Књижевне новине
тата атеље пи И па . са = Ми .__._ Пн —_Е 5
=
Божидар Милидраговић
рбо
Павлу. Угринову Отворено према. пропасти | Право биће брани се изнутра Грана спремних за губитак.
Прва, се круна губи
И обнавља
Да подржи шкртост
Где се срж сабрала
Снагом онога што је једном дато Н троши се без престанка.
Дрво
Видљива представа и заступник
Једног Стабла
Што и пропадајући траје
Не штедећи ништа
Па ни своју тврду сен
Коју старост већ одликује
Стрпљивошћу приправном за преки наук секире.
ВАТРИ
На колебљивој граници Знао сам .
Ти се бориш Са, сенкама' Чиста образа,
Док величаш пропадање.
Дарежљиву
Видео сам те и мртву Избављену од гласа.
Јер где се твој пламен не колеба И мојг удворство јењава,
ПТИЦА ЗИМЕ
Плавет и зелен кад пламен, се таби
И прва младост пепела
Лака док топао је
И злато деспота што сишли су
У лудило без крила.
Перје се усне склапају очи
Лет укида,
Тако је небо пуно
И зашто дрхтим
Док се мраж хвата по смркнутом ми оку.
Рано је то прекорачење
У студ коју ништа не изражава.
Ко не доспева далеко
Кротко се греје на тој ватри што изједа,
Такав терет на плећима _
Чини земљу старом и моја коса Без седина плете се са косама смрти Бивајући урес непокретног,
Јер млад умрети ништа не знами ту До напустити 2лас.
И смрт те Тако брзо узима
Да те достојном себе учини.
БУНАР
( сабрано братство у Пред откривеном главом бога,
О браћо на угаженој земљи Уста помешаних у доколици Магнимо сеноћас _
Над овај хладни з0ир, | Који нас једног по једног, одбија.
Тешке су звезде изнад наших кућа У којима се залуд кријемо од неба Јер смрт ће нам иста освежити уста.
Браћо на угаженој земљи ·
Један сам између вас
Па нек се и моја глава приклони
Води над којом смо подељени.
Кад писка звезда руши људски овај подзид.
Од ОБАЛА ВОДЕ
Бошку Ботетићу
Крај воде где му спорно име листа
И стабло се дели Неко дрво порекнуто од бога купља мук Беда анинском намењен И свуда једнако сувишан. Над гњатима кланца Где се мути деспотска мавен Пропала је змија Али ц у пећинама Заћутала је глава. И језик прорицања Прати камен двосекли У зори усековаљња. Крај воде спорпо и сад разлива му се име Али за мноштво више није он Мако му свој ни сад не ускраћује 2лас.
СМЕНА ИЗ ДРАМАТИЗАЦИЈЕ БУЛАТОВИВЕВОГ РОМАНА „ЦРВЕНИ ПЕТАО ЛЕТИ ПРЕМА НЕБУ" У ПРНОГОРСКОМ НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ
ПОЗОРИШТЕ
ПРИЛИКА
Представа „Удворења архангела Гаврила девојци Марији“ “у Савременом позоришту
ВЕНЦПЛОВИЋЕВА благовештенска драма садржи у себи сва знамења правог театар. ског откровења: луцидност, маштовитост, смелост, лепоту, а живи ритмови украшавају те фрагменте који и данас у верзији Милорада Павића зраче са сцене аутентичношћу и непосредним људским значењем. Отуд се с правом очекивало да ће реконструкција „Удворења архангела Гаврила девојци Марији“ представљати догађај сезоне. Међутим, по представи која се игра на Црвеном Крсту, тешко је поверовати да је и Савремено позориште у то веровало. Доказ томе видимо у чињеници да је редитељска поставка препуштена релативно младом, веома радозналом али недовоно искусном глумцу Урошу Гловацком и ансамблу у коме је било им дилетаната и талентованих почетника. Њихов ентузија» зам није био довољан залог за успех овакве авантуре. У првим призорима има надахнуте спонтаности, али се касније туби
интензитет у игри тако да представа по-.
