Књижевне новине
он пад сиза здареа аиамттнатељаиј ==
·_ Ал ја немам милости за јадне:
"Смеху муње, жарко срце ствари, | · Тако сличан жару који љубим,
СМЕХ НА КРИЛУ ЖДАРАЛА | КОЈИ СТРАДА
" Из мене се реч огела чиста — |
· = Тако сам усред дивље воде,
· Радости плача, нек смех осване
Драган Бокић
У спађбанка.
за проб уђене
палме
Пријатељу Томиславу Мијовићу
ПЕТА СТРАНА СВЕТА
Над главом се беле лађе вију, Ја у звуке силазим из слика. , Море не зна шта му алге крију — Самоћа је бекство болесника. — У олуји мисли кивне слећу
Тамо, где се вечности сусрећу, Ко не уме летети — нек падне.
Ја разумем дрво којег стари,
Јер се више не може волети, Срећу ножа жудим докле губим _ — Разлог ће ме крви изгорети.
А
Је л ово простор који ми припада
Ил' будна харфа носи звуке даљег |
Је ли то клетва ил' доброта шаље
Смех на крилу ждрала који страда»
За оком брдо, бивше лето дише...
Аве обале израстају неспокојно — |
То што ме мами умилно, опојно, пл;
Врх сна и неба проклетством мирише.
— Ту галеба У мојој крви слама ::
Невини трн руже — испод балзама.
Ту вис на вису не може се прећи
А топло море млади талеб жуди... 'Крицима ветар мртви камен буди. ,
· "Што више бола, то смо ближе срећг.
НОСЕЋИ ВАЛ СА НЕКОГ ; ХРИДА
ЏМео сам се литицом до зоре, _
Још носећи вал са неког хрида, Гледајући искида"г — горе — « Мостове до оне стране вида. ;
Местс речи оста сан да пати, '' . Ал у патњи дрво које листа, : Моћ листања изнова поврати... = На обали јаве и привида, Где висине гореше од стида, 5 Наопако свићу светла дања. ИЕ То душа се одсељена. цепа — 5 Звезда која место мене сања Швет п мутну јаву, душо лепа.
КОБНИ ЦВЕТ
Бисерни гејзир пресахнуо 20ре. Поларно сунце — ватре иза зена — У бегу зоре и побуни вена, Век смо болели, моје мртво море: О 'ивете крика, моја дивна смрти: Зов маслачака из дивљине звони. Гле, и тле ми се под ногама рони И свод се ледни на вртешци врти. О кобно злато! Ја и светлост белу Торех на јави једну вечност целу, Лезендо сјаја измишљеног света. — Које лето волех, низ реку оде! Поверих птици тајну горке еодег У позној шетњи од цвета до чвета.
МИ СМО МОЖДА СПАСЕНИ ЗА ДАНЕ
У болести нову смелост стиче Изморени ветар крај фонтане. Златис дворце плаве њене приче — Свака кап у једно срце стане. — Речи света, замор ми опрости! Камен не зна како живот боли. За сваки ивет — хвала упорности. Сја; над травом кад звезда оболи!
Тражио сам врело — река оде...
Где изневерене наде стреме!_ — Ми смо, можда спасени за дане Али смо изгубљени за време.
БЕЛИ СОНЕТ
Копрене беле студи
Отвори кретом руке
Латици која руди
У врту сна, без луке.
-— Језера бела горе
У мокрој гриви бреза
И нестају у зоре
Варљиве ноћи теза.
— Цвете, не боли бурни
Лет вити са стравом.
Азур над челом тмурни
Не пали, птице стреме. Камење тешем главом Губећи слух за време.
МСПАВАНКА ЗА ПРОБУБЕНЕ ПАЛМЕ
Моћи тајна, моје здравље сиви. Име зоре — речи моја чиста Скини вео са палминог листа Истим путем хода све што живи. Бело благо, кад ме болест жута Привеза жалу, оте варку касну, „Дао бих за једну звезду тасну Све слапове преко мога пута. Није зло све од чета стрепим, Није лепо све што бива пепим. = Ти милујеш боје, тичеш звуке: Само једном реч се морем вине. Високо је сунце, кратке руке. Узрљ неба пева краљ празнине.
