Књижевне новине
АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
Традиција инновација«
ЗА ТРАДИЦИЈУ И ПРОТИВ ЊЕ
НЕ МИСЛИМ да је знак особито лепог понашања позивати људе да узму учешће у једној анкети, молити их да одговоре на питања како би се намера листа оствари: ла, а после, у закључку те анкете, са њи ховим одговорима полемисати. Карактер анкета које наш лист покреће у жељи да постојеће и актуелне проблеме ове књи жевности осветли у једној живој форми захтевају, гледајући са чисто новинарског
становишта, такве закључке. Како је, мени.
пало у задатак да такав закључак напишем (а и сам имам некаква сазнања из крута проблема којима се ова анкета бавила) принуђен сам да, чинећи баш као и песници-учесници анкете, говорим из сопственог искуства. А неки од изнетих ставова, они на које ћу се позивати, део су управо тог мог искуства. Нека, зато, и не буде реч о личностима, већ о ставовима.
Читајући, дакле, шта су неки учесници анкете писали подстакнути питањима ре дакције о природи вишеструке везе са традицијом коју су наши песници, припадници готово свих присутних песничких генерација, у последње време остваривали, о антитрадиционализму неких младих пе сника, о смислу и вредности такозваних коначних опредељења којих су се неки песници држали тако рећи од својих ства ралачких почетака, не могу да одолим искушењу једне мале спекулације. Замиштљам, наиме, идеалног читаоца који је помно пратио шта се у српској књижевности, превасходно у поезији, у критици, у књижевној историји и У науци о књижевности последњих десетак година догаБало п који се (занемарујући чињеницу да у анкети нашег листа нису, учествовали само српски песници), очекујући некакве синтезе п билансе суочио са одговорима које смо објавили. Готово сам сигуран да би морао помислити: „Ово је еснаф неких весељака п шаљивџина, чапкуна малтене . Ако би се поуздао у оно што данас чита из пера српских песника морао би помислити да је протеклу 77 “а живео па некој другој планети или да у анкети нису учествовали прави људи, они који су били дужни да на таква питања одговоре. Јер, сад одједном, кад се проблеми ближе решењу а тражења своде, кад размишља-
мо више о последицама једне, скоро до јуче, доминантне оријентације поезије нето о њеним актуелним резултатима, сви смо веома мудри и све се само по себи „разуме. Испада, готово, да је од самог про“ блема значајније то јесмо ди ми баш најпревтизнијим изразима формулисали пита: ња и, још више, чини се да пре наших
питања није ништа ни било већ да су она
подстакла све што се у новије време У ср: ској поезији догађало. А неким учесници ма анкете дали смо, чак, леп шлагворт и могућност да се, по нашем добром обичају, отисну смеровима сопствених размитања и не осврћући се на оно што смо ми рекан, и не прочитавши до краја оно што смо написали. И, што је још горе, (мада је ин то сасвим уобичајено) и не помишљајући да би неке од ноторних ствари о којима је било речи и нама самима могле бити јасне.
Призовимо се, ипак, здравом разуму. Без обзира на то да ли је наш израз везују (у питању: „Многи песници, припадници 20отово свих песничких генерација, везују се у последње време за традицију, како и сторијску тако и песничку. Шта мислите о тој појави и какав је однос Ваше саз зије према њој“) у целости добро погођен уд без обзира на то јесмо ли баш толико ош! об пипа да „бркамо појам историјске и песничке традиције“ (на шта нас такође опомиње један песник) није сти тачна2 Мислим да је тачна и очиглел“ на. Ако је ишта у последњој деценији (и дуже) у српској поезији и У мишљењу 0 поезији било доминантно — било је то баш везивање за традицију, ослањање на њу, прожимање њоме. То је необорива чињеница ма којим је ми изразом саопштили.
ли је могућно да : Е <- с5е њижевиосисторијске, теоријске, научне, антологичарске, песничке, критичке и не знам какве све не напоре да се та веза оствари2 Да ли је могућно да смо заборавили да су у мигло једној декади, представници готово свих делујућих гене рација српске поезије, од Десанке Макси. мовић до Звонимира Костића, објављивали песничка дела у којима је та веза била евидентна2 Да ли је потребно бавити се библиографским јединицама како бисмо, пол условом да знамо шта оне репрезентују, утврдили шта је у протеклој децени: ји у српској поезији Оило доминантно: Мислим, ипак, да није, Тога смо сви ми, хтели то или не, веома свесни,
Ако смо тај факат, како-тако, скинули с дневног реда можемо се латити покуша ја да одговоримо на цео низ много значајнијих питања: откуд та оријентација, какви су јој поводи и мотиви:, каква је природа и естетска вредност те везег, и какве су јој последице» Сасвим је разум“ љиво да у овој прилици на сва та питања — која, очевидно, захтевају опсежне и Апсциплинарне одтоворе с- у довољној меаои исцрпно не можемо одтоворити. Али, ако бисмо и покушали, зашто у евентуалним рђавим последицама (мако је далеко од истине да су све рђаве тако да не могу подлегати паушалним, оценама) по сваку пену тражити и рђаве мотиве Зашто би баш покретач такве једне значајне и сложене акције у књижевности морала бити „опијеност сјајем и величином минулих времена, опчињеност која древну прошлост' фатаморгански лажно приказује као
смо изгубили из вида.
