Књижевне новине
ХУМОР И САТИРА
КАРИКАТУРА САОБОДАНА МИЛИЋА
Марек Антони Василевски
Милицијски пас ј
У ЗАДРУГУ за промет канализационом водом и Водолији изненада стиже инспектор Носоња и затражи пословне књиге. Уосталом, у томе не би било ничега чудног да инспектор Носоња није стигао у пратњи свога малог пса пинчера. На питање службеника Водо"Аије, кратко је одговорио: „То је милицијски пас".
Добивши пословне књиге, инспектор Носоња их је поређао по поду, и на страх целокупног персонала, звизнуо је на пса:
— Њушек, тражи!
"Пинчер поче редом да њуши књиге, и поред треће задржа нос дуже, затим накостреши длаку и "жалосно заскича.
· = 012 — рече инспектор значајно. Узе књигу на сто и поче да пре листава страну по страну. При једној страни Њушек се опет накостреши и диже шапу.
Инспектор Носоња се загледа У редове бројева и одједном, показавши прстом, упита:
— А шта је овог
Директор задруге, блед, уздрхталих усана, објасни:
— Ту је извесна пролазна непрецизност, због болести старијег књиговође, кога је у то време замењивао помоћник електротехни'чара. И зато можда...
— Хм! — рече значајно Носоња. — Идемо даље. |
Уз помоћ Њушека, нашао је "добрих девет сумњивих места.
— Можда сте се већ заморили2
= уцита директор задруге. — Можда бисте изволели у МОЈ каоинет на шољу чаја. “Са извесним отезањем инспектор Носоња пређе у директорову собу, и ту директор задруге уз Љубазни осмех, као узгред, по тури инспектору три новчанице од по хиљаду злота.
— Шта је тог — жацну се ин спектор.
= То... хм... то је... допунска награда за ваш напор... овај... како да кажем... То је знак наше невиности, који бисте могли, за успомену, да носите У својој лисници. .
— Мито!.. То значи мито: 0, ви се грубо 'варате! Ја не узимам никакав мито! Ја сам апсолутно поштен човек! Да ли ви схватате 2...
На директоровом лицу оцрта |
је Е“ је он по— ... Нешто друго је он 7. каза руком на пса, — Ол је заана слабог карактера. Шта пете. Не Имао је тешко детињство... и метче.... Родитељи отишам својим
За Значи — упита директор сав озарен као да се небо пред њим отворило.
Инспектор жалосно КлИМНу главом. У 2 Мнани, биће довољно КИЛО
кобасица2 — рече директор.
— Та шта ви мислите2! - Уа
" руја се инспектор. 7 Он има КОА
мене стан и храну. Сухомеснеки
производа колико хоће. Али , он има један хоби.
— Наимег 1 чв. Хтео би да — Он је Ме А пошто је
има штедну књижи пас, може- да је има само на мој име, И већ је има. Чим и у тим какву своту, маше р 5. среће. Умиљава се. сав зр
' од радости, Невоља је у томе, што
бедних три хиљаде за њега нису ништа.
— Како2... Него колико2
— Воли парне бројеве. Тако, од десет хиљада па навише.
Директор тешко уздахну и поче да отвара сеф.
— Изволите, дајте му од мене =— рече. гласно, пружајући инспектору коверат,
— Види се да сте добар човек, чим тако волите животиње — рече инспектор. — Он то осећа, Гледајте како мрда репом.
. Њушек је одиста мрдао репом. То мрдање било је крајње аморално. Већ и на псе, драги моји, прелази корупција.
Превео Петар Вујичић
Бора Ћосић
Исто питање
ТРОФИЦА Шненоколицки отпевала је са грамофонске плоче: „Знаш ли тај дивни крај2" Ја сам рекао: „Не знам". Прије Мелисанда и Незаборавка рекле су да сам у смислу година још дете и додале како је Шопенхауер ипак био више Хауер него Шопен. Боле је рекао: „Неко је ипак подвалио грофици у погледу њеног доброг гласа". Жалио се на свог лекара који је све расејанији, па се стално чешка по његовој, плацијентовој глави, као да својом личном располаже. Бивши продавац кафе без наута измешане са наутом без кафе купио је велики нотес да бележи дане кад је мање-више трезан, али још ништа није записао. Онда сам испунио тај нотес одличном својеручном поемом о слоновима који подижу за себе кулу од слонове кости.
