Књижевне новине

——— = а даљ

Милован Данојлић

ЗАПОЧЕТЕ РЕЧЕНИЦЕ

ОЛУЈА

Олуја се најпре обратила једној јединој травки; тек пошто су се договорили, земља и небо су се покренули.

ПОТУЦАЊЕ

Једна четвртина неба од зоре па до мрака Прати ме, вртећ се, ко жуто огледало.

ОЈЕР МЕТГИЛ

Молим Ти се, Боже, за мароканску земљу

Јер једино Ти је можеш нахранити и напојити.

Т МАЗ НЕКЕ 1971.

(Запис на стаблу порсд пута Вошош Ке Регћиз, у Пиринејима),

Ни ти ни ја нисмо ту били А година 1971 свакако не постоји.

ПЉУСАК

У скривене кутке 12 пута на дан

Један исти пљусак уткива луда киша.

СЕПТЕМБАР

Има ли ишта провидније Од септембарске провинције»

КАПЕЛА У БИЗЕРТИ

Из овог кутка, понекад, обноћ се виде звезде:

Довољно за почетак чистије домовине.

САВТНАСО, А. 146 — А. . 1971.

Ова смоква јутрос је узбрана у Картагини: После осамнаест столећа једем је, исту, и свежу.

НА551 МЕ5ЗАОЏР, КАМИЛЕ

Шта ли то, шта ли чекају већ хиљадама година

Док у подераним врећама потуцају се пустињом»

ПИРОТ — ДИМИТРОВГРАД

Пут прав као стрела што од Пирота води ка Димитровгтраду

Једног пролећног поподнева повратио ми је наду.

ЈУТРО У ВОГЕЗИМА

Између Буржа и Стразбура покрај хладних шума и широких испаша

Три сам се дана дизао и падао узбрдо а низбрдо

Стомак ми је поскакивао од утробе земље до браде

Трипут се иста звезда над другим чобрежтјем јавила.

С вечери, по стрњиштима, пламтели су откоси сламе

Не, ништа нисам тражио у ово празном свету,

Ничему се радовао, ни због чег очајавао, У Кетаг5 де Та Ргате, артез ауотт јан Гатоиг, Десет сати сам спавао,

А лепо и мудро сунце, опкољено шумама и рекама,

И јутрос ме, упорно, чека на старом месту.

НЕДЕЉА

Гуштер који изврца из траве попут . млазића воде.

ЗАБГЕЕМО

У поноћ је дошла јесен, и јутрос, на раскршћима, Већ оверава исправе закаснелих путника.

СТЕВА БОГДАНОВИЋ: ПОРТРЕТ С ТОЧКОМ

ЗАБРАЊЕНА ОДАЈА

Славко Јаневски

ПУПАВЦИ преспавају зиму у кругу, сваки с кљуном под репом оног испред себе. Једна врста паука се спарује са мувама које упадају у њихове мреже; не дочекају пород и сишу крилате женке а затим се повлаче у пукотину стене да угину ОД отрова паучица пошто су их оплодили. Деси ли ти се да се напијеш воде на потоку у оном тајанственом часу кад уснива вода призови тад било ког од мртвих, огласиће ти се и испричати ти будућност.

Увек би неке такве истине приповедао Осип Крстин плашећи сељаке црним предвиђањима. Затим, не стигавши да човечанству саопшти све тајне које је знао, ле: же на руб своје њиве са ретким овсем и умре непричешћен, са таквим борама око усана као да се спрема за нова предвиБања. Те године и небо и земља се окренуше против Кукулина. Са сунца само што не прокапа жеравица, од врућине јеи камен пуцао. На поврће и дрвеће паде проклетство да умре од неке потајне куге. Кромпир, пасуљ и парадајз нападе она жута тра вуљина, вилинска коса подземног јуде чије се власи спирално обавијају око свако јаких стабљика сиштући им сокове својим сисаљкама. Пролећњу раж и пшеницу тадлијанку, како је називају сељаци, униш-

ти пламењача. Лањске године грожђе, опо ситно и тамноплаво | као ко мадићи ноћи, које је у овом кра-

