Књижевне новине

даља а виа лаке и а авио ливади аи ава ене

_ дабова

СУОЧАВАЊА

МИТ О МИТУ

„ЖЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ" објавиле су, 27. фебруара ове године, чланак Лазара Трифуновића „Ликовни предања". На Градској конференцији Савеза комуниста изнео сам п неке критичке примедбе о оним ставовима из поменутог текста који, по мом мишљењу, немају ликовну већ идејно- политичку садр“ жину. Радо се одазивајући позиву „Књижевних новина", који је уследио после моје дискусије на Конференцији, написао сам овај текст, са жељом да и јавно саопштим своје критичке опаске о појединим ставовима ЛА. Трифуновића. У жељи да. прекратим увод и да читаоца непосредно укључим у спорна питања — одмах питирам интегрални део из чланка „ли-

».

ковни израз косовског предања :

„Међутим, тај општи друштвени прогрес није се адекватно изразио у области националног живота. Србија данас није ни напионална, ни суверена држава, јер више не одлучује сама о својој судбини, њене границе нису ни историјске, ни етничке, већ условљене и створене договором. Народ који је подједнако са друтим југословенским народима водио велику ослободилачку револуцију, изашао је из другог светског рата национално дезоријентисан и разбијен, сатеран под срамни жиг а зксандровске _ диктатуре, коју не само да није желео, ни волео, већ је и оборио. Пуних двадесет и пет година тај нови, класно ослобођен српски народ нема свој национални живот Ни свој нашионални програм. _Ситни политичари претворили су једну братску заједницу из револуције у национално антагонистичку државу и доделили српском народу Улоту жандарма и чувара Југославије да би тим истим разлогом националну свест. Због тобожњег очувања Југославије Срби су морали да ћуте и да заблуду својих политичара (да ли само тог) плате умртвљивањем свог националног живота — уместо да га развију, разбујају и окрену модерној индустријској цивилизацији, они су га угасили и прожели комплексом страха и кривице, Срби су заборавили своју прошлост, одремли се своје историје, постидели својих победа на Церу и Колубари и свог пораза на Косову, јер је цела српска прошлост, од Светог Саве до Солуна, проглашена поповштином и мрачним православљем, национализмом и унитаризмом. При томе се ни мало случајно, заборавило да је српски национализам одавно историјски завршена и превазиђена _ категорија, за њега данас не постоје никакви друштвени и психолошки услови, јер су Срби и национално п државно иживљен народ."

ЛЕТАКЕ 16

Историја ипак није сеоска учитељица живота, не понавља буквално лекције, односно друштвене ситуације. У прошлости, таквој каква је била, српски народ је био принуђен да поклицима окупљања чува своје наџпионално биће, да брани толу егзистенцију и _ поједностављеним симболима велича херојске дане прошлих времена и наговештава боље дане будућности, Та вековима исукана сабља и запета пушка не могу се протумачити као некакве априорне, категоријалне Од: лике менталитета српског народа, већ као изнуђени услови _ самоодржања У борби против насилника, Борба није била циљ већ средство да се стигне до слободе, до виших, хуманијих и садржајнијих облика друштвеног живота. Управо не. пријатељи српског народа — покушавали су да изврше замену ових теза или да ставе знак једнакости између средстава и циљева вековног отпора окупаторима и да на тим основама српском народу придодају одговарајуће епитете. Понекад су и поједини наши историчари, романтично загледани у прошлост, сипали бензин на бледе пламичке таквих оцена, проглашавајући пролазне историјске условности за врховне и неприкосновене циљеве садашњости и будућности. Такви неспоразуми (да ли само тог) погодовали су, како то с правом констатује и Лазар Трифуновић, и „србовању на примитиван и кафански начин .

Али, и Лазар Трифуновић, поред занимљивих опсервација о косовском миту и сам постаје жртва митоманије дајући маха еуфоричним расположењима и, ко. стимираним, _ недијалектичким _ језиком прошлости изриче готове, плакатске судове о српској савремености. Пошто уг лавном расправљам у оквирима цитираног дела поменутог чланка, као несум-

"њиве целине, дајте, читаоче, да заједно

апострофирамо тај еуфорични тон „Косовског предања : |

Српски народ изашао је из другог светског рата национално дезоријентисан и разбијен, сатеран под срамни жиг александровске диктатуре; српски народ нема свој национални Живот ни свој национални програм; Срби су морали да ћуте; Срби су заборавили своју прошлост; Срби су се постидели својих победа и свог пораза на Косову!

