Књижевне новине

АВУШТЕВЕНА ХРОНИКА

Наркоманија и друштво _

Желећи да о проблему – паркоманије уопште, и посебно код нас, пруже поттунију слику од оне која се данас обично о њој има, „Књижевне новине" у овом броју објављују следеће прилоге:

„Беки сониотсихолошки аспекти тпроблема наркоманије" доктора Душана Кец мановића,

„Наркоманија пи уметничко штво" доктора Љубомира Ерића,

„Хашиш се зове в03 за Катманду", текст сарадника „Књижевних мовина" Душана. „Тагликина, који садржи и интервју с тројицом беотрадских паркомана.

стварала“

Душан Кецмановић

Неки соцно-пеиходошки аенекти проолема наркоманије

У ПОСЉЕДЊЕ ВРИЈЕМЕ код нас се све чешће пи све гласније пише и товори о наркоманији. Мада недостају статистички подаци, указује се на пораст броја људи који акутно или хронично уживају дроге. У том смислу констатује се да је последњи час да се покрене друштвена акција

најширих размјера, која би ншла.не са-

мо за утврђивањем опсега овог „друштвеног зла", већ и подузимањем сасвим копкретних мјера на плану куративе, односно превентиве свих облика еуфоманских манифестација. У учесталим захтјевима за, смјештај наркомана у фокус друштвеног интереса неријетко се, међутим, туби из вида, да је сваки облик девијантног понашања — а узимање дрога је само један међу њима — продлематски толико комплексан, да је већ и само његово идентификовање по аналитичко актуализирање „Оременито крајње изненађујућим ефектима, прије свега на плану основног соцно-психолошког дима: мизма индивидуације једног девијанта, од: носпо паркомана, .

Пошто сматрамо даје тај формативни фактор, фактор структураџије једног "евијашта у | социо-писихолошком смислу

"Еббма значајан у самој појави и ширењу "левијантиог (наркоманског) попашања, то ћемо се задржати на пеким генетичким совистпенхолошким аспектима наркоманије, чије познавање може користити како алекватинјем друштвеном третману наркоманије тако и правилнијем оцјењивању резултата подузетих акција.

Прије свега, треба разликовати ава динамичиа облика или, тачније речено, двије фазе у пастанку девијантног (наркоманског) понашања. Ријеч је о тзв. примарној и секунларној девијацији (паркоманији) па које је указао још ЕФ М. Кетет! у једном од првих комплетнијиХ радова из сопијалие патологије (Е. М. ћете »зостај Ра ћојооу«, Мебтам Воок Сотфалу Тпс. 1951). У проџесу формирања девијантног понашања · присутни су како изворни („оригинал“) тако п ефективни – узрочни фактори. . :

“Готово да нема човјека којију свом актуелном или прошлом бнографском контексту пема неки „грешан, девијантан поступак. Погледамо ли боље, видјећемо, да се личност након идентификаџије тог поступка као девијантног редовно ангажује; користећи неки 04 одорамоених механизама личности, да том истом поступку затупи оштрицу девијамтности — „треше ности“ и тако му омотући да п даље постоји кас левијантан У основном динамие му појединчевог доживљавања себе и околног свијета. ;

Овакав облик симбнозе једног девијантног поступка, или меколицине тих, пи фупкинонално конформне личности ЕУ М. Лемерт назива примарном аевијацијом (наркоманијом). Све дотле, наиме, док се дсвијантни поступци рационализирају или на било који начин третирају као функција једне социјално прихватљиве улоге треба их, патлашава овај аутор, сматрати примарним или симитоматским и ситуаци-

| " ИН оставља се сада. питање, од чега зависи, да ли ће и У којој, мјери поједиви де вијантни (паркомански) поступци остати ла егзистирају као „неутодни прмвје и Ме4 не соџијално прихватљиве. улоге. Другим рјечима, који услови треба да буду. задовољени да би (појединац) наком једног или неколико девпјантних, поступака, који су У мањој или већој мјери рационади аовани, прихватио, преузео улог девијанта, улогу која сама по себи искључује потребу за било каквом рационализа није девијантних активности, а појединца, ак« се тако може рећи, управо "угућу је на стално вршење девијантвих радњи, и Е Чини се да битну, улогу У процесу преузимања. улоге девијанта од стране пе: динца поред низа Арутих фактора (могуће ност алтернативних дефиниција. „истовје! ног понашања, изјесна физиолошка. ограничења по др.) игра социјална. структура у звеним нормативним, односно ретресивним аспектима.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9

