Књижевне новине

П-7= 1

у заје

и Ули! а

РИС

не датац си да 1, ВИ Пон РВИ МА а Ма ата Бон ПИШЕ еР на Ш._· наунн аН И ШИИ па. “виа а ит и _Б_ | пеш танха И НЕ НИИННМВНИШИ___--бешвечинн___-.-а ош. ___-_-_ ла ва 5 б РЕП плован це раса > та ата павиљона чеда аовни,-—-— а ммаааавацис-- па =

КУЛТУРА У СВЕТУ — САВРЕМЕНА ЗАПАДНОНЕ МАЧКА КЊИЖЕВНОСТ (п)

МОЈ КРАЉ

| Кристоф Мекел

ПОСЛЕ напорне конференције, током које је убио два саветника, јер се увредио кад су они поводом неког питања искрено протестовали, мој краљ ме је позвао да прошетамо престоничким парком. Обојица смо били исцрпени, осећали смо потребу да расхладимо главе, па, како је поподне било лепо, ја се не успротивих него кренух да пратим свога краља.

Прилично ћутљиво смо пролазили парком и најзад дошли до једног предмета подитнутог усред огромних ливада; тај предмет привуче пажњу мога краља.

Гле, Кандуце, рече мој краљ упола у неверици а упола расположен, какав занимљив павиљон у моме парку! никад га досад нисам приметио; шта мислиш, шта је то»

Тек недавно је подигнут, мој краљу, одтоворих. Зашто ме нису позвали на свечано отварање, упита мој краљ и погледа ме с поАозрењем, _ Нека мој краљ опрости, одтоворих, ни: је ни било свечаног отварања.

Пођосмо око травњака, у чијој средини се налазио речени предмет, који је био ве. ћих размера. Мој краљ као да се веома занимао за њега, јер је после неког времена приметио:

Шта мислиш, Кандуце, не бисмо ли ин поред ових таблица са забранама моглн ноћи преко траве, да се приближимо Овоме... овоме павиљону и погледамо та мало избанза 2

Нека мој краљ изволи помислити, ре“ кох, да се у парку налазе и други шетачи н да би могло изазвати чуђење и негодо“

"вање кад би мој краљ, који је наредио да.

се на ивици травњака поставе таблице са забранама, лично и први то прекршио, Као што мој краљ зна, прекршиоци те за» бране кажњавају се одсецањем главе.

Можда си у праву, рече мој краљ 3л0вољно. Па кад је тако, хајде онда да бар

- из даљине посматрамо павиљон,

Нека опрости мој краљ, рекох, али 0 вај... овај павиљон људи претежно не Ар же за павиљон, као што се изражава мој краљ, него више натињу томе да у овом павиљону, у овој грађевини, виде споменик ратнипима.

Споменик ратницима2 Мој краљ се пренерази. Ама погледај само, Кандуце...

Свакако, одтоворих, али и ја сам лично, |

мој краљу, склон да ову грађевину евентуално сматрам спомеником ратницима.

То је..: то је у сваком случају павиљон, рече мој краљ жестоко, ја видим јасно да је то павиљон п ништа друго до павиљон ...

Мој краљ ми заиста може веровати, прекидох свога краља, да овде исто тако може бити речи и о споменику ратницима. Мој чврст тон као да збуни краља, те није одмах одговорио, м тек после неког времена, док смо, потонули у мисли, ваљда већ четврти или пети пут обилазили око травњака, рече мој краљ:

А ја тврдим да је овде реч о павиљону, а никако о споменику ратницима. Споменик ратницима, тако дакле кажеш, Кандуце2 Мој краљ то каже, одговорих, . Не верујем ти, рече мој краљ брзо погледавши устрану.

_ Свакако, веровање или неверовање — то је ствар мога краља, одговорих.

И ти чврсто остајеш при томе, упита мој краљ. Можда, одговорих.

Хм, рече мој краљ, да кренемо даље» _ Настависмо пут, обиђосмо друге дело“ ве парка, а при повратку опет прођосмо поред оног предмета.

