Књижевне новине
|
Фрагменти историје реализма
Димитрије Вученов:
„О СРПСКИМ РЕАЛИСТИМА И ЊИХОВИМ ПРЕТХОДНИЦИМА“,
Друштво за српскохрватски језик и књижевност, Београд, 1970.
ОЗБИЉНА и ревносна библиотека Друштва за српскохрватски језик и књижевност СРС наставља — упркос познатој равводушности која често у нас прати савесно обављене књижевно-научне послове да објављује књиге које заслужују и пажњу и похвале. Прошле смо године од ове библиотеке добили и збирку огледа и есе ја професора Димитрија Вученова, одавно, а нарочито од публиковања монографије о Радоју Домановићу, познатог и поузданог зналца епохе српског реализма.
Релативизирано значење наслова нове књите професора Вученова у нарочитој је врсти склада са њеним садржајем. Наиме, у ономе што нам се после летимичног пре„Аиставања може учинити, хетерогеним и онејединственим, и по предмету ауторовог интересовања, И по. методама научног. истраживања, евидентна је доста прецизно одрећђивана систематичност, Текстови се по обухватности крећу од уопштених. и уопштавајућих глобалних расправљања. о изворима и подстицајима, нијансама и траницама српског реализма (на пример текст „У похвалу Вуку Стефановићу Каранићу“, или текст о зачецима реализма им његовим домаћим изворима), преко монстрафеких осврта на поједине писце и хронолошког прегледа најважнијих њихових дела (оглед о Стерији, рецимо), па све до есеја који се баве појединачним елементима уметничког поступка или природом и функционалношћу одређених компонената у структури књижевног дела..Оваква систематичност — упркос чињеници, коју аутор износи у потовору, да су текстови настали различитим поводима и да им је намена различита — овако разноврспо усме рено интересовање у појединим текстовима, п различити методолошки поступци, очигледно упућују на закључак да је овде реч о фрагментима историје српског реализма, о концепту по чијој прегледној разрађености већ можемо тврдити да ће бити огромна штета ако он остане нерсализован, ако не добије обухватност, прегледност и аубину књижевне историје једне епохе.
У расправљању о општим питањима 1 проблемима српског "реализма, и не само о њима, Вученов се користи методолот ким поступком који се заснива на превасходно социолошком углу посматрања културних и књижевних феномена. То он чини, углавиом, из две врсте разлога. Први и најважнији су: да би објаснио друштвену и духовну климу, јер је она у овом периоду директније него било када, и пре и касније, утицала на профил појединих писаца и књижевних дела, и јер се непосредније него икада показивала као елеменат књижевног садржаја; и други: да би могао да сумира, заокружи. и превазиђе резултате досадашњих истраживања, која су, у овој области, од Скерлића па до наших дана углавном вршена сопиолотком методом. Вученов, међутим, проширује, обогаћује и оплемењује социолошки приступ = нарочито у текстовима где се интересује за појединачне вредности писна и дела — психолошким анализама им комилетнијим структуралним анализама. “Мако директно не експлицира свој став према резултатима старијих књижевних историчара, Вученов заступа мишљење да српски реализам треба још врло много, свестрано и детаљно проучавати, без обзира што су о њему написане многобројне „студије, расправе и огледи, јер се често по инерцији прихватају ставови и тумачења која би требало допунити, продубити или ревидирати. Он у својим истраживањима скоро редовно полази од онога што је у науци познато п прихваћено, допуњујући то новим запажањима и анализама, У том тражењу нових дубина, релација им неуочених специфичности, на основама научно проверених резултата, као и у таквој ме
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ | 8
|
КРИТИКА
< МОМИР
АИМИТРИЈЕ ; М. ВОЈВОДИЋ
ВУЧЕНОВ
тодолошкој поступности и плодотворној усмерености даљих истраживања, свакако су највеће вредности књиге „О српским реалистима и њиховим претходницима“. Нису у њој ретка места где се после истицања неке тезе и директно образлаже мотућност усмерености будућих истраживања у одређеном правцу. Тако се, на пример, у више инстоуктивном него студиозном
· тексту о Вуку, после истицања неколиких
далекосежних последица ставова и практичних решења овог визионара, констатује да би било корисно и неопходно „враћати се неистраженим, али и истраженим Вуковим доприносима и настојати да их осветлимо „новим светлом или, можда, јопг једном нагласити околности у којима је деловао и промвне које је изазвао“. Вученов на сличан начин поступа и кад се бави парцијалним проблемима појединих књижевних остварења; он често, због природе и намене текстова у књизи, више артументовано показује или констатује. постојање одређених слојева у књижевном делу него што их појединачно и свестрано анализира.