Та друштвена. репресија сваке активности која одступа од дате социјалне норме има, грубо узето, два ословна облика. Један је дат у облику зирет-едо тзотансе ос повне персоналне структуре, као сума интројецираних родитељских и друштвених забрана, а други је представљен у непосредној реакцији друштва на свако одступање од средње вриједности друштвено очекиваних облика понашања. Први од ова, два. облика друштвеџе репресије могли би назвати унутрашњим, а други вањ“ ским. |

Уколико је зирег-еао појединца сувише ригидан мли је социјална реакција на ве ћином појединачне девијантне · поступке (а меријетко по оне поступке које друштво упаничено пи брзоплето проглашава за ле вијантне,. а они то, у ствари, нису — на пр, „лесковачки случај“ код нас) сувише оштра. и прегласна доћи ће до озбиљног повећања интрапсихичке напетости измеЂу дотада успјешно рационализираних појединачних девијантних активности по осталог дјела личности. Та сплажна интрапенхичка подјељеност неријетко доводи до прекидања _ спона које држе на окупу „меугодне привјеске" у облику рацлоналиамравих појединачних девијантних поступака, са једне, и социјално прихватљиву п прихваћену улогу, са друге. стране.

М ситуацији веома пепријатне, пзузетном анксиозношћу обојене, унутрашње подвојености личност је принуђена да се „реорганизује".

Та реорганизација може да се врши у, смислу прихватања неке друге „нормалне" млоте у којој ће тенденцијама рапије дефинисаним као патолошке бити дат један веше прихватљив социјалан израз. И социо-меихолошка преструктурација тим путем неријетко, доиста, и иде.

Доста често, међутим, персонална реорганизација има карактер преузимања потпуно нове — девијантне улоге. Овај

несагласности да би на сваки начин тежио да избјегне било какав конфликт улоге или њену инкопатибилност, Што се више буде поистовјетио са властитом УлОГОМ, што досљедније обављао активности које она претпоставља и подразумјева, то ће извјесност властитог социјалног идентитета бити већа, а интрапсихички еквилибријум постојанији, У том смислу Јоћл АЛ. СТапзеп сасвим добро примјећује, не упуштајући се ниукакве анализе, да „окорјели" наркомани по свему судећи имају неке друге: потребе (»пеедз«) неголи што је пука жеља за еуфоријом, коју наркотици

потпуније задовољавају _ пего било шта друго" (Ј. А. С. „Отцг Адфепоп", и К.

К. Мешоп, КЕ. А. Кзђе:: оста! Ргобјетз«, Нагсошк, Вгасе, Мем Уокк, 1966, стр. 222).

Погрешно је сматрати да интрапсихичку равнотежу појединца у случају његовог максималног поистовјећивања са улогом наркомана моту да угрозе институционаапзиране санкције друштва према наркоманском понашању као таквом. Те санкције су личности наркомана а приори, познате, он2 су заправо саставни, неодвојиви дио његове улоге паркомана.

Млога задужује појединца Колико ТО та н обавезује. Задужује га неопходном ситурношћу уколикс је консеквентно обавља сходно друштвено прописаном моделу. Обавезује та па неуморну, строго. слецификовану активност, која треба да осмисли твене социјално одређене садржаје.

Улотом наркомана и кроз њу друштво, другим рјечима, на посредан начин управо тражи од појединца ла систематски и досљедно узима дроге: „Лоше мишљење" околине и одговарајуће друштвене санкције нису никаква цијена за сигурност обе» бјеђену досљедним _ понстовјећивањем са властитом улогом. Као саставни дјелови улоте наркомана осуда околине и-социјалне санкције су заправо елементи те писте сптурности.