стаје мање занимљива, трома и сасвим непрецизна. ;
Када су пре десетак година Пољаци откривали за свет миракла пучког театра, у том изузетном уметничком подухвату У: чествовали су најбољи писци, сликари, ре• дитељи им глумци, За оне који су имали прилике да виде неку од тих чувених пред
"става ово наше приказивање делује као
далеки ехо, несигурна варијација по сећању, или просто маркирање. Видели смо У Веншловићевом делу диван текст од којег 6 ваљало сада, када смо сасвим убеђени да му је место на сцени а не у грађи за историју литературе, направити представу која ће се памтити. После Театра Јоакима Вујића, ово је нова шанса да се сусрет немо са сопственом позоришном традици“ јом.
У нашем позоришном животу у том погледу постоје трагични неспоразуми. Помодно је окруживати се иронијом, импровизацијом и рецидивима авангарде педесетих година, а уз све то одрицати се прошлости. Позоришта се под утицајем оваквих тенденција све више разилазе са ли тературом, Венцловићеве речи, ма како се чиниле рустикалним и архаичним, садрже унутарње богатство које распаљује машту и омогућава да се оживи једно заборављено време у сасвим одређеним про. сторним перспективама. Писца не "треба ценити толико по фабули колико по лич ним коментарима и по пројекцији у амби. јенту за који смо везани целим нашим би. ћем. Гловацки је то донекле осетио, тако да се у призорима Пролог на небу, Удворење и Епилог на земљи приближио решјењима која су могла да изгледају као њетово лично виђење ствари, Али, на жалост, он се зауставио тамо где почиње истинска креација; смедост је засењена и потиснута несигурношћу, а истраживачка страст страхом од неуспеха и жељом да се свакој сцени да што пристојнији сценски оквир. Мрина Новић у улози Марије с прикладном појавом и лепим гласом, једноставношћу и ШРРИи складно се У игри допуњавала са Гораном Султановићем који је Гаврилу дао сав свој млади“ ки темперамент и непосредност.: ове смене су се обично завршавале тамо тле је требало да почну и непрекидно су биле обуздаване као да је реч о сликама а не о живим људима и сасвим двосмисленим ситуацијама. Радослав Павловић-Баша као Јосиф имао је стила и утицаја на збивање својом појавом, изразом и гестом, а Тома Курузовић је заједно са Душаном Почеком успешно налазио израз за прерушавања из улоге у улогу. Сви ти наговештаји нечег лепог и узбудљивог просто су нестајали са спене јер представа није могла да се уобличи у целовиту структуру.
КЉИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5
Несхватљиво је како поједини учесници ове игре нису имали слуха за те очаравајуће речи, Говорило се час војвођански, час далматински, а понекад и сасвим приватним тоновима који су се тешко пробијали до гледалишта. Време овде није иградо никакву улогу, тако да не изненађује што се редитељ осећао несигурним У одређивању односа према, Вениловићу. Представа је без димензија, храбрости и животне бујности — без онога у чему је дедино могла да нађе своје право театарско постојање.
Сценографија ДАратана Стојановског ин: спирисана је једном сувише добро позна“ том Дејмековом представом из театра У Лођу.
Укратко, доста слабости у свему! Кад не ценимо себе како ћемо поштовати Вениловића»
Петар Волк
(траети тамног вилајета
„Црвени петао лети према небу“ Миодрага Булатовића на спени Црногорског народног позоришта у Титограду
МОЖДА _ ниједно _ позориште у земљи у репертоарској политици не лута кодико Шрногорско народно позориште у Титограду, које у последње време нарочито настоји да афирмише домаћу књижевну баштину а, с друге стране, да удовољи захтевима који проистичу из свеобухватнијег увида. у оно што је карактеристично за модерно. позориште, Амбиције овог позоришта често нису усклађене с ње товим стварним уметничким, техничким И осталим могућностима, али му се не мо же порицати ентузијазам и искрено нас тојање да иде у корак са осталим 1030 риштима у земљи то да развоју позоришине уметности у Шрној Гори, која је била прилично запостављена, пружи Араго-
пен допринос. Оноћеморати да удвостру
дина филале ањо
чи напоре да би квалитетом представа засаужило да се чешће појављује на Стеријином позорју, Јутословенској смотри која је до сада била само прижељкивање ове театарске куће. Тешко ће, међутим, моћи ' да публику запитересује комадима као што је „Четврти угао" Радослава Ротковића, а морало би бити свесно својих могућности и не прихватити се извођења ЈЦекспира, ако већ није спремно да на себе преузме неизрециво велик ризик.
