Књижевне новине

уља

Улепати

осичност

Чедо Прица: „ДОБРОТВОРИ“, |

Матица хрватска, Загреб, 1970.

СТАРА ЈЕ ИСТИНА да се одлучује на стваралачки чин пре свега што, уопштено речено, има за то довољан разлог, било да разлог почива у личној приповедачевој вокацији за саопштавањем или у некој узвишенијој, универзалнијој побуди. Ма колико изгледа-

приповедач

ло чудно, од тог стваралачког разлога умногоме зависи не само када ће већ и о чему ће приповедач прословити. То

аначи да, без обзира о чему приповедач прича и па који начин структурише властито дело, тражење разлога за саопштавањем може открити да ли у стваралачком акту постоји артифицијелни, лажни тон, неправо сазвучје, или се, с друге стране, ради о приповедању које има општији значај.

Треба признати да, у поводу најновије абирке приповедака Чеде Прице „Добротвори", читаоца тражење разлога за саопштавањем зплокупља више ох самих припоћедака, пако је свестан да такво тражење представља нешто што у основном нити увећава нити умањује уметничку вредност приповедака, јер се бар привидно налази изван самог приповедања. Истини за вољу, можда је и претерано рећи да се Прици, после више објављених збирки песама, романа, после неколико изведених телевизијских драма, пе може "миого замерити, „Добротвори“ су збирка приповедака у којој су приче подељене у два тематска круга, испричане живо, коректно, на махове чак и узбудљиво; час ће нас привући лирски пасажи, а опет, АрУТОМ приликом, нека нежна, блага приповедачева иронија која се неосетно надвија над покрете ликова. М увек тај свезнајући поглед приповедача, та чудесна потреба да све контролише, вероватно условљена страхом да се приповедање пе отме контроли, да се речи не изглобе низ свог природног низа. Скоро да нема адпрке приповедака У нашој савременој књижевности, у којој је до те мере поанција приповедача непромењена и строта фиксирана у структури приче, да нам изгледа као да та приповедачева неномичност има неки тајновити смисао кала се ради о појединим приповеткама, нако је очигледно да Прица настоји испричати прилично обимне догађаје из свакодневице која та окружује.

Први тематски круг под називом „Оцарињена земља" могла би се условно речено, назвати малим романом, јер се у

· њима настоји из различитих углова 0с-

ветанти житије убогог инструктора Јоже, који обучава будуће возаче. Ма колике читаоцу изгледала незанимљивом судбина овог убогог_ инструктора, живест приповедања и блага иронија којом се Прица подсмева више обичности нето лику чине да се приповетке овог тематског круга доживљавају као пријатне слике, као занимљиви „исечци из живота". Прицин инструктор је лик нспуњен људском лепотом и блатошћу, па према томе припада оној не тако малобројној гарди хероја који и очекују од живота и граде властиту судбину. Али, за приповедача ликови оваквог опсега и значаја представљају фитуре које им служе као нека врста замене за тезу или као облик уметничке параболе, те је и Прицин јунак само средство да се читаоцу покаже до које мере човек мора да улепшава обичност и да се поезијом супротставља реалности.

Други тематски круг „Завјесе", нако нема централног лика, као да наставља са варирањем истог мотива; Прица настоји да се приповедањем ослободи обичности којом га реалност напада и да од једноставних, _испразних, _ незанимљивих догађаја сагради мале поетске медаљоне који по себи имају значаја и, као наново створена лепота н хармонија у свету, имају и вредности. Улепшати обичност није само за приповедача основни стваралачки задатак већ ин нека врста алибија, главни разлог за саопштавањем. Тим главним разлогом може се, у приповедачевим очима, оправдати и „приземност" догађаја, и смишљена артифицијелност, чак и његова позиција заувек фиксирана изван дела. Најзад, зар у тој племенитој побуди да се читаоцима дарује ред и лепота уместо хаоса м очаја којима нас пуни савремени живот не дежи оправдање сваког стваралачког акта те зар то није нека врста дејствујуће поетике