Додајмо и то да је у процесу самопонмања личности од пемале важности перцепција карактера властите активности У спољашњем свијету. Тај принцип подједпако је присутан по у оптогенетској и свакој сонио-тенхолошкој инлдивидуацији појединца уопште. Треба при томе, нагласиги, да перцепција у релативно кратком времену измјењеног типа активности доводи до исто тако брзе промјене самоспознаје. уско везане за перцепцију нове

»Сотетрогагу Јусл

улоге, свих њених манифестација. Појелинац досљедно обавља активно-

сти на које та обавезује његова нова уло-

га, активности које

друштво очекује од

посљедњи вид разријешења у преимућству је над претходним јер је много ефикаснији управо ма плану отклањања, повећане интрапенхичке тензије, која често зна да веома. озбиљно угрози сам пптегритет личноси. Преузимање саме улоге паркомана није ништа“ друго до тзв. секундарна парко-

манија, секундарно“ наркоманско (девијантно) понашање. „Када. појединац, наиме, почне да · потребљава _ властито

девијантно „понашање као средство од бране или: прилагођавања отвореним или прикривеним проблемима створеним одговарајућом друштвеном реакцијом на то понашање, . онда оно постаје секундарно. А секундарно наркоманско понашање, наркоманско понашање као социјална улога друштвено је најпогубнији облик наркоманије, јер у овом случају наркоманска активност постаје један од основних облика самоперцешије зг самоостваривања по. јединца. ;

Пошто улога представља „модел доста строго дефинисаних циљева, жеља, ставова, вриједности и поступака који би требао да карактерише понашање појединца у стандардним“ ситуацијама“. (» Га фита џа! т' зосјеву«, Р, Ктесћ, Е. 5. Спшзећћеа, Е. 1. Већасеу, Мебтал — НИ Воок Сопрапу, Јпе., 1961. )то је прихватање нове улоте безизнимно праћене им пуним преузимањем њених како спољашњих тако и упутрашњих симболичних обиљежја, ,

Када је већ преузео нову улогу, поје динцу је изнад свега стало да потврди њу и себеју њој, Он“ је исувише оштро ис кусно. напетост друштвено мндивидуалне

НАРКОМАНИЈА. ЧЕСТО ПОЧИЊЕ КАО. ПОДРАЖАВАЊЕ ЉУДИ ИЗ ДРУГИХ ДРУШТВЕНИХ СРЕДИНА

појединца као носиоца одређене улоге. Перцепција, пак, тих нових _ активности резултира новом самоспознајом личности, потврдом идентитета улоге.

Тиме улога _наркомана бива на двострук начин афирмисана. Ангажујући се на. сузбијању наркоманије друштво неријетко истовремено истовјетним превентивно-куративним мјерама и поступцима регрутује све пове п нове џаркомане, одузимајући овим већ постојећим право на било какву непаркоманску перспективу.

У најчешће полустручном или потпуно нестручном писању и товору о наркоманији готово редовно се наводи да појединац узимањем дрога покушава да ријешп овај или. онај конфликт, да „преброди“ неку недаћу у којује својом или туђом кривицом занао. Онима који се налазе у животнотеш ким ситуацијама, било да су оне реално такве или их субјект таквим само доживља ва, ова „опасилачка" димензија дроге сигурно пеће промаћи. Опомене о илузорности оваквог вида разријешавања конфликата најчешће су, при томе, бсз икаквог сфекта на дефинитивну одлуку појединца о употреби дроге. 6

Битно је да знатан број људи узима паводно дрогу као лијек за животне јаде и поразе. У томе су њена огромна употребна могућност и смисао.

Као шло свако јавно излагање и расправљање мотива. самоубилачких покушаја зна. да декланшира читаву серију (па, п „епидемију") нових самоубилачких аката тако и свако инсистирање на претпостав-

љенам _ мотивима _ наркомана неријетко преципитира потребу за дрогом код великог броја појединаца којима се овим путем у руке даје својеврсна институционализирана, „научна“ инструментална подршка за њихову актуелиу и будућу употребу дроге.