М текстовима Вученова најчешће нема стилске углађености у смислу вербалне бриљантности и прециозности, нема реторичког варирања општепознатих момената и старих формулација. Понекад истраживање у које се упушта овај опрезни историчар и дисциплиновани аналитичар није целовито и заокружено. Међутим, свака реченица ових текстова је податак, чињенипа или вредносни суд. Акценат интересовања у њима је редовно на ономе што је кључно; било да је реч о друштвеној п духовној клими у чијим се оквирима уобличавао писац нли дело, пли о структури појединачног књижевног текста — увек су на првом месту прецизни, тачни т логички изведени судови: и закључци, А разноврсност, по, степену општости, тих тачних и не ретко у много чему нових судова — Од, рецимо, тлобалних одређивања _ друштвеног, социјалног и културног профила сргског друштва у 19. веку, па до анализа, па пример, хумора у Сремпа, алегорије и са. тире у Домановића, или проблема времена “ Боре Станковића — сведоче о комплексном ангажовању овог књижевног историчара, као и о јасном и методолошкт солидно заснованом концепту историјског прегледа српског реализма. Књига коју смо добили није, уз остало, само вероватан наговештај обимпијих п обухватнијих рљ дова професора Вученова из ове области, већ и плодотворна основа и усмеритељ, за пова истраживања и богатија осветљавања.
Чедомир Мирковић
космичка епирала над завичајем
Момир М. Војводић: „ТРАГОВИ“, Графички завод, Титоград, 1970;
„СВЕТИГОРА“, „Багдала“, Крушевац, 1970.
„ТРАГОВИ“ _ Момира Војводића воде У Светигору. Дакле, у песников морачки 32 вичај. (У збирци „Трагови“ цео један венац песама носи наслов „Пред завичајем".) А доживљавање завичаја није богзна каке ново градиво за грађење песама. Бар у нашем песништву, то градиво је прилично старо, = али не и застарело. Уз то, у Војводићевом пеостском здању, оно је про зрачено и оплемењгно једним новим значе њем које му даје песников „модел“ човека: путник, |
"За Војводића, људи његовог завичаја били би „опрезни путници са сунцем у ранцу". Својим путем, они везују властити дом са светом, који симболизује сунце као „бистро око простора", Но, ти путници су уједно и повратници које са домом спаја не само њихово порекло, већ и коначни циљ њиховог путовања: „Све се враћа у прва дна и корита", Поенту „Трагова" чини певање „Повратак“.
На тај начин, странствовање би оцртавало некакав круг што се затвара у полазној тачки: у завичају. Ипак, затворени круг је само мривид. Јер, као што путник мења себе у „туђини“, тако повратник мења сопствени завичај, упућујући га да се подвргне некој врсти аутокритике, инспирисане универзалнијим видицима мн мери лима. Он та подстиче да у својим домови-
ма разабере „куле — од блата и злата, торчине и стида" (песма „Кара-ламент над каменом"). Управо такав подстицај и отвара кружну линију. Извија је у спиралу самопревазилажења провинцијализоване завичајности. Унутарња дијалектика ове завичајности породила је судбинску, историјску нуУЖност „странствовања". Војводићева поезија. одражава ту исту трагичну дијалектику коју су обелоданили „Црнци и ПЦрногорци" Јанка Боновића и „Сеобе“ Шрњанског, а још много раније — у ХУШ веку — јелно писмо које је забележило да. се Срби потуцају светом „како Јудеји". Иста ДИјалектика, најзад, осмишљава и оживља. ва песникову тему повратка.
Војводићево певање о повратку изгледа каб повратак старим облицима певања, на пример — облику сонета, затим старинским инверзијама („јаве сан“), и тако да» ље. Структура Војводићеве песме трпи не само од овога трага старине, већ и од не органског спаривања _ диспаратних слика („мјесечева супа"), од „амортизованих" им тривијалних рима (сунце—врхунце), и од других сличних лапсуса, Заиста, она трпи од оваквих лапсуса, али се не руши. Држи је једна свежа, снажна имагинација која у њу уграђује компактне и оригиналне слике, као што је ова: „У тамној води избија звјездани сат". Представљајући повратак извесним ранијим облицима, а пре свега — можда — неку форму имагинарног путописа, структура Војводићеве несме одговара песниковој теми повратка. У себи, она је исто тако динамична као и
ова“ тема која подразумева преобраћање ·
теографске категорије завичаја у једну историјску појаву,
Током тог преобраћања, просторни лук између завичаја и васионе историзује се „својим „уклапањем у. веменски распон из "међу давнине п будућности, Репрезентован зближењем „мерачких ратара" пи „високих опјездочатаца", означени лук симболизује јелинство антејског и икарског начела. Он се пружа од прошлости до савремености коју оличава данашњи _ путник-печалбар, наиме „радник — огрезао у олову, чаћав на. перону".
Лок историјска нужда рађа страпствовања и „сеобе", путовање је бременито мудском слободом, па и ослободилачком побуном: „Путујем за ријеком и за чуном, — ал тражено не налазим море, = налазим дубине пред новом буном". Овде, дакле, слобода не значи идиличан мир, нето драматичан окршај што се распламсава на резу ножа, на међи бића и ништавила. Песникови _ потукачи-јахачи _ „талопирају право у круг нигдине". Еманципујући се од провинцијалне ускости и затворености „завичаја", они путују кроз простор и време, али се при том крећу линијом из међу простора п нигдине, између пролазног живота и вечног мртвила.
