Књижевне новине

Богдан Чиплић —

У јазбинама зараслим вреже се бостана

| | : жуте,

у дебелом ладу багрења слава се миран с | сањ на ћувику зеленом док у сунчаној пари луте

корење суво пи широки тихл дал

— тешки векови у плесниво време се дубе: Курјачким долом завијају гладни курјапти, У предвечерје оштре зверињске своје зудбс, шкртут им у страху слушају по. |

земуницама божјаши.

Иза бслема блатних, у муља дубоком саћу чувају од курјака голишаву децу мо мат, и пале ватре да курјаке одатнају низ До.

Нико више не памти ниједну крваву даћу — у Долу крвљу натопљеном рађа исушеџ

кал, а из курјачке урвине риче радосно во.

СПОМЕН НА КУРЈАЧИЦУ м

Курјачиџа није клала

тог пролећа преко кансг

јер курјачад чекала су

млеко њених сиса.

Ако има њеног трага.

што се Долом низ ћув вуче од млека је њеног сага,

крв и млеко, сури вуче.

Ти си. ову земљу натопила вучјим млеком, крвљу плена, зато се и душа њена

по курјачки подојила. Курјачице долом завет ране лиже, урла завет.

КУРЈАЦИ

Прикрадали су се туда

под дедину колибу курјаци. Тешку и сто пуда растргли деди кобилу.

А сад на истом небу тихом „осмејак само њише се њихом "ни трага крви п од заобе (порезу само од сина глобе)!

Завијај, курјо, у планини пустој, и липсај сам; у твоме Долу, у питомимни,

остао твој је једино срам: дедине кобиле раскидао си цео бурат и полокао мозак врео.

КУРЈАЧКО ГРОБЉЕ

Кад се прве јејнне с торња пркве јаве на свом гробљу курјаци дижу мртве главе.

С утварама од људи са начирског гробља поведеду стари рат

курјака и робља.

Аветињска крв се тад пролије по Долу да. утиша. стару глад“

“ мртвоме болу. Првог петла кукурик разбије п курјин крик.

КУРЈАЧКИ ИЗДАЈИЦА

Први курјак кад је, луд, опасао керушу самртни је доно суд

за курјачку душу:

окотила керуша вучјака од сорте,

крв он стару не слуша, већ једе и — торте!

Под асталом од тазле '"дрема старе одмазде. Ко сина га гледу

— цуре га воледу.

Аој, курјо курати, зла ти срећа и мати!

ЖЊИМЕВНЕНОВИНЕ 9

!

„урјачки До |

_ ПРАЗНИК ДЕЦЕ У ЛОНЛОНУ

Милош' Црњански

И ТЕ ГОДИНЕ — после повратка Рјепниновог из Корнуалије, већ у новембру, — празничко расположење обузима Лендон. Иако је дан рођења оног детета, — које се родило, кажу, у јаслима, у Јудеји, — још далеко, у Лондону славље, због тог рођења, већ је започело. Сав је Лондон искићен, као нека божићна јелка, — за децу. А огромна јелка, — коју Лондону сваке године шаље Норвешка, — већ светлуца п сјајни, на тргу Нелсона. Аутобуси су накићени, уличне лампе светле, пи дању, а становништво Лондона врви по улицама, као мрави.у мравињаку. Као што се мрави сусрећу, обилазе, па и сударају, гомиле журе, већ рано ујутру, м Лондон, а, предвече, журе да, из вароши, оду. Носе божићне поклоне. Нико никога не познаје У том вашару и нико никога не поздравља, али сви зидови, сви излози, сва саобраћајва средства, носе натписе: Сретан божић, сретан божић, Нарру СТћазштавз, Нарру СКлзбтавв.

Време је, те године, за божић, било чудновато.

Јутро би било мрачно, облачно, снег Он провејавао, прокишњавао, а у подне би Сунце спнуло, Небо би било, као у Италији, плаво. Вече би се завршило кишовито, све бон било мокро. | ђ

· Били су почели дани божићних честитки, — које се, у“ Лондону, шаљу, већ у новембру. (Новине су писале да су, Черчилу, послате, већ у октобру.) Почела су честитања, онима, који су „бољи“. Тће Веџегз. Полетеле су честитке, као голубови, кроз пошту, — једна, две, десет, сто, хиљаду, сто хиљала, петсто хиљада, "милион, два, триг — Сви пишу, сви неком пишу, сви желе једно другом доброг

