Књижевне новине

· Затим, ту је вода. Многооблична вода. Она

тог искуства РОдМА

' његовој поетици

дост прел морем,

"И мод одблесцима и о "Сунца п сунаца на

ТРАЈНЕ, ВРЕ АНОСТИ

О симболици елемената

и митолошкој фигурацији |

Пола Валерија

Поводом дом стогодишњице рођења великог франпуског писца

У „МЕДИТЕРАНСКИМ ИНС МА", када говори о своме рав Е И ЊЕ контактима са. светом, Пол Вал Са

влачи значај чињенице да је рођен управо у малом месту Сету, на граници земаљског

и морског живота, у пределу који он пореди с позорницом на којој постоји и де ла само један глумац: СВЕТЛОСТ На и се да се слажете са мном да ће АУХ КЕА ссети све страхоте ноћи, помислити. ира свега, на ту светлост и да ће је ЕУ жељи да буде нејасан, назвати: „О Прва!"

ОД својих првих дана Валери је непрестало био изложен снажним утицајима тих елемената живота: још као дете од три године пао је у басен и умало се није утопио. Али, из те незгоде није се родио страх према води, напротив. Вода је постала за њега један од основних састојака живота, а своје „Похвале воде" написане много касније завршава Валери једноставном констатацијом: Ја обожавам воду. Касније, кад је научио да плива, њетсвим играма у мору није било краја. „У води моје тело постаје директни инструмент духа" пише он у поменутим „Ме. дитеранским инспирацијама",

Већ у поеми „Млада Парка", која је означила Валеријев повратак поезији, назиремо веома детаљно разрађену симболику елемената. Пре свега, ту је земља. Земља, из које све израста, и у коју се све враћа.

„Предивна чврстоћо.. О нежности земље, Мој крок сли у тебе постојаност сввту. Ал под стопом која ствара у покрету, Њен договор родни док ме језом проже, Та ми чврста земља дотиче подножје.

Из земље израста стабло, Велико Стабло како то увек каза Валери. У „Младој Парки", то су велики гајеви који према сунцу шире своја громка руна. Али, У каснијим песмама Стабло се појављује као поједи-

нац: стабло може да буде Платан, величанствени Платан који одолева свим искушењима и прима на своју блиставу главу колективну судбину свег осталог дрвећа.

Стабло може да буде и Палма, симбол

плодности и постепене и стрпљиве мудроот Она песнику. даје. савет: "Стрпљења, стрпљења; Стрпљења у модром!

„Сваки атом бдења · Уродиће зрелим плодом.

Најзад, стабло може да, буде и велико Стабло Свесазнања, у чијој се крошњи, у својој досади и прометејском гневу, гнезди заносни Змијац. Поема „Напрт Змијца“ и завршава се као химна том свеопштем

Стаблу:

Стабло, о Стабло, Сенко Свода, СвемоВно Стабло свих стабала! итд.

која кроз земљу дуби тајанствене лавиринте, која трага за самом собом, која служи као Часни посредник међу разнородним стаблима која живе у усамљености и изоаованости, Пе Понекад је 5 Мире ва вода језера, и басена, да се пре т заустави У акав уморни. младић. Али, пре свега, то је силна вода која,чини велика мора, извор свеколике енергије. Звучи скоро парадоксално: мада је број Валеријевих укупних стихова сасвим незнатан, чи-

ни ми се да је број стихова посвећених

мору скоро — нензбројив!

ј ј еноНајзад, ту је и сунце. Врховни ф мен. У своје херојске дане, покушао је Ба лерп да се заглада У, њега и умало Ниј

м, из > ђ "као што је било с водом, ни а се апсолутна рубав

према том врховном елементу који непосредно утиче на развој наших идеја. ери још пре своје два-

г је Вал 1 срамота стио свој сунчани Југ

"де године напу Лесете гол Паризу. Али то пресељење

и настанио се У 2 није умањило јачину односа МизМеВУ. пе сниха и тих елемената чији је значај У пресудан. Најзад, дух се никад не пресељава, он остаје ЗА ИН ИИЕ зан за оно што жели. Међутим, та т

је код Валерија вео-

1 створила . одвојеност Ке одсутности која је

ма снажно осепањ

једно од најснажнијих СТЕНА МЕ Ме «ка елеме ж

Сва та симболу ал за извођење ње.