Ово друго им прети као суша гоне. ћи их на пут према врелима живота: „Жеђ ме вуче тамо таје вода почиње". Претњу те смпе наговештава библијски мото „Трагова", то јест Давидов псалм о ефемерности човековог битисања. У контексту Војводићева певања, наведени мото могао би се на одговарајући начин контрапункирати Исаијиним смелим пророчанством: „Уништиће смрт за у вијек". Управо 10 „ботохулно" пророчанство требало би да буде садржано у „Епитафу" који закључује „Светигору".
Исти спитаф је заправо нека врста крајинуташа са портретом путника-повратника. Композиција овог поетског портрета обухвата како завичајни пејзаж, тако и песников аутопортрет у којем доминира црта иматинације. Биће дасе Војводићева имагинација лајобилније излила у једном симболичном Ђезнагштеи, у једној особеној фаупи коју образују змије, курјаци, гаврани, куне златице, утве златокриле, камене вучице... У склопу Војводићевог изворног, али још доста сировог талента, таква имагинација је способна да дотакне унутарњу дијалектику песниковог мотива, дијалектику завичаја и странствовања, али не изгледа да је У стању да је чврсто обухвати и проникне. .
Тратови такве дијалектике воде песни ка у завичај, у Светитору и Мртво Дубоко, где се чак и гроб отвара као „крчаг дубине испуњен свемиром".
Радојица Таутовић
о
На аи алатима вата витке = Ст
Социјално критичка компонента _ _ филма
Милан Ранковић:
„ДРУШТВЕНА КРИТИКА У САВРЕМЕНОМ ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ“,
Институт за филм, Београд, 1970.
ВЕРОВАТНО ни у једној области уметнич. ког стварања у нас, није у току последње деценије изречено и написано толико страсних, често опречних судова о објављеним делима, колико је то учињено поводом јутословенског играног филма.
Бурност и темпераменат којима је савремени југословенски филм, прво документарни а за њим и играни, кренуо у обра са схемама и конвенцијама, афирмишући нову, свежију естетску, тематску и социјалну антажованост и конституишући нове вредности, изазвали су исто тако бурна и темпераментна реаговања,
траст у синтези, у уметничком трагању и креацији, ствара погодну климу Пол условом да је и инспирација аутентична. Страст у анализи много чешће је непоже: дан, сапутник, То је у самој суштинц,јслног колико и другог процеса. 0 37 „Непотребно је изнова констатоват ИМа Аоказивати да је савремени јутословенски играни филм доживео своју афирмацију у земљи и иностранству. Потребно је, међутим, мирно и непристрасно прећи на си. стематскију анализу вредности које су ле жалв у основи његове афирмације. Не би се могао рећи да је таквих анализа било довољно, а поготово не да су увек биле лишене грозничаве пристрасности у жељи да докажу или негирају постојеће врелности. Књита дра Милана Ранковића „Друштвена критика у савременом југословенском играном филму“, представља успелу социолошку студију феномена сопцијално„критичке компоненте у новијем југословенском играном филму. Перпод од 1957. до 1970. тодине анализиран је веома метоДично и систематски прегледно. Студија је подељена у четири дела. Први део раз матра неке битне предуслове одређења. трема теми студије, као што су, на пример, однос према уметничкој и животној истини или слободи уметничког стварања.
Други део се бави сагледавањем преду“ слова савремених оријентација у југословенском играном филму, док су трећи и четврти Део посвећени периодима од 1963.
до 1967. и од 1967. до 1970. тодине, које ау-
тор, У ужем смислу, посматра као периоде
експликације критичке оријентације и ње "не експлицитне фазе.
Занимљив је и успео покушај да се не пристрасно п документовано сагледају вредности, при чему је посебна пажња посвећена указивању на забуне које су у кри“ тичке оцене уносиле просте аналогије из међу филма п друштвене стварности, као и рецидиви теорије одраза у разним видо“ вима.
Инсистирајући и на компллскености естетичке структуре и валоризације уметничког дела, аутор се још у уводу определио за, комплексну естетичко-социолошку анализу у својој студији. Превагнула је, инак, социолошка компонента у анализи филмова. ;
Ранковић обухвата све битне елементе
за солидан аналитички приступ социјално.
»критичкој компоненти у савременим југословенским итраним филмовима, дозира-, ја их са осећањем мере и успоставља ући на тај начин равнотежу међу њима, што је битан предуслов за очување и кре: мрање неопходне климе за неговање сваке критичке мисли. Управо у томе п јесте њен пионирски значај. |
Предраг Делибашић
КАДАР ИЗ ЦРТАНОГ
ФИЛМА
„ВРИЈЕМЕ
ВАМПИРА" НИКОЛЕ МАЈДАКА
| |