Књижевне новине
ТЕЛЕВИЗИЈА
Левачки медењак
НИСМО СЕ бавили серијом „Леваци", припремљеној у телевизији Београд, за време њеног емитовања. ћКутање о „Ле вацима", упркос замеркама у редакцији и ван ње, било је највећа услуга која се могла учинити тој серији. Али, полузвамичне вести у штампи, неким радиоемисијама и интервјуима наговештавају ла београдска телевизија намерава да припреми наставак серије „Левака"! Без жеље да прејудицирамо коначну телевизиј, ску одлуку и без намере да било шта подстакнемо мали одложимо — Одлучили смо да најзад озбиљно поразговарамо о „Девацима", еклатантном примеру забавно-хумористичке серије, какву нам телевизија упорно пружа не од јуче и не до сутра.
Зашто се ова серија зове „Леваци"> Постоји претпоставка да ће у гледаочевом памћењу (и то само у меморији старијег гледаоца, углавном пензионера) васкренути једна вештачка, квази-шатровавачка сентенца из пера неког осредњег предратног фељтонисте „лева рука — десни џеп", као извесна магловита ЛОПОВска лозинка. О чему говори серија „Леваци"г О ситним лоповима, кокошарима и јајарама, сецикесама и чешаторима учтиво се држећи ново-кастинске поделе света на „мале људе“ и на „истакнуте људе", према томе и на „мале лопове" и... И ништа више. О великим лоповима ту нема ни речи. „Мали лопови" су, логично, све некакви шездесетогодишњаци — да кле, остаци једног бившег, буржоаског аруштва, пошто тако шта у нашем времену и нашем друштву „не би могло" да никне. Сенилни и убалављени, костимирани по моди или нужди из 1945. године, наивни и добродушни као 'уседелице, безопасни као кијавица и симпатични као комшијска излапела баба — они се врте пред нама окружени разочараним куваринама, глаупим милиционерима, незахвалним сестрићима, ситничавим сусе» дима, швалерским пословођама, оштроконђастим „милостивама", светитељским управницима и рајским домовима старапа — сличним забавишту за дебилну децу;
Да ди су „Леваци“ забавни2 Јесу, ако нам је забава штипкање једног старчића"петлића за задњицу, песма о кози рогу ши, урођена наглувост напуштене кћерке или колекција шест кашика из шест казамата. Да ли текст „Левака" садржи хумор» Свакако — ако признамо да је ова нација маштовитих, духом богатих псовача спала на именицу „шероња“ и на глагол „жежнуо шам ше". Да ли „Ле. ваци" крију неку брижљиво запретану сатиру У себиг Не будимо неправедни. „Леваци“ немају, нити су имали чак ни
трунчицу сатиричних намера: гетајући се |
споровозно по танкој, калдрмској паучини радње, они се нису усудили ни да намигну на сатиру. Каква је била драматургија „Левака"2г Непостојећа., „Лева»
ци" су безнадежно плутали по драматур4 ;
тој магли — губећи концепцију ликова, нит логике, сами одгризајући реп недовршених прича, Њихов непрекидни драматуршки бродолом можда је истовреме> но био и оно једино смешно у целој серији. Тужно смешно,
Поменимо два таква _ безвезњаштва, само два од тридесетак евидентних. Лопов Моца упада у туђи стан, лута по њему — педантно уписујући у своју бележницу предмете вредне крађе; касније, бежећи, он ће ту бележницу (на којој стоји његово име, презиме и кућна адреса!) заборавити код несуђених жртава. Потпумо је јасно да за писца, драматурга и ре дитеља та бележница игра улогу ФЧешз ех тасћпа у Моцином хапшењу, само. што нико и никад неће успети да објасни; зашто је Моца уопште пописивао оне ствари У наставку, комплетна београдска милиција јури Моцу; десетине милиционера, патролних кола, радио-станица налазе се у акцији — а нико од њих не зна ни кога јуре, ни зашто. Јуре
<
та, ето, зато што га јуре! Таква врста
хумора пошла је, изгледа, од погрешне премисе: зезни милицију, па си направио добар виш!