Шаљу се честитке, фамилији, познаницима, а нарочито шефу, радње, канцеларије, кућевласнику, муштеријама, свима, од којих се зависи, прима плата. Свима који могу да узму наситни хлеб Човеку. Карте божићне почињу да лете, лете, кроз пошту, као тинце селице. На њима су дирљиве сличице, Анђели певају. Звона црквена слећу. Снет пада на малу, завејану, сеоску црквицу, — каквих више нема, Патуљпи, у шумици, играју. А на свима пише исто. Милиони желе једно другом, срећу. А то је, разуме се, немогуће, за милионе ни кад се то тражи од Бога. Рјепнин ником није честитао, — ни Лахурима, ни Робинсону, али је Нађа већ слала неколико карата. Рјепнину се, нарочито, дио допао, на тим картама, један магарац, коме су натакли шешир, какав. је, онај, који добијају, они, које прогласе за „докторе“ у Португалу. А допада му се и један зечић у снегу, п, једно звоно, које лети изнад завејаног сеоцета. Сећа се Набережњаје.

Све су те честитке искићене имелом, толиком имелом, колико нема, ни детелине, у пољу. Поштански сандуци су толико. пуни, тих дана, да поштари ваде пошту као што ђубретари у Лондону износе смеће. Сипају све у камионе. Сретан божић, сретан божић!

Пред одлазак у радњу, и он дакле мора да сврати, у једну, оближњу, пошту. Пролази међу брдашцима пакета као по неком вулканском тау. — То, за честиткама празника, п поклонн путују. Паковани свечано и, треба признати, врло укусно. Ти поклони полазе већ у новембру. Сто, двеста, хиљаду, две, три, сто хиљада, стотине хиљада, милион Товаре их, пред поштама, у камионе, као да Лондон опет бомбардују, па их возе на станице, а, на станицама, сипају, на гомилу, Путују, затим, по Лондону и целој Енглеској, м стижу, пред врата, а, после, исто толико хиљада креће на пут, на узврату. Нарру СК тав5. Нарру СКааштавв5.

Милиони врата се отварају и затварају. Да видимо шта смо добили2

Тај Рус, међутим, сад већ зна, да, онда, настају бриге: како да се поклон узврати поклону2 Брите, да се не да вите, ни мање, него што је добијено. На то пази и о том ће причати хиљаду уста и пазити милион очију. Биланс се своди, после празника, пч, то ће битп предмет разговора у Лопдону. Као маске са лица, познаника, пријатеља, — па и деце, — зетова, па и мужева, пи љубавника, спадају, са поклона, имеле. Сребрни папири, кутије, флаше, зеке у снегу, слаткиши, и, слика оног детета, које се, кажу, у јаслима родиАо. Шта је ко добио за божић» Памти се. Шта је позна ник изабрао2 Колико ли је љубавник, за поклон, прстен, упаљач цигарета, брош и дугмад, златна, платио2 Муж се баш није претргао. Јефтино. По нека тетка и баба, или комшиница, послала је само кутију чаја, — неки чешаљ, или неку шољу. Нол псе.

Благи дани прођу.

Нађа је од свог супруга затражила само да, за празнике, донесе флашу шампања у кућу. Да се сете Русије! Она је њему купила једну, енглеску, књигу, о Кавказу, коју је био угледао у излогу једне чувене књижаре, на Пикадилију; али, крај које је прошао. Била је скупа, И ако ће сад она добијати, из Америке, од Марије Петровне, по један

чек, месечно, редовно, мораће да штеде, и даље, п те како.

Полазећи то јутро, на посао, Рјепнин, међутим, пита, отворено, жену, шта да јој купи2 Шта би желела за поклон, о Божићу, — имали неку своју жељу2 Нешто личног Нађа онда, за тренут, стоји, пред њим, са меким чудним осмехом, а тледа га, право, у очи. Пита га, обећава ли то, на. речг На реч Рјепнина, коју оним, никад, погазили нису. Тако је бар причао. - _ Зачуђен, насмешен подругљиво, Рјепнин јој онда каже: на реч! Очекивао је да ће она, по свом обичају, — поноси-

„УЛИЦЕ СУ ДАКАВ БИЛЕ ВЕЋ ша РЕМЉЕНЕ, ЗА СВЕЧАНО ОСВЕТЉЕЊЕ ЛОНДОНА, У НОВОГОДИШЊОЈ ноћи".

