Књижевне новине

УЗ ТЕКСТОВЕ ПОЗНАТИХ ЕСТЕТИЧАРА, ТЕОРЕТИЧАРА И ПЕСНИКА О МОДЕРНОЈ ПОЕЗИЈИ, КАО ЈЕДНУ ОД МОГУЋИХ ИЛУСТРАЦИЈА ОБЈАВЉУЈЕМО ПРЕВОДЕ ПОЗНАТОГ АМЕРИЧКОГ ПЕСНИКА АРЧИБЛАДА МАКЛИША, ЈЕДНОГ ОД НАЈЕМИНЕНТНИЈИХ ФРАНЦУСКИХ ПЕСНИКА НАШЕГ ВРЕМЕНА ФРАНСИСА ПОНЖА, И КОД НАС ДОСАДА НЕПРЕВОБЕНЕ ШВЕДСКЕ ПЕС- 6 НИКИЊЕ СОЊЕ ОКЕСОН, ВЕРУЈУЋИ ДА ОНИ НА НАШЕМ ЈЕЗИКУ ЖИВЕ СВОЈ ДРУГИ ЖИВОТ ·

Франсис Понж Увод, нека старинска игра. Паставка (тема сарабанде). Старинска итра у обрнутом реду . (потврда). Сарабанда, исплетена паучина (игра инсеката који

облећу око ње), Фуга на завршетку.

НЕСУМЊИВО да знам добро... (зато што сам је сам из себе неколико дана испредао2 или су ме некад цртајући ми је свом својом вештином научилир) да паук лучи своју мрежу, бљује конац свога платна... и нема ножице толико удаљене, толико издвојене — поступак тако танан — да не би мотао затим сам прелазити крупним и брзим корацима по томе платну — претрчавати у свим правцима по делу својих бала не ломећи га, нити се у њега упетљавајући — док се све друге необавеште“ не животињице упетљавају у њега не мо же бити горе сваким својим покретом или престрављеним скоком у жељи да побег-

ну...

Али пре свега, како то паук чини

Да ли је то био неки смели скокр или се просто оставио да падне не напуштајући нит своје говоранције, да би више пута разним путевима дошао опет на полазну тачку, и да није ни обележио, ни затегао линију којом је његово тело прошло — а није чак сав ни учествовао у исто време у испредању и ткању2

Огуда дефиниција изведена из паучине и одмах срочена:

Ни из чета другог до само од пљувачке из своје утробе на ваздух излучене и изаткане — у којој стрпљиво станујем без другог узрока до апетита обичног читаоца. И тако поводом ње — а и поводом ње не слике — да ли ми је потребно да избацујем реченице у исто. време смеле и издвајане искључиво из самог себе, али деста постојано — и да мој притисак буде доста лаган, како би моје тело не кидајући је, ипак имало ослонац да може да замишља — бацајући и друге на разне стране — па чак и у супротном смислу, како би био савршено исплетен мој рад, и да би се моја мисао могла од сада на њој. одмарати, шћпућуривши се, а и да бих могао привлачити своје жртве — ви, читаоче, чувајте се моје лектире! — да бих вас затим пождерао у тишини (а то се зове слава)...

Да, и нагло, из једног угла одаје сво ме устремљујући се крупним корацима; пазите се, читаоци. моји, у замци сте производа моје лупевине, а то није ни најмање примамљив тренутак игре; јер сада вас убадам и успављујем!

И Скарамуш са неба управљао је ка мени незаустављајући захукталост вашега безумља

саме

О ви муве и мушице, пчеле, зоље и коњици, стршљенови, лептирићи, тврдокрилци и бумбари, и ви мољци и комарци силфисе и чудовишта, авети и Ђаволани, гноми, ждере и лупежи, и приказе и вампири, банде, крда и ројеви, хорде, клике и чопори, па поворке, народ гугве, ви колеге и студенти, доктори и луталице, гњаватори и брбљивци, , залудници а зјалаши, исмевачи, јотунице, |

сви немирци и цџимрије, шаљивџије, целестинци, серафими, убојице, префакуте и уходе,

па и стрелци и сержанти, мучитељи и стражари, коњаници, копљаници, и џелати па сабљаши, трумбеташи и трубачи, флаутисти и тудачи, оргуљаши и гуслари, барди, певци и тенори, згаламџије и звечкари, химнопевци и рефренци, одрпанци и сањари, трабуњари, ћурликаши, па замлате, чегртаљци, залогајци, мрвичари, клице, зрна и семење, колераши и замеци, мехурићи, пепељаши,

па узроци и разлози, речи, бројке и знакови, именице и идеје, пословице и изреке, узречице и основе, теме, тезе, мисли, глосе!

Ћурликаши, замлатотине, брљотине у ко

"рову! Знајте, ма, шта било од моје тајне

мисли, да ја нисам нека млада свилена буба, већ само једно збуњено пискарало

које се не може размрсити у овом тренут“ ку; нека се зна да сам ја ваша Парка; изађи, рекох, а он побеже тако брзо да ја не стигох ни да помислим да сам (алсче, чаура свилене бубе моја је скривена мисао) ваша злослутна звезда на плафону и која вас вреба да би вас у својим паоцима. упознала са вашом ноћи.

