Књижевне новине

Гејак као дапрски јунак

Бранко В. Радичевић: „ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ“, српска књижевна задруга, Београд, 1971.

НАША ПОЕЗИЈА данас није богзна како популарна. У том погледу, песничка реч Бранка В. Радичевића била би један од ретких изузетака; отуда Радичевићеве „Изабране песме“ могу побудити посебно интересовање

Већ у првом додиру са Радичевићевом мнесмом, читалац је заинтересован и привучен њеним популарним. обликовањем У које је песник непосредно уградио такве елементе фолклора, као што су припеви „Коленике ... коленике“, „Ој, Јелице је А ти жао“, „Ој, Мораво, село равно“... Услед ових фолклорних инсерата у свом склопу, Радичевићева поезија понекад изгледа као пастиш народних песама; у сваком случају, онагим је блиска, Али, она се битно разликује од комерцијализованог, фалсификованот фолклора што плави раамотелевизију и производњу грамофонских плоча: Наиме, комерцијализована „народ

· на“ песма заглупљује гомиле својих слу-

„људске трагедије, Р

тим, он га фиксира У

· укопава

пналаца, док Радичевићева поезија изра„-"жава и'сублимише самосазнање народа.

Н7 "ро самосазнање личи на „хемијско“ једињење зноја и крви, јер. су га мукотрпно стицали ратар и ратник, сељак и војник, ова два чиниоца, уосталом, нису ништа друго него два лица која је наизменично узимао један те исти актер минуле наролне. историје. Представљајући тог актера, Радичевићев лирски јунак оличава сраслост нације са историјом, што значи (углавном) са ратом: „Зар би било рата, зар би било без Србије, — Да се бије“. Исту сраслост симболизује једноставна и упечатљива слика пушке, окачене о грану: „Ветар заљуља граб, — и пушку на. њетовој грани“. За овога песника, дакле. нас пију не дефинише нека „метафизичка суштина, као ни физичка природа, рецимо — завичајна река или планина; она је дефинисана стварном историјом. Песник и његов јунак не траже некакав „метафизички“ смисао у борбеној народној повести;

"вапротив, они налазе пројекцију ове по-

вести чак и У „метафизичком“ небеском свету: „Отац Ненад, тако ми овога крста, —'и на оном свету прислужује топ свом оцу“. Као што се пројицира у небеску оностраност, ратничка историја пролире исто тако и у приземну свакидашњицу“ Као актер народне историје, и као јунак аличевићев ратник је сељак; „Теби певам, ратничка славо — У чакширама тејачким“, Зато се Радичеви-

“ ћева „Сељачка поема“ и песма мСеа 7 на његову „Војничку пемул . надовезују у „Рој Мелани

Гледајући "небо ратничким очима, га уједно преображава | јем Ва њега, ово је својеврсна Орана и „А торе — преко неба — рало;. Но, зднчевићев „гејак“ није ни патријархални себар ни модерни фармер, М новијим Време, нима, он се јавља као злехуди Ми

кога повест и војна преконоћ про ( фЊ зију: „Имам, немам воденицу. — Сад Ј

имам, сад је немам“.

Баш та времена упућивала би ТАеНеИ вића да тежиште свог поетског МЕ ма помери на однос села и града. Ћ еђу-

самом селу: по насељак представља Атласа плећима носи поменути универзум. Овај Атлас је једном руком пригрлио пушку, а другом — Ма | Е свих лирских јунака, он је распет измеру

бави: мора да гине, али хосмрти и љубави. Он с ПИНо Еби 40 Ћеза вохи Србија своје ратове тавне замени за __ љубавне“. Какав је оћ, таква је и његова љубев која је свој најчистији,

песнику,

шем ; који на својим

ј ] штла у песми „Бот снутији израз наш) О овде се симболизује биковско „голе-

мо жилиште". а У ствари, овај фалуски симбол означава сељачку животност. Одолевајући поморима и погибијама, сељак се 4 а “ у жену ДА А Не Вату

б јачао своју насилну сл ; он Се жилави, вечити рат прати омрти: Зар смрт да ти на пут стане, Ба Па 3 Дато му и пристаје име једне“ ам ви ћевог поетског хероја: Танасије. У грчко: изворнику ово име значи негацију смрти.

И тако контрастирајући · декадентним

а сељачким потле- |

КРИТИКА

РАДЕ ВОЈВОДИЋ

БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ

„живим лешевима“, мртви сељаци живе чак и у гробу: у једној песми, покојни Ча Драгован под земљом заврће брк, а у арутој „млад добошар под бусеном добује“.