КРИТИКА ||

БОЖИДАР

чедо МИАИДРАГОВИЋ

ПРИЦА

"која, у данашњим условима, једино има

смисао»

Мора се признати да питање разлога за саопштавањем изгледа далеко компликованије нето што то произлази из Прицине примењене поетике, Пре снега, припоњведачев разлог мора да буде више убедљив за читаоца него што одговара аутору: само у односу на читаоца гради се уметничка реалност, што значи да се приповедање опет враћа реалности било као нова суперструктура или као изазов, Приче под називом „Добротвори" нису својим главним особинама изазови, јер су стваране у наивном уверењу да ће само приповедање успети у битноме да измени лик обимности, као да обичност, слично као и живот, у стварању не треба да се разграђује, да се речима мења и да се у току приповедања преображава.

Ствиралачки разлог свакако не почива потпупо независно од самог приповедачког чина, пити пре самог акта казивања. Тачније, он се не поставља пред приповедача као задатак или програм. Када се ради о примењеној поетици и о усвојеном програму, обично разлика која се осећа приликом реализације, у самом деАу, товори да неки, прилично нејасни, мотиви одвајају аутора од првобитне замисли п приморавају да друкчије структурише причу, Истоветпост намере и ос. тварења у причама Чеде Прице показује не само да је приповедач успео да контролише властити тлас већ и то да му предмет о којем прича не значи сувише; скоро би се могло рећи да су Анкови у јелном ни другом тематском круту изабрани случајно, толико немају зна. чаја за сам ток приповедања.

Мпрошћено речено, приповедач је у свим приповеткама забављен потребом тражења довољног разлога за стваралачки чин, тражењем оквира који ће му помоћи да улепша обичност и да се супротетави реалности, У томе видим веома лепу потребу да се размишља уз хартију, једну узвишену веру у прочишћујућу МЕ речи, Али, у очима читаоца ипак остаје слика једног јаза који се неповратно раширио између приповедача и његова дела, између улепшане обичности ни ликова који постају средства за остварење приповедачеве намере, између сумњиве лепоте представљеног и несумњиве лепоте стварног живота. Па ипак, вредно је споменути да Чеди Прици нису недостајале добре намере, приметна приповедачка умешност и стваралачки мар који, бар када је реч о овој збирци, нису уУРОАНАН патпросечним резултатима.

Миодраг Рацковић

(удоина

песника и песме

Божидар Милидраговић:

„ГДЕ НАС ЈЕ АНБЕО ПОБЕДИО“, „Нолит“,

Београд, 1970.

НИЈЕ ни мало случајно што су се две нове књите Божидара Милидраговића, роман „Уметник Золт" п збирка песама „ГАс нас је анђео победио", скоро у исто време појавиле. У обе ове књиге писац је превасходно преокупиран нестом или сличном темом: судбином ствараоца и његовог де ла, смислом уметничког опредељења и пнспирацијом за њега.

Осећање трагичне немоћи им јаловости песничког чина и пасниковог положаја у свету, са једне стране, м, истовремено, иклета вера у делић божанске мудро сте, сврсисходности и неминовности раБања _ песме, са друге стране, основ ни су, најјачи и песнички најуспешније реализовани мисаони елементи Ми лидратовићевих нових песама. Из ових мисаоних простора проистиче и добар део асталих тема и прескупашија, нако, ваља рећи, без жеље да се тиме најави и суд о вредности, да ове песме, због подређеностн тематском плану збирке, нису у темат ском погледу превише разноврсне. Отуђен и ником потребан; лишен романтичарске илузије о компензативности и исцелитељској моћи песме; одвојен од романтичног, херојског и митског декора којим је не кад био окружен; песник је, по Милидратовићу, остављен да у беспомоћном его центризму, кроз језички медиј, обликује п формулише своје визије п недоумице, Сте.

пен Милидраговићеве песничке оритинал.