Да се још једном вратимо на ово, рече мој краљ, Ти, дакле, и даље сматраш да је реч о споменику ратницима»

Свакако, мој краљу, одтоворих. М чак сам, уколико мој краљ допусти, у међу“ времену и након дужег посматрања пред= мета, склон да павиљон мога краља сма« трам за кућицу на води, мада тиме. никако нисам дигао руке од свот споме« пика ратнилима.

Али како си дошао на идеју да би то могла бити кућица на водн..., узвикну мој краљ љутито ми крупним гласом.

0 мекаквој идеји овде не може бити речи, одговорих учтиво, а не бих никако хтео ни да оспоравам гледиште да је ту носреди павиљон, нето сам само" желео да то ставим под питање, као и свој споменик ратницима, Као што свако зна, то је разлика.

Ама слушај, забога, држи се онога што видиш... до сто ђавола, заурла мој краљ,

Нека мој краљ извини, одтоворих мирно, то и чиним, Али оно што видим не

иекључује ниједну од наговештених могу.

ћности. Народ је исто тако подељеног митиљења. Једни говоре о музичком павиљону, други о светитељском кипу, трећима се чини да у томе виде неко модерно светилиште; Има чак дрских језика који товоре о јавном клозету. Ја бих, међутим, ака то мога краља одвећ не замара, же лео да узмем у обзир још једну, и то, како ми се чини, суштинску могућност...

Не, рече мој краљ раздражено, ја сам монако убеђен, заиста, ја сад верујем, видим, збиља, та ВИДИМ...

5 5 : 4 4 2

КРИСТОФ МЕКБА

ћутке смо наставили пут, а ја сам осећао да ме држање мога краља донекле спречава у томе да будем задовољан.

Сутрадан ми мој краљ по једном свом поверенику посла ручак у моје одаје. Позереник беше добио упутство да после одређеног времена врати посуђе, Јео сам обазриво, јер сам се још веома јасно сећао догађаја који се, изванредно угрожавајући мој живот, десио приликом лова ча који ме је мој краљ пре неколико недеља позвао, то јест: на који ми је наредио да дођем. Вратио сам вино на послужавник, јер је необично мирисало. Остало је мирисало по пријало онако како јен требало да мирише м трија. Повереник се врати и понесе посуђе, заједно са вином. Нешто касније мој слуга ми јави да је повереник нашега краља пао низа степенице скупа са песуђем, да се све поломилао и да је сам повереник нашега краља, са пеном на уснама, управо отишао на вечни починак.

Пре него што сам, пстота часа, напустио земљу, написао сам своме краљу следећу поруку:

Жалим што је мој краљ своме поверенику пружио тако мањкаво васпитање, што та је хранио толико лоше или толико ницијашио према њему да је, као што се управо случило, повереник мога краља на степеништу испио вино које се мој краљ осетно побуђен да пошаље мени, Канду“ неу. Жалим тај случај, јер повереник је преминуо од последица које су, краљу мој, биле мени намењене. Намењене очигледно. због неувијених гледишта која сам себи допустио да изразим поводом обојици нам познатог предмета. Па и поред тога што своме краљу тешко да могу препоручити да из тога повуче консеквен“ це друкчије од оних које је мој кра» повукао, ипак се са своје стране осећам обавезан да се, са _ разлога _ сопственог одржања и самопоштовања, трепоручим им истога часа удаљим,..

Причали су ми касније да је он дИЕ: љао и поразбијао шест огледала. СЗБОТРАМ

да је то сасвим могућно, али ; се осим тога у њему десило нешто помена

вредно.

КРИСТОФ МЕКБА (Мескеј), рођен 1935. Студирао трафику, којом се бави поред књижевности, Живи у Западном Берлину, Збирке песама „Дивљине (1962), „Певати за живота" (1967). Проза: „У зем љи Умбранауџта" (1961), Добио награду „Млала тенерација'" 1966. године.

РАТНХАРА ЛЕТАУ (Ренаџ), рођен 1920. Студирао у САД германистику, англистику, а филозофију, промовирао 1960, радом „Утопија и роман". Живи и“ Калифорнији као професор немачке књижевно“ Ст на унизерзитету Сан Дијего. Проза; „Тешкоће ири грађењу кућа" (1962), „Манитово појављивање" (1963) — одакле је узет текст који објављујемо —, „Непријатељп"" (1968). Стихове издао У збирии „Лесме" (1968).