ли констата“ .. | ција укључена у наше питање. у потпуно. ·
'"“
могућу "блиску будућност“ и која „жели да оправда 'мит о вечном повратку' Мирче Елијадеа“ (а он, узгред буди речено, с проблемима српске књижевности има исто толико везе колико и теоријски ставови Леополда Седара Сенгора)г '
Ма колико био сигуран да потпун одговор на питање које произлази из парадоксалне ситуације: „Зашто се модерни песници окрећу традицији“ — могу дати само комплексна објашњења која ће садржавати књижевноисторијске, теоријске, филозофске, па и социолошке-.импликације проблема о којем је реч, уверен сам да нећу погрешити ако свој одтовор све. дем на меру највеће једноставности, на најсимплификованије тумачење. Читаве две деценије (и дуже) као конзервом о реп обешеном звонили смо декларацијама,. прогласима, високофреквентним изјавама и питањима: „Каква је то па историја поезије која се затвара у тврдокорне шкоалске програме, у континуитете од јадних стотинак година некаквог развоја», „Неопходни су нам сопствена митологија и сопствене духовне синтезе“, „Докле тај јединоприсутни прототип романтичног, дешператног и сопственом малом личношћу опседнутог песника», „Хоће ли већ једном из наше поезије ишчезнути та пренаглашена, фалш осећајност и искреност као једини поетски аргументи», и све тако то, и све тако даље... И кад се с добрим разлозима, теоријски образложеним, научно фундираним, кренуло у трагање, кад се знатно дужи континуитет почео потвр“' ђивати, кад се у српској поезији почела откривати и дисциплина духа, и богата и сложена дискурзивност, п кад су нам се отвориле могућности проширења наших сиромашних знања и сазнања о сопственој поетској традицији ...ми кажемо „НЕ“! Зашто бити паметнији и богатији» Треба и даље остати ту где смо и ниједно од постојећих, дуго негованих, уверења ни за педаљ не помаћи (и, по могућности, . што више фаворизовати некакве агрикултурне, квази-наивне и пасторалне визије света, уз наивне сликаре дабоме, како би се свету показало да ето и ми, балкански зулукафери, имамо своје племенске интелектуалце који знају да пишу песмице и да сликају сличице). Утврдити и потврдити континуитет сопственог духа и интелекта2 То нипошто! Шта да раде толики спонтани и искрени песнипи ако у томе успемо2
Не, колеге по перу, никакво пуко враћање ореолом старе славе овенчаној про шлости није било стваралачки мовенс за трагалачку, песничку, чку акцију о којој говоримо! Сасвим је извесно да су српски песници, они који су комплексан проблем ослањања на сопствену традицију, песничку, духовну и исто. ријску у исти мах, схватили на једино могућан начин, активно и креативно (не' ма потребе да их именујем јер је то већи; на учесника анкете већ учинила) заморени различитим окретима пи преокретима, дисперзивним трагањима, „европеизацијом“ и „космолизацијом“ кренули у трагање за једним поуздано својим духовним простором, за стваралачком сфером која ће им обезбеђивати континуитет са прошлошћу, са њеним провереним вредностима. Реч је дакако о прошлости која ће бити укључена у садашњост,. која ће се, тачније речено посредством једне модерне симбологије, подразумевати, Реч је, најзад, о неким врло значајним чежњама модерних (не само наших) песника. Хоћемо ли их звати чежњом за прошлошћу, чежњом за митом, за прапочетком, за фундаменталним искуством, за доказима о перзистентности меморије, за симболима вековног трајања, или чежњом модерне поезије да нађе опет смисао који је у свом тренутку „родио лаве“ зију као људску нужност, питање је само конкретног примера и нашег разумевања. тог примера. Једно, међутим, не смемо изгубити из вида: „Песников је задатак да обави чин препознавања, споји знакове у времену, сагледа целину“ (Иван В. Лалић). Значајни српски песници, они које сви и:
мамо на уму кад мислимо на успешно решење тог сложеног проблема, управо су тај задатак имали пред собом.