насти у бављењу овом вероватно најчешћом темом и најопштијим местом целокуп-

ие савремене поезије — у запажању о ис товременој бизарности песникове улоге

окупираношћу приватним педоумицама, И а нејасној нади у смисаоност песничке м!сије — не треба сагледавати само У обла“ сти песничког језика и песничких слика, у“ чему је овај песник још својом, првом самосталном _ збирком („Цариник, 1967) показао несумњив таленат, већ добрим Аб лом и нијансирању, из песме у песму, виђења _ песникове судбине, могућности фи природе песничке речи, Ако би неко желео да у збирци „Где нас је анђео победио" изналази хомоген и целовит мисаони систем, а за тим се може осетити потреба јер се Милидраговић све више формира као изразито мисаони песник, лако би дошао до запажања о песниковој склектич“ ности и мисаоној недоследности, у чему, чини се, има и једна нарочита врста дражи поетичних несигурности и трагалаштва. |

Песма је за Милидраговића најчешће торка тужаљка, тоњење мршавог плена и „глас пролепшап оскудицом"; она се рађа при суочавању са ПоОслСАЊИМ, коначним исходиштем, са смрћу која је једина из песност у општој неизвесности, Својој најопсесивнијој песничкој теми, обесмишљавајућој и разрешавајућој моћи смрти, и

немоћи управљања судбином, Милнарато-

вићева поезија покушава местимично да супротстави било саркастичан, по ипак на крају крајева узалудни ин резитнирајући подсмех (песма „Пророчиште", на при мер), било, пак, жељу и настојање, сизифотски посао додуше, да се судбина песникога п судбипа његовог пепања разавоје („Уговор о ћутању“). У додиривању и у узајамном подстицању ова два антиподна става о смислу певања, прво, да је песма немоћно, беснлодно п тратично батргање, пи друга, да постоји зрачак наде да се смисао песме: нађе у „савршеном певању" (ла којим Милплраговић из циклуса у цикАус трага) м у одвајању песничког дела од личности која га је створила — а овај други став је у ствари поновно долажење до вербално олбачене романтичарске илузије о компензативности — ни налазе „се, такав се закључак намеће, импулси за прато уметничко стварање, Јопг тачније, натон за стварањем почиње тамо тде кулминнра ово узајамно надметање смисла и бесмисла, наде и безнађа, тамо где меснику као човеку најснажније прети опасност капитулације.

Поред песама које су окупиране помену тим „крупним“ темама, занимљиву новину, у односу на претходну Милидраговићеву збирку, представљају стихови у ко јима се кроз богат и разноврстан сплет асопнјативних нити евонипрају извесне врсте паганских култова огњишта, завичаја ми смрти: Има у тим стиховима ароме нечега типично нашет, србијанског м балканског, торштачког, шта се није јасно ис кристализовало нит кад мит ни као легенда, али је присутно у људима нашег подмебља, У њиховом начину мишљења, осећању м поимању света, и у односу према животу. Врло је вероватно да ће даље и дубље понирање у ове духовне просторе, тражење у запретаним мудростима вечитих истина о човековом трајању, у наредним збиркама, обогатити и можда делнмично трансформисати Милидратовићев песнички профил.

Очигледан је у овој новој збирци МиАмдратовићев напредак, како у Интелектуалној концентрацији тако н у начину ортанизевања структура песама, што се наречито очитује у чвршћем подребђивању свих елемената смисаоног и мелодијског пилана, чека у ранијим песмама није увек биле у довољнај мери. Неколико песама, по оствареном складу елемената — а такве су „Тужаљка", „Пророчиште", „Стреман", „Мислећи на југ", „Путник“ п вероватно још понека — можемо сматрати антодогијским, Додуше, Милидратовића, као и мнегте наше млађе песнике, још увек мами мозанчна, лабава песничка структура, У таквим песмама често нанлазимо на неуобичајено избрушене и нове нео ничке слике, неочекиване метафоре и је знчке спрегове, амесу у истим тим песмама чешћи падови у виду ротобатних стихо. ва, нефункционалне реторике по задржаваа на нивоу буквалних значења. Такође је у тој врсти песама повремено осеги директније ослањање на форму стика српске песничке традиније, на при језич-

