Књижевне новине
СУОЧАВАЊА
ПАНДЕКТЕ ЗА ЛОВЋЕ!
Треће отворено писмо Одбору за
на Ловћену
Не дижите му споменик. Мек ружа Једино цвета за њ у Аста дуга, Јер Орфеј то је... РАЈНЕР МАРИЈА (Сонети Орфеју, У.)
ТЕМА. -– С блатошћу м уз сву озИ, о зе РИЈе разлозима што ом обраћам, пишем ва ове невеселе редове. Д Ре ве новесел. · да вас са висина вемјег убеђења како се Његошу Рана
РИЛКЕ
мин“ вратим пред земне остатке ј тног храма. патке суштом, рама. Да вам проговорим о
а она дам стаје Од намере да се Његошу одужиХулптуром, кипом, паганском творевином, заборављајући Његошево ду Ре звање, мисли које је испове па пите 18 Пе оведао и дела | је написао. Винули сте се у небеса Хеликонтерима, не бисте ли савладали м надвладали висине на које се он то лако, духом, на крилима ума.
У недавној историји ове зем; | се није догодило А Њ овако сади питање изазове тако дубоку тишину. Као а смо сви ми који смо вам писали а има нас веома много — своја питања постављали неком паганском идолу од МА МЕН или раменима једног од обезглав_ Љених дахија из 5 вата Ј лаше трагичне прош-
Како да назовем ваше држање у зем%и слободној и независној која је установила саветовања стога што на одговор ним местима нема, као Немачка, искључиво стручњаке, и која се у исто доба, сада усред Париза, поноси оном уметношћу, оним духом и духовношћу из ризница наших цркава и манастира, пстим оним духом који је надахнуо Његоша да напише своја бесмртна дела.
Многе наше сличне одборе прати у последње преме иста неслога, па се тако, уместо суштог, уместо правих плодова Балкана, блага које га чини спеџифичним, испољавају мале страсти и претензије. Исте те страсти довеле су п Мештровића у незавидан положај да та на врху Ловћена представи једно претенциозно им промашено дело.
НЕ ДИЖИТЕ МУ СПОМЕНИК... ЈЕР ОРФЕЈ ТО ЈЕ... — Ови Рилкеови стихови били би довољни да убеде образоване. Али, како ни други многобројни разаози да одустанете од свог подухвата на вас нису оставили никакав утисак, осећам да ову поруку великог песника треба да вам протумачим од самог праповода ове мисли, од семена из кога је она проклијала. Да вам откријем шта се све скрива између речи и редова Рилкеовог циклуса Орфеју, водећи рачуна истовремено не само о образовању и делу нашег великог песника, већ и о његовом звању, како бисмо овај лик и ово дело осветлили са свих страна. Да бисте најзад схватили како је дубока проваалија између Његоша и Мештровића.
На моме столу малазе се ЛПлатонова дела, коментари Паотиновог учења о луху, једна Волтерова молитва о помирљивости, текстови М. К. С. ашћилеа, ректора п професора класичне философије на универзитету У Кембриџу, М, Соџићеа, анректора Британског археолошког института у Анкари, Нови завет, текстови Његошевих коментатора Бране Петронијевића, Анице Савић Ребац, Исидоре Секулић, Пера. Слтјепчевића, Светислава Вуловића, Јаше Продановића и, најзад, књите Љубомира Дурковића Јакшића и Жарка Видовића. Нема потребе да вам и појединачно наводим ко је шта реКао. Наведена места биће једноставно обележена курзивом.
Од УП века пре
како не оду-
паше ере једна религиозна секта чији је Идол био Тра чанин Орфеј, легендарни певач, а заштитник богиња жита Деметра, нашла је у Елеусини, крај Атине, око једног отвора у стени, кроз који је из подземља излазила ботиња Кора да „пробуди продеће — уточиште за своје светковице. По аналогији С биљкама које умирући испуштају семе У недра земље (и тако обнављају свој живот), и људи се могу надати новом окивоту после смрти, Била је то секта ратара која Је имала велику будућност па је после персијских ратова и овладала Атином. А она је имала: и своје проповедвике и писце па се, ноћ пачно, одразила и у учењу Питагоре, о4 атона. и ИК кости сада су прах и пе пео, Међутим, ДОК Је „Његош овај свет још гледао, медим својим бићем, својим мислима и песничким надахнућем, он је припадао АУХУ који ВИ „можда мазивате само византијским, 4 који је у суштини хеленистички, Ом је наследио далеке поруке оне вере
због које је Сократ био ши Мо МЕ трагедије и Платоногог лова“ а затим и наш „Горски вијенаш" и ја сам доживео тренутке увере ЈЕНИМА је“ Ррегошево. дело, И по свом 90 пнку испо својој садржине, МАДАЗСИВС нако грчких мистерија м тратедија; Ако нисте знали. како. је изгледала мајушна
сме кад је овај свет једва
о" | В Елеусина У РРако сте заборавили какао.