У својству лирског јунака, бесмртни „тејак“ оличава сељачко родољубље. Одиштући мирисом земље, ово родољубље се својом ивицом додиривало са грађанским национализмом што воња на тамњан (песма „Св. Јован Грачанички“). Но, тај додир није ништа друго. до пролазни момент једног дубљег и трајнијег конфликта који је разговетно обелодањен у песми „Потибија попа ·Вукоја Главоњића“, као сукоб сеоског попа са владиком. Одиста, буржоазија је 'презирала „гтејаке“ које је искоришћавала као" радну онагу и топовску храну. Као што није шовинист, овакав бојовник „у чакширама гејачким“ није ни милитарист, На међи живота, он увиђа да се варљиви сјај „чинова“ губи у мрклини смрти као и у светлости љубави: „Опустошио сам рамена — и плевим их сваког дана — да не израсте чин“,

М свом поетском изразу. сељачко родољубље и чојство испољава се као лиризам који надраста епску изједначеност појединца са колективом. Епику је превазитао не само песник већ и његов јунак: још од првог српског устанка, приватни посед и тржиште извукли су србијанског сељака из патријархалне заједнице у којој је владао епски дух и израз; они су од њега начинили појединца коме, у поезији, одговара лирски облик, Али, лиризам није истоветан у сељачкој песми,и у грађанском песништву. Ако грађанска лирика шири етеричну арому овакве или онакве романтике, сељачка лирика еманира земаљски мирис реализма, који се јако осећа већ у самом наслову Радичевићеве песме „Обичан српски пасуљ“, а такође ну песми „Војникуша“. Тај реализам ослобаБа лирику од епских митова. Реалисти до сржи у костима, песникови јунаци се често лаћају хумора, да би некако обеснажили тратику ратне погибије:

Мако је савршено усклађен са народном лексиком и дикцијом, Раличевићев језик показује да песник није сељак већ интелектуалац који „сељакује", успевајући да у себе упије како народни говор тако и сељачки дух. Као такав, песник је село видео не у некој илиличној острвској изавојености, већ у драматичном односу са градом: у његовом лирском свету, сељаци се мешају са лађарима. мајсторима, шегртима и осталим плебејцима вароши. При том, наш песник гледа град са сеоског звоника, Њему се чини да урбаном полифонијом Београда доминира звук фруле: „Ти тражиш град у граду Београду, — а свирала кроз песму проговара“. Савременост, међутим, налаже песнику да село осмотри са врха градског солитера, то јест — из вилног угла који одговара урбаној плебејској маси, Ако би се Радичевић учврстио у таквом углу, онда би се могло очекивати да тај популарни песник израсте у савременог народног песника. Радојица Таутовић

0 бунтовнику као страдалнику

Раде Војводић: „КНЕЗ ТАМЕ", „Слово љубве“, Београд, 1971.

АКО ЗА ЈЕДАН савремени роман кажемо да резултира из животног искуства и књижевне лектире онда, најчешће, тиме нисмо рекли ништа што би била нарочита 0с0беност одређеног литерарног текста. Но ако ову, на изглед уопштену, констатацију искажемо поводом „Кнеза таме“, другог по реду романа Радета Војводића, опда ћемо бити дужни, дајући јој и вишеструки и биквални смисао, и да је, макар укратко, образложимо. ;

Садржај и значења Војводићеве књите неуобичајено су богати. Мако време при поведања обухвата неколико година — Од одласка протагонисте Мићуна Маћинца_ у армију, па, касније, до његовог“ самоубиства — опсег догађања се, кроз мноштво ретроспекцијских _ враћања, протеже на период ол тридесетак година уназад, При" ступивши са великим претензијама писа“ њу ове књите, аутор је желео да реализује

неку врсту студије и хронике крупнијих

интелектуалних и етичких – преокупација на нашем друштвеном и географском под“ небљу. Једна од основних тема, а има их више, јесте сукоб индивидуе са средином, и то како на универзалном плану, тако и у оквирима, и са печатом, наших историјских, политичких и социјалних релација.

И по импликацијама фабуле и по ме стимичним дискурзивним уопштавањима, човек је, по Војводићу, од рођења у тешко савладивом нескладу са светом, Његово поимање живота, формирано на традиционалним моралним нормама и категорија-

ма, сукобљава се са практичним моралом

друштва, Исход овако постављеног и АОживљеног раскола неминовно је трагичан: доследност бунтовништву је трагична по својој природи, а одустајање од бунтов“ ништва п нагодба са захтевима практичног живота представљају трагично напуштање интелектуалне аутентичности и одлазак у апсура.

Овакав широк и уопштен филозофски скелет романа омогућио је Војводићу да кроз више токова и неколико проблемских слојева уобличи психолошки портрет и мотивише поступке свога јунака. Мићун Маћинац је даровити млади интелектуалац, који корене својих неспоразума и У двајања носи из дечачких дана, из чврсте емотивне везаности за трагично-херојске ликове партизанских команданата са југа Србије. Он, дакле, двоструко доживљава несклад исконске потребе за чистом сло. болом са практичним видовима слободе, пратећи та и на примерима других, сул бински блиских људи, и осећајући га У себи. Мићунови поступци, обојени нихилистичко-ироничним ставом и необузданом потребом за еротским иживљавањима, У ствари су непристајање на практичну ети“ ку, одуговлачење тренутка изједначавања са средином, која истовремено фасцинант“ но мами комфором и друштвеним успехом, али и изазива гађење. А кад