Хтео сам да ставим на крају како Боле игра ламбетвок, десном напред, левом јок. Боле је рекао да игра само ајица и да је мало. пре нажврљао ма степеништу: „Ко пипне малецку, нек удари рецку. Незаборавка је рекла да се то не може односити на њу, јер је већ ушла у четрдесет ДРУГУ, мада за једног удовца још није изишла пз двадесет девете. Рајко Ананас је рекао да ти њени стални уласци и изласци стварају промају, па ћемо сви да назебемо.
Мелисанда је рекла Ананасу: „Ви сте заиста воћка али трула, треба да се понашате као да сте у купеу за непушаче, и то под претпоставком да нисте купили карту за дотичну вожњу“. Рекла је још да се прија Незаборавка тако бесомучно пролепшала да се за њо ме окрећу чак најелегантнији те леграфски и остали стубови.
Та сам рекао да ћу у Незаборавкину част одсвирати на хармоници Кшенекову оперу „Џони свира", мако нисам Џони; Онда је Ао' шао лекар и рекао да ће лечити Болета од чира у стомаку, пошто се болесник жалио на болове У раменима и губитке на ајнцу. Кад сам завршио свирање и покупио посмртне остатке хармонике, Рај ко Ананас ми је рекао да су сви отишли с тим да сутра наставе размену мишљења о истом пи
тању“ Пародирао Лав Захаров .
рФеефф.офевео Фе Фе Фе Фе 99999 « > еф ео%е. ФеФФФФеФ о Фоо. 9996 )%%%%%%%%%%9%%%%%%%%9%%%%%%%%%%6%%%%%%%%%%%%%%%%%:: Ф99%%%%%%%%%%%%%9%%%%99%%%%9%%%%%%%%%Ф%ФФ%999%Ф%6еФ%%0%%%%%
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕ
Требињеке вечери поезије
И ове године Требињци улажу велике напоре да традиционалне „Требињске вечери поезије" добију још већи значај. Позиви су већ уручени познатим песницима из свих крајева наше земље.
Вечери ће се одржати 10, П. и 12. октобра. Прво од њих, под називом „Акорди Херцеговине", посвећено је стиховима Јована Дучића, Алексе Шантића, Антуна Бранка Симића и Хамзе Хума, а стихове ће, највероватније, читати Марија Црнобори, Зоран Ристановић, Изет Хајдархоџић, Суада Капић и други истакнути драмски уметници.
На другој вечери, која носи назив „Братство песника", учествоваће југословенски песници средње генерације. Осим песника са српскохрватског језичког подручја, наступиће и књижевници“ из Словеније и Македоније, затим песници мађарске, албанске, италијанске и других народности које живе у Југославији. Позиви су уручени _ Скендеру _ Куленовићу, Васку Попи, Густаву Крклецу, Сте вану Раичковићу, Весни Парун, Ивану В. Лалићу, Ристу Тошови-
ћу, Душану Костићу, Карољу А-'
чу, Енверу Берћеку, Јуру Каштелану, Добриши Цесарићу, Лојзету Кракару, Цирилу Злобецу, Изету Сарајлићу, Анђелку _ Вулетићу, Светиславу Мандићу, Ивану Растеторцу, Душку Трифуновићу, Рајку Ногу, Вуку Крњевићу, Маку Диздару, Слободану Марковићу, Емину Иљамију, Бакому Скотију и другим песницима. Очекује се да се у Требињу окупи око педесет књижевника.
Плејади младих литерата из Босне и Херцеговине посвећено је, по обичају, треће вече на коме ће бити додељена и награда за пнајбољу збирку песама објављену од октобра прошле до октобра ове године. Жири у саставу Мак Диздар, Анђелко Вулетић, Лука Павловић, Велимир Милошевић и про фесор Никола Чучковић одлучиће о избору најбоље збирке песама.
Мколико временске прилике буду дозвољавале, Требињске вечери поезије одржаће се у веома атрактивном _ амбијенту древне Бетове куће, која лежи на самој обали Требишњице.
Позиви ће, такође, бити уручени и књижевним критичарима и другим тостима, јер Требињци желе да овој традиционалној смотри песника дају не само широко јутословенско обележје већ и озбиљ ност радног скупа.