б насељен, 5. "евобитни храм, где се све скри-
„што се повлачио крај „извора, Ме. 5 аваине или У у најелићих У. Гошашћен вечним жудовом горских пе пешко ћете схватити основни разПо бог кога је Третош прибегао ма изглед сарршеној амтиномији МА се са својом мајушном црквом међу орлоне и громове. Није Његош Знао је, као И обзира према
само од Т ми, да су нашим храмовима.
урци имали Они
ака зазирао..
подизање Његошевог маузолеја
нису. очи копади нашим анђелима. Нити су маше фреске уништавали више но што је било потребно да се веже пови малтер кад су цркве претварали У мамије.' Оно што су заиста срушили, чинили су у доба ратова, не консултујући претходно ни одборе не саветодавце. Само звона нису дозвољавали. Зато се чудим, чланови Одбора, откуд то да се ви о моја слободна звона непрекидно оглушујете.
Основни, пајдубљи, прави разлог, чију суштину Његота није могао да искаже — изрекао га је, као што знамо, само речима заповедним и световним, у гневу и уз клетву, да би његова понекад не послушна сабраћа то добро запамтила да се сахрани на врху Ловћена, изнад облака, на најнеприступачнијем месту био је да се удаљи од људи, од свих људам, да се костима сједини с молитвама које је узалуд шапутао. Дозволимо му, не само као духовном лицу, знајући за његове нензлечиве бољке, да у посласдАњим часовима помисли на право и коначно уточиште. И поштујмо ту жељу.
Зато се чудим како то да се нисте сетили, да се уместо расипничким спомеником, одужите истовремено и свом највећем песнику и њетовом народу, подАпзањем једне болнице која би носила Његошево име!
ДХопуштам вам чак да се не слажете ми са овим предлогом. Међутим, како ја знам, што ћу вам и доказати, да сте у свом подухвату на Ловћену пријемчивији за западне варијанте резоноваља, дозволите ми да вам укратко испричам, крајње сажетим језиком, каквог су кова мисли и осећања свих наших предака од како су примљени у окриље хеленистичке културе, тј. њеног византијског врхунца. Ако познајете развој хеленистичке мисли и византијске, бар површно, колико и ја, трудећи се да уђетс више у суштине нето у појединости, признаћсте да ни базична философија пи њена црква никада нису биле мисионарске, освајачке, а још мање изнад државе. Оне нису водиле свете ратове. Ако је платонизам у темељима философске мисли, развијане и у оквиру те цркве, њени обли зидови конструктивне _ творевине, њене слике знаци духа, њене проповеди етичке поруке о љубави, онда је таква црква имала све разлоге да се повлачи из света попришта борби и интереса, Саздана од мистеријских корена, и сама мистерија, она је тражила своја места изван света. Зато ни ви ни ја не знамо за злочине и теноџиде о којима говоре Робер Ескарпн у својој бриљантној књизи „Отворено писмо богу" или Карлхајнц Дешнер у делу „С Ђогтом п фашистима" који при том не мисле па хеленистички свет. Лобро вам је познато да ни Шрногорџа ни Сре бијанца, чим живе интензивним јавним или приватним животом, прква више не прати у њиховој световној Аслатпости. Зато они имају много више прилике да слушају м Баха и Хендла него своју АУховну музику, која им је, уосталом, често и ускраћена! Но, и Сократ је осуђен за безбожништво.
ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ СОКРАТ ОСУЂЕН НА СМРТ. — Да су Сократови тужитељи умели прецизно да сроче оптужницу, онав би она гласила овако: Оптужује се што одбацује архајског магијског Боф пи — проповедајући мистеријског религијског Бога — одбацује присуство Бота у свету, историји, Оржеви, законима и владарима... оптужује се што остаје веран класичној грчкој култури и брани је од Истока, од Азије... као третеча културе п цивилизације која се заснива па појму о човеку као слободном бићу.
Мисао Сократа, Платона, Академије, Паотина, није пикакав мистички рацио“ нализам, већ рационална. мисао о црацио-
налном. Алегоријски језик којим се платонизам служе преузет је од митологије, и то од
орфичко-мистеријске а не од архајско„олимпијске митологије.