ју прирасло и за земљу и за људска срца, убуђа се необрано међу врежама а то се догоди кад умреше брескве: њихово лишће, поцрвенело без позната разлога, смежура се, потамне, затим окапа, плод се осуши несазревши — преко семенке остаде само потамнела сува кора без капи сока. фоуди су знали да ће дрвеће бити мртво са првим мразом. Дешавало се да у децембру оно пусти неке чудне, утварне, некако прозрачно зелене листиће, да се они на пролеће осуше, без цвета. На род јабучара ударише красте, окрасташе се и крушке, шљиве родише плод без семенки, квргав, закржљао, издужен, Чак је и купус поболео од повртне килавости, од тумора про тив којих се сељачка равнодушност већ годинама није борила.

У запари, без штита благотворне хладовине, Кукулино је лежао на жедној, мрт вој, испуцалој земљи кгр изнемогао пас, дахтав, одбачен, заборављен, стара животи ња готово без пулсације испод олињале коже. Село нападоше невидљиви ројеви кос матих мува страшних очију, кад ко зна који слани ветар довеја из неке далеке земље унука покојног Осипа _ Крстина, посде толико година непромењеног, хладнооког и мучаљивог Антуша Крстина. Најпре је он,не. за дуго, поздрављао људе и проговорио би са њима покоју реч о Домовини или о земљама које је само он познавао, свеЈедно где, на Континенту или иза неизмерљивих мора, затим се. закопча некако изнутра, његове стиснуте усне.са крајевима из вученим надоле могле су да се отворе само уз чини. Оно нешто мало Кукулинаца који остадоше испод спржене црногорице, одавно, безмало од дана првих пораза под османлијама престадоше да се чуде, тачније, све су више подсеђали на своје дедове који су се са познатом тврдоглавошћу удаљавали један од другог постајући сваки свет за себе.

„Одвали са тог Антуша Крстина комад брадвом, он ће опет остати исти, мучаљив, туб", процењивао га је поп. „Има нешто што наш човек не враћа од оног што је однео у свет. Део. његове душе заувек умире на непознатом тлу,"

Људи су чули и заборавили — и мудро попово објашњење о повратнику и самог повратника, не тубинца који ће покаткад

- привући радозналост али не и свог човека

за којег ближњи у свом срцу увек нађу мрвицу разумевања. Све су заборавили. Ви. ше чак ни преко дана нису могли да сретну (Јгипово: унука, нити су се питали да се није пегде склонио или вратио привлач. ностима и тегобама које су нудиле даљине,

А Антуш Крстин лежи на олињалој јамбол“ји у делдовској кући на крају села, тамо где речица Давидица пресуши по неколико пута годишње да би опет надошла

паши Рина

из дубине планинских недара, и зури у пуко тине на тавану, у паучину која се њише сама од себе. Тешко му је, на куку има траг од ножа после једне кафанске тере венкен ожиљак грозоморне усамљености на души. Међу непознатим људима расејао је део младости и вратио се, како је и отишао, са месечарским ледом у очним дупљама. Уздише, мучи га некаква тајна, ни глад више не осећа Антуш Крстин. Суши се, муве не осећа на свом хладном и увек влажном месу. Његове нејасне и збркане мисли као да су у туђем месу, кости су му сув и лако дробљив кречњак испод сиворужичасте коже — попуцаће и на најмањи покрет. Укрутио се, хтео би да се смањи, у прошлост да урони Антуш Крстин. Урања...

„„Још док је кућа билапуна чељади, давно, како се то сад чини Осиповом унуку, једном у једном шмркавом детињству и једној бубуљичавој младости, људске на» де су свему давале свој печат. Пошто нису биле предвиђене све замке многих животњих искушења, многе испреплетане жиле очаја, неразумевања, изгубљености и безум ног страха пред сутрашњим даном, могло се веровати да је живот бескрајни. сунчев просто у коме је све што живи, дише и расте бесмртност и вечност. Тад се у кући, као нешто што је неизбежно, знало за једну тајну: горња одаја, лево кад се попне: уз басамке од дебелих храстових дасака, била је закључана и неприступачна — дебеле алке, кроз њих поцрнели ланац чије је крајеве везивао тежак старински катанац. Тада је Осип Крстин заклињао укућане да никад не покушају да СИЛОМ уђу у одају.