Валерију као материја тов6г најкапиталнијег подухвата, ЕН Морско гробље". Дозволите ми да, 1

ИАуС јем ту кратком песмом у прози, лустру

1 скоро луду раВалеријеву опчињеност и , МА ил пред сунцем:

ПОД СУНЦЕМ

ПОД сунцем на свом Под сунцем и огромни

асревету после воде им одблеском сунца | на мору,

> а Мепоа мог прозор облесцима одблесака

мору

По стаклима, После купања, казе, Го под сунцем на свомк Го, сам, луд, " Ја!

идеја, | ревету сав обасјан,

У стварању своје једине збирке песама. Валери је поступио као творац каквог храма. По много чему, а највероватније због теске везе с природом, Валери се у духу веома снажно осећао Грком. Ништа једноставније него упоредити Валерија са Амфионом. Знамо да је Валери „ћутао" двадесет година, као што знамо да је АмФион дуго био успаван. Онда је Аполон сишао и подарио му Лиру. У тексту прочитаном пред премијеру мелодраме „Амфион" коју је остварио са Артуром Хонегером, Валери се сам поистовећује с том митском личношћу која је за њега била отелотворење једне од њему најдражих идеја: идеја о архитектури и конструисању, Прва и последња песма збирке, „Јутро" и „Палма“, истоветне по форми, које је Валери написао у истом тренутку и скоро као јединствену песму, али које је касније тако луцлдно разлвојио, представЉајући два основна стуба тог песничког храма. Срелдишни део припада двема поемама и није случајно што се једна од њих зове „Питија“, а друга „Нацрт Змијпа“". С леве стране су „Одломпи из Нарциса" а с десне „Морско гробље". То су основе храма које му дају висину и постојаност. Али, Валери није заборавио ни фризове, ни капителе. Кратке песме као што су сонети „Пчела", „Изгубљено вино", „Нарози", или као што су песме „Кораци“, „Поезија", „Хашак" показују сву Валеријеву виртуозност при извођењу најситнијих детаља у делу тде управо сваки од тих детаља тпеба да олмзажава савртпеност целине. Зар песма „Химна стубова" није најбољи доказ те Валертјеве заносне жеље да сам по својој идеји гради.

Амфион, међутим, није једина митска личност с којом се Валери поистовећивао у своме делу, и духу. Напротив, могло би се надугачко говорити о његовом Нартису којег је још као младић открио у Ботаничкој башти у Монпелијеџ, и: коме је посветио много медитације; већ сам спомињао младу Парку, затим ту је Орфеј који је песнику послужио за све лирско што је имао да изрази, елегија „Равнодневица" најбољи је доказ; ту је и „Пи тија", личност кроз коју се боље него кроз све теорије објашњава Валеријев отпор према надреалистичкој техници писања; ту су и две лепе, Семирамида и Ева,

= "Као што се види, слично елементарној симболици, п'дви ликови сачињавају веома јасно разрађепу Валеријеву митолошку фитурацију. Али не бисмо смели а да им не придружимо још два лика: Фауста, кога је Валери преузео из средњовековне и гетеовске традиције и коме је посветио своје последње дело, трочинску драму „Мој Фауст", и Господина Теста који је производ чисте валеријевске инвенције. И најзад, ту је и једна од тих личности, свакако најзаноснија и највише валеријевска: реч је о Змијцу.

У Валеријевом завичајном музеју у њетовом родном Сету, међу многим рукописима и цртежима приметио сам и један доста несавршен цртеж начињен тушем који представља кључ и око кључа овијеног змијца. Поред кључа Валери је написао реч: сазнање, а поред змијца реч: мјед. Мислим да је тај цртеж најбољи кључ за олгонетање песникове поеме „Млада Парка". Јер. Змијац је посетио уснулу девојку, он ју је лепнуо („у руку" каке она), а онда се повукао. Млада бесмртница, такнута чудесним бесмртником, тек тада започиње своју поноћну медитапију која ће је довести до коначног самосазнања. Кад смо већ код кључа, подсетио бих да је управо та реч (сјећ) прва коју је изговорио Валери-дете, Међутим, У поменутој поеми Змијац се, као уосталом све ствари, појављује доста неодређено: “ ствари, он се и не појављује лично, већ само у тескобним присећањима младе девојке. Тек у поеми „Нацрт Змијца" та магијска звер појављује се у свој својој величанствености.