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ. НОВИНА“

та, — затражити неку ситницу. ру. Да изведу бабушку, трафицу Пановуг плеј ЕНИ

Она. каже, тихо: Да скинете ту црну, РУ жну, ораду.,

То заиста није МС

Све док није стигао, аутобусо > опет, иде, свако јутро, ЗА одлази у радњу, Рјепнин размишља о тој жељи жениној, да обрије ораду. Тргао ка па му је то рекла. Покојни Барлов, и он, као у шали, РЕН су се, при укрцавању у Керчу, да не брију браду, а је скидали, ни у Паризу. Као да су били сујеверни: џ Зара је узалуд молила да скину ту браду, као да је то ЗНАР несреће, од које, да се отму, не могу. Била је руска, ним очима, и ако се била претворила у јарећу ораду француских краљева пи талијанских бандита, Била га је изненадила, кад је, сад, пзразила ту своју, давну, жељу. Гледала га је, некако хладно, својим, зеленим, очима, које су се, — кад би била нежна — претварале у плаве. Ни за трену; так није намеравао, да погази реч, али јој се чудио. Глас јој је бно, кад је то затражила, сух, тврд, хладан. У

Ни сам није знао зашто, али је био пребледео. Кал је; пошао, опа га је испратила, као да се растају, — без пољупша, — а пратила га је, тим хладним погледом, и ДОК је улазио у лифт, пи почео да се спушта у дубину. Била је лепа у том тренутку. (Године су пролазиле крај те жене, и ако су биле проште већ четрдесет и три пута крај ње, као да је не лодирују). Није видео како је за њим затворила врата, И сва је била пребледела.

До станице аутобуса, тог дана, ишао је, некако оклевајући, огорчено, као да му је затражено да учини пешто непоштено, ружно, Није више посинио штаку, а био је оставио чак и штап, којим се дотле поштапао. За чудо, нога му је била оздравила у топлом купатилу, м, после масажа у 604-

ници, која се звала: Маафезек5. Тетива му је опет била.

тврда. Није му нога била краћа, ни мало,

Корачао је, опет, лаким кораком, чврстим кораком, доброг јахача. Круне, стаклене, арене, међутим, почеле су да му висе над главом, кад је изишао из аутобуса, на Пикадилиу, круне, које су се низале у висини, изнад уличног саобраћаја, у дугом низу. Искићене плавим лишћем палми, и звездама од пластика, које су сијале и на дану, Одлазећи на своје радно место, био је запао у божићно кићење Лонхона, у очи првог децембра, као да је већ празник. Те огромпе круне, као неки балдахини, биле су учвршћене, — стакленим ланцима, који су били румени, — за грађевине, десно и лево, Чиниле су.неку врсту улице из бајке, дигнуту над улицу, стварну. Слични украси били су учвршћеви и на кућама, па и на аутобусима, тако, да је прошао, као у

"неком чаробном тунелу, Са висине су висили шарени лам

пиони, у облику звезда, ваза, накита, шкољака, балона, шарени кристали, као да се Лондон припрема да се претвори у нешто друго а не у стварност, идућих ноћи, Улице су дакле биле већ припремљене, за свечано осветљење Лондона, у новогодишњој ноћи, -

Кад је стигао до радње Раш! Таћите Ф; Зоп, — тачно у исто време као и других дана, — степенице мраморне, при улазу, није прала Мери. Биле су опране већ, и чисте, беде, а и стакло на улазу цаклило се, као огледало, кроз које пролази. У радњи, још није било никога, То јест, у контоару, неочекивано, седела је девојка, крупна, глупа лица, која се диже да та пита: шта жели»

Извињавала. се, затим, и рече, да јој је отац, Робинсон, отишао, послом, али ће се, ускоро, вратити. Рјепнин се чудио да га није познала, м, да, и не зна, ко је. Био се намрштио. Силазио је у подрум, ћутке.

Силазећи, није срео никог. Тек на степеницама, зачуАно се, што у радњи још нема, ни Сандре, ни госпођице Месец, — М:з5 Мооп.

„Доле, у пролазу, Хиссћ, са чајником у руци, поздравио га је, али, за чудо, талијански, — што иначе, никад, није радио. Виоп шогпо. А после га је приметио, кроз напукле даске, како седи, на свом ниском троношшу и, виртуозно, свира у некс женске пете, Био је осветљен лампом. Скинувши капут, Рјепнин приђе тоулту свог диригентског стола, — на коме је, неко, био разређао књиге, дневнике, рачу-

наре, и пера, и мастионице, црвене и:илаве. Нигде пије биле“

хрпе, уобичајене, поште. Запазио је, наслоњено о мастид: ницу, само једно бело писмо фирме,

Била је нека чудна, велика, тишина, у подруму,

Било је и захладнело у подруму, тог дана, нити је горела електрична пећ, сва прашшњава, нити мала пећ, крај његовог стола. Требало је, — као што је то обичај у банкама у Енглеској, чак и у највећим банкама, — биланс спремити, већ крајем новембра. Геоп Сјаџае то чека, док мирише мимозе, негде, у Монаку.

