Књижевне новине

Петре Андреевски

Загонешка

Кад дођох ја, ти не беше дошао,

' кад дође ти, ја више не бех ту,

ти дозна о мени, иако бех пошао, ћ ал док се неко рађа и смрти ће бити "па једном и ти, о мени, за наук, никакву вест нећеш добити.

ЧЕСМА А

" Куд водена водо стремиш, зар те плаши твоја кожаг Стани мало да те спремим на рану од тајног ножа.

Та си жељна, а ја жедан, страсна усно мојих уста, сревох те ко вечни благдан што ме споји шир та пуста.

Висино од жара течног што свадбена њишеш звона, напушташ нас, пушташ вечно, а ипак си вечно од нас.

Ни у врчу немаш мира где се твоја прећа кида, нит те успомена дира, прошлост ти се не прекида.

Али зар би без те било

срце овог света,

зар би снег нашао крило а бескрај нежна длета2

Еда водо живог сребра, тражећи свуд окр себе, корен твога дебла, ја не нађох ништа друго, осим тебе, тебе, тебе.

ТРАЖЕЊЕ

Иђах, мишљах док стигох у димну шуму, сањив крај несна од воде што блажи, ослушнух време кад ме суђаје имају на

уму и опет не нађох што ми срце тражи.

Тад погружен ко додола спустих се до дола,

следећи пут сваке уволажи,

открих колико сам рад петлових зора

ЊУ МА М болан

и опет не, нађох што ми срце тражи.

"Олабавих све што греје, вирнух у све што зрије,

и кроз ветар изветрен за мојим коњем што праши чух: све што је једном било сада га више није.

ЛЕУНТИЈА

Да л је врела вртешка, што змаја свога скида • ил нова летња смешка, цветна шара без стида»

Да л је птица потајница, што безломна воду пије ил потајно у сто лица "неко хоће да се крије2

Да л је у плећа рана тешка на земаљска наша грешка2

Нит је врела вртешка, нити птипа потајница, нит у плећа рана тешка, већ је пијан Леунтија:

воду мучи, ватру влачи, час велри, час облачи,

у облак ће с громом стићи: кључ ће наћи свакој брави, тпазитх место тле ће сићи аа зобели м озлрави. М

· Са македонског Џвета Котевска

ПЕТРЕ М. АНДРЕЕВСКИ је рођен 1934. године у Слоештици. Написао је следећа дела: „Чворови" (песме) 1960, „И на чебу п на земљи" (песме) 1962, „Глуво доба" 1963, „Седмог дана“ (приче) 1964, „Аениција“ (песме) 1968, за коју је добио и награду Струшких вечери поезије „Браћа Миладизаовци" и награду „Фонда 11. октобар". За најновију збирку „Аалеки наковњи", из које објављујемо неколико песама, лобио је овогодишњу награду на Струшким вечерима поечије, награду за најбољу збирку песама објављену у протек-

тлОј години,

КЊИЖЕВНЕ новине

Са

"ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ |

Дутпан Та јили НИКО НЕ ЗНА како је, где и зашто Оно настало.

Неки научници су изнели хипотезу да је Оно, можда, извесна архаична форма живота, праоблик органског, настао још у праисторији док је живот на земљи био у настајању. Претпостављало се да се Оно, сада, после много милиова година, поново активирало и започело свој страшни ход по земљи. ;

Од свега, поуздано се знало само то да је Оно састав- |

љено од јединица које подсећају на ћелије. Свака од тих

ћелија имала је дотад невиђену моћ асимилације и репро- .

дукције. Једино генетско ограничење у тим ћелијама од носило се на сопствену шифру, што је спречавало Оно да прождире само себе. :

Изнета је и претпоставка да је Оно можда настало као

"резултат неког несрећног експеримента у лабораторијама у

којима се радило на проналажењу средстава за вођење биохемијског рата. По тој хипотези, истраживачи, који су створили Оно, нису то ни приметили те је Оно преко отпадака доспело у спољни свет. Сумњало се, такође, да је Оно, можда, у чекој земљи било произведено и да се за геега знало, али да се неким несрећним случајем отргло

"из добро чуваних, херметичких сефова. Наравно, пошто се

то догодило, дотична земља није смела то да призна свету.