ТАБРИЈЕЛА ВОМАН (Мобталп), рођена 1932. Сто дирала књижевност и језике, музиколотију и фи лозофију,. Живи у Дармштату као слободна књусжевница. Приповетке: „Победа над сутопом“ (1960), „Приповетке – (19667, _ „Сеоска свечаност" (1268), „Недеља код Крајзандових“" (1970). Романи; „Растанак на дуже време" (1965), „Нородица Било" (1967), „Озбиљна намера" (1970). Наппсала и већи број радио-драма, Добитница књижевне награде Теорг Макензен за најбољу немачку кратку при чу (1965).

| |

ата ан нниц—=

потаји ет еаивиааЦ ЕП паееоатааљеи-амии

ЛОВ НА __ МУРИЊЕ

— ЗАШТО силазиш> упита дете.

— Хоћу да вребам на њих, рече мушкарац, кад нашће следећи талас усудиће се. да се покажу.

Шљепнувши петама скочио је са Бле жне стене на другу, нижу, повио је МР венкастосмеђи труп, тетиве на десној ми:

шици биле су му затегнуте, напете ФА

вребања.

— Имају оне више зуба у устима не. то ти и твоја баба заједно, рекао је. О: „влаче у своје пећине чак и одрасле људе. Шта раде са одраслим људима» упи-

та дете и јежећи се погледа у црну влаж“ · ну јаму, хладну, неосунчану.

Мушкарац не одговори; гушећи се ОА сабране пажње зурио је у мрачан отвор мопод себе, док су му повитљиви МИШИћи лако поигравали. Дете је осећало МИрис рибље пожуде што је продирала из пећине и у зелено бојила синкопирано пљескање воде између стена; осећало МИрис соли и сунца што су му испуњавали имлаућа преобиљем ваздуха и светлине: О сећало мирис хладне и масне фокине ко же, њен љигави задах на ридље уље.

— Ено, ено, видиш ли ихр узвикну МУ шкарац тихим оштрим гласом, тетуравим „од убилачког узбуђења.

Дете се наже, влажни камен се хладно припи уз његове груди: видело их је, црне м глатке и гипке испод прозирне воде.

-- Као велике јегуље, рекло је у при: гушеном мушкарчевом тону, Хладно је,

Није се осећало срећно у кругу сурових, крволочних испарења која су ши риле муриње.

— Попни се, рече мушкарамш, чекај горе док их не ухватим.

Пре него што се узверало на једну стену са које више није могло видети мушкарца, дете баци још један поглед на црвенкастосмеђа затегнута леђа, која су оштро, из даљине гледана као непомична, вребала повијена попут стреле, ги на округлу плаву капу. Горе се видело сунце на плавом небу, и чула се стишана, бука, кроз коју ударање таласа, крештање галебова и безвучно лајање фока нису више допирали до његових ушију по уифоно и збуњујући, него као какво шарено, оштро п потмуло једногласје. Камен је био врео, ретко су до њега допирали бучни таласи што су врцали пеном,

—

ГАБРИЈЕЛА ВОМАН

= Ехееј! повика дете у дубину; хтело је да види како ће се његов глас одбранити од хучања.

Али његов тлас зграби један распалацали талац, завитла та у јаму и смрска.

Дете изабра један камен, п седе; седело је непомично на своме месту, са туном екрушеношћу, зурећи, Посматрало је круту озбиљност _ непомичних _ пингвина, који су немо, педантно и цифрајући се, као исклесани кипови, издржавали усред растутњале ускомешаности. Посматрало „је грациозне птице туано, гледало их је како јатимице чуче једна уз друту У МАУ“ бљењима, са жутим полумесецима на 06 разима; гледало их како нагло и без пкаква прелаза залепршају па се, црвених и оштрих кљунова оборених попут кама, стропоштавају на валовите гребене што пљескају пи пене се, Непријатељска дрека пеликана; њихово злобно, – прождрљиво емејање та је уплашило, Дигло је главу и погледало у блештаво небо, очију су: жених као да га је неко одао; они су те“ мо брижљиво описивали кругове, тамни и тешки испред треперавог ваздуха, и њихове неумољиве спирале су се претећи спуштале, све ниже, смртоносније; онда су се, као хладне убиствене муње, На једном обрушавали м хватали плен; ДИзали га; гутали та летећи навише, спирално, њишући се, Дете је слушало тешко прашњаво ударање крила, _лепршање пера.

