Књижевне новине
| МИШЉЕЊА И СУОЧАВАЊА -
СТО ГОДИНА ___ МОДЕРНЕ ПОЕЗИЈЕ
Сваке друге године, у првој половини маја У Будимпешти се одржава међународни скуп песника под једноставним и скромпим називом „Дани поезије". Досад су одржана три скупа: 1966, 1968. и ове зодине. А сваки пут се тим поводом објави џ један укусно опремљен ц обиман зборник посвећен поезији, који носи име „Арион", по писцу „Химне Посејдону", око кога је сплетем мит о проналазачу дитирамба у част Дионисија. У вези са овогодишњим скупом (0 коме су „Књижевне новине" већ писале у 368. броју) изишао је из штампе трећи број овог зборника. у редакцији песника Ђерђа Шомљоа. На челу зборника објављени су одговори дванаесторице истакнутих песника, есејиста и естетичара на анкету „Поезија — сто година након Рембоа". У жељи да своје читаоце упозна са мишљењима врло компетентних стручњажа за поезију, „Књижевне новине" доносе одговоре шесторице учесника анкете: професора Сорбоне и изванредног познаваоца Рембоа и његовог дела Ренеа Бтиамбла, чувеног марксистичког филозофа Берћа Лукача, грузијског песника Михаила Квливидзеа, познатог француског песника Ежена Тијвика, највећег мексиканског песника и есејисте Октавија Паса и источнонемачког песника Гантера Кунерта. Сви одговори, преведени са оригиналних језика писаца, објављују се, због недостатка простора, делимимно, а изабрано је оно што се чинило најзначајнијим.
ЧИНИ МИ задовољство да приметим да упркос његовом миту, његовом генију, чак његовом таленту, -Рембо песник не утиче више на младе људе који данас имају двадесет тодина као што је утицао на оне који су те године досегли између 1920. и 1940. Доиста, у издању џепне књите, Рембоова поезија, коју је приредио Клодел, већ је продата у 500.000 примерака. Међутим, свако зна да велики тираж не значи увек велики утицај. Погледајте Франсоаз Саган. или Делија. Појавило се, по цени од једног франка примерак, једно издање „Боравка у паклу“ им „Илуминација", које ће такође имати многобројне читаоце, утолико више што је предтовор написао Жан-Пол Белмондо: „На мене Рембо делује као бокс". Привлачно издање, јер се на страницама огласа као у часопису“. „Она; - или „Експресу", „препоручује читање „Књижевног Фигара", зато што „вас обавештава о свему што се дотађа у Француској“, и то на страни поред оне на којој Рембо проповеда: „Грозим се отаџбине". То све, у најбољем случају, може да разоноди глупаке.
А ако хоћу да идем даље2 Доиста, морам да признам да је тобожња поетика „Самогласника" залудела велики број Пе времених песника: Џона Гуда Флечера, Ал фреда Волфенстајна итд, да су „Марина и „Кретање" снажно допринели да се разтласи оно што је тако неприкладно названо слободним стихом, граматичко сечење реченица на групе речи, ради лакшег пре вођења на латински језик, као што се ра“ Анао м лицејима у Француској када је Рембо као дете тријумфовао на општем конкурсу; да је песма у прози, одавно прихваћена у Француској, после Рем00а постала реч јеванђеља, до те мере да се велики број песника и међу највише цењеним стиди риме као пеке срамотне ствари, а ритмованог стиха као ои Рембо је у основи онога што је Жан о: лан назвао терором у књижевности. То је добро познато. Мање се тавори, а то је ве лика грешка, да би „књижевност, погледа“, могла да да апсолутну објективност којој тежи дескриптивни Рембо из више „Млуминација", објективност толико, узнемиру јућу да се понекад не разликује од крајње субјективности... пе џ у
Али како је узнемиру, јуће што најмање толерантни рембоовци одбијају да озбиљ но схвате два најснажнија поглавља, која је Рембо написао: два „заноса“ из „Боравка у паклу", онај који осуђује чудне и тужне грешке луде девице и пакленог су пруга п онај који раскида са алхемији
ечи, језичком халуцинацијом, Мич софизмима, разузданошћу духа. Јер, на! зад, је ли та поглавља писао или м ЈЕ писао Рембог Не изражавају ли она по ке и реторике2 Каследњу реч његове ети О . с: адокс посматрати како у стаду А МР 'ченици који, када изоставе ПИ и велика слова, риму, ритам, срак логику, замишљају да овековечују
Рембоа!
