Књижевне новине

ЗАПИСИ И МЕДИТАЦИЈЕ

Узгредне забелешке __

Ерих Кош и“

НАША ПАРОЛА; „Нека трче сви коњи!" државнички је много мудрија и политички ефикаснија од познате кинеске; „Нека цветају сви цветови!" Јер, сви би писци желели да буду цветови, а коњ — нико.

У нас је све наопако па се, тако, и на ши економисти зову Сиротковић, а глумци — Богатинчевић.

Зашто национални кључ само за министре и амбасадоре, а не и за рударе, Ђубретаре и чистаче улица2

Наши новинари пишу: „М. М, је изгубио живот у саобраћајној несрећи". Да ли би се могао дати оглас у новинама: „Јуче, приликом шетње по Теразијама, изгубио сам живот. Дајем награду поштеном налазачу који ми га врати",

Позната латинска изрека: „О мртвима само добро!" код нас се превол“: .„Слмо о мртвима добро!"

Кад код нас уђе у моду неки термин он постаје објашњење за све појаве. Данас ни муж жени, кад је ухвати у пре љуби, неће рећи да је проститутка, већ да је „нарушила приншипе самоуправљања и друштвеног договора".

Упрља се човек не само кад у прљавој ствари учествује, већ и кад се против прЉљаве ствари бори.

Човек је само тренутак. Ако се сувише труди да у свему следи време и његове промене, наћи ће се принуђен да потире и себе.

Све је, кажу, добро, што се добро свр ши, Невоља је само што се ретко шта до-

бро свршава.

'',

Песник није бубањ, који даје пунији ин јачи звук што се снажније по њему удара.

и.

Не смета нас толико што. долазе нови, колико то што изнова почињу.

12.

Невоља је у томе што ми сазнајемо само на тај начин што се уверавамо да смо били преварени, Сазнање, у ствари, и није ништа друго до схватање да смо били у заблуди.

13.

Било би боље на. свету кад би сви људи знали да је много лепше и пријатније давати но узимати.

14.

Све што је старо, прошло или мртво не треба увек и по сваку цену тражити само у паклу.

15.

Сви народи плачу на исти начин. Плач је исти на свим језицима. Чак се н пише исто, латиницом и ћирилицом, екавским и ијекавским наречјем.

16.

Владавина. идеја мање је опасна од владавине појединаца и котерија. Идеје, ма: кар и погрешне, ипак су у основи израз свог времена, а свакако су мање личне, завидљиве и осветољубиве.

17.

Они који најгласније проповедају сло. болу књижевног стварања, често су најма: ње склони да признају слободу критици.

18.

Све књижевне поруке не допиру до нас, али до нас допире само књижевност која је у своме времену носила неку поруку. 19.

Књите су писцима као деца. Задовољство је раћати их и подизати. Захвалности и признања не тргба од њих очекивати.

пе О И

ЈЕ По О РК Зе Е 44 пи

• па бен, = •

20.

Писци који од свакодневног не могу да. се одлепе мислима узалудно покушава“ ју да то постигну узвишеним речима.

21.

Писцима обично не смета ако се баве политиком (мада то често смета политичарима). Опасно је, међутим, ако се баве политичарима, а сасвим погубно по писце кад политичари почну да се баве њима,

22.

Одушевљени, понети читаоци читају књиге махом површно, Истински пажљиви читаоци само су злобници; они одмах примећују и словне, штампарске грешке.

23.

Кад се све сабере испада да сви писци пишу, у ствари, — с лева на десно. 24.

. Нико не пише само за себе. Читалац је увек присутан у писцу и он, у ствари, представља његово осећање мере и уметничке истине,

28. Више се бавимо питањима форме и тех-

нике кад не знамо како нешто да напи._

шемо, но кад осећамо да добро пишемо.

26.

. О. Д. је мутан зато што му мисао није јасна или зато што, и онда кад му је јасна, нема храбрости да је јасно изрази. Д. Т. зато што још не уме јасно да каже и оно о чему већ има јасан суд. Свако је, дакле, мутан [аше де пипецх.

27.

Мудри А. И. (наводно): „Ипак постоји известан напредак! Пре рата је у свакој нашој паланци постојао по један месни лудак. Сад у свакој од њих постоји по један паметан човек".

28.

Има људи који, кад почну да говоре, престају да мисле.

пау со 25

5 МЕДИТАЦИЈА У КАМЕНУ КОНСТАНТИН БРАНКУСИ; „МУДРОСТ ЗЕМЉЕ"

29.

М. Н. је, у ствари, већи песник од својих критичара, Њему се све под капом небеском чини поезијом, па и проза коју, поређану у строфе, годинама неуморно пише.