Неки научници сматрали су да је Оно можда настало у неком пепознатом процесу врења на великим Ђубриштима, међу брдима отпадака.

Други су сматрали да се Оно на неки несхватљив начин појавило као отеловљење глади милиона људи у свету, да је, дакле, универзална способност прождирања која је од: ликовала Оно, у ствари, само отеловљена људска глад.

Трећи су, пак, тврдили да је то у појави Оног мајка-створитељица, сама Природа, дошла по своје — да покупи са дица земље ону наказу у коју се живот на земљи из метнуо. Јер, дошло је време да је све морало бити прераБено, зготовљено, сажвакано, умртвљено, конзервирано, упа ковано. Човеков труд ставио се у службу смрти и убијања — све је могло бити добро само кад је мртво, уредно, испрано и спремљено за вечност. И живот је покуљао прождирући све на свом путу пре него што ће бити коначно усмрћен, заустављен и зготовљен.

Изгледало је као да је у унутрашњости самог живота, “ његовем најскровитијим центрима, на неком тајном ме сту, донета одлука и упућена као заповест свему живом, целокуплној органској материји. Јер, почело се догабати да се неки човек, жена, дете, пас, дрво, или било шта органско, одједном, на очиглед, готово тренутно претворе у масу Оног која би онда одмах почела уништавати све живо око себе. При томе се није могло показати да је то биће било нападнуто, или „заражено“ Оним извана, потито се то догаБало и у крајевима који су у то време још били далеко од главних зона Оног.

Та материја, захваћена тајним лудилом органског, била је незадржива. Пред њом су нестајали градови, предели,

ИАУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

излетишта, паркови. Тај свеопшти тумор се надимао и бујао прекривајући реке, брда и провалије — пунећи пећине,

· рударске јаме, канализационе цеви, подруме, чекаонице,

каде, куће — куљајући кроз прозоре на-улице сливајући се у једну свеопиту кашу.

Руље пацова, избезумљених попут људи, истераних из подземних скровишта надирањем Оног, прекривале су улице. Аутомобили и аутобуси ношени су као бујицом ударајући у зграде које су се рушиле под теретом Оног. Мистину, чинило се као да је коначно дошао дуго ишчекивани смак света

Неки су сматрали да је страхотност Оног само привид, јер да је Оно само оно-једно у које ће се вратити и стопити сав живот и сва материја — космичко јаје из кога ће у једном новом циклусу настати све изнова. Ти људи сматрали су да је Оно, у ствари, онај свеопшти живот, универзална љубав која се манифестује у свему живом и хоће сада да сав живот, све његове облике и испољавања, сједини у једном моћном, свеобухватном облику живота и растења. И тако су се са радошћу предавали Оном верутући да се тако враћају истоку живота чији су они, само привремени, изданак били.

Други, блиски овима, веровали су да Оно, у ствари, навешта или чак представља други долазак Христа, који сад долази у свом правом, божанском облику, не више као сиромашни јеврејски пастир, већ као Христос Пантократор, владалац света — сам живот — измучени победник.

Насупрот њама, код већине људи Оно је изазивало страх који се може поредити само са паником прашуме пред надирањем термита. Чинило се као да је сам живот попримио. неку чудну сумануту форму са апсолутном способношћу асимилације, репродукције и прилагођавања. Био је то живот који уништава све живо — грозно отеловљење идеје органског које не зна за препреке; незајажљива глад без критеријума и ограничења; желудац који је примао у себе све чега би се дочепао у свом надирању.