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 6
ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
ПОСЕТА ИНСТИТУТУ
Јара Рибникар
ДОШЛИ СМО да посетимо институт, чувен по смелим концеппијама. Имају на то и право, јер су биохемијски резултати института, тог тренутка, најбољи у свету.
Крећем се као опијена кроз осенчени непознати пејзаж у коме наслућујем море. Здесна су шуме, јако зелене, с неописивим испаравањем приморских борова које добро позпајемо. Слева стене, пешчар изрезан водом. Сиве п жуте вододерине показују куда је вода одвано исцурела, пропала у нове дубине. Ту нсгде близу већ је институт. Фоуди око мене радосно брбљају о вештачкој деци и будућим поколењима, независним од породице. Живеће у слободним хордама, како им се буде свидело.
Потпуно сам очарана новим крајем. Море је иза ових тзума, осећам га. С времена на време учини ми се да чујем његово кретање. Кад спустим ногу, стопала се, у сандалама, пријатно приљубљују уз стазу. Уживам У томе ну тахом шушкању које изазивају моји кораци: Шта, шта, товоре. И опет' шта, шта. |
Нисам се ни с ким у групи зближила. То су углавном пнжењери, већина тих Људи бави се неком граном хемије. Има један млади пар технолога, тек су се узели. Свуда су први, једу живот као јабуку. И сад их видим како са смехом скрећу улево и губе ми се из вида. И остали заобилазе стену, која је заградила готово половину наше стазе, и улазе. Стижем и ја. Видим одушевљење на лицима и предајем му се без резерве. Пред нама пучина, море се доле игра песком, шљунком, људима. Мора да је то нека чувена плажа. Виде се и шарени сунпобрани, као дечје играчке. Куда ли се иде одавде на плажу; Испред нас понор, одсечени пешчар. Ту је некада земља набрекла, затегла се и пукла. Половина се стровалила у море а друга је остала.
Испод ногу је тврдо и глатко. Све је то мермер, светли, ружичасти мермер, сјајне, изглачане плоче терасе института. Не иде ми се унутра. Пошта сам с њима из радозналости. Тамо се праве људи, рекли су ми. Сад ме ти људи више не занпмају.
Наша група већ се готово читава изгубила у тунелу
кроз који се улази у институт. Направили су га у угроби земље. Улаз, усред сунца, црно зјапи, оивичен гранитним ауком изнад нежне плоче мермерне терасе. Само некодико гостију још стоји, ретке прилике у великом простору, између стене и хоризонта пучине.
И инжењер из Б., висок, прћаста носа, безимени високи човек у зеленој ветровци планинара, уместо да скрене џлево, у врата институга, хода расејано по тераси, тамозамо, лица крикованог уз једпу тачку у даљини; његове су очи тамо везане, и образи, усне, чак и прћасти нос, напети су од радозналоста. Он нагло полази напред, према понору, У сунце, одваја се од свих нас на ружичастој плочи, Испред ега искрсава уска пруга коју од понора одваја чедична жица, и пруга и жица пресијавају се у сунцу. Иза жице је пешчар, одроњено камење, ту и тамо понеки љубичасти џбун, по која оштра трава, жуто светла маховина, а доле, доле је море, право море, не може боље бпти. Избацује на. површину мале беле купе као да ври. Помислиш да би то могли бити и врхови чирева. И да је све то заједно јелпа велика болест. Али је лепота превелика н с њоме нема разговора.
Тад одједном излеће из шуме џрвени воз. Висок је као и наши возови, само је узан, отприлике једна четвртина обичног вагона. Јури веома брзо и без велике буке. Високи инжењер из Б. трже се и одмаче од пруге у последњем тренутку. Воз се губи у стенама које окружују институт. Инжењер коракне и ноге му се нађу међу шинама. Тек тада видим, вилим ја, и виде сви који још нису ушли упутра, ла шина нема, да је воз долетео на покретној траци која јури и даље пред нама и меље и дере инжењера. Пао је, поге и руке лете кроз ваздух, одсечене. Тело се и даље окреће, огуљено, по траци. Неколико људи непомично стоји, свако за себе, на ружичастој плочи терасе.