Много доцније, — пошто ја напустим своју мрежу — роса и прашина укрутиће и. сагореће је — и начинити је на сасвим други начин привлачном... 1

Док не буде најзад забрадила на један грозан и гротескан начин неког љубопитљивог аматера жбунова или таванских поткровља, и који ће онда беснети противу ње, али ће остати забраћен.

И то ће бити крај...

Ипак — не!

Из тога одвратног тријумфа, назравеног уништењем мог дела, неће остати у моме "сећању ни гордост ни наклоност, али (функције мота тела и његовог апгтита) што се тиче мене моја моћ остаје!

И већ од дуго времена — да би то доказао на другом месту — требало би да бежим ... ' |

Превео НИКОЛА ТРАЈКОВИЋ

ФРАНСИС ПОНЖ. (Егапсј5 Ропде), рођен у Монпељеу 1889. године, класик је савремене француске поезије. Објавио је више књига песама, које је скупио у три тома „Велике збирке" (1961). Његове теме су ретке и необичне чак иу тако разноврсној поезији као што је француска. Понж је створио читаву песничку револуцију, раскидајући са субјективном и сентименталном поезијом. Нарочито заинтересован за „живот'' онога што досад није опевано, он је минуциозно „насликао" многобројне ствари, животиње и делове човековог тела, а његове ,слике" имају дубок, симболичан, филозофски смисао. Утицај Понжа прелази границе његове земље, а може се запазити чак и у „новом роману". Као есејист објавио је књигу „За једног Малерба'" (1965), у којој је извршио извесну ревизију дотадашњег погледа на францу-

" ску класицистичку поезију.

Арчибалд Маклиш Прекасно _ рођени __

И ми, и ми смо слазећи низ стене Бретова наше земље, чули, као раније, У даљини — Аћ, див се сог а [опгие ћајете Роландов рог у теснацима Шпаније. Први з0ов, други, трећи који замире, И с трећим се окренули, пошли опет горе Стрмим путем на југ, чули нејасно само Звук мачева и коња, буку ратне море, И најзад прошли мрачни кланац, и нашли тамо Код Ронсевоа, на равни где вече сенке баца, Хрпе покланих, и на немоме тлу Немо мртваца —

ШТА СВАКИ ЉУБАВНИК НАУЧИ

Вода је тешко сребро преко камена. Вода је тешко сребро преко непристајања Камена. Не пада. Пуни. Плави

Сваку пукотину, сваку грешку у камену, Сваку шупљину. Река не тече.

Река тиска себе, тешко сребро ;

Доле у камен, а камен не пристаје.

; Оно што тече Ковитлаво и скаче ка сунцу, камено је Непристајање на реку, а не река.

ПУТОВАЊЕ НА ЗАПАД

Беше време за открића —

За предгорја наднесена, оцртана

У првој светлости, и талас пред жалом ц Крикове галебова: за заокрет

Обале ка северу, у тајну.

То време је прошло. И последње су земље насељене. Океани су знани данас.

Зећока: када све су мапе направљене, Боље да је човек мртав него-да пронађе Нове континенте.

Боље да се човек никад ни родио није,

Него да на пучини океана нађе цвеће

Доплутало са острва, тамо где нема | - острва,

Или у поноћ, далеко од сваког копна,

У мени ваздуха осети мирис рузмарина.

Нема среће веће од те несреће —

Уздићи оком, дуж вечерњег неба,

Извесну као сунце, као море, нову [Е једну земљу

Стрмо из океана, тамо.

Где копна не може бити.

АРЧИБАЛД МАКЛИШ

РАЗЛОЗИ ЗА МУЗИКУ

Валасу Стивензу

Зашто радимо на песми

Век за Веком — чак у веку као

Овај што је, када жива стена

Више не живи, а клесан камен пропада2 —

Хелдерлиново питање. Чему бити песник Данас када значења не значе2 —

Кад је камени облик обликовани камен> ритјивег Денр — времена без суштине»

Чему лежати по нашим постељама ноћу С претршти речи у устима, изнурени. Понајвише одсутношћу противника»

Чему бити песник> Чему бити човек!

Далеко у крајњој забити Анда

Гомиле су огромних бушених каменова. Шта је човек Ко заснује песму

У кршу дивљег света — у дивљини,

Акропољ вечности који се мрви Увек и опет, јесте мој — мој задатак. Нужност, ме срца приморава:

Човек сам: песник бити морам.

Рад на поретку не зна за одмор:

" Наметнути смућеном, случајном

Отицању света; наметнути Облик Миран, „сталотеен, тврдокоран, чист,

Што вечно траје, или барем

Траје: несигуран споменик Што бесмртност обећава, јер се крило Покреће и у покрету је равнотежа,

Зашто радимо на песми

Из узбуркане вреве мора

Крхки цвет по цвет, уздиже сео Корални гребен што смирује воду.

Генерације умирућих Гусну растворене соли мора У камен, мирно дрвеће с гранама. непокретним, А значе покрет мора.