И овдје, видимо, да аналитички прилаз наркоманији као саставни дио акционог програма борбе против наркоманије може бити у основи сецно-психотенетског механизма пндивидуације паркомана,

Осуђујући, најзад, паркоманију, стављајући је на вриједносно супротну страну од властитих нормативних одређења, друштво према њему непријатељски расположеним појединцима пружа нимало наивно оруђе борбе, инструмент папада. Није, наиме, велик број само оних који из незадовољства актуелним социјалним тренутком по његовим вриједностима посеже за дрртом као обликом пасивног повлачења у „вјештачки рај", одрицања од компететовне игре свакидашњице; међу наркоманима је ништа мањи број оних који користе дроту као један вид активног побуњеничког односа према социјалној стварности. Употребна _ вриједност дроге, побуњеничка вриједност наркоманије је, при томе, у директној сразмјери са степеном и жестином анатемисања паркоманије од стране „друштвених фактора", односно социјално нормативних одређења у цјелини.

Најчешће, међутим, оба ова динамична сопцио-психогенетска аспекта паркоманије присутна су у једној те истој личности потврђујући њену потребу за дрогом, њено право на дрогу.

Љубомир Ерић

Наркоманија и уметничко етваралаштво

ЧОВЕК је од давнина желео да открије и испита богатства своје душе користећи се различитим средствима међу којима м ипеихеделичним _ супстанцама, „чудесним хемикалијама", које мењају свест и чине да се спољни свет доживи на неуобичајен начин,

У давна времена посебан занос у релитијским м мистичним екстазама био је до ступан само изабраницима богова, који су помоћу дроге „постајали способни" да спо

знају жеље и вољу богова и буду тумачи,

широких пространстава људске душе.

Испошћавање, бичевање, јога вежбе, зен ом други индуктивни процеси давали су слична искуства на основу којих су људи „ширили свест о своме постојању и његовим облицима", а то се користило као снажан подстицај за стваралаштво =:

На европском тлу, тде су облици овак вих искустава били пепознати, изузетан значај придаван је необичном. Пре дузимана су далека путовања у „обећане земље". Гоген, Модиљани и многи други путовали су у Индију, на јужна мора. За разлику Од њих Бодлер зп Готије, употреб љавају хашпш ми опијум п „путују унутар себе самих", како се пластично изразио Олдос Хаксли.

За савременог човека стара прича која се причала у париском Хашиш-клубу постаје поново актуелна.

Данас се та прича, о односу наркоманије и стваралаштва, прича у светлу нових синтетских супстанци које су обогатиле породицу песмхеделичних дрога и по стали приступачни милионима људи.

У САД се рађа нова врста уметности — „психеделична уметност", чија је главна трана „АСД уметност".

Идејни творац сјве уметпости, Тимоти Лмри, сматра да психодизлентици, а нарочито АСД, утичу позитивно на стваралаштво, _ продубљујући _ доживљавање сопствене личности, мењајући и проширујући свест према самоме себи и према спољашњем свету у коме се простор, боје и облици, доживљавају на најчуднији пачин. То све оставља у особи, подвргнутој дејству дроге, специфично искуство — тзв, „психеделично искуство“ које чини основу „психеделичне уметности".

Мдејни творши те уметности сматрају да су уметник ми његова личност основне детерминанте у креативном процесу. Умет ник мора да поседује таленат, инспирацију и интелигенцију. Дрога само активира. менталне проџесе пи условљава да уметпик доживи „нов свег облика, боја и идеја", да стекне „психеделично искуство" којим ће се касније, при сасвим бистрој свести, користити у своме раду само као „склопом нових утисака" или као новом „креативном схемом" а пе као „убризганим талентом" или „интестираном инспирацијом". Отицање | „психеделичног искуства" је тлавни циљ коме теже сви уметници поборници психеделизма. То се обавља ортанизовано и контролисано од стране искусног водитеља који применом различитих доза и учесталошћу сеанси води осог бу «кроз различите нивое исихеделичне из мене свести. Свакт ниво условљава посеб по искуство;

На првом нивоу долази до прошири вања свести о себи, тј. проширивања „унутрашње свести". Циљ је да се своје тело, откуцаји срца, крвоток, дисање и АХруге физиолошке функције, доживе синхроно, јединствено по хармонично са кКос-

"мичким процесима! „Доживети да се от-

куцајн свога срџпа чују у космосу!".

с Оваква доживљавања. код извесних осо ба стварају снажне емотивне одговоре. Код њих се јављају сјдетске слике п синестезије или укрштене сензације. Чује се боја, види се звук. Особа се враћа на ста ре, лрхетипске. начине осећања и мишљења, 1ито отвара врата новим путевима би

Наставак па 10. страни