___ Ехееј! повикало је према јами, Јеси ап тотов, ехееј! Глас му је дрхтурно, сићу-

глини. сл Пс. ар

1 КВИЖЕВНЕНОВИНЕ

"Кристоф Мекел

НАПОЈНИЦА

Брилељиво испитајте напојницу пре смртш Обрните новчић, пре но вам у џепове

. падне, Шта сте то учинили те вам дају напојницу, шта то од вас захтевају

када вам дају напојницуг

Коме користи ваше ћутање и штети ваа глас шта се то може видети кад вам дарују наочњаке шта сте приметили када вам нуде слепило, шта сте у сну учинили, кад гуске кољу за вас и рум вам на сто стављају2

Брижљиво испитајте напојницу и не зубите из вида онога љубазног пријашка што обећава да вас из вида неће изгубити. Шта је суседу стало да вас пусти да | . живите, шта је чувару стало да вас гледа како спавате2

Брижљиво испитајте напојниду пре смрти!

падне, Шта сте то учинили те вам дају напојницу, , шта то од вас захтевају | када вам дају напојницу2

Рајнхард Летау

ВЕЋИНА

је онда кад си у праву. Сви. који су у праву налазе се У већини, 5

Епр. ако си за то да улице постоје за оне који

иду по њима. зато да други не би по њима ишли,

онда си за поредак, тј.

у већини, т!.

У праву.

Други израз за ово гласи: забрана демонстрација.

ОДБИЈАЊЕ

Један тосподин прилази Манизу. „Сви“ ћа ли вам се ова кашикар" пита га. Ка шику држи високо. Маниг врти главом. „Заиста нед" пита господин. Затим хвата Мамига за руку. Долазе до тунела. Обојица улазе у тунел. Ту, у мраку, господин за

стаје, привлачи Манизга себи, показује. му

кашику и тита: „Ни у тунелур — „Та каишка ми. се пи у тунелу не свића“, каже Маниг, пошто су му се очи навикле на мрак. Обојица сад стоје на висоравни. Око њих ветар. Стоје један поред другога, четири стопала У једној линији. Између њих се уздиже кашика. Господин трза главу у“ десно, тако да је она сад тачно изнад њег0802 рамена. Поглед му скреће на каши“ ку, а затим се враћа Манигу. „А сад, како зелите>" пита. тосподин. „Ни. овде", одговара Маниг,. „А са лоптом уз њу2" пита 20• сподин. Показује лопту. Седе на дрвету. Испод њих се таласају крошње нижег др« већа, у даљини море. „Ни онда“, каже Маниг, „Уопште никада"

шан, МАСКЕ глас, кроз подрутљиво завијање; није продро кроз њега; замро је смејању галебова, Јоу

— Ехееј! повикало је поново,

Налет ветра му одузе дах, па му та, ући се, у отворена уста, тако у оно затрцну и захрипавши поче да из 74рителиа ресара пскашњара ветар и да :1 им очима, раширеним страха, није било суза, | %

Доле у јами било је хладно, влажно, слано, Црвенкастосмеђих леђа онде није више било, није више било ни њихове гипке усредоточености., Пред црном пећином се, мокра и улепљена, вртела плава капа. Дете је у каменом удубљењу видело закрпљену мрежу са мурињама на издисају; видело тадна ждрела са драчастим зуби“ ма; осећало мирис слане мокре пожуде; мирис масне равнодушности фока напољу па гребенима, по којима су, преливајући се, поигравале сунчеве мрље. У јами, под зеленкастим пљескањем, видело је јегуљасто глатко вијугање сплета без костију, ви“ јутање муриња. Видело је и омирисало и чуло своју изопштеност. Зарило је хладну лаку у камењар, са два прста шчепало један валутак и завитлало га на капу, која се лењо зањиха; и узимало је све више и више камења и бацало га, бесно, тресући се, на онај комад надувене плаве тканине.

— Ехееј! викало је. Не

Ба

Избор, превод и белешке: Бранимир Живојиновић

Обрните новчић, пре но вам у џепове |