Прочитали смо ових дана меродавну вест: паника грађанства због алармант“ ног пораста криминала ипак је преди мензионирана. Можда серија „Лева-
ци", тај медењак посут безопасним шећером, служи истом циљу — смиривању узбуеног гледаоца. Можда је манијак који сиаује малолетњице, разбијач лобања стар. цима, криминалац за воланом који бежи после тажења, провадник који ножем касапи ноћног чувара, бандит који пуца У потиљак таксичшофера, _ обијач бензинских пумпи — увек само неки шепртљански Моца или бенави Таса! Спавајте, граЂани, мирно! |
Телевизија ће сигурно доказати, ако буде хтела, потребу за наставком „Левака". Шитираће нам и прегршт акламирајућих гледалачких писама, Хоће ли, пак, приметити да „Леваци“ са закашњењем
стижу на телевизијске екранег Микови, |
збивања, амбијент „Левака" били би, мо. жда, актуелни да су рођени у години 1935. У оном чудном и смешном времену, када је одобравање јавности потврђивано листићима са именима живих им мртвих, постојећих и пепостојећих житеља, Али данас!...
Берислав Косиер
КЊИЖЕВЛЕ НОВИНЕ 4
%
|. љени
|
|
| | | |
|
ЛИКОВНА УМЕТНОСТ
:
МИОДРАГ
ЖИВА МАТЕРИЈА, ПРТЕЖ
НАГОРНИ:
Имагинарно време _
Миодраг Нагорни:
„Жива материја“,
цртежи у боји,
Галерија Културног центра Београда
ВЕЋ ВИШЕ од једне деценије траје космичка и суперструктурална инспирација Миодрата Нагорног, његово неизбежно враћање на праузорке света и његова неДокучива кретања са дна „живе материје“. Оно што је битно за овај израз, што га ставља у релаџије директног односа са стваралачким чином, то је његова дубока ураслост у време, у проблем трајања као надсвесну форму схватања и одређивања свеукупног смисла егзистенције. Тај феномен у делу Нагорног има извесну дуалистичку карактеристику: с једне стране, време је процес настајања и нестајања У континуитету преображаја супстанце, док с друге стране, тај темпорални процес крије затонетку згуснуту у облике физички давно преживелих стања која задржавају сву своју зачуђујућу и опојну суштину постојања.
И ови најновији цртежи, настали углавном протекле године и изложени под именом „>Кива материја", представљају довршен и затворен циклус одређене ликовне физиономије. Они тангирају тај проблем времена = ван — времена не као размак између две тачке у простору, већ управо као саму тачку сажимања времена као контрапункт на линији сазревања стваралачке свести, Ово схватање ни условно не подразумева. класичну дефиницију времена, које тако сигурно обухвата све облике свести и материје и које има само периферно значење за стваралачку основу Нагорног. У његовом делу време је тајна и мистерија, време-простор великих судара које не под леже рационалним мерењима, али је зато тим више слутња дубоких космичких мо. тућности и преображаја. Иза видљивог, иза једног облика насталог у процесу времена мАМ рођеног у простору креативне свести, крије се потенцијални извор енергије који у свим облицима кретања, од амебе до вртоглаве ротације неког космичког система, одређује судбину светова. А све то заједно, утиснуто као дрхтај у стваралачку свест, као давни отисак на рељефу фосила, носи у овом случају једну чисту, све одреБенију ликовну формулу. Наслућени' облици, изронили са давних талога подсвести, затворени у симетричне композиције са сферним телима у мрежи геометријски изатканих ликова, квадрата и зракастих ли нија, егзистирају као могућа потврда имагинарног времена за неко будуће чудо У човеку. Ти облици су толико чврсто укаоп у уметников свет симбола да се по. нављају до наметљивости, скоро до једноличности. Ослобаћђа их донекле димензија и међусобни однос, при чему знатну улогу игра и фини, проосећани колорит. .
М процесу спознаје својих изражајних феномена Нагорни директно не консултује филозофију као научну дисциплину НИТИ саму науку користи за потврду својих ви зија. Он се, заустављен пред мистеријом стварања, окреће више интунтивним продорима у свет зачуђујућих радијапија природе, ослушкујући истине свог времена,
осећајући да је облик само симбол једног»
комплексног етичког и естетичког садржаја. И ако апстрахујемо неке (намерне или ненамерне) сличности појединих детаља његових пртежа са праоблицима органске или неорганске материје, доћи ћемо до примарног облика његовог дела Који у контури и покрету асоцира микроскоцски ситне делове временом нагрижених кристала, праживотиња или космичких тела. Али тај облик у делу Нагорног није елеменат директног казивања веровања, истине нли сумње, Он само потврђује и саопштава једно стање стваралачке свести суомене са трагичним смислом постојања и настајања.
Ови његови цртежи, рађени тушем У боји, звуче у најбољим комадима, као фу га, нежним нијансама прозрачних тонова.