Прескачем с великим напором траку, пресијава се, звиждв испод мене, прескачем и жицу која је ограђује. Не застајем ни за онај најкраћи тренутак у коме човек бира пут у бекству. Стропоштавам се низ песковиту стену, хватам се рукама за бодљикаво шибље, клизим, котрљам се, висим, укљештена између два камена, ослобађам се и падам, све брже падам и све слободније. Тада се враћа, избледело, задовољство због присуства мора. Оно доле упорно меље шљунак и слаже жути песак на плажу. Између шарених сунцобрана чују се гласови деце. Сунце је овде јаче.
Скупљају се око мене. Вичем: „Михал, где је Михал!"
Подупиру ме, подижу с песка, воде у хладовину крај стене, бришу ми сузе. Неко ме обгрлио, не разазнајем је ди то женска или мушка рука. Коначно ми се уноси у лице један познати човек, сећам се да је био с нама у аутобусу. Да, то је водич наше екскурзије. Говори ми разговетно:
„На списку нема никаквог Михала. Никаквог Михала. није било. И сви су на броју. Само је инжењер из Б. настралао."
Али ја м даље плачем и вичем: „Где је Михал2"'
„Ко је Михал2" Разговарају. „Никад нисам чуо." „Ама, којешта. Никаквог Михала није било." „Нема та на списку,"
„Михал је мој син. Носи име покојног стрица који је одавно умро у иностранству." ,
„Умро2 Па шта2 Није код нас умро!"
Престајем да вичем. Воде ме према стрмим стенама и сиуштају на камену плочу да се одморим. Од мора долази свежина и плаветнило. Не плачем више. Деца се играју на песку гедалеко од мене. .
„Чекајте овде док се не скупимо!“, довикује ми познаник из аутобуса. Да, он је водич наше екскурзије, То ме умирује.
Посматрам празну пучику. Као да се сунце разлило
и покрило воду дебелим, масним слојем. Враћа ми се снага.
Прво у ноге, онда У утробу. Шири се према грудима м
хвата се за кичму. Осећам дужину целе кичме и протежем се. ; :
ј о са мном. Михал, то је име једног
Да. Михал није би оји је лоше завршио. Да ли
: еволуционара к . Мара о Не, нисмо Мађари. Срби смо мако се, мој
ал, Чудна нека породица, каже човек који је син зове Михал. -“УА рекао би, да са мном
аџтобусу, то 1ест, рађа Пала а сви зову Михали, мађарски револуционар и стриц ког сте поменули. Испада да је ваш син наследио име тог револуционара, 2 не стричево. Та, стрица сте одавно заборавили. А тај Мађар, шта сте ви имали с њим2
Мвек кад ме нешто по Желела бих да ме разуме.
се сасвим добро овле. | Ама, који Михал, жено. Време је да заборавите тог ,
Мађара коме сте пекли штрудле и пите и носили посуде пупе пасуља пребранца преко, у стан, де је илегално геивео. Илегално од,вашег мужа, је л тако
Човека су убили. Умро је неколико пута. Искључен. Затворен. Стрељан. И све остало.
Михал је мој син. Узели су га од мене. |
Неко виче, лозива одозго, не разумем ко кога зове.
Хтела бих да ме наш водич разуме, Али отишао је тако брзо да нисам стигла ни да започнем разговор. Ни у аутобусу није ни с ким проговорио.
Сама сам са пучином. И добро са своје камене плоче видим плажу У пелој њеној дужини. Њене влажне ивиге, ионако непрестано покретне, одједном су се необично уз немприле. Из краткотрајне пене најплићих таласа прови. рују пипци а одмах затим и тела, некакви љускари. Већ тамижу по песку. Има их много. Њихова тамна тела нпсу веђа од мене, дугачки су отприлике као четрнаестогодишње лете. Изашао је први ред, наилази други. Јесу аи то кукци, тако велики, На плажи врисак, људи и деца беже, тискам се у удубљење стене и гледам.