Већ смо видели да су многе митолошке Аапчпости, а међу њима и Фауст и Господин Тест, примиле на себе један део духовног терета нашег песника. Али Змијцу је припало да понесе најдрагоценији и најопаснији део тог бремена: песникову сумњу и иронију. Одмах напомињем: ничег негативног у та два:појма. „Ја сам основан на сумњи, а ви на религији", писао је Валера Полу Клоделу. А на једном другом месту употпуњује своју мисао и казује да сумња води према форми. Иронија, са своје стране, обезбеђује потпуну слободу и тако неопходну независност духа. Змијац се савршено служи са оба појма. Они су он. Пробуђен у тренутку досаде, он започиње своју прву медитацију и она је уперена против Творпа и свега што је овај ствопио. Случајно започета, мелитација се убрзо претвара у страствено проклињање свеикупне божанске творевине у којој људи чине најнесавршенији део. Змијчеве наме. ре су јасне: раван Прометеју, он проповеда нову науку која глупости супротставља интелитенцију:

Вас створене за сличност клету Презрење моје прати свуда!

О мрзим Име што да свету Несавршена сва та чуда!

Ја сад сам Онај што све сменим, Што прстом чврстим и скривеним Потрављам срце ту што туче!

ПОЛ ·ВАЛЕРИ

Мењајмо ова крхка дела, А белоушке витког. тела У. гмизавце застрашујуће!

Затим Змијац, да би показао сву крхкост божанског дела, отпочиње причу о Евим ми, захваљујући песниковој чаролијској способности, присуствујемо тренуцима завођења, све од часа кад је млада Ева зачула слатки глас из зеленила. Тај средишзви део поеме који заузима око десетак строфа представља праву љубавну поему “ којој Змијац наступа као савршени љу-, бавник: од расипне речитости до поразног заловољства:

„Ништа, шаптах јој, није плиће Од божанствене речи, Ева! Огромност плода што сазрева. Наука нова саломиће! не слушај старо, чисто Биће Што куне ујед кратког сева! Ако на усни сан се слева, Жеђ ова што о снази снева, Наслада ова што тек свиће, То расипна је вечност, Ева!" „Душо, ја рекох љупки ложе Тајновитога усхићења, Вижељаста љубав да л те проже Што отех Оцу снагом хтењаг „Ја сам, небеској овој грађи - С циљем од меда. што је слађи, Поредак дао свог заната... Испружи руку... Узми воће! Да береш што ти срце хоће Та лепа ти је рука дата!"

А онда, поново, одбацивши тај њему непотребни плен, Змијац подиже очи према своме Стабау, јединој утехи и нади, и, сличан Орфеју, пева своју завршну химну:

Стабло, о Стабло, Сенко Свода, Свемоћно Стабло свих стабала! итд.

Колико је Валери био прожет личношћу Змијца, и обратно, лепо показују два примера. Кад је завршио своју песму, он ју је у скупу пријатеља, лично прочитао, што није био случај с другим његовим песмама. А кад је 1927. тодине примљен у Академију, дао је да му се на дршки академског мача, по његовом властитом нацрту, изради крхко тело Змијца, крхко тело Змијца чији је језик тако моћан.

Изгледа да. чак постоји извесна веза измећу елементарне симболике и митолошке фигурације, а њихов значај у песниковом делу и јесте у њиховој узајамности. И овде нам личност Змијца може добро послужити. Јер, у својој прометејској љуттри, кад пориче сваку вредност оствареног света, он, не без извесне патетике, прихвата велико Сунце као јединог достојног саучесника своје побуне.

Сунце, о сунцг! ...Грешио златна! Ти скриваш, Сунце, смртну авет, Кроз плавет, испод златног платна, Где цвеће чува тек свој савет; Недокучивим током сласти,

Мој уротниче сав од части,

Ти, замко с виса највишега, Срцима браниша моћ открића

Да цео свет је само пега

На пречистоме дну Не-бића!

Тако је Валери, на самом врхунцу својих заноса и сазнања, спојио та два основна симбола своје личности и свог дела. Исто бисмо тако могли приближити мисаону личност Нарциса идеји воде, а Орфеја и његову песму узвишеном челу платана које песник пореди с харфом. Колико је природа, у чистој елементарности, присутна У песниковој личности нека, на крају, покажу ова два стиха издвојена из једног недавно објављеног фратмента.

Ево мора моје мајке“ Ево сунца мог оца.

нианн "у Море је на француском женског рода.

Коља Мићевић

Пол Валери % Похвале воде |

'

Многи су опевали ВИНО.