јутра у свитању, Срето Бошњак
даље вратити имања да равни танит онај ењаињем . 5
пиво тцен ит
ПРОБЛЕМИ занемарена десета муза
Наставак са 3. стране
писаца према критичарима, односно пре ма праву једних писаца да суде друтима чак и ако за такав посао нису квалифиловани ни својим образовањем ни сво јим стваралаштвом, То _ незадовољство, међутим, није сасвим неоправдано. Судија који суди другим људима за кривична дела не мора бити савршено мо радна личност, али мора имати диплому правног факултета, а критичар не се мо да може да буде сасвим неспособан да напише добру песму, приповетку или драмско дело него не мора да има ни диплому 0 положеном испиту из естети“ ке или теорије књижевности. И доиста, мећу критичарима или, тачније, рецен“ зентима, Од којих често много зависи У глед писаца, по правилу, има мало људи с књижевним знањем, образованим У кусом и способних за уживљавање у де ла писаца о којима пишу. Али ми поГ решке тих назовикритичара не оправда вају укидање критике и њено избацива» ње из књижевности, као што чињеница да међу људима има много убица не оправдава уништење људског рода.
Што се тиче теоријског узрока, он про истиче из старог и превазиђеног схватања да се књижевност дели на лирску, ељ ску и драмску. Мако је ово аристотелов“ ско схватање (не: Аристотелово, него ре несансно, али створено на основу Аристотела) одавно превазиђено, професори теорије књижевности не услевају да наћу бољу класификацију књижевног ства-
лаштва и довијају се да ову класификацију некако сачувају а истовремено у њу уклопе и неке нове. књижевне родове, који лако не улазе у ту стару подеау. Зато нерадо гледају на оне књижевне родове који се у њу тешко уклапају, па, према томе, и на критику, која очигледно не спада ни у лирску, ни у епску, ни у драмску поезију, мако може бити лирски исповедна, драмски полемична и епски детаљна. Насупрот Ујевићу, Густав Крклец, који је као и његов претходник не само одличан песник него и изврстан критичар, под насловом „У знаку есеја" написао је похвалу есеју и истакао њетово легитимно право да се нађе међу основним књижевним родовима: „У есеју је садржан „екстракт литературе“, арома духа п пулс времена. Тако есеј све то више стјече једнако грађанско право, какво су већ олавно стекли епика, лирика и драма". Тако мисли песник антидогматичар и антипедант, али тако, упркос „грађанском праву“ есеја да стоји напоредо с поезијом, драмом м приповедном прозом, не мисле и професори, који слепо следе традицију, ма колико она већ одавно била превазиђена. 5
Идеолошки разлог лежи у чињеници да је критика више антидотматска него иједан други књижевни род. Кад се Кант тртао из догматског дремежа написао је три Критике, а сва је прилика да није случајно ни то што више Марксових дела у својим насловима носи реч критика. Добра критика књижевног дела не остаје на критици његових формалних својстава него анализира и његов садржај, пишчеве идеје о животу и,у наставку, увек иде у правцу критике друштва и живота, Књижевна критика Дејвида Херберта. Лоренса, на пример, стоји у истој равни с његовом критиком индустријске цивилизације и живота уопште. У клими догматизма. и култа личности правој критици, међутим, нема места и она не може да буде на цени. Зато у историјама совјетске 'литературе у доба култа личности, па и кас није, нема места за крнтику и критичаре. Судећи по њима, критичара као да није ни било, чак ни оних који су се присније везивали за само књижевно дедо, не идући до критике идеја о животу, па чак и самог живота. Отворимо ли, на. пример, уџбеник „Руска совјетска књижевност“ (1956) од Н. А. Трифонова и Н, И. Кудрјашева, нећемо наћи ниједно име неког совјетског критичара, ни Во ровскот, Луначарскогт, Воронскот, Фричеа, Переверзева, Л. Авербаха, В. Јермилова, ни било „ког РАПП-овца, ЛЕФеовца, „переваловца“, „литфронтовпа“, „напостовца" па чак ни било ког „формалисту", иако су неки од формалиста стекли чак и светску славу. Можемо помислити да су за тај пропуст, пошто је реч о уџбенику за сре„ње школе, „криви“ педагошки разлози, јер је за разумевање критике потребно, чини се, више знања него за „лепу“ књижевност. Али да нису у питању педагошни разлози види се из многих других Совјетских историја књижевности, чији су састављачи и писин имали несумњиво о» биљније, научне претензије, У књизи „Руска совјетска књижевност" (1958, друго издање, У општој редакцији ДА. Тимофејева пи Л. Дементјева) дати су општи погдеди на поједина раздобља совјетске књижевности и на посебне књижевне гра не у овим раздобљима, али критика није улостојена посебне пажње. Уз ове опште погледе штампане су м расправе о појединим истакнутим писцима, али ниједан критичар мије стекао ту част да се о њему посебно говори. У једној још новијој књизи, у „Руској совјетској књижевности — Историјски оглед" (1963), коју је припремио Институт за светску књижевност „Максим Горки" при Академији наука СССР-а, критичари се помињу само у вези са извесним књижевним групама, док ће се о Луначарском, на пример, посебно говорити као о драм ском писцу али не и као о критичару. На исти, нихилистички однос према критици наићи ћемо, на жалост, м кад није реч о совјетској, него, на пример, о савременој фра: туској књижевности. У „Да-
Неџат Хаљими
Ми имамо...