Излазе, ред за редом, уредно као војнички десант. Излазе све док нису испунили читаву пешчану плажу. Али нису то бубе ни љускарч. Отварају им се троуси и искачу из њих светле, блештаве опругице. Како излазе, тако се и дижу увис, подрхтавају, једно време лебде“ над плажом, а онда се померају према копну, стварајући ниски светли облак. Пратим их очима док се не изгуое изнад шуме. Онда враћам поглед на илажу. Тамних тела више нема.
Остали су трагови на песку. Избраздано као гра
буљама.
___Људи се врабају. Разговарају врло живо. Скупљам снагу да им приђем, Довлачим се четвороношке у њихову близину.
„Последњи пут су долазили пре пет година“, тврди један.
„Онда новине нису хтеле да пишу о њима".
„Неће да чују. А људи видели."
„Који људи2"
„Који! Нали."
„Када долазе2", питам.
„Нема у томе никаквог ритма“, објашњава ми старац. „Никакве законитости. Дођу и оду, једни тамо, други
тресе, ја плачем због Михала. Он води нашу групу, сналази
_ онамо", м старапш маше рукама над мојом главом. „Нама
не наносе никакво 310."
„још сам слаба", кажем м он ми помаже да се подигнем на ноге.
„А онима тамо2", питам и гледам према шуми пза које се изгубио сребрни облак дошљака.
Слеже раменима. „За њих не знам. Они имају своје новине Можда се тамо и пише о њима." |
„Не бојите се2"'
„Бојимо", рече старац. „Деца. их се највише плаше, али деца брзо заборављају. А и селе се људи. Сва срећа. Ја сам овде најстарији. И бринем. Много бринем, Бринем
и ћутим. Они п не знају колико бринем. Увек долази не».
што веће од онога што је досад долазило." .
Морам да се распатам ко је био инжењер што је потивуо испред института, мислим. |
„Какви су возови код вас2" питам.
. „Није оно воз", старац показује руком нагоре, „то је саобраћај института, вози углавном под земљом. Читаво брдо је њихово." Ба ; „Аха", кажем. Очигледно није чуо за инжењерову не. срећу. Шта већ може да чује један старац.
Алп старац је једини човек који хоће да разговара са мном. .
Водич из нашег аутобуса нестао је негде у брду. Остали људи удаљили су се корачајући дуж плаже. Нагађала сам шта говоре по покретима руку којима су пратили узбу. Бене речи. =
„Чујте, ти људи су много уплашени“, кажем.
„једанпут ће се ови зауставити овде."
„зар лико није отишао тамо да види шта раде кад се спусте2
„Не знамо где се спуштају.“
„АХи неко је могао да их прати."
„Увек товоре да их нисмо видели,"
„Ко каже2"
„Та, они. Они који ба могли да их прате."
„А можда их прате2"
Старац се љутито окреће од мене и упути се за
људима која су већ далеко одмакан у свом обиласку плаже, , ,
Учини ми се тад да ј ; је водич морао да ме одведе одавде, да ме понесе ако нисам могла да ходам, није смео ба ме КЕ Сви су С ИНИлИ инжењера! И ја сам по · ЛАМ тад је он већ био самлевен. Треб. ј . : бал Е пе уради раније. Пеле и нисмо ништа учинили пре н его што се Остадох сама на плажи. ' КЕ пије блло оно пно је требао што сам досад радила 5 г требало меље инжењера. У ак ДНА Па вашег водича како ми са брда маше руком таи ај и ме да дођем. Успузах се с доста муке до њега У. Пн а путељак. Аутобус је стајао иза њега Пун нАн 3 УА + кад сам ушла, збунила ме весела граја И и иза шофера. То је било место за водича, де вилела другог слободног седишта. Водич се ПРИ и ја сам устала | „Само ви седите", рече он и а :еДЕ абран т: врати ме рукама на се И погледа ме значајно. Као да сам доживела. тежак удес.
ИЛУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ
»