–
БЕРЂ. ЛУКАЧ АКО ТРЕБА да говорим ми буде дозвољено да Од тањем. Ако ћемо говори Бове поезије, не верујем да је он боом, а ни с Малармеом. о После 1848. настала је недика 50 за европском и духовном им ПОЛИТИ Ми воту, чији су први изрази били МИ стихови писани у такозваном опру и гробу. Томе следе Бодлер, па Ремб Бо мом мијиљењу, кад га доведемо УВ 5 Малармеом, Верлен са својим Па песмама, а ту спада и позна поезија с тора Итоа. + не“ избија изванредно дубок м страстан
о вашој теми, нека мах почнем ст ти о новом типу с Рем-
· пости;
протест против оног развоја друштва, које је отпочело пропашћу 1848. Насупрот томе, Малармеа карактерише, с једне стране, то што он готово програмски одбија од себе, како бисмо данас рекли, ангажовапост лирског песништва, а ако пођем даље, и представљање идеја. А то подсећа на ону славну анегдоту, по којој је Маларме казао Дегау да се песме не праве од идеја већ од речи.
Алн, да сад пређем с неколико речи на другу страну питања: скептичан сам у односу на то да развој епоха посматрамо као потпуно јединствен. Мислим да се подела друштва, класна структура на сваком терену литературе и уметности одражава — како ми марксисти обично говоримо на најразличитији начин, да се литература једне епохе не може извести из једног јединог уметничког принципа. Да споменем само један пример, у коме сад није садржана никаква процена: ако узмемо драму нашег времена, с једне стране веома утицајног Брехта пи с друге стране такођер веома утицајног О' Нила, не верујем да постоји такав анализатор драме који би опо способан да пронађе битне заједничке
црте између драматургије Брехта и 0' Нила...
А сад, ако исто тако посматрам поезију последњих сто година, појављују се и писци, какав је код нас Ади, или у међународној лирици Мајаковски, а тврђење да Ади или Мајаковски имају ма какве везе с, модерном лириком у Малармеовом смислу, сматрам у најмању руку претериваним. Штавише, ако у међународној поезији наставимо набрајати Арагона п Елијара, од данашњих _ Френоа, код нас Атилу Јожефа — сви они немају пикакве везе с тим покретом.
Не мислим само на политичке револуционаре. Ако тако гледамо, онда Ади и рецимо — Мајаковски имају много више везе са Шелијем, него с Малармеом. А тад, ова стогодишња структура почиње да шкрипи.
У лирици има, у супротности са осталим уметничким родовима, нешто специјално. Наиме, други уметнички родови унапред објективирају пишчеву личност. Очевидно је: ако неко седне да пише роман или драму, онда се он налази на вишем степену неузимања у обзир сопствене личности и објективирања од онога ко пише песму... Ово је само разликовање уметничких родова, које не садржи никакво процењивање. Напротив, из тога код Аимрике следи питање уздизања изнад партикуларног човека и партикуларности, које оштрије и темељније долази до изражаја овде него ли у било којем другом роду уметности.
И ту можемо указати на ону особену страну двојаког одвајања,. које је толико карактеристично за модерно песпиштво. Увек је било, чак и унутар једних те истих праваца, субјективно партикуларистичких и непартикуларистичких песника. Но, сетимо се само тога како је Гете у свом страсбуршком периоду преузео форме народне песме. Ова гетеовска народна песма је далеко превазишла партикуларизам, па, иако није била политички ангажована, вазда се уливала у велике проблеме људскога рода. Међутим, у исто време је створена и једна идилична популарност, која се заглибила у партикуларност. То ми Мађари, на жалост, врло добро знамо: све до Михаља Саболчке, до „песничиђа" Михаља, та партикуларност је владала код нас. р
Сад — по мом мишљењу — израња један особени фактор, који има обичај да донекле помути естетичке судове. У епохи после Малармеа• сад се први пут до тађа да чиста партикуларност осећања,
"која чини основ лирике, поставља захтеве
за побуном, па чак и за формалном ре-
волуцијом. .
Не замерите што сам овако конзервативан, Али писце као што су рецимо, Готфрид Бен у Немачкој, или Бретон у ФРранцуској, или макар и велики Валери, велики Елиот, па чак и од свих већи Езра Паунд, све те писце сматрам заступницима партикуларизма. | |
Ту ја видим распад јединства у процесу с којим се, по мени, критика лирике не бави доста. Али ту морам да завршим, јер на своју срамоту морам признати да
"и ја спадам, због личних прилика, међу
оне који се не баве овим процесом. Дакле, немам морално право да било коме што озбиљно пребацим...
МИХАИЛ КВЛИВИДЗЕ
НИСАМ теоретичар већ песник, али знам да су опште формулације увек опасне за: то што се могу врло различито тумачити. Па. ипак, покушаћу да дам дефиницију поезије, која произлази из моје властите праксе. и |
Поезија је, по мом мишљењу, покушај да се поново успостави наопушена животна хармонија. У овој формули огледа се јединство обеју страна поезије — и њена естетичка суштина и њен друштвени карактер.
