Књижевне новине
њена ен
=
Нада Ивељић На један није промашен
Ниједан живот није промашен Нека то нитко не пориче ; Сваки бива итекако добро погођен 'у витални свој дио
у срце
у сљепоочницу
у жилу куцавицу
Срце ти падне пред ноге у траву
Нема промашених, празних живота Сви су настријељени
Има само празних и пуних срдаца То се види тек послије
када над снијегом невино цвијеће
процвате па се онда са њима може или не може
мјерити
ј
1
ПЈЕСМА НЕПЈЕВАНА, НЕИЗВЕДЕНА, А ЧУТА |
Ништа ново што сам осуђена самовати у пећини без инструмента у рукама да развесећлим дух и без алата да нешто обликујем по замислима « његовим
Одустала сам од тог
да прикуцавам свијет
Властити нека се такођер овјеси без чавала
Не одричем се једино пјесме
кисика у плућима
Све више бивам пркошљива празнорука будала
онијемјела од ужаса
која без икаква инструмента у руци
свијетлу пјесму изводи, чује. и ужива
у мрачној пећини непријатељских јека
ИЗВАН СТАЗЕ
Ако сам сада изван стазе = то п"уе случајно
Ја сам свјесно изашла овамо је"
из турећих златних кола |
по јелан цвијет
изгубљен из њедара
Што га нашла нисам
није случајно
На стазу више нећу
Сама, утабати не могу ни најмањи пут Задовољит ћу се коначно ивјетањем по мени одабраног правца кретања
ПОМИЏАЊЕ ТЛА
Поуздано знам да се у мени
није ништа расуло, расточило, потресло То је тек помицање тла под ногама хировите оне кобиле земљане
Ми смо грађени тако стабилни Празнином затттићени одозго
Оно што тајно разара ткива и судове то бива од насилно преузете тутњаве изнутра и одоздо
У КРУГУ
У кругу су увијек исте ствари: кућице, брда, лебдећи облаци Кутијица округла пуна играчака Опхолавам већ дуто његов руб Мијењање смјера мало ми помаже Гравитапија кругу
мој страх је од оног изван њега
А од свих ужаса као најужаснији се јавља онај у којем би се обистиниле исте ствари:
кућице, брда облаци и пљунути прагови
Откинем ли се од овог круга
зар да њих поново обилазим у новоме
с разломљеном умјетно узгајаном сликом о бескрају звјездака“ свемира
КРПЖЕВНЕНОВИНЕ 6
иииитваиа Бус ита наивне аи ош лимит па ће по та ита тања пате титан ава њи авина љета а лата де нитивитинињи писин палили ас и пас та љета арап и пир инв и п иииииаиниивинм.
ПРОЗА. КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
МАТДАЛЕНИНА ПОСЛЕДЊА – ЉУБАВ
Славе Стојковић
АНТОНИО ЈЕ ПРИТИСНУО дугме звонцета на вратима виле господина Моракова. Нико се није одазивао. Притиснуо је још једном гледајући небо више себе.
Видик је бно прозрачан и чист.
— Господин доктор се одмара — чуо је глас слушкиње Параскеве. :
— Магдалена је на самрти — рекао је.
— Одлази или ћу ти истрести сплачине на главу...
Ту би бабетину требало отровати, мислио је идући баштом према прозору дневне собе господина Моракова. Одмакао је полузатворено окно и кроз провидне завесе погледао унутра.
Покривен ћебетом доктор Василије Мораков лежао је на пространом каучу и највероватније спавао.
— Господине докторе — говорио је Антонио шалћући. — Господине докторе, Магдалена је у питању.
Доктор је подигао главу. У собу је ушла Параскева и с треском затворила прозор.
— Што те не згази ауто — рекла је Антонију.
Беспомоћно се ослонно на зид и погледао у небо. Било је плаво. Затресао је главом и кренуо према излазу. “Шта да радим, Господе2 мислио је корачајући. Чуо је последње таласе маестрала како ударају 9 обалу.
Тргао се на шум кључа у брави, а кад се окренуо врата су се већ отварала и тешко тело господина Моракова, ослоњено о штап и кваку, стајало је на улазу.
— Поменуо си Магдалену2
— Да, тосподине. Мислим да је на умору.
— А Мигуел2
— Све је узалуд...
— Претражио си цело острвог
— Мислим да бисмо га могли убројити међу нестале.
— О Магдалени је реч, да... Опште здравствено стање — рбавог
— Не може бити горе.
— Ни рибуг2...
— Само помирише и поново затвори очи.
— Ипак те погледала2
— Само једном. Остао сам више од пола часа. Узалуд.
— Да, да... 'А сад, ући, Антонио! Добио сам десет литара приморског вина, па бих хтео да знам да ди подваљују као и обично...
Антопио је клекнуо на колена п склопио руке.
— Господине докторе, чуо сам за инјекције које се дају право у срце...
Доктор је одмахнуо руком.
— Да пробамо најпре вино!
— Мислим да је сваки тренутак драгоцен.