Сад лежи Антуш Крстин у некаквој грозници, и чини му се да се угљенише од њене ватре и изнад њега се дижу пламени пси лижући га дугачким и врелим језицима. Шапе су им меке, лепљиве. На њима остају комадићи коже а отољено црвено месо се дими. У његовој свести се све измешало: далеки мириси, лица, успомене, речи, његове и још нечије, и, одједном, не зна ко их је и када изговорио... Његов деда Осип Крстин деље из смрековине, као и увек из једнот дела, троножац и бескрај но понавља да вико у одајицу неће ући док је он жив. Под ударцем секире, са смреке прште иверци и тече медовита смо" ла и разлива се по полу и клобуча сем густо ври. У својој наранџастој прозрачности густа течност ће све узидати па ће се стврднути према калупу куће у велику коцку за шеш-беш на џиновском длану, за Једног Голијата који ће доћи из библијске праисторије. А у коцки ће он, Антуш Крстин и сви укућани бити слични огромним мољцима заробљеним у хиљадугодишњем ћилибару. Али некаква плава киша топи смолу. Он у олајици скрива злато, каже неки од ослобођених мољаца. Крије костур убијена човека, чује се. опет: неко. Сад се гласови мешају: иза катанца се кри је исписана сва. историја Кукулина, Од прве куће па до грађења оних многобројих: воденипа дуж Давидице; не, већ оруже је илинденских чета из овог краја; никако, тамо се налази велика икона заборављеног прадеде Јакова иконописца (рођеног крајем осамнаестог века). на којој је на'' златној ТАОЧИ приказано војевање три поролиље у житном, пољу са разроким и дебелим, беговским слугама и њиховим оштрозубим хртовима; не, у одајипи је лобања са круном оног краља који је саградио један од оних бројних манастира на скопској планини Црној Гори. ; б

Сав склупчан, руку стиснутих међу ногама и са коленима до саме браде, Антун Крстин слуша нагађања и посматра око себе љубичаста и модра и жута и сура недовршена лица и брави се непокретан, са неким унутрашњим отпсром, од мириса који су једном прошли кроз кућу а сад се враћају да га угуше, да га прекрију, да та одвоје од муке ла истражује тајне једне прошлости,

Те је неко посебно време у којем су ругоба н лепота искидане и измешане, затим свезане као алке у ланцу, време кад је човеку, стешњеном у љусци грознице, свеједно да ли је у царству сна или у јави,

“

"шао откуда је и дошао,

ао међа најзад, лежи између њих к зик за "из корена прошлости клија једна

садашњост, али друкчија него што ју је он

међу амислити. Над њим лебде собПИ о вОрнИци и знани и незнани, и Баш 1 авкама истражују тајну 3

ип бораћљеног! Осипа Крстина, иЗАржљИвОг и на сељачки начин тврдоглавог у чувању

нечег само за себе, нечег и под Капан мистерије само његовог. Небо је распара ; У великом слапу са њега се спушта магла и хоће све да прекрије: сваку тајну, и нај мању, да остане то што јесте. И земља а парава, мирише на тамјан. А сама је тајн: билиона, и билиона честица тајни, човекових и тајни природе. А она безглава бића деградираних облика изнад Осиповог На: ка, говорници из празне, испарене утробе, готово сваки са гласом старих гусала, до казују да само један од њих може бити у праву: у тајанственој соби се крије то и то.

Земља тутњи под кућним кровом.