Превели

"БРАНКА и ИВАН В. ЛАЛИЋ

АРЧИБАЛА МАКЛИШО (Агсћраја Масјећћ), рођен 1892. године у месту Гленко, у држави Илиноис, студпрао је на два најистакнутија америчка универзитета, Јел и Харвард. Учествовао је у првом светском рату, као артиљерац. Премда је прву књигу песама објавио већ 1917. године, Маклиш се све До 1923. године. бавио правничком праксом у Бостону, а затим је отишао у Париз, где је провео пет тодина и писао поезију. Тридесетих година Маклиш је био један од најистакнутијих америчких социјално ангажованих, антифашистичких песника, У то је време, поред песама, писао и радио-драме. Године 1939, био је именован за библиотекара Конгресне библиотеке САД; за време рата био је један од ближих сарадника у Буз велтовом кабинету, а 1946. тодине био је прелдссаник прве америчке делегације у УНЕСКУ, у Паризу. Пи сао је и есеје. Добио је две Пулицерове награде. Његове важније књиге песама су: „Кула од слоноваче" (1917), „Улице на месецу" (1926), „Хамлет АЛ. Маклиша'" (1928), „Новонађена земља" (1930), ,„Конквистадор" (1932), „Јавни говор" (1936), „Сабране

несме" (1952), „Песме за Еву" (1959). Поред песама пише и есеје и радио-драме.

Соња Окесон

псмо

Хасе Еверте! А Сећаш ли се ти мене: | | Ја, разуме се, нисам била твоја прва

девојка, · али си ти био мој први дечко. Ти си имао неки бицикл, Рамблер. , сећам се,

и качкет за вратом,

а ја сам се возила на раму и у свом црвеном огртачу,

понекад и на носачу,

Једна вече одвезосмо се у јарак. Какве си песме само певао, као да још чујем твој глас: „шафран и цимет с-паром тегли од сенфа ..:", и тако си мало заносио тоновима. Твоја сестра је била дебела и звала се Џени. У почетку, ти си имао седамнаест година а ја не, не усућујем се да: кажем. У затвор би могао да доспеш. Ти си ваздан био опаљен сунцем. Онда је дошла мобилизација,

Сећфи ли се оне колибе код оног плавог језера

с петлом и мачком и оном жалосном врбом>» Замисли кад бисмо сада становали тамо,

"Дасад би имала педесеторо деце која се купају у једном лавору на сталагу од жице,

пред полазак у школу.

А твоја дебела сестра Џени била би моја заова. Свекрве не бих имала.

Њу је пиштољем убио твој отац, а после себи пререзао гркљан старим, тупим жилетом.

Једном сам видела њихову слику.

Понекад си умео да се напијеш,

Онда би носио цвет јасмина

или расиветан огранак крушке

на дугом јарболу.

Једном си оно радио

с неком другом девојком.

Кад ти је отац излудео склонио си. се у нужник.

Мислио је да пуца и на вас децу.

Свако вече сам лагала.

Никада нисам варала пре тога.

Кад сам лазгала претварала сам се

да ја нисам ја.

Замисли кад човек не би имао Освету!

Освету која је тако слатка,

тако подсмешљива.

Која се претвара у слани Адвент

све оно љигаво и безизгледно.

АУГ

Дуг долази пузећи. Дуг уопште нема“ дом, | 3 Дуг би радо имао један дом.

Ја се извлачим из Дуга.

Дуг није мој

Ја нисам нека врста Дома,

ако то оп верује.

Ја сам само једно такорећи дете. Само једна играчка.

Могуће је да сам играчка Дуга, Ја нећу да будем итрачка Дуга, Могао би да одв добавола! Али куда2

И тако остаје.

Некад је ћутљив.

Некад Дуг легне и снава. Онда је као човек — не! Он чачка уши.

Жали се. Цвили. 28 Он уопште нема дома.

Нико та не жели.

Ниједан човек га не жели.

Чак га ни Бог не жели.

То не може бити друго до прича да са ни Бог не жели.

Али он живи. Он мора доћи до свог.

Не постоји ли неко коме се може обратити да би се дабила помоћ за Дуг2 Не. Нема ниједног помоћника или начелника, ниједног удружења, ниједног, на неки начин, места за

' сакривање,

Има разуме се оних што кажу да Дуг преузимају на себе. Њима никада не верујте!

Дуг се не може узети на себе.

Дуг угамиже у човека. Унутра, испод коже, испод слезине, испод сржи.

Али Дугу тамо није дом. Дуг уопште нема дома.

Превео СТЕВАН СИМИЋ

СОЊА ОКЕСОН (5опја АКеззоп), рођена је 1926. тодине у варошици Бутле, на југу Шведске, а сала живи у Стокхолму искључиво од књижевног ствара. лаштва, Аутор је једанаест књига поезије и више књига прозе, књига за децу, као по пеобичних ТВ сценарија. Поред Јорана Палма (Сдбгап Рашт) она је најзначајнији и најпознатији савремени шведски пе. сник,

КЊИЉЕВНЕНОВИНЕ | 8