Небројени су песници који, све до лиричности, узвисише своју опијеност и пружише према. боговима пехар јаког ВИНА које је њихова душа ишчекивала.

Драгоцено ВИНО заслужује те похвале. Али како су незахвални и какву грешку починише сви они који су клели ВОДУ:!..

Божанска. прозирности, прозрачна Стено, Посредниче живота, свеопшта БОДО, ја ћу ти драговољно подарити част бескрајних молитава.

Говорићу о мирној ВОДИ, том узвишемом украсу предела, где она распростире столњаке потпуног спокојства, на чијој чистој површини све одблеснуте ствари изгледају савршеније од њих самих. Ту сва природа постаје Нарцис, и воли се...

ПОКРЕТНА ВОДА кхоја, кроз благост и жестину, кроз цурења и бескрајно споро нагризање, својим теретом као и својим струјама и разузданим вртлозима, маглама и кишама, потоцима, водопадима и катарактама, обрађује хрид, глача гранит, троши мрамор, бесконачно заобљује шљунак, њише м распоређује у меке насипе и блате обале сав песак који ствара. Она обрађује и мења, ваја и украшује црно и сирово лице чврстог тла.

МНОГООБЛИЧНЧА ВОДА настањује облаке и превршује поноре; она се претвара у снег на врхунцима под сунцем, одакле чиста отиче; и следећи те путеве које познаје, слепа и поуздана у својој чудној извесности, непобедиво силази према мору, њеној највећој обличности.

Понекад, видљива и јасна, брза или спора, уз тајанствен шум бежи и тај шум се претвара у рикање бујице која поскакује стапајући се напокон у непрестану гтрмлавину тешких и засењујућих 8000пада, који У својој пени носе небеске дуге.

Али, одједном, она се одваја и путује под земљом, тајанствена и продоона. Испитује гомиле минерала где се увлачи пи ктчи чудновате путе. Трага за собом у "пода! ноћи, проналази се и спаја са собо'' самом: пробија се, продире кроз пође. ваља, растапа, дела, али се не губи у лавртинту који сама ствара; затим се смируте у спонвеним језерима која храни многим сузама што се тусну у алабастерске стубове, тамне, катедрале одакле се излевају. под земне реке настањене слепим рибама име сушгцима старијим од потона.

Какве је све ствари спознала ВОЛА у тим чудним пустоловинама!... Али њен начин спознавањфа је јединствен. Њена суштина постаје сећање: она прима и изједначује се са свим оним што је окрзнула, купала, ваљала: с кречњаком који те ду. била, с леглима која је опрала, с богатим песцима жроз које је протекла. А кад шикне на светлост дана, она је пуна повобитних моћи пређених хтидина. Она повлачи за собом отпатке атома, елементе чисте енергије, мехуре подземних гасова, а колкад и присну топлину земље.

Она избија најзад, натопљена богатствима свог пута, сва предана потребама живота.

Како не поштовати тај суштински елеменат ЖИВОТА» А како је и поред тога мало оних који поимају да ЖИВОТ " није ништа друго до организована ВОДА>

Посматрајте какву биљку, дивите се великом стаблу, и видите у духу, да су они “ ствари само усправиа река која се расцветава у ваздушном пространству. ВОДА се кроз СТАБЛО примиче светлости. Од неколико зрна соли и земље ВОДА постаје облик заљубљен у дан. Она пружа и простире према свету прозрачне и моћне прсте својих лаких руку.

Где постоји ВОДА и човек дом гради. Шта те неопходније од једне свеже нимфе» Нимфа и извор означују свето место где се Живот зауставља и гледа око себе.

Тек ту је схватљиво да постоји и опијеност ВОДОМ. Пити!... Пити... Лобро је познато да праву жеђ једино чиста вода може да утоли. Ни сам не знам одакле долази та веродостојност склада између истинске жеље. организма и првобитне теку. ћине. Бити жедан, значи бивати друкчији: кварити се. Потребно је због тога напити се, поново постати, имати прибежиште које

захтева све што живи. -

И сам језик је пун похвале ВОЛЕ. Не кажемо ли да смо ЖЕДНИ ИСТИНЕ. Не говоримо ли о ЈАСНОСТИ каквог "алагањаз Не расинамо ли понекад БУЈИЦУ

речи...

Чак је и време на току чисте ВОДЕ ирпело и урезало свој лик.

Ја обожавам ВОДУ.

Превео КОЉА МИЋЕВИЋ

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ Т