Неки верници су опет у Оном видели божју руку, тј казну за, како су говорили, разуларено човечанство — неку врсту другог потопа, као наговештај другог доласка Христа. Велики пан, Бог-отац, није се радовао, нити туговао, јер за његово једно око све је било све-једно. Он је све видео као једно велико имање живота над којим је бдео непомичног погледа. Побуна, органског, која се сада олвијала, била је за њега само део оног увек-тако које никад не престаје и никал не почиње. Пошто није имао два ока, он није мотас вилети разлику, није био дво-личан, нити је знао за добро и зло,

У борби против Оног испробане су све досад познате врсте отрова, бактерија и вируса, али без резултата. На несрећу, у једном истраживачком пентру јединица Оног је продрла изван изоловане коморе и започела своје стравичио размножавање. Срећом, резултати истраживања достав љени су друтим пентрима пре него што је цео град био уништен. Покушавало се и са изоловањем „заражених“ крајева полизањем високих брана. Но, или се није џспевало са потпуним окоужењем на огромним ппостранстви-

ма, или би Оно просто бијало док се не би прелило преко |

браче као поплава, Поједини континенти и острва још увек

нису били захваћени Оним, али су комади Оног, попут ледених санти, већ пловили морима и океанима ношени струјама. Сва путовања су била обустављена да би се бар донекле успорило напредовање Оног. Бродови су покушавали

· да експлозивом и гранатама разоре острвца Оног, но једини

резултат је био да је Оно још брже напредовало разасуто

експлозијом. Многе посаде су тако и страдале захваћене

Оним. Никаква чишћења нису помагала јер сваки предмет који би дошао у додир са Оним морао је и сам после бити

"чишћен нечим другим, ово нечим трећим и тако у беско-

начност. Покушано је и са паљењем нафте на површини мора и бацачима пламена, али ни то није имало ефекта. Чак ни јаке дозе радиоактивног зрачења нису убијале ћелије Оног.

Неки су се почели питати шта ће се догодити са Оним пошто на земљи више не буде других органских облика осим Оног: да ли ће Оно почети да се храни собом, или ће изумретиг Питање је било занимљиво, али скоро беспред: Метно, јер се мало њих могло надати да ће дочекати тај дан. Па ипак, полазећи од хипотезе да ће Оно изумрети кад буле лишено своје „хране“, излаз се почео тражити у гра: Бењу подземних склоништа.

Та склоништа су морала представљати затворене био лошке системе и једина веза са спољним светом је могла бити телефонска, телевизијска, или телескопска. Ваздух и све друго се морало обнављати унутар самог склолишта, јер би свака веза са површином могла представљати пут за продирање Оног. Требало је, дакле, саградити пеку врсту подземних Нојевих ковчега. Нико није знао хоће ли пргф стали људи морати цео свој живот проводити под земљом, хоће ли Оно икад бити савладано.

У почетку се догађало да због заборавности, или не пажње, људи страдају и у својим подземним склоништима, Рецимо, ако би изолација на везама комуникације са сполу ним светом, садржавала органска једињења, Оно би продрло дуж жица и подавило све људе у склоништу. Некима је, пак, успело да изграде склоништа и да се сместе у њих, али би Оно продирало у. склониште пред само затварање. Међутим, пошто није било довољно средстава, нити времена, да се изграде већа склоништа; знало се да ће највећи број људи морати остати напољу. То је изазвало крваве сукобе и масовне обрачуне пред усељења. Но, чак и малобројни који су имали довољно новца и времена да изграде склоништа и уђу у њих, нису се могли сматрати срећнима. Они су, истина, избегли непосредној смрти, али су били осу“ Вени на неизвесно тамновање. Велики број њих је полудео. Оно што их је ужасавало није била толико затвореност и ограниченост кретања, већ неизвесност у погледу трајања те затворености, |