У таквим напионалним релацијама сагледава аутор „Косовског предања" савремену српску, социјалистичку стварност, У континуитету њенот двалесетпетотодишњег бивствовања и кретања. Ако ствари стоје тако, онда плакатско-програмским поклицима недостаје 1ош само један: Срби на окут! Да не би било инсинуација у смислу јелностраности крајњег опредељења, можла нам аутор оставља и Аруту, чеактивну и песимистичну формулу у сти-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

5

израз косовског

оптеретили његову.

лу „Е, ја сам воло сабље и копља, а син ми јарца печеног!".

ПОЛИТИЧКИ ФОЛКЛОР

Релативно је споредно да ли је реч 0 Јеремијином плачу или о програмској платформи, конфузија је општа, може да буде и једно и друго. Поменути начин кореспондирања са Србима, и у име Срба (којих то Срба2), није у складу ни са „модерном индустријском пцивилизацијом“ ни са демократским и хуманистичким концепцијама југословенског социјалистичког самоуправног друштва.

Истина, у неким неразвијеним земља ма постоје и посебна министарства за националну оријентацију. Пошто је српски народ „национално и државно иживљен, њему нису потребне неке нове (читај старе) окупљачке платформе, изван форми и садржина социјалистичких друштвених односа за које се сам изборио. Још мање има разлога да плаче над судбином коју креира сам, и у договору са АРУтим народима Југославије, или чак и шире од тога, са наподлима света. Гледано 'из те перспективе, Лазар Трифуновић је извесна своја космополитска, декларативна опредељења потпуно торпедовао и у политичко-идеолошким _ оквирима пре, вео их, у просторном смислу, у регионалне међе, а у временским релацијама дао им анахроничне тонове. – Отуда његова. платформа (ла ли се тако може назвати2), иако је више у констатацијама и тек импликативно програмска, носи обележја политичко-фолклорног мита. Ни-

сам сигуран да су ова два појма, фол-

клор и политика, срећно спојени; њиховим повезивањем покушавам да успоставим колико ми се чини логичну са оданост између конзервативног и прогресивног уопште, а тај спој ми се чини утолико важнијим што је овде реч и о политици у ужем смислу и о политици, у посебном, културном смислу. Успостављање историјске листинкције између фолклорног културног, наслеђа и савременог израза српске културе и уметности најмање значи уклањање фолклора из културне баштине. Али са историјскс-дијалектичког становишта свако проглашавање фолклора узором и крајњим циљем културе и уметности био би крајњи поп-веи5. _ Политичко-идејне садржине и форме развоја српског друштва и српске мације кретале су се сличном узлазном путањом као и развој културе и уметности. Аутор „Косовског предања" занемарује те историјске дистанкције пи националним питањима развоја српског АРУштва прилази на типично фолклорни, ар.

хаичан начин јер у трансформацији ко-

совског мита, ослобобзног „монархистичких и паланачких наноса" тражи последње политичке, културне и националне идеале.

НАЦИОНАЛНА МИСТИКА

ЛА. Трифуновић _ признаје савременом српском друштву један мали квалитет, класно ослобођење, иако и тај појам у извесном смислу пасивно дефинише и статично посматра, као револуцијом завршен.. историјски чин. Непосредно после тог малог признања, следи констатација да „српски народ нема свој национални живот ни свој национални „програм“, јер „општи друштвени прогрес није се адекватно изразио у области националног живота". Априорни судови ређају се један за другим, потиру се и негирају у тран-

су емоционално-суфоричне. захукталости, .