еже се Антуш Крстин да нађе исНИ ТЕМУ многих претпоставки Ре који су изнад њега и у њему,у њего: 2) крви. Та крв, како он верује Једва ба: јичком свести али без страха и зачуден сти, потећи ће на његове ноздраве или на уста, пуна врелог и устајалог | ваздуха. Пламени пси га не лижу врелим језицима. Скупљају се изнад њега и завлаче усијане њушке у његову отворену утробу, хране се његовом глади, његовом жеђи. Неке нити којима је са својом непокретношћу био везан за гвоздени кревет (на њему је само стари гњецав душек и олињала простирка) се кидају; он, ослобођен чак и своје тежине, усправљује се и по мраку, и сам као мрак са грудвама стврднулог мрака у гшлу, покушава да разбије катанац на вратима забрањене одаје и никако неус пева. Нокти на прстима се ломе, испод њих је само оштар бол и крв. Мучи се да у се ћању врати скровито место где је у детињству видео велики кључ. Не може. Сећање му је узмућено и прекривено рбом време. на. Немој, деда те је заклињао да му... Шта, да му2 пита исцерено. Да му не ријеш по тајни младости, рече глас. Ко си ти2 опет упита. Ја сам то што ћеш ти-бити сутра. Грсчи се. Мртва, рече, то хоћеш да кажеш, био си жив. Био сами нисам, чује. Биће да и ти то више ниси. Глас је црна павит с кореном у неком гробу. Ни че у спирали око њега, стеже га, без даха ће остати Антуш Крстин.

Сасушена крв је рђа живота. Његово умирање почиње од рањавих прстију беспомоћних да раскину ланац на вратима или да откатанче катанац. За њега, слабашна и начета од паса сопственог страха нли грознице са много жила у његовим жи лама, тајна одаје је недостижна. Пада на колена и у паганској молитви удара челом у врата иза којих је понор прошлости, не његове већ прошлости његовог деде Осипа Крстина. Клечи тако и суво јеца и не зна ко (можда његова страшна приказа). усправља се из грча преврелог тела које јесте и: није његово и одлази и враћа се са

старом стакленом лампом и разбија је о:

врата и из џепа вади стари ронсонов упафач. Учини то, чије, нли сам каже. Кал на светлости пламена угледаш шта се крије у одаји, и сам ћеш постати жива светлост а затим, као и пре тога, бићеш мрак и пе пео свога мрака. Схвата ту за њега обичну истину и осмехује се, као да зна шта ће видети у одаји кад свемоћна ватра зачне своју игру. Глас, онај његов или неког ко је невидљив, пита наглашавајући слогове шта ће видети и он се сећа тог што је ви: део У кући као дете: саљу кулаклију са утканим словима»од сребра на корицама — Смрт или слобода, старе црквене књиге из доба прошловековне игуманије Минадоре, француска или немачка кгцига из лоба балканских ратова, турске тепсије са богатим шарама. ископане и крње римске или неке такве фигуре светаца и војника, свећњаке, кандила, каме.

Ту је и крај свог записа који није и не би могао бити прича о селу каквом нас је научио наш писмени мислилац.

Ноћ је августовска и звездана. На крају Кукулина гори трошна и стара кућа покојног а Крстина. Чак је и небо црвено Од високих пламенова. Са узбуђеном риком неког ко се на шуштаву химну пламена први пробудио у ноћи, мешају се птичији крици и промукли лавеж паса. Као пробуђено из ружног сна, од море ко ја је престрављеност крви, село пада у нови сан, ружан, страшан, Кукулино, пре тога, преко дана стара.и изнурена псина без живота и инстивкта за одржањем, сад је звер која бљује из собе пламен н претњу верујућима. Проклетство, гори кућа а нема њиховог сељака Антеде Преслапца, сад: ватросасца у граду, да дође са црвеном цистерном и помогне: у ватри је зацело Антуш Крстин; |

“У згаришту потом, у оквирима поцрнеАих зидина са ископаним очима-прозорима

И љ е У ни власт н сељаци п навоше људске к

2; „Изгорео је, сад је пепео", доказивали

Поп упита: „Ке вам к у |. м каже . горео2" , х да је из

Рекоше му да међу порушеним зидови:

ма није нађен никакав траг, чак ни часов-

ник Осиповог унука,

Поп је доказивао |

и да метал и кости не о Још пре него што ће ватра букнути нтуш Крстин је скренуо леђа селу п оти негде где су ОВ. дашњи људи | нашли ново укулино . којем ће с грчем под ребрима туговати за својом земљом.

По згаришту су се вијали пси и деца.

(Из необјављене

Е књиге „Питон моје грознице") Превела Цвета КОТЕВСКА КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 6

пен атак ши и =