мерна“ Настасијевићен образац сет _ сажимања | по низања · песничких злика, или па Миљковићеву лискур;

зивну тномичност стиха. Међутим у 0801 збирин је више него довољно песама У чојима је мисао досезала стање кристалне јасности, а свих и слике стављени у слУ: жбу смисаоности, Таквим песмама може: мо, после ове зоптрке, још више да учвр стимо уверење да Милидратовић, припада првој, најјачој. екипи млађих српских пе:

Чедомир Мирковић

Г 3

ИЗЈЕДЕНИХ

Ратко Адамовић

РЕПОВА

() не дај ме Господе процену 'осном, - науму, Мирног ми духа. главе дође, Бак сам твој послушни Затегпута врата пад мислима прстешким Ка тмини твојој.

Страшно се мевријсме спрема | | око усана њених, преко поља њепа | Засмијана лица које ме одузима,

"А рози промишљани под сисом њеном

У знојав се хљеб претапају

Ко трпеза њена жртвеника,

Тмина блазодарна пречуј је

И склоништа вјетру мојему прокажи,

На могитвеној плочи

Која се само с обзорја пута далека назире,

Лежим запретам,

Над главом ми твоје море оче

У таласима. глас твој и сљедбеници

Са. теразијама, стопала. гола, бјекства,

Лађа њена. зарила се у мене

И пород наш заједнички ми забада,

Задобитиц га у часу сулуду,

Лице ми љубављу, а пожудом својом Унаказује у трч

Затитран над игром дјетињом и стадом, Од хрбата мога сачинила себи узвик Краљевна, прогнана у ребра моја напета, Разум ми са. траве пастирице

Појави ко добро љето.

Литицом се сестрими цм тура. је

На ријеку постања мојега.

Очинска поља да нам поплави

Да нам стока и стада очиња заблеје Под ногама, !

Тјеме да ми, ко подне, пркосно ужари, О Краљевна Истока.

Пјешмане пути око нађу мојих

Лоза запаљена, трозда преслатка, Бесједу мини покретима и сном,

Боди ме пред олтар да га оплодим, Боди ме пред уста матере да је дозивам, Води ма гумном вршајним

Да је погазим кроз трк завичајни,

Уводи се у мемес блистава

Ко бјесна косишта у жетву.

Над нашим коњима прастарим

Власт себи чини обноћивши

У гривама строја ратмичког,

На сабљама почива и сан тради

Пред кућом нашом,

дДа нам дворе и канал ка брду твојему

Обрати у тутањ изуједаних жрава богомољних,

А окна. моја, чула. сљепанка.

Носи. о пасу узносећи се, ко оружје . плијена. крвава.

И јутра сваког, кад ме варка. узнесе Да стада. своја погледам низ седе, Онет се помаља жена Краљевна Зајахује уз звекет вида просута. „Дебеле вратовг бакова Ђедовских, Тананим ме звоном срми,

Те поводац бивам бијесној кобили.

Гдје сата. нема. и. заласка,

Гдје се наш, Берек непролазан обара

У знаку змијских уједа

Г. оје бездано језеро духа мојега,

Гдје ме стац поклеко довикује

И у кукољу жетве, печата ме злахетисна открива,

Ту њен црни врх моју матер храни, |

Храбрећи је да ме породи.

9, На мосту, пред замком смрти величајне

Марају са коњи њеног војводства, Изједених репова мога робовања,

· Свија ме у печат вриском парођајним

И стаду махниту о бедра удара, Сае мас засмијана у пољу пемјерену | Етен оставља, три литици, сводиљи каменој, | риноса главу моју, ко вечеру. | '

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 4