А какви су били резултати те (кажимо опет) везе2 Рецимо слободно, као да смо читаву једну деценију (и дуже) припадали цејлонској поезији, као да се то нас уогште не тиче, јер ми нисмо ни лук једи ни лук мирисали, а камоли (недајбоже) у томе учествовали: нејвећма једносмерни. Некреативни. Ти резултати, у највећем броју случајева, остваривали су се на тематском или на лексичком плану или су се, у бољим случајевима, једном већ артикулисане стваралачке визије преносиле у вербални медијум. А то, наравно, није оно што се хтело. То је бар близу памети и то бар свако зна. Нарочито сада кад се десило све што је требало да се деси и кад нам преостаје само о последицама да пеломудрено расправљамо... Ако смем да кажем, управо то сам се ја усудио да устврдим пре нешто више од тодину дана у Предговору своје антологије „Поезија и
традиција“ коју сам, између осталог, на-
научничку, крити: | _
менио и демистификовању натприроднот
"антолотичарског посла и сабирања све са-
мих некаквих стратосферских вредности, покушавајући да у њу преточим једно кретање у току са његовим манама и врли“ нама (самог себе ни пијан не бих цитирао, мада разговор из сопственог искуства и то подразумева, кад не бих мислио да и та антологија, у извесном смислу, дели СуАбину оријентације која је у питању): „Као и пре две деценије, у време побеђивања тзв. модернизма, када су небројени пратећи мистификатори покушавали, и не ре
тко у томе успевали, да подметну рог за
свећу, да се понеком генитивном метафором, псеудо модерном вербалном комбинацијом или надрихерметичном песмом прогласе за модернисте, и опсесивна моћ традиције, данас, прети да прерасте у о: сену, прети атрофијом другим стварала. чким концептима. А једино различитост, врхунски артистички домети које остварују различите песничке физиономије, разаичите интелектуалне и емоционалне по' зиције, могу једној поезији да гарантују прогрес. У овом тренутку, сенчећи ствари оштрије, слободно можемо рећи да се го тово сваки трећи млађи песник позива на Порфирогенета, да можда сваки други експлоатише лексику традиције и да мал тене сваки у свом стваралачком процесу полази од неке историјске чињенице, или од неког елемента мита, легенде или фолк. лора. Као и у првом случају — то није то!
· Видик ка великим песницима и ка вели“
ким делима тиме неће бити затворен, али ће опасност да се једна веома значајна оријентација у данашњој поезији прикаже
„У погрешном светлу, опасност да јој се
импутира смисао који она не прихвата и однос према традицији на који она нипо-
„што--не- пристаје..— , постати знатно већа.
Јер, данашњи песник испитујући“ традицију не чини то да би је 'обновио', да би некаква усконационална обележја глорификовао, да би их учинио сакросантним и тиме неживотним, да би, најзад, позицију уметности, којој је општељудско и ванвремено · основни: стваралачки покретач, Аокализовао, омеђио, обеснажио. Када би тако било могли бисмо се поново, после много година, позвати на Бранка Лазаревића и на његов есеј О 'националном тлу' у уметности. Лазаревић, наиме, поводом масовног угледања па народну песму, каже: Дошло се до ње, и то је било лобро, и дошло се и стало код онога што је код ње изглед и привид, што се прво код ње уочи и што се најлакше уочи: њен материјал, њена места, имена и времена, њен израз донекле, њени обрти, њен костим, понешто од њеног става, њене слике, 'тропи и фигуре'.;. У право, у основно и битно (...) није се могло' (1924). Сва је срећа, у“ главном и битном данас није тако. За споредно и небитно у овом покрету Лазаревићеве речи су итекако актуелне“... И не само то: читаву четврту главу речене антологије испунио сам песмама које су својеврсна критика традиције и ослањања на традицију, дубоко уверен да бављење традицијом — ма колико оно у извесном смислу могло подржавати модерну поези-
„ „Ју "— не. може да буде вечно. У питању је _био један необављен-или недовољно добро
обављен задатак, Уверен, такође, да ће убрзо доћи време када ћемо затражити:
„Хоћемо авантуру, експерименат, неизве-
сно, романтично, ново зарад новог!“ То нећемо тражити само ми — то ће тражити у свакој уметности незаобилазан прин:
СА ЗАГРЕБАЧКОГ ФЕСТИВАЛА АНИМИРАНОГ ФИЛМА — ПИНК ПАНТЕР ФРАНЦА ФРЕЛДЕНГА |
'
цип динамике, промене, обнове, рушења и грађења, приншип рађања БН смрти.