не азжно рад чега И није 8 га. у и што се многи враћају као мемла
Ж
Браздама руку и чела и срца
река протиче нестаје
само се талас понекад ту загрине
Он угаљ гута и дим бљује :
за нешто играчака и књига.
што син му иште у сусретима. зодишњим
Време му завиди највите што снаге толико нема и понекад издаје
ж
Погледг посејте свеколики
браздама ових дланова |
кори храстовој
Збрајајте било посленичко
ударе чекића у метал
Омиришите мишића снаљу
Удахните свеколики
дим оџака
и проток реке
Мирис тај кад премарен кући догезам
сину мом на праг ћу даровати
док ме љуби и жељан разхсељује
Тај мирис ћу му дати између скривених јецаја.
место књига и играчака. М што их вазда међу шакама мојим тражи,
„У диму лепршавом с оџака небесима ноглед детињи пати рад коже опрљене рад зноја што пари “ уједа
ж
Враћам се само с кожом испуцалом згужваном у рукама. без ичега другог сине мој Враћам се из туђине што копни с бољком у телу
без другог ичега
Враћам се остарео _
и оронуо сине мај
Видиш стигао сам
без обећаних итзрачака.
Ал дошао сам сине за вазда У јабану више не каним Никада више отуђен од земље ове!
="
Оче мој мудри и луди очв мој
младост куд ми ископне
Ти доће с тмушом повијен
Ти врати св голорук
без итрачака лопте шарене
без новца за књиге моје
Оче мој мудти џи луди ох оче
куд си се губио
Ох ох оче мој _
невољни оче мој: ; ;
та ми имамо света Не иди далеко ел п
5 | Ма '
' |
Превео с албанског Есад Мекули
хж
НЕЏАГ ХАЉИМИ спада међу млађе албанске песни“ ке са Косова — рођен је 1949. године крај Подујева, Почео је да објављује још 1964. године м врло брзо се пробио у ред стваралаца који својим изу. зетним талентом им великом продуктивношћу пред.
стављају наду жњижевности на овом подручју. До сада је објавио две збирке песама: „Парада жеђи"
нашњој француској књижевности“ (1948). марксисте Жана Ларнака нема ни цоме на о критици и критичарима у правом смислу речи, већ се само помињу неколико есејиста. Критика је, најзад, одсутна и из обимне „Историје францус ке књижевности" за период Од 1917. до 1960. године, коју је припремио Инстит за светску књижевност „Максим Горки“, .. = тодине објавила Академија наума а.
Сва настојања да се критика елими: нише из књижевности и да се с њом поступа, као да није живи и снажни део књижевности, наравно, јесу само поку. шаји који не могу имати будућност. Упркос таквом понашању оних који не схватају мли не желе да схвате какву капиталну улогу игра као организатор, инспиратор и судија књижевности и Деја које је надахњују, критика делује и утиче како на писце тако и на легион читалаца, који се, по правилу, у својим судовима. ослањају на судове и мишљења критичара, Али не може се рећи да занемаривање критике не смета не само ЊОЈ самој и књижевности него и норма. Аном оптицају идеја у културном животу уопште, Зато би, можда, кад се већ не може ништа учинити да се овакав став из основа измени, могло да се покуша са обрнутим настојањем: да се критика укине, уништи, забрани. Онда би сигурно дошло до таквих поремећаја идеја у књижевном и културном животу да би ти поремећаји рег 1патесиишип доказали да без критике не може опстати лиједна озбиљна културна средина и да њено омаловажавање нужно доводи ДО настајања разних девијација, које могу
оити само од велике штете. Али пре тога ипак се запитајмо: треба ли, заиста, критику најпре уништити или се већ сада борити за њена већа права»
Драган М. Јеремић