Западна еклезиологија ни философија историје заобишли су питање духа и ми~
ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
стике. Поистовећивање двају појмова, пој. мова духа и знања потиче од Ари стотела а прихваћено је од Августина. То стапање није философско јер се заснива на ауторитету црквеног камона. Тако је заборављен дух, и дух је нестао у философској мисли. Запада. Отуда капитална улога старозаветне мисли У цркви и аристотеловске и дуалистичке мисли у (западној) философији.
Међутим, својом критиком _магијског пискуства платонизам је учинио највећу историјску услугу пи науци и правним установама западне цивилизације, јер ни наука ни установе не могу бити цењенс уколико друштвом влада такво искуство. Разлаз науке, демократије п хуманизма с магијским искуством и августиновско-хегеловском философијом неизбежан је и природан.
Оно што мисао о слободи чини тешком, што и философију ставља у велика искушења, то је управо проблем: како схватити могућност човекове слободе, а при томе признати узрочност и постојање свега онот око човека и у човеку што не. настаје нити може настати његовом вољом. Слобода мора имати своју постојећу основу и Плотин је види управо у души. Душа је слобода, а слобода је човекова душа. То је оно што слободу чини покретачем пи темом философије и што философију чини тешком. Али није тешка _ философска терминологија _ која жели, као зидом, да огради човека од мисли о самом себи. Тешка је критика те терминологије, тог језика пуног забрана.
Та Медитерану, специјално на Леванту, развој тог језика, језика којим се брани слобода, ометен је исламском најездом. И- Плотиново учење имало би изгледа на нову ренесансу, уколико пи она не буде ометена ралозима о којима ћемо касније протоворити.
Само вам се чини да смо се удаљили од теме. Реч је о Његошевом двоструком образовању, о основи његових књига, ако већ о потки нисам квалификован да вам топорим. Без ових основних попмања тешка ћете разумети не само „Лучу", него ни „Горски вијенац", а још мање Мештровићеву игнорапцију или можда памерно и свесно занемаривање ових сузитина. Међутим, без обзира какви су га мотиви руководили, ја му дозвољавам, као римокатолику, чак и безазлену невиност пастира; Његова прква не допушта му да мисли изван учења, и она екскомуницира, марочито велике, Уосталом, он је овај споменик и извео на ваш захтев. А вама се учинило да прквица на врху Ловћена нити је била, нити може бити скулптура, поготову откако је рушевина. И ту сте се преварили.
У неизбежном процесу венчања варвара са цивилизатором, населивши се на плодном ТА, мешајући се са просвећеним Грцима и хеленизованим Римљанима, угледавши први пут збијене градове из којих је пветала пе само трговина него и мисао, примивши хришћанство, отром-
"на већина Јужних Словена примила је
и смисао за достојанство самосталне личности, па су се олмах, веома брзо, појавиде и прве словенске државе на југу мн југо-истоку Балкана, Са стварањем и мо степеним развијањем тих држава рађао
се и смисао који ћемо касније назвати државотворним.
Као и у Грчкој, кнезови, краљеви, и цареви тих словенских заједница постајали су ктитори иконодулских цркава које су украшавали сликама од пола о калота, Сликарство, а не скулптура — Која је била посао минорних занатлија — цветало је У Грчкој тог времена, јер Грчка тог времена није више била аполонијска већ мистеријска. Оно што је некад била скулптура, остало је још на орнаментици, на зидовима, на спољним облицима, у контурама цркава, као синтеза свих облика у змаку крста.
Њетошева полуирква и полутврђава па врху Ловћена сачувала је од тог крста још: само онај беочуг, оно кружно везиво У самој средини крста, оно што је најконструктивније У том облику. — да одоли вихорима меторије по олујама Ховћена. Само је песник могао ла пожели тако логичан и тако императиван СТИл за ово место, за оно доба, а коначно и 38 овај тренутак кал ми, драти чланови Одбора, расправљамо о суштом.
Са овом синтезом, са овим свођењем, ма врху Ловћена, вековном острву, слободе, почиње модерно лоба, нови дух. А то
је могла да омогући само црква која се
|
| 1 |
повлачи и велики песник који се рађа.
Ма том примеру духовно се удружује са световним, класична мисао са савремсном, дух С телом, а крст са тврђавом. А шта је дух, и то је потребно да вам изложим,
ШТА ЈЕ НУС А ШТЛ ЕНКРА-
ТИЈА. — Мистеријско доба, кад цвета.
сликарство, траје на Балкану све до краја западног средњег века. Стари век заљвршава се у источној Европи, на Балљ кану, падом Шариграда. Читавих хиљаду година дуже трајао је стари век у источној Европи. Тих хиљаду година, од пада Рима 476. па до пада Цариграда 1453. тодине, представљају у западној Европи тзв. средњи век.