Али, ни тад ми ништа није вредело јер ми, углавном, ВОДИМО. разговор АВИ ЈЕ дан критичар ми је, критикујући На ступак, саопштио да песник може о „ сли“ писати а бити у сфери сопствене напионалне традиције м, исто тако, чрани час може спомињати Кнеза Лазара и бити ван ње. „Ма немојте“ — како рече један наш духовити учесник анкете. На много значајније питање: „Зашто наши савремени песници, сви они који су се уз. оријентацију о којој је реч не припадајући јој прилепили, нису успели о „пиксли“ пишући такав деликатан и крегтиван облик везе са сопственом традицијом да остваре2
—_ он није одговорио. И, јесам ЛИ, најзад, све те песме које сам у ан тологију уврстио — а онс су само не-
знатан део свих оних у том духу написа. них — ја написао или савремени српски песници Могло је бити речи о методолошкој грешци, о томе да сам једне до АРУ' гих стављао песме које ни изблиза не представљају подједнако успешно артистичко решење проблема којима се антологија бавила (мада сам и то објаснио веру. јући да правим примерима никакав контекст не може засметати, а на страну то што би опредељивање само за најуспешније примере онемогућило концепт антолотије која се бави кретањем у току). Алп, да су се такве песме писале еп тазве, да су представљале претежни део песничке продукције у једном знатном периоду и да се и данас пишу ван сваког је спора.
Какве су, напослетку, последице ове оријентацијег Ако имамо на уму незанемарив, број изванредних песничких књига које су у том периоду и у том духу написане, поред реалне и остварене опасности од опсене коју такође у чињенице бројимо, морамо нагласити и значајан број пресудно важних проблема, и то проблема с којима су се безуспешно носиле мноте претходне генерације, које су фундирање на традицији, прожимање традицијом и чак, ако хоћемо, експлоатисање традиције, као оријентација у целини, готово скилали с дневног реда. Успостављали су се покидани континуитети, стварало се у сопственом духовном простору, истраживали су се трагови фундаменталног националног искуства, оживљавале су се безразложно занемарене вредности, рехабилитовала се национална лексика, трагало се за нашим духовним синтезама које су имале универзалну вредност, итд. И, што је веома карактеристично, насупрот опсенарима који су се бавили традицијом а остајали у прошлости — који су се, као и увек кад у ваздуху осете мирис нечега што би се могло претворити у моду, и то м владајућу моду,. хватали у коло да би били близу коловођа, а стизали су тек за реп да се ухвате — у кругу тзв. неотрадициовалиста почео је да бива све изразитији критички однос према тој традицији! Као да се хтело рећи да је један велики лосао обављен, или је на најбољем путу да буде обављен, у сферу нашег песничког попмања света и вертикално и хоризонтално су уведене наше вредности, и сад, кад се дошло до свести на шта се у традицији можемо ослонити ни кад знамо шта имамо и шта немамо, могућно је према томе одредити некакав свој однос. А критички однос се може успоставити само према ономе што се добро познаје. Сопствену традицију сасвим извесно нисмо у довољној мери познавали и сасвим је извесно да је после ових неколико година _књижевноисторијског, научног и песничког рада познајемо неупоредиво боље. А само познавајући је, уграђујући је у свој начин мишљења и говорења, подразумевајући је, имајући је у подтексту и у контексту, ми можемо развијати свест да традиција не може бити сама себи сврха, да је враћање прошлости у супротности са активном природом песничке уметности, само тако може се развијати мисао да је многим нашим митовима неопходна _ демистификација. Универзалне вредности и истине — које су самим тим и космополитске — песник саопштава само из дубине искуства сопственог националног бића и језика. То је бар сазнање сваке велике поезије и свих великих песника.
Ларадоксално али истинито; један критички и, штавише, сатирички дух у поезији — који природно очекујемо кад је стваралачки мовенс актуелно искуство доживео је своје расцветавање у трагалаштву које је, с одређеним циљевима, ка традицији било усмерено. Могло би се рећи: традиција је, у ствари, била један вид бекства, један покушај да се под окриљем традиционалистичких тема и значења кажу неке истине о нашем времену и нашем простору. Та се намера дабоме не искључује, али је она далеко од тога да буде кључна. Када би тако било читав јелан вишеструк и вишеслојан стваралачки напор могао би бити обеснажен и сведен на некакво маргинално дејство. Мното је логичнији и тачнији закључак да је бављење традицијом изнедрило јошт један у низу остварених квалитета, Песме, цикАуси песама и читаве збирке наших најбољих данашњих песника — оних који су у споменутој оријентацији учествовали спонтано, остварујући једини облик своје стваралачке егзистенције и оних који су стварали вођени интелектуалним протра-, мом — потврђују тај нови критичко-сатирички дух у данашњој српској поезији. Чврсто верујући да сумња и скепса рађају трагалаштво и да је трагалаштво залога. динамике, кретања и обнављања, мислим да је то, при свему, духовни смер у који се, пре но у било који друти, данас можемо поуздати.
Богдан А. Поповић
МИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4