Било каквом правцу песник припадао п било каквих се погледа придржавао, посзија је увек била и остаје, како је говорио Мајаковски, „прича о времену и се би". Ади ту делује кобни закон неизбежако си велики (чак као Рембо), твоја ће исповест постати прича и о другима, о целом народу, 0 човечанству уоп-
ште. МИ тада ће твоје мисли и осећања,
твоје виђење света, бити разумљиви и за| нимљиви свим житељима планете, зато | ашто је, на било ком језику песник писао, | језик Истине и Лепоте, језик бола и радости — свуда подједнако разумљив...
Ми често, и са сетом, говоримо о девалвацији речи, о безбројној количини стихова, који се пишу на разним језицима. То је исто тако последица једностраног развоја цивилизације, Стихови су постали слични предметима широке нотрошње. Они су се преобразили у неопходан атрибут нашег комфора, као меки тоалетни папир или таблете против несанице. Читалац се навикао да чита римоване или неримоване редове, не гледајући име аутора. Серијска производња стихова тече и, мада потражња за њима није тако велика, огромна безимена армија трудбеника пера снабдева тржиште готовом продукцијом — духовном храном за одабране умове.
Али то је, као што смо рекли, последица а не узрок. Узрок је у постепеном тичезавању песничких личности, по| што без велике људске душе нема велике | поезије. Стваралаштво овога или онога великог песника нису поједини стихови нити чак збирке, већ је то комадић света, острво, коме је име Рембо или Рилке, Пастернак или Галактион Табидзе, Галчински или Салваторе Квазимодо. Зато, у првом реду, нека живи личност песника, а тек потом нека живе — његови стихови. (Узгред буди речено, код великих песника су чак и слаби стихови занимљиви као покушај пробијања у нову област материјг или духа.)
| ЕЖЕН ГИЈВИК
ДАРЖАЋУ се онота што је битно. Након Рембоа, у ствари од Рембоа, поезија је авантура.
У сваком смислу речи, зацело. Али оно што наглашавам јесте ово: након Рембоа, песник открива оно што каже пишући, Он то открива у писању и писањем. Он
| није онај који даје лепу форму у ритмичком складу са својим унапред постојећим мислима ми осећањима. Он је онај радник у каменолому за кога је језик једновремено п пијук и извађени материјал. ;
Сваки пут песник се баца у авантуру | која је истраживање онога што ће бити његова песма, његов стих, његова фраза, његове речи и експлозив који ће у њима бити садржан. Сваки пут песник отеловЉује оно што је у њему, њиме и кроз њета имало потребе да се отелотвори и што вије постојало пре него што је добило своје тело у језику и помоћу њега, у језику нађеном и откривеном у току истраживања. Тек након Рембоа песник је онај који копа по свом: животу, свом бићу, својим искуствима м језику — а овај језик је плод живота, бића, искустава генерација људи — као по рудничким лагумима из којих он износи оно што ће другима бити неопходно да би достојно засновали свој живот човека. 3 | Наравно, било је, пре Рембоа и од по| четка, провала у непознато н то не треба заборавити, али је с Рембоом овај подухват постао свестан, поезија се дефинисала. До новог реда. Тачније: до новог покушаја исто тако детерминантног.
| ОКТАВИО | ПАС
ПЕСНИЦИ прошлости су увиђали вредност речи исто као и модерни песници, али нису у толикој мери били свесни њиховог смисла. Гонгорин херметизам није посредна. критика смисла, Малармеова и Џојсова поезија је пре свега критика, а понекад и брисање смисла. Модерна поезија не може се раздвојити од критике језика, а то је у ствари најрадикалнији и најоштрији вид критике стварности. Реч сада заузима место које је припадало б6отовима,. појмовима и реалним појавама. Песничко дело не односи се на неку по| јаву из објективног света већ једна реч о| значава неку другу реч. Према томе, проблем смисла поезије тек се може разјас| нити ако се сложимо с тим да се смисао мора тражити у делу, а не изван њега; у међусобном односу речи, а не у њиховом односу са стварношћу.