доказа нема, голе тврдње су довољне саме себи. Како би се иначе могло протумачити вештачко и недијалектичко ИЗАвајање националног прогреса од опште. „друштвеног прогреса2 Зар материјални препород, ренесанса у развоју културе и уметности и друштвено-политички преображај српског народа егзистирају у не ким ненационалним и ван националним

НАПОМЕНА

Текст професора Београдског универзитета дра Лазара Трифуновића „лЛиковни израз косовског предања", објављен у прошлом броју нашег листа, изазвао је различита реаговања у јавности. „Књижевне новине" су објавиле тај текст верне принципу, изнетом У првом броју најновије серије листа, да „неће наступати као арбитар који има готова решења за сва отворена питања наше књижевне и културне праксе“. А пошто је на Седмој седници- Градске конфгренције СК Београда Гојко Милетић, управник Народног позоришта и члан овог форума, тај текст

категоријама Та врста дисјункције методски је априори неприхватљива; заснована на погрешним премисама неминовно упућује.на погрешне закључке, а у крајњим консеквенцама одводи нас право у националну мистику и вероватно иодразумева, или се бар такав закључак чини иманентним, дефинисање посебног програма националне _ оријентације, да не кажем оснивање министарства, што је према једим ауторовом ставу — „Српски народ је дезоријентисан" логичан, а према другом _ ставу истог _ аутора „Срби су национално иживљен народ" противречан закључак. Али такви појмови као што су логика и противречност не узбуђују много Л. Трифуновића и он без „комплекса страха и кривице" буди срп ство угашено, представљајући нам се као митски Србин који је успео да одоли искушењима и да нама осталим Србима, које су „национално — дезоријентисали" „ситни политичари“, укаже на стазе националног препорода до којих бисмо свентуално могли да стигнемо ако бисмо

„косовски мит обогатили собом и себе митом". Ако је случајно, ја то иначе пе верујем, аутор чланка „Косовско пре-

КАДАР ИЗ КРАТКОМЕТРАЖНОГ ФИЛМА „СОЦИЈАЛНИ ЕКСПЕРИМЕНТ" ДЕЈАНА БУРКОВИЋА

дање" желео да ускочи у воз нових друштвено-политичких кретања у нашој земљи на линији практичних остварења одавно прокламованих начела о потпуној равноправности народа и већој самосталности и државности република, онда је изабрао станицу од које се воз већ поодавно удаљио. Али удаљимо се и ми од досетки и вратимо се још једном изворној и парадној луцидности противречпих, импровизованих опсервација Л. Трифуновића. Он као да сам себе збуњује, час радикалним, час конзервативним ставовима и констатацијама, залажући се у једном тренутку за „модерну индустријску цивилизацију" а одмах затим нуди српском народу ревалоризован косовски мит као једини појас спаса пред најездом „идола и симбола — потрошачког друштва"! Гротескне димензије настају, дакле, од оног тренутка када аутор занемари све историјске мене кроз које је српски народ прошао и ноншалантно негира његову данашњу националну самосвест и активно присуство у друштвеним збивањима Југославије, – супротстављајући његовој укупној савременој оријентацији нову догму старог мита!

ЛИДЕРСТВО

Начин размишљања А. Трифуновића исказује се у априорним, неприкосновеним категоријама које апсолутношћу својих значења обележавају крајње истине. и не обавезују на било какву аргументацију или анализу; за њега је друштвена стварност, укупном својом сложеношћу и тоталитетом исто што и бескрајни низ апстрактних појмова којима може бескрајно и произвољно да манипулише, У те појмовне таламбасе. убачен је и појам „ситни политичари" које аутор опту"жује за такве грехове да би неки језуитски ред морао за њих измислити нову сатанску категорију, пакао није довољно застрашујући. Ти несрећни, мали политичари, иначе, имају огромну моћ; они „братску заједницу из револуције" чаробним штапићем претварају у „национално антагонистичку државу“, а српском народу одређују „улогу жандарма и чувара Југославије“, али само кобајаги, њима и није стало до било какве Југо. славије, стало им је једино да тим истим

оквалификовао као националистички, позвали смо га да аргументује ову своју тврдњу и да тако и своје судове пружи оцени

шире јавности.

ал авина

могу решити заташкавањем, већ отвореном конфронтацијом ставова, „Књижевних новина“ ће и убудуће уступати простор сваком културном и јав. ном раднику који буде артументовано третирао проблеме наше културно-друштвене праксе. а

Уверена да се постојећи проблеми не

редакција.