Ризик је био постављати на сцену и Помен „Црвени летао лети према небу" Миодрага Булатовића. Ипак, Црногорско пародно _ позориште је добро учинило што је приступило извођењу овог дела У Араматуршкој обради Вељка Радовића, који је и сам драмски писац. Својом сааржином „Црвени петао" представља нешто што је у суштој супротности са идеализираним схватањем нашег динарског човека. Мада тешко прилатодљив за сце. ну, роман је у једној поетски доживљеној и симболично осмишљаваној визији драматизатора Радовића но редитеља Блатоте Ераковића нашао, ако не сасвим чврсту уметничку композипију, а оно Доста импресиван сценски израз својих битнијих садржајних токова.
Вељко Радовић је настојао да очува аутентичну атмосферу романа и у транспоновању фабуле ишао је на максимално коришћење њене структуре. Чини се да је осетио у чему је основна уметничка сната Булатовићевог романа, али, предан врло тешком задатку, није имао довољно смелости да из мноштва појединости граАн сопствене сцене које би композиционо и драмски деловале чврсто, Тако му је, у настојању да очува интегритет фабуле више нето да се њом послужи за стваралачко обликовање драме, измакло АОста онота што је било неопходно њеној целини. Романескна литерарност требало је нарочито да се изгуби у дијалогу, али та је Радовић недовољно прилатобавао спенском товорењу, мада је ту могао да покаже више сензибилитета у нијансирању психолотиких стања. Јер, ако се У драматизацији изгуби из вида да дијалог у роману делује у контексту осталог чи ме писац дограђује атмосферу и ваја поједине ликове, онда у сценском уоблича“ вању морају настати тешкоће које воде расплињавању драмског облика.
Но и поред свих недостатака, Радовићева драматизација успела је да нам сутестивно евоцира слике једне средине У којој егзистирају болне ми мрачне стране живота, морбидност посувраћених нарави и манијачких карактера. Он је идеју Булатовићевог романа, која се провлачи кроз доста ирационалну транспозицију, успео да очисти од приповедачког темперамента; да је н мисаоне интервенције аутора поједноставио, добио би у при родности им интензитету израза.
Блатота Ераковић као редитељ придично инвентивно је приступио реализа пији комада, али је можда претеривао У наглашавању трагичног п гротескног РУтуалношћу ритма читаве радње. Понесен ефектношћу сценографије сликара Николе Гвозденовића, у коме су по он ми Радовић нашли изврсног сарадника, јер сб и начин доживљавања и сликања овог талентованог сликара готово поклапа са какарактером Булатовићеве маште, понесен и ефектношћу музике Бора Таминџића, он је запостављао на неким местима уметност глуме и њен континуитет, као и не ке детаље од којих је зависила складност физичких покрета глумаца и статиста, Ераковићева режија захтевала ј већу дорађеност, али је задржала пмпресивност од почетка до краја ттедставо.
У глумачком ансамблу сви нису подједнако осетили сложеност атмосфере, као да неким учесницима у представи није био довољно близак Булатовићев роман. Кошмарна збивања и сулудост карактера дичности у том делу најбоље су осетили Петар Перишић (Мухарем). Машо Топић
(Исмет), Вељко Мандић (Илија), Драти-
па Томас (Мара), Боро Беговић (Срећко) и Чедо Вукановић (Кајица), али пе бе» недостатака, који су делом били МСЛОВљени слабостима _ драматизапије по ре жије.
Хоће ли се н колико ова лраматизација Булатовићевог „Шрвеног петла“ одржати на сцени Шрногогскот народног позоришта, тешко је са сигурношћу прогнозирати, јер може наићи на отпор Јел ног укуса који је негован (мада не и однегован) на традиционалним схватањима позоришта и на одвећ илеализованој, романтичној представи коју гајимо о се би. Као ни Булатовић у својим романи ма, тако ни Радовић ми Ераковић нису ласкалн устаљеном укусу, већ су експериментисали и тражили једну нову фор“ му у којој би ово дело могло да живи на сцени и у њој још једну димензију истине о карактеру људи.
Мислим да њихов труд није био уза. лудан..
Драгутин Вујановић
КАДАР ИЗ ЦРТАНОГ ФИЛМА „ЧОВЈЕК КОЈИ ЈЕ МОРАО ПЈЕВАТИ" МИЛАНА БЛАЖЕКОВИЋА