— Учинићемо све! Не могу овако гб преко мора, ваљда се најпре треба обући... Еј, хајде да видимо да ди Подваљују! Антонио је седео у наслоњачи пресвученој тамно црвеном кожом и пио вино кратким гутљајима...
— Магдалена и ја нисмо више у годинама кад лекови чине чуда — говорио је доктор Мораков облачећи се. Толико сам пута желео да старост проведем у родном крају, али врага! Сигуран сам да би ме тамо астма угушила...
— Македонија је даље од Италије2
— Увек мислиш на Италијуг
— Више бих волео да говоримо о Магдалени...
— О вину још ништа ниси рекао.
Антонио је спустио тлаву У зшаке им прешао длановима од чела до браде.
— Знам, ти исувише волиш Италију и Магдалену рекао је доктор Мораков. — Ипак, попиј па кажи...
— Аобро је.
Антонио је држао чашу у руци. Рука је подрхтавала. Онда је ушла Параскева, узела боцу са стола и просто истргнула чашу из Антонијеве шаке. Доктор се смејао п донео нову боцу и чашу.
— Понекад ми се учини да је права вештица — товорио је. — Сва је срећа што ме ноћу не напаствује ...
Пришао је Антонију и помиловао га по краткој, проседој, знојем улепљеној коси.
— Ако се врати она вештица, слободно је жупи боцом по глави — говорио је смејући се. — Толико сам расејан да сам заборавио да се обријем.
— Мпак ћемо ићи Магдалени2
— Знаш и сам да сам о Магдалени увек имао високо мишљење.
— Она је добра католикиња.
=== А ја сам лекар...
И (1 611 014 ....
ресе КИ ит РиЋИ
ИЛУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ
едло ДОКТ <>“)
ој чашу наискап. о му се да ће заплакати. Наточио је чашу м исиио..
гу да не мислим о „Магдалени, шапутао је,
Лучане Трапатони и њене жуто-
коју су сви, 1 ок НЕ
с е интелигенције. Сињорина лу-
да је отвора на тИро чувене б-ске породице, послед-
Па ела је уз Магдалену, а кад је де пола године.
А и била сахрањена на католичком гробљу код цркве
урма ји Па е остала сама. Лутала је праз
Гледао ] у вратима. сваког часа
Не, не мо Сећао се сињорине
црвене мачке Магдалене, за
Магдалена. ) : ] ених окана, препуној влаге од дугих јуж-'
гтоспођицу Лучану. Анта ПИ Е а алијански ратни заробљеник, некада натрн ан У Мусодинијеву војску, пртартноО је, а везао на полуострво А. и наставио да се рине о њој. За 1 тврдили да је ванбрачно дете војника и слушАНА а умрла од тешког запаљења плућа и поребМ. , 4 ки ричао да је цео свој божји век провео на обали, рибарећи и крпећи мреже. Б-—ски Приоторци пијани и обесни, оптуживали су Антонија за У тоа некрл ико ШИ тизана, пљували та и шамарали кад год са стигли. „Врати се у своју попишану Италију, једи жабе и умија, само, ладеко од нас". Антонио није хтео да се врати. „Мени је "омовина свуда где има мора, викао је понекад и сам дОа обалом. „Ти ме подсећаш на
Т тијан , ВУ кући се пешчаном крабу, оног малог рака што се поваздан вуче по стенама, 5 “, 5
"~ и пијући море", обичавао је ла му говори Пе в Ми раков. а ја нице Ма ерла бранцина, барбуна, лигања и сипа најпре је доносио доктору Моракову, свађао се са Параскевом због једне мање добијене ракије, а онда одлазио обалом, вичући: „Ево рибе, рибе пијане. б-ске. пропалице што се по целу ноћ грејете на женским тузичинама, а по дану хоћете да кусате рибу и пијете вино". Сињорини Лучани такође је доносио рибу, одвајајући ситнеж за Магдалену, која никада није хтела да му скочи на колено док је сам не би позвао. Сињорина Лучана је причала: »Сакто пло Атопло, Мардајепа 6 уегате, стед %« »51; 51, зјаполпа, согае по!" У ствари, није веровао у те смешне приче сињорине Аучане, јер је и сам, идући ноћу у риболов, вибао Магдалену како се крадом вуче преко кровова одазивајући се на позиве б—ских мачора. Чинила је то, међутим, у потпуној тишини, знајући и сама, ваљда, да сињорина Лучана не би могла да преживи такву бруку. Божји прст Антонио је видео у томе што Магдалена ни-, када на свет није донела потомке. Кад се сињорина Лучана Трапатони преселила у вечност, Антонио је Магдадену пренео на полуострво А. верујући да ће она тамо, међу двадесетак мачака које је сваког дана хранио, моћи да нађе своју последњу, можда једину праву љубав. Магдалена је, додуше, редовно примала храну, поготову, рибу, на свој начин захваљивала на најбољим комадима, али о љубави није било ни говора. Венула је и старила брже него што би то ико могао да поверује. Тада је Антонио почео да размишља; можда би присуство једног исто тако старог, али отменог мачора, могло да улепша, бар донекле, последње Магдаленине дане. Рекао је то доктору Моракову, војном лекару у пензији, који је из Македоније у Б. дошао више због неподношљивог напада астме него из потребе службе и стари лекар потврдно је климнуо главом, мада се насмејао кад је Антонио тврдио да само мачор из добре породице, изузетан у свему, може да стекне наклоност Магдаленину. Када је Стеван Господаревић, 73-тодишњи повратник из Суд Америке, Србин по рођењу и Чилеанац по држављанству, подлегао последицама вишегодишњег тровања шалитром, само шест месеци по повратку у Стари крај, оставио је незбринутог и незаштићеног мачка Мигуела. Реч је о мачору индијанског порекла, врло дивљем и неприступачном, али на срећу. прилично старом. Антонио је говорио доктору: „То је све што у овом часу могу да учиним за несрећну Магдалену". Невољама, међутим, као да није било краја: заједно са вилом Господаревића, мачора Мигуела приграбила је једна од оних нових, скоројевићких породица, насталих после рата, којој је веома
Антонију било само три године. Доктору Мо.