Мреднички колегијум

чуварским разлозима оптерете српску националну свест! лао

Политичари су, дакле, ситни, а пошто је Савез комуниста водећа друштвено-политичка снага у нашем друштву има. нентно се намеће закључак да је и његова улога истоветна, ситна. Аутор иначе уопште не помиње. Савез комуниста ни ње гове „грехове“ у конституисању лукаве политике „умртвљивања националног живота“ српског народа. Нема смисла натађати шта аутор „Косовског предања" мисли о Савезу комуниста, али је, у сваком случају, довољно јасно да он Савез комуниста, или, негира као револуционариу Организацију, или, је. попстовећује са „ситним политичарима“, или једноставно сматра да су се мали политичари п Савез комуниста подредили својим, демонским амбицијама, што се у крајњој консеквенци своди на исто.

Појму „ситних политичара", рекло би се, мако у чланку нема експлицитног става у том смислу, супротставља се појам

лидера, националних вођа који би напионалним паролама остваривали националне циљеве п идеале; аутор „Косов-

ског предања" као да не схвата или не жели да схвати да се у самоуправном социјалистичком друштву мења и улога политичара и да се питање друштвеног прогреса пи националног просперитета не решава у митским размерама већ у свакодневном ангажовању стваралачких сната целог друштва.

ГРАНИЦЕ

У „Косовском предању“ читамо да Ср бија није ни национална, ни суверена мо жава, да сама не одлучује о својој судбини, пошто јој границе нису ни историјске, ни етничке, већ условљене мн створе не договором! Само неколико напомена о методу и вредности таквог закључивања: прво, зар једна нација или држава аутоматски није суверена ако њене границе нису стриктно етничке и историјске; друго, да ли је један. народ мање, оџње рен зато што суверено одлучује да се равноправно договара са другим народима о питањима-од заједничког интереса; треће, које би то српске транице у данашњим условима биле истовремено и етничке и историјске — оне из времена Аушановог царства, или из дана Стевана Лазаревића, Карађорђа, с почетка овог века или неке сасвим нове имагинарнс границе; четврто, већина европских, и не само европских држава, пемају „чисте“ националке границе већ по „условљене и договором створене", поменимо само немачке, скандинавске, румунске, аустријске, кинеске и италијанске границе.

Ако пођемо од логичне претпоставке да су све те и многе друге чињенице ве ома добро познате А. Трифуновићу, он: да долазимо и до логичног питања: чему служе такве тврдње и констатације, посеОно у контексту разматране теме „Ликорни израз косовског предања" Могло бин се, са пуно разлога, поставити и следећс питање: шта. у: данашњем контексту пе Лловите југословенске. друштвено-политичке стварности значе међашке расправе, не погодују ли такви разговори ср“ова: њу „кафанских патриота и силеџија" ка ко их с правом дефинише сам ЛА. Трифуновић>. Борећи се на једној страни за ослобобење косовског мита од „монархистичких и паланачких наноса", Л. Трифуновић истовремено покушава да конституише мит о миту, оптужујући нас што нисмо „мит обогатили собом и себе ми. том". Косовска легенда постала је део културног наслеђа, својим етичким и ес тетским вредностима уткала се у нарол ну поезију и историју, одакле је, колико је мени познато нико није истеривао. Комунисти су се „супротстављали управо видовданским идејним адаптацијама косовског мита јер су се под окриље „мо нархистичких и паланачких наноса" скривали великосрпски националисти, а и А. Трифуновић се недвосмислено деклариије против таквих „обогаћења" косовске ле генде. Ако је тако, онда се Л. Трифуновић уплиће у нове противречности: куца на идејно отворена врата и упоредо оптужује друштво за скоројевићко пепо штовање традиције. Он не прецизира шта би биле форме п садржине ревалоризованог косовског мита. Њему очигледно није довољно присуство косовског мита У националном културно-истеријском пне слеђу, уз нормалне демократске услове да тај мит и даље стваралачки конкретно инспирише конкретне ствараоце. По што је све то недовољно и неалекватнс, могло би се чак закључити да би у том

миту о миту требало тражити данашње м будуће програмске основе националне оријентације. Ако је тако, много је, све једно од кога је, ол Лазе или од мита.

Гојко Милетић