалог о потреби да се иде даље. Имају свој стил, своје врлине пи мане, знају шта хоће, заносе се поезијом и не одустају од ангажованости у савременом свету. Све нам то даје за право када тврдимо да је го. стовање Берлинског ансамбла најзначајнији позоришни догађај овогодишње сезоне. Петар Волк

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

"| Дневник

о пзложсама

Миливој Николајевић Уметничка колонија у Ечки

МАЈ. Миливој Николајевић (Галерија Дома ЈНА). Мића Николајевић припада уочиратној тенерацији наших уметника ко. ја стицајем ратних околности а и по данашњем тенерацијском ранговању никада није била „средња“. Уметничко 'школова» ње завршио је 1938. у Београду, 1940. постао члан групе „Десеторица". Самостално је излагао 1936. у Руми, колективно на Х1 и ХП јесењој и ХГ пролећној изложби 1938. и 1939. у Београду и са „Десеторицом" 1940. у Београду и Загребу. Исте, 1940. године, добија награду из Фонда др Бурице Борђевића.

Млађи од старијих из предратне „два“ наесторице" или „Облика", старији Од по слератне „Децембарске групе" која данас чини окосницу средње генерације, чланови „Десеторице" нашли су се на некој чудној размеђи, не припадајући ни једни: ма ни другима. Свака птица своме јату, а њих је из те генерације десетковане ратом мало преостало да би га образовали и усмерили правац кретања у послератним збивањима. Остајали су усамљени и расу. ти, препуштени себи и ослоњени једино на себе. Највећу способност за опстанак на вулканском тлу савремене уметности показали су Мића Николајевић и Цуца Сокић. Остали нису имали ту снагу да кроз борбу своја веровања уздигну до пуних стваралачких израза,

Та судбина неодређености ни до данас није поштедела Мићу Николајевића, Ка ријеру је започео као сликар, наставио као изванредан цртач, продужио као суљ тилни графичар, да би се ових последњих година поново посветио готово искључиво сликарство, и то пастелу. ИМ ту, у очима. многих, графичар се испречио пред сликарем, а навиком уврежено мишљење не допушта да му се и овај други статус призна као првом равноправан. Јер, истини за вољу, у питању је један исти поетски свет, чак и исказан сродним техникама. Објективно гледано, нема места прављењу великих разлика. Тај свет може да се води или не воли, али он је јединствен и свако давање приоритета једној од техника је вештачко. Промене које су уследиле нису изазване променом технике већ унутарњим променама у самој уметниковој личности. Пређашњи источњачки суптиални лиризам добија све изразитији драмски набој, асоцијације постају гушће и сложеније, површина воде претапа се у простор и време, нежна ткања пловећих калиграфских записа претварају се у фантазије оронулих зидова са сенкама живота и смрти или траговима космичких насаућивања. И поред тих квалитативних промена, Мића Николајевић се у својој правој бити није изменио. Остао је онај исти, интимни и тихи поетски хроничар својих емотивних стања који ће у речном протоку са титравим грањем, у забаченом рукавцу са мртвим лишћем или у чаши воде с једним скромним цветом пронаћи мноштво под: стицаја да изрази своје осећање света.

Изложба Уметничке колоније у Ечки (Галерија Културног центра). Пренмућство ове изложбе је у томе да се не ради о из ложби прошлогодишњих учесника Колоније, већ о избору 30 слика и 10 скулптура из фундуса. Савремене галерије Уметничке колоније у Ечки који броји око 700 експо. ната.

Многим уметничким делима насталим у процесији текућих година које неумитно навиру, уколико не доспеју у музеје и талерије, убрзо се губи сваки траг. Ишчезавају путем поклона мили приватних откупа и бивају заборављена. Тек велике индивидуалне или тематске ретроспективе извлаче их преко каталога, писаних тек стова или репродукција из тог заборава, дајући им одговарајуће историјско место и значај. Трагање за тим делима отежано је годинама заборава и код самих аутора. А онда се у збирци неке од наших коло. нија, на пример у Ечки, пронађу такви драгоцени комади. Када се у догледно време буде правила историјска реконстру“ кција српске уметности шесте деценије, на њој ће свакако наћи места и дела Стојана ћелића („Предео, варијанта П" и „Северни део града" из 1958), – „Месечина" Ивана Табаковића из 1956, Србиновићева. „Жена са иконама" из 1958, „Плава машина" Зорана Петровића из 1957, Вујаклијин „Вепар" из 1956, „Фигура са гусала" Ксеније Дивјак и многе друге слике и скулг-

· туре из богате колекције Савремене гале-

рије Уметничке колоније у Ечки

Драгослав Борђевић