ора. МЕРЕКЕ како нестаје |
•
много било стало да поседује управо таквог мачора. Док-
тор Мораков је одобрио Антонију да украде Мигуела и
пренесе та на полуострво. Мигуел је био веома миран, али такво расположење задржао је и наредног дана када га је Антонио спустио поред Магдалене; дено је отворио очи, погледао око себе, не придајући Магдалени нимало више пажње него било Којој мачки около, и сео да се сунча. Да ли су се Мигуел и Магдалена икада заволели Антонио није могао да утврди, али упорно је извештавао доктора Моракова да живе у пуном разумевању и слози, а што потомства нема, треба оптужити судбину. Ти заборављаш њихове године, Антонио, понављао је често доктор Морасов, а можда постоји и некакав органски поремећај. То је, донекле, умирило Антонија и он се задовољавао да ужива дајући им на длану најбоље примерке рибица. Заузврат, Магдалена и Мигуел, са доста разумевања, пели су му се на рамена и трљали своје тешке старачке главе о његов врат и потиљак. Антонио је месецима био срећан све док једног дана Мигуел није нестао. Претражио је цело полуострво, распитивао се код мештана у удаљеним селима за Мигуела, сви су равнодишно слегали раменима и оптуживали шакале. Доиста, Антонио је налазио кости: мачака по забитим местима полуострва, знао је да је то масло шакала, али никад их није толико мрзео као сада, после нестанка Мигуела. Јуче је сасвим изгубио наду да ће та икада пронаћи а данас се: коначно уверио да је Магдалена дубоко волела Мигуела, јер је за четири дана доспела на сама врата вечности. :
Можда би једна инјекција право у срце могла да јој продужи век, мислио је Антонио испијајући последње вино из боце. Наравно, све зависи од доктора Моракова.
— Све си попио, добро је — рекао је доктор Мораков закопчавајући мантил. — Вечери су' овде свеже, а ја
сам стар и остаје ми да се чувам. И шта сад мислиш 0.
вину2 ђ = Добро је. Ја ћу вам понети торбу. У — Инјекција у срце не долази у обзир! | — Али треба учинити све! | + о Магдалена је, једноставно, стара... Као ја, као — Умрећез2 | | — Побимо.
о Па полуострва и копна дувао је свеж. метонНи ветр: Сумрак се спуштао кад су “изашли из барке
луострво. Десетак мачака потрчало је према њима очекујући рибу, Рибе није било; Мотале су се око ногу и скакале у барку, мијаучући, ј
а не је стајала на костуру разлупане барке БАИЕ ан ава дуда. Антонио је нежно узео на руке, при-
о жуто—пцрвено крзно на лице и плакао. На мишићима лица осећао 1
је сваку њену кост Доктор Мораков прит је. | 1 исну са» 1 : св р: нуо је кажипрст под леву
+ Крај је близу — рекао је | нтонио је чврсто играг с Г а према небу. Било је црно. пРАНО ММаТаАЛеНу пи ЛОТАРА — Во — је. · 1 1 шапутао је. — Регсће ти зећ соз1 Ђатђато2
суза Зи а дапонијанм рукама. Бели су 5 тили је у с ј = једу рибе него закади, ЈП оте РВ У ЈЕЛА
рекао је Антонио. ЈИ се о ИН Васил Мораков и Антонио напили и тор Меза ара до бесвести. Антонио је прежио, а доктор раков са запаљењем плућа борио се само
три дана. Сахрањен је на пра манастира С. равославном гробљу у Х. близу
Виђали су Антонија како се ноћу, клечећи на пеш-
Мако 5 А РАЈА пару, изговарајући Магдаленино“ име. чо 8 ТОВО Пи с 5 „нтонија, а не оног индијанског маЛР одлазилу окрећући сеп пио реВи по Антонију, а потом љави талиј ичући: „С « јеси ам чуо, прљави талијански аи ђојец це хоћемо рибе, ]