30,

АЈМ. је, истина, дуд, али је сигурно да није глуп; критичари, који га узимају оз биљно, нису, истина, луди, али је извесно да нису ни много паметни.

31.

М. М. је целог века био толико сентименталан човек да му се увек чинило да му говоре: „Волим те!" кад су му се, у "ствари, тражећи му неку услугу, обраћа ли са: „Молим те!"

32.

Био је толико похлепан да је најзад појео и свој сопствени живот.

33.

Т. Т. је толико личан да и своје песме цени не зато што су песме већ зато што су његове. ·

34.

Фројд цитира неког старог италијан: ског мајстора, који овако дефинише разлику између сликара и вајара: први раде наносећи боју на платно — ма Ф рогте — други раде скидајући сувишно са каменог блока, односно — ма 4! Јеуаге,

Писци су, међутим, принуђени да раде на оба начина. Прво наносећи речи на хартију — ма (Фа рогте — а затим скидајући сувишно — ма а; Јеуате — а не зна се „шта је од тога двога горе и теже.

Филозофски | рагменти

Миодраг Цекић

1. Свака епоха има све своје карактеристичне ознаке

ПРВО ИСПИСУЈЕМ оно што је већ речено и написано. Свака епоха историје човечанства има један свој карактеристичан врховни појам и свој карактеристичан идеал човека. Свака епоха има свој осмех (Бодлер) и свој ветар (Душан Матић). Свака епоха има своје категорије (које изражавају однос човека према човеку и однос људи према природи у оквирима једног историјски насталог друштва) тврдио је Ернст Блох, а ја сам додао да свака епоха има и своја гледања на живот, осећања и илузије. г.

Сад се на то надовезује неисцрпно поље одређивања једне епохе помоћу свих могућих њених карактеристичних ознака. Свака епоха има своју теологију, свог 60га-небога, свој Тао из кога извире све остало: начин како се води љубав, како се човек рађа, како живи, како мисли, како једе, како се облачи (мода), како.се лечи (медицина), како се весели и како оплакује итд. Свака епоха има своју филозофију, дакле своје категорије, норме, вредности и идеале, своју логику и дијалектику, своју просвећеност и софистику, своју романтику и своју трезвеност. Свака епоха има свој начин сентенциозног казивања, своју сензибилност, своју поезију, своју музику, своју уметност, своју науку. Свака епоха има свој начин производње, своје начине рада и задовољавања потреба, свој начин изражавања, и свој начин како се много шта махинално ради. И ако сад све то сажмем у једно и кажем да свака епоха има своју карактеристичну културу, онда долазим до сазнања да сам рекао нешто опште познато и банално.

Па ипак, тим баналним констатацијама могу да додам и нешто друго. Епохе нису међусобно одељене као Лајбницове монаде, него се спајају у веће целине, те онда своје специфичне категорије, идеале, норме, поезију, осмех и начине живота имају и већа раздобља у историји човечанства; то исто важи за групе народа и за веће и највеће временске целине у историји човечанства. И онда ће доћи моменат кад ћемо у визијама филозофа имати врховни појам, идеал човека, осмех, ветар, категорије, осећања, илузије итд. за целу нашу Земљу као планету, па ће тај врховни појам итд. представљати једну велику монаду монада као слику нашег космоса у његовој просторно-временској. целини, Али. тај моменат је већ до сада био и касније ће увек бити, јер тај врховни појам је оно Једно Парменида, Платона, Плотина, Бруна, Лајбница, Јасперса и толиких других филозофа.

„једно" је ипак онај (мој) врховни појам коме се ја увек враћам, јер ми оно као Тао Лао-цеа стално омогућује све нова и нова, а ипак увек једна и иста размишљања, па ме тако одржава у животу. 2. Да ли је сваки човек слободан>

За правог филозофа ово. питање нема довољно оправдања. Сваки је човек слободан. И највећи догматичар и највећи конформист слободан је исто онако као и највећи скептик и неконформист. Замислимо највећег конформисту, а затим поЂимо још један корак даље, па замислимо једног конформисту који је већи конформист и од највећег конформисте, И он је слободан. Па, тај несрећник се непрестано труди да не учини нешто што би га на неки начин коштало; тај његов стални труд да, не шкодећи другима, не нашкоди себи јесте његова слобода, јесте њетова употреба слободе,

3 Х Ко може да мисли тоталност>2

Идеја тоталности намеће се човеку онда кад се он одређеном делатношћу тотално бави. Идеја тоталности није доступна човеку који није кадар да се нечим апсолутно одушеви, да се нечему потпуно посвети, да се жртвује, него све што ради ради на пола или с непотпуним капацитетом. Идеја тоталности долази оном човеку (и он је принуђен да о њој размишља) који се нечему тотално посветио, нечим се одушевио и у том нечем изгара и ствара, те постаје тоталан, па зато и свет У коме живи мисли као сопствену Тотал ност, тј. претвара га у одређену сопствену тоталност.