С. Демировић
Стогодишњица Друге београдске гимназије
НА ДАН 23. И 24. октобра биће
"свечано прослављена стогодишњи-
ца Друге београдске гимназије. Основана 1870, године, девета или десета по реду оснивања у Србији, али по многим хтењима, и остварењима — прва, Друга београдска тимназија имала је многе чувене професоре и ученике. За њеним катедрама седело је 43 професора касније чланова Српске академије наука и уметности, а и из њених клупа изашло је 28 Ђака који су понеди часне титуле академика, велики број професора универзитета, научника и ника.
“М Македонској улици, тамо тле је данас модерно здање „Политике", налазила се преко 50 година Друга мушка гимназија, у згради коју је пројектовао београдски
архитекта Драгутин Борђевић, ко- '
ја нас је — због своје лепоте и функционалности — представљала још 1912: тодине на Свесловенској хигијенској изложби у Петрограду (Лењинграду). У њеној дворани држане су свечане седнице Српске краљевске академије и приступна предавања. Друга мушка је била први Народни универзитет, јер су у њеним просторијама, пре подизања Коларчевг задужбине, држана предавања за ширу публику, а међу предавачима нашли су се многи чувени паучници и уметници, као што су Емил Оман, професор на Сорбони, књижевник Ебел Ерман, професор Милан Шевић и друти.
Школа је постала седиште мно-
тих друштава и редакција: Професорског друштва и Професорске задруге, часописа „Наставник" и „Гласник“, омладинског часописа „Венац". У њој су организоване многе изложбе, Двадесет и четири дана, 1922. године, била је отворена Пета југословенска уметничка изложба, на којој је учествовало 154 уметника из целе
умет-
Југославије са 746 слика и скулптура. „Лада", друштво српских уметника, била је чест гост Дру те гимназије, што је било и ра. зумљиво, јер су од седам оснивача овог друштва, 1904. године, тројица били професори ове школе: Марко Мурат, Симеон Роксандић и Петар Убавкић. „Лади" су припадали и други њени професори — Борђе Крстић, Миодраг Пет ровић, Драгољуб Петровић.
Неколико година после првог светског рата основана је ЗајсА: ница дома и школе, удружење наставника, родитеља и ученика, као један вид врло успешне са радње родитеља и наставника. Ондашње власти нису дозволиле да ученици уђу у управни одбор 32 једнице, иако се за то упорно залагао директор Мирко Поповић, Ипак, ученици су врло активно и прилично самостално радили У посебним установама Заједнице: Бачкој књижници, биоскопу, Ђачком купатилу и радионици. Око Заједнице су се окупили многи напредни омладинци, нарочито на изградњи Ђачког купатила на Дунаву, па је полиција више пута интервенисала. На састанцима Савеза средњошколских литерарних дружина београдских гимназија, чуле су се много протресивне идеје, због којих је полиција забранила рад овог удружења. том раду учествовали су, као Ба пи ове школе, Лола и Јурица Рибар. _ Ученици су издавали освоје часописе – („Гимназијалац", „Поку“ шај", „Полет", „Искра") у којима су сарађивали многи касније познати књижевници, од Милана Ра. кића до многих савремених лес. ника.
У аналима школе забележена су имена великих револуционара, некадашњих ученика: Димитрија Туцовића, Филипа Филиповића, Ивана Милутиновића, као и имена преко 50 ученика и професора погинулих у народноослободилачком рату.
Споменица „Сто година Друге београдске гимназије" забележила је на својих 728 страна многе догађаје и многа имена. Објективност у реконструкцији прошлости била је логичка и етичка претпоставка састављача ове споменице, али ако је код неких аутора ипак, понекада, преовладао сентиментални тон, онда је то само из љубави и поштовању према слављенику — Другој београа"ској гимназији.