| "Тонгора м Маларме се не. могу читати | на исти начин. При читању Гонгоре теш| коће су спољашње природе: граматичке, лингвистичке, митолошке, итд, Гонгора није нејасан, он је комплексан. Синтакса је необична, митолошке и историјске алузпје су Магловите, свака реч и свака фраза је двосмислена. Када се прође овај нераван и кривудав пут, смисао постаје јасан. Други је случај с Доном, мада је у | истој мери неразумљив, а можда и више, | због згуснутости поетског израза. Тешкоће нису само лингвистичке, већ интелек| туаане и теолошке. Међутим, када се про| нађе кључ, дело се отвара као шкриња. Овакво поређење није произвољно: најбоље Донове песме садрже карнални, ннте| лектуални и религиозни парадокс. Оба песника налазе референцијалне тачке из ван дела: у природи, друштву, уметности, || митологији, теологији. Песник говори о нечему што постоји изван дела: о Поли| фемовом оку, Галатејиној лепоти, страху | ОА смрти, некој девојци. Рембоови по| гледи. изражени у његовим кључним текстовима су радикално друкчији..С једне стране, његово дело је критика стварности им „вредности“ које њу подупиру и „правдају (хришћанство, морал, лепота). С дру| те стране, оно је покушај да се поставе темељи једне нове стварности: новог братства, новог еротизма, новог човека, Све ће то бити производ поезије,. „алхемијс
_КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 7
|
ЕЖЕН ГИЈВИК
речи". Маларме слична стремљења изражава у оштријем виду. Његово песничко дело — ако се тако може назвати неколико записаних редова на неколико листова папира, резултат једног изузетног путовања и бродолома — представља више од критике и негације стварности, дело се „супротставља стварности. Реч постаје нешто супротно од стварности: не ништавило, већ идеја, чист знак који више не означава ништа и који и постоји и не постоји. . „Духовни театар", Дело или Реч, није само двојник стварности, већ права стварност. Код Рембоа пи Малармеа језик се окреће самом себи, кида везе са објективним светом тако да није више његов симбол, без обзира да ли се ради о физичким или надфизичким појавама. За Гонтору „плоча од боровине" представља сто, код Дона је хришћанско свето тројство представљено као „кости за филозофију а млеко за веру". Модерни песник не говори о стварности, већ о речима на којима она почива:
Пронађена је!
Шта2 Вечност,
То је море Заружено са суншем.
Тешкоће модерне поезије крију се ме у њеној комплексности — Рембо је много једноставнији од Гонгоре и Дона — већ у захтеву за тоталним предавањем и тоталном пажњом (захтев сличан ономе који постављају мистика и љубав). Да израз није погрешан, рекао бих да су тешкоће не интелектуалне, већ моралне природе. Реч је о једном искуству које подразумева негацију објективног света, можда провизорну, кад» у филозофској медитацији. Другим речима: модерна поезија је покушај рушења сваког смисла, јер се она сама представља као крајњи смисао живота и човека. Зато је она истовремено и рушење и стварање језика. То је рушење речи и значења, тишина, али исто тако тражење Речи преко речи, Многи ће слегнути раменима пред овом „лудоријом". Међутим, већ више од сто година неки усамљени духови, чије су вредности врхунске, нису се двоумили да овом бесмисленом подухвату посвете живот.
ТИНТЕР КУНЕРТ
О ЛИРИЦИ се једва може рећи нешто повољно, У епохи идолатрије науке свака поезија мора нужно да побуди изглед прекјучерашњице, јер, упркос томе што се служи технолошком терминологијом, њен метод упознавања света и себе остаје непромењен. Свест стиха о стварности не може да постане научна.
Као најстарија уметност, потичући из магије, метафизике и ирационализма, поезија рефлектује реалност друкчије него било који други род литературе. Свест, о посувраћености света живи у сваком стиху, али не безусловно као протест, већ пре као чуђење над оним што се зове човек м људско дело. Лирска свест је вазда онтолошка, хтела би да унесе слутњу и у најсићушнији део целог постојања. Међутим, то постаје анахронични подухват у данашњим околностима када је тотална специјализација поделила земаљског човека, п тиме га лишила тоталитета егзистенције. „
Проза се некако прилагођава, испоручује иверје, исечке, одломке и торза, а редукцију, наводну немогућност сазнања и непровидљивост друштвених односа, уздиже до начина приказивања, или обрнуто, служи се неком социолошком схемом, која, чак и ако би била релевантна, значи само неку другу врсту продукције, будући да не узима у обзир и игнорише све што социологија претходно. није докучила. Све то заједно је литература која само каска и никад не сустиже односе о којима хоће да обавести, јер је сама себи ампутирала ноте и зато за тим односима храмље на штакама израђеним од сувог дрвета духовних наука, Лирика није у стању ни да храмље, она изумире чим напусти своје основе, јер може да живи само од целине. Она неко време још животари као језички експеримент или као мегафон, али то не задржава смрт као исход. У тракавици између најширег круга незаинтересованости и туторства главни задатак лирике изгледа да је малтене у томе да уопште остане лирика и да се у млиновима који су сами себи сврхами у млиновима утилитаризма не да самлети у прашак за посипање очију.