Да ли неко може да разуме великог ствараоца2

Дело једног великог и суптилног ствараоца не може нико у потпуности разумети, под условом, разуме се, да разумевање узмемо у најстрожем смислу речи. Јер ако је свака људска монада друкчија од сваке друге, онда нико не може у потпуности да резонира онако како је велики стваралац резонирао. Великом ствараоцу се остали људи могу само приближити,

| НвиневнрновНЕ 10

ади никад не могу мислити на његов на. чин, те га не могу до краја ни разумети.

5. Увек је први узрок у нама

Кад се траже узроци неког сопственог неуспеха, онда их треба тражити пре све-, га у себи самом. То је увек најегзактније и најпоштеније, па је стога знак интелек“ туалне снаге и моралне узвишености.

6. Дато и створено

Дата је увек прошлост; ту спада био-. лошко, друштвено и културно наслеђе сваког појединца, затим разне околности рођења, васпитања итд. Затим је дата садашњост; ту спада епоха са свим својим политичким, друштвеним и идејним де терминантама. Најзад је дата'и будућност, тј. оно што се појединцима из дате перспективе указује као оно што ће се реализовати. То је, дакле, све што је дато, а то је некакав материјал, неки садр-

"жај. Тој датости придолази стваралац, та-

лентовани појединац који дато претвара у створено, садржај претвара у облик. Облик садржаја је не само једино важан, него и једино што постоји. У делотворном стварању облика има нечег екстатичког, нечег својеродног, нечег што је карактеристично управо за датог ствараоца који се посио управо с датим материјалом. Стварање је борба датог човека с датим материјалом. Материјал је ту, али једино бит. но јесте како је дати стваралац савладавао тај материјал. Зато се садржаји паслеђа и епохе показују као нешто ништавно, а стваралац се уздиже на пиједестал демијурга свега створеног.

4 Жељено и постигнуто

За све људске делатности важи следеће правило: кад се емфатички хоће нешто одређено да постигне, онда, парадоксално, не треба на том нечем одређеном свим снагама дејствовати, него на нечем другом што је томе суседно или је уопште нешто друго ол онога на чему ће се исход најтрегнантније показати. У политици, на пример, не може се успети ако се своје снаге концентришу само на политичку делатност. Економика једне земље не може се подићи ако се све снаге не усмере на подизање образовног и културног нивоа народа. У уметности, филозофији и науци се, разуме се, човек мора усмерити управо на то што чини, али се ту одговарајући успех може постићи тек ако он дође као резултат познавања и свих других полручја и живота самог. У љубави се ло среће долази само ако она (љубав) дођс као случајан исход. Свет више мењају они који не желе да га мењају него они који се свим снагама упињу да та промене. Највише се, дакле, постиже баш онда кад се емфатички не жели да постигне оно што се управо постиже.

8. Одушевљење и очајање 15 ин

Између одушевљења и очајања није тако велика разлика (односно раздаљина), супротност или провалија као што се обично мисли. Без одушевљења се не може живети. Сваки човек мора носити М себи неко одушевљење, свако мора бити у нечем ревностан; ревност се мора у нечем испољавати, па макар то било и у очајању. Ако је неко стално суочен са злом, ако је стално наднет над оним што човека вуче на ниже, онда се његова ревност испољава у том његовом сталном гледању зла, онда је његово одушевљење везано за посматрање зла. Тада његово очајање (или резигнација) није ради очајања, него ради одушевљења, очајање је ту само ради савлађивања очајања. Другим речима,, очајање је посебан вид одушевљења. 9.

Континтенција света и њено савлађивање

Не знам има ли у мени ,меког јачег доживљаја од доживљаја контингенције света. Складност, уређеност и законитост света били су (моја) детињска илузија. Целокупно постојање и дешавање у свету (природно, друштвено и умно) континтентно је, а закони су, како је то Мах формулисао, само ограничавање наших очекивања, и то само, додајем ја, једно незнатно ограничавање у свеукупном течењу нашег света.

Па ипак, баш у тој сталној контингенцији света и у борби за њено савлађивање видим и доживљавам неку врсту негације те контингенције.Та сталност континтенције света претвара се некако у нужност овог нашег света, тј. у својство тог нашег света да буде баш оно што јесте, а не нешто друго. Чудна је та идеја, али је не могу избећи.

(Први део „Филозофских фрагмената“ штампан је у 369. броју нашег листа)