_ Својим схватањем човека као функције државе или неке организације (тенуса, у философском смислу), римска црква нашла се на истој таласној дужини са поводошлим варварима. Такво схватање генуса и магијског искуства хеленизам сматра архајским, варварским и паганч ским. А из њега изведену философију нај већом пргпреком мисли.
У том погледу византијска култура (не и држава) јесте хеленистичка а не сред њовековна.
Издвајање подручја ума, разума по знач ња од подручја духа имало је недогледне историјске последице, Моћ државе је тако ослабљена, те је и тотална победа ума или афирмација државе могућа само сузбијањем цркве. То је п саставни део програма свих модерних револуција па Западу, али је парадокс да се то сузбијање одмграло на Истоку, мако су родоначелници прогресивних мисли циљали на Запад.
Тако је и певина жртва, дух, стицајем историјских околности, постао запостављен, нако је баш тај дух надахнуо човека свешћу о слободи и личном достојан ству,; Тако ни Његош, уколико живи У нама, више није слободан не само да обнови свој мали храм, него чак ни да сачува његове рушевине, па ни своје мисли, ни своје поруке (ако бисмо допустили вашем Одбору да и даље ћути мислећи да зна шта ради!).
Појам тог прокаженог духа разлажу до тапчина Плотинове „Епеаде". Наравно, ја вам то могу изложити само у најкраћим парафразама, ослањајући се на оне који су Плотина темељно проучили и водећи рачуна да укажем на опо што ће вам помоћи да Његоша разумете. Значајна је мисао да духовног „предмета" нема у реалпом свету. Дух је неусловљен или апсолутан и као такав он пикако није ни знање, ни искуство, ни реално биће. Без реилних услова, дух је без граница. У односу према слободи, дух претходи слободи џи он је њен искон, Човек нема. слободе да уништи своју слободу. Дух није ни философија, па Плотин не сматра ни своју философију, чак ни философију учитеља (Платона) духом. Дух није пи у законима, па тако ни у догмама, ни У теологији. Он није ни језик или реч или било који облик или систем људског саопштавања или комуникација. Дух пије тако ни Логос. Нус није Логос. Дух је само тренутак бића. Шта би онда могао бити „конкретни“ дух, ако смемо да употребимо и тај неоплатонски израз2 Магија, уметност, естезис, доживљај уметнимког. дела. И само то. Ништа од тога не пољ стоји као биће.
Плотин одбија да било који феномен душе припише небеским телима, космосу у целини, археу предсократоваца, провиђењу. Судбина, то сам ја, мој карактер, моје страсти. Једно, дух пи душа јесу три момента душе као бића. Дух настаје уздизањем душе до духа. Та човекова власт над самим собом јесте енкратија. А то је управо слобода.
Ако ишта у грчкој култури заслужује назив грчког чуда, онда је то платонска философија духа.
Интерес државе у хеленистичком свсту био је да верничке заједнице држи као „такве по страни од свих државних послова што су те заједнице и прихватиле. У том погледу заладнохришћанске заједнице имале су сасвим друкчији, супротам положај; оне су сачињавале костур папске световне власти. Човек пије слободан већ је функција цркве или орожсаве. Папа је замена за бога. Једини могући облик религиозности јесте безусловна покорност папи.
У Црној Гори, као п у Србији, као уосталом и у целокупном православном подручју Балкана, иркве су подизане углавном подаље од насеља, често и од седишта влалаоца-ктитора, сходно пе само споразуму да се духовно олвоји од световног. Најусрднија молитва на коју се нико не позива ни присилом ни претњама шапуће се изван света, тамо где је јединство с духом највероватније. Да се до те удаљене цркве ститне било је могуће само здравом човеку. Кад се у храм улазило, слушадо се појање, и тај људски глас био је тих а изговорене речи биле су У суштини парафразе Платонових порука о љубави. Једна од битних одлика припадника ове вере, гостољубље, и данас отвара врата и странцу и намернику. Нико се не распитује ко су они. И данас се понашају као да још живе у старом веку, односно У средњем, ако мислимо на свпетовну заједницу којој су припадали. Овом љубави и толеранцијом објашњава сем чињеница што се у Србији и Црној Гори не зна за антисемитизам.
Каква је то култура коју тако мало познајемо, шта су значили њени храмови ц њено сликарство, зашто у њеним слогевима није било скулптуре, какви су биан њени закони и шта су скривале њене чњиге, шта је она бранила од пасртаја — а шта ланас брани ол игноранције осетио је Запад и пре 1389. године, Зашто су те године звонила сва звона на Бого-
Наставак на 9. страни
Пеђа Милосављевић
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
сл
| | | | |