Истраживања Оног и покушаји да се пронађе противсредство настављани су. Јединствено као никад дотад, човечанство је све снаге и средства бацило на проналажење начина да се Оно убије. После извесног времена установљено је да је за развитак Оног потребна светлост. Све поје су сада полагане у ово откриће. Створени су црни об) који су потпуно прекрили небо и замрачили Сунце, а ел минисани су и сви вештачки извори светлости. Уз ригорозну организацију научници су успели да одрже непрекидну ноћ на земљи, пуних недељу дана. Међутим, резултата није било — Оно је и даље расло. У другом покушају страшна, апсолутна ноћ одржана је месец дана. Опет ништа. Најзад. је одлучено да се ноћ одржи годину дана. -

Знало се да ће последице бити страховите. Рачунало се да је дотад страдало око милијарду људи, а да ће у току ове одлучујуће, експерименталне ноћи страдати бар још толико.

И заиста — огроман број људи је извршио самоуби-.

ство не могавши да издржи нервну исцрпљеност до које је доводио стални мрак. Дешавало се да некима одједном откажу сва чула — наједном би губили осећај да уопште постоје. Људи су се грлили и скупљали у велике гроздове, као слепи мишеви у огромним пећинама, да би макар чулом пипања одржали осећај постојања, топлине и присуства. Многе природне појаве су се измениле. Завладала је страховита хладноћа, скоро сва вегетација је изумрла истално је па-

дао црни снег, што је, наравно, примећено тек касније,“

када је враћена светлост. Није више било свитања, под

' нева и сутона — све је заменила ноћ којој као да није

било краја. Многи су молили за мало светла, али пошто се ради опшпег добра није могло удовољити њиховим захтевима, опи су умирали у очајању. Но, мислили су сви, то је цена спаса човечанства. 4

У овој ситуацији најбоље су се показали слепи. Навикнути на мрак, они су преузели скоро све јавне послове неопходне за каквотакво одржање људи. Изабрани су за председнике влада и кључне функције у друштву. Читали су вести преко радија, информисали, давали часове из Брајеве азбуке пошто се свуда прешло на ову азбуку мрака. Обучавали су људе у сналажењу им тако постали прави учитељи човечанства. Е

После годину дана огромних патњи и напора свануо је први дан очекиван са толико нале. Међутим, установљено је да Оно и даље расте и да је, тттавитте, освојило и осваја све нова и нова полручја много већом брзином, јер је због

ноћи морала бити обустављена готово свака активност, па;

је и оно мало колико су људи раније успевали да задрже, сада све зарасло.

Научници су испитивали узроке овог неуспеха и коначно доттли до трозне истине — Оно је за време ноћи па: сло од булуће светлости. Раније се закључило да је Оно не савлаливо У простоту, а сад је изглелало да је Оно непобедиво и у времену. Ова открића, наравно, нису објављена да човечанство не би изгубило и оно мало наде. 3

И поред света, послелњи малобоојни _ истраживачи 7

полземним лабораторијама настављали су да тратају за.

средством против Оног. Пошто су исирпемне све мотућмности научништи су АОТПАМ ДО закључка да моту победнти Оно

само ако поонађу јелан облик органског који би се хранио

искључиво Оним. После некот времена, скоро случајно, У једнет лабораторији тоонаћено је Антионо. Сала су па главним линијама Опог постављени брпажи

Антионог које је започело свој поход гтотив Оног, После“

неколико месепи било је Тасно да је доттао Кра! патњама човечанстта. Аптипно је победило. Свула је слављен велики дам човечанства. Оложате су свечане комемптатије у знак сећања на жртве Оног. Основани су музеји Антионог у кодима су сачувани аутентичии документи страдања и ко начне побеле у ари

„ЗКтвело Антионо“ — викале су усхићене масе трежи-'

велих, лок су тпефови дђустча дтжаам свечане товоре са висе "ух, ЗУМТТАОРВАЗОРА ТИХ тромбина. 2

Млелмтњени наполи претнили су сала да зајелличким, снатама глале боље сутра и са новом надом кренули у све Ф <>

тлу будућност. ;

ара авина