- Тек тада Рјепнин примети да биланс, који је, тих дана, оно почео да ради, није у фиоци. И нехотице, узе, прво, да прочита писмо које је било наслоњено о мастионицу.

Било је писмо којим му се отказује. =

Са: утврђеним, уобичајеним, фразама, у Лондону, давало му се на знање, да као што и сам зна, предузеће запада у тешкоће. Да је приморано да сузи и своје особље. Отказује му се за 1. јануар идуће године (и ако је у његовом случају, законски рок, као што зна, недеља дана). У знак задовољства са његовим, досадашњим, радом, издаје му се плата до назначеног рока, с тим, да, ако жели, — а биће му потребно, свакако, при тражењу новог запослења, — рад, прекине, одмах, месец дана раније, и'ако је плата приложена за још четири недеље. Не тражи му се, и није потребно, увођење у посао, наследника. | -

Заиста, у коверти је било новаца за четири недеље, двадесет и осам фунти. Рјепнин их, лагано, зачуђен, — са својим подругљивим осмехом, — вади. Десило се, дакле, како му је Талијан предсказивао. Писмо је носило потпис Робинсона, а било је премапотписано од младог Лахура кога, тог дана, није било у радњи. . –~

Неколико минута, Рјепнин седи, ћутке, — а спушта главу у шаке, Не каже ништа, ни Талијану, кроз даске.

За тренутак оставља новац, на столу, а прилази капуту..

= и оолачи га, решен, да оде. Затим, = предомислаивши се, —

„узима, не само писмо, него и новац у коверти. Полази, лма-

гано, према степеницама, а окреће се Талијану, и застаје као укочен, Пре него што му ишта рече, Хисећу је био устао и каже: зна! Зна какво је писмо добио! Знао је да ће такво писмо добити! Сви, таква писма добијају у Лондону, а пре а после. Он је чак изузетак. Имају обзира према њему, зна. Тако је Геоп К]јацде решио. Отпуштена су п три радника.

Рјепнин је ћутао. . |

Затим се исправља и каже да одлазн.

Чуо је како га, Талијан, пита, шта мисли да ОдТОВОрн на то писмо Ништа, каже. Ништа. Захваљује на четирипедељном, отказу. Нема шта више да каже, Жели му свако добро. Било је, — уз његову гитару, — често, у подруму лепо. Нека поздрави Мис Мун. И Сандру. То су врао лепе Ае и лепо се понашају. све МЕ зају онда, питао, зар неће да сачека Робинреса хура У радњи, већ неколико дана, нема.

~ “пода та поздрави Рјепнин му рече да није потреб-

10. ~, , 7 3 =>: но. То се подразумева, Не, не треба да поздрави, ни Робин- _ то. није потребно. Почео

сона. Мисли (1 ок), рече, да ни

Неку женску ситницу. Опе-

у ње

м, до станице, до које сад,

13 |

је, лагано, да се пење, степеницама, до контоара, а торе, |

застаје. Замолно ] 5 ћ у ај

АЕ Ме АЕ а оонбн кћер да извести оца, да је,

пора, потписан. Ако њеном оцу буде још, ма шта, од њега,

П соало зна његову адресу. Њој жели сретне, божићне праз-

чике, и нову годину, срећну. |

. Ае а уске, попрвенела до ушију. Такав је обичај у. Пошто не жели да сачека њеног оца, рече, она

ће, разуме с 5 ле, ] е (о! соцтве "све му. је леђа. ), пренети, «све, поруке. Окренула

Рјепнин је лагано изишао.

Био је, и нехотице, у улазу, застао. Сећао се како је, .

тим путем, већ скоро две године, долазио, улазио, поздравЉљао Мери која је прала степеницу. И нехотице, кад је изишао на улицу, застао је и пред излогом. Сетио се кристалнот калупа, за једну женску ципелицу, која је била, у из логу, кад је, први пут, долазио у ту радњу. |

етио се, нехотице, да личи на ону мексиканску мртвачку лобању у музеју. -

а потврду, оставио, доле, на СТОАУ, ко- .