Предлог за награду „Ањига године“
На проширеном састанку Групе за књигу Културно-просветне заједнице Србије, који је одржан 17. септембра ове године, поред расправљања о низу акција којима се, ова институција бави, говорило се и о предлогу за оснивање Академије за књигу године. Овај леп предлог требало би да служи популарисању читалачке културе, а требало би и да представља својеврсну подршку ствараоцима. Културно-прос ветна заједница је, очевидно, свој предлог поуздано разрадила. То се може закључити по већ израђеним Пропозицијама за додељи“ "вање те награде и по Статуту Академије који прецизно формули“ ше њен смисао и будући рад. Између осталог, из 3. члана Пропозиција види се да ће за награду „Књига године" моћи да конкури шу сва дела домаћих аутора 06јављена у СР Србији током дванаест месеци (од 1. јула "текуће до 1. јула наредне године), а из 10. члана Статута да ће о књигама расправљати Академија чији ће се чланови бирати са целе те риторије СР Србије и то у следећем саставу: двадесет чланова представљаће јавне библиотеке, двадесет књижаре, двадесет редакције дневних или недељних ли стова и радио и телевизијских станица, двадесет чланова биће бирано међу грађанима разних занимања и, крају, двадесет чланова из редова књижевника и
уметника,
Награда „Књига године" је мо ралног карактера и нема материјалног адеквата, Добитнику би се на свечан начин уручила Повеља Академије за књигу године и скулптура која је уметнички симбол награде, а Академија би се посебно задожила да се свака награђена књига објави на свим језицима народа и народности на којима још није објављена,
Група за књигу Културно-просветне заједнице је овај предлог на споменутом састанку усвојила, а о његовој даљој судбини олаучиће се после јавне дискусије.
ПВИЖЕВНЕНОВИНЕ 11
књиге и ширењу
Нобелова награда
(олжењицину
Када је у часопису „Нови свет“ 1962. године објављено прво Солжењициново дело, „Један дан Ивана Денисовича“, тадашњи главни уредник часописа Александар Твардовски је у уводној речи, написао: „Не желим да прејуди цирам оцену коју ће читаоци дати о овом по обиму невеликом делу, иако је за мене несум њиво да оно означава улазак у нашу литературу новог, оригиналног, потпуно зрелог мајстора“. Наши читаоци могли су да упознају већину онога што је нови нобеловац написао, и могли су се уверити да најава Твардовског није била преурањена. Рођен 1918. у Кисловодску, Солжењицин је детињство и младост провео у Ростову на Дону, а у Москви студирао математњ ку и физику, као и историју, књижевност и „филозофију. У рату је стекао чин капетана и командовао батеријом. У току напредовања с совјетске војске према Берлину, 1945. године, Солжењицин је ухапшен и ди шен чина: у писмима која је слао једном пријатељу, негативно се изјашњавао о Стаљину. Осућен је на осам тодина затвора. Прве четири године провео је у једном затворском научном институту, наредне три године провео је у прогонству у Казахстану. Године 1956, још увек као прогнаник, два пута је оперисан, а лечничка дијагноза је била — рак. Рехабилитован је 1957. године. Настанио сеу Рјазању, где је предавао у шкоам математику и физику. Све своје слободно време посвећивао је писању. Због неспоразума око објављивања његових дела ван СССР-а, прошле године је искључен из чланства Савеза совјетских писаца, што је изазвало жаљење светске јавности.
Рукопис свог првог романа Солжењицин је завршио још док је био „слободни прогнаник" у“ Казахстану. Ево шта он сам каже о идеји да напише то дело: „Знам да је најпростија ствар писати о себи самом, али чинило ми се да је важније опи сати судбине Русије. Од свих трагедија које је она преживела, најдубља је била трагедија Ивана Денисовича. Док сам седео у логору, решио сам да опишем један дан у затворениковом животу. Толстој је говорио да цео живот Европе током векова може послужити као
потка за роман, али да то може такође да буде и један дан у животу било којег сељака“.
АЛЕКСАНДАР СОЛЖЕЊИЦИН
Друга два своја романа, „У првом кругу“ и „Одељење за рак“ Солжењицин је писао са већим литерарним амбицијама. И један и друти роман писани су на основу Солжењициновог затвореничког искуства. — Кад Солжењициново перо описује проблематику везану за прогоњеног и затвореног човека, све сумње отпадају, долази до изражаја његово мајсторство и ми се уверавамо да је Солжењицин писац највише класе. .
Солженицин себе с правом сматра настављачем традиција руског реалистичког романа. Он негује тако звани полифонични роман, тј. роман у коме свака личност постаје главна личност романа оног тренутка кад улази у радњу. Тако смо добили романе са огромним бројем лич ности, романе који импонују по ономе што казују ново о човеку и о односима у друштву. С фанатичном упорношћу Солженицин се бори за афирмацију реалних односа у социјалистич> ком друштву, за „етички социјализам“. Јунаци његових романа откривају не само истину да нам је живот дат само једном, него да нам је и савест дата само једном у животу. Свет је осетио баш ову моралну страну Солжењицинова стварања и њој је одао признање,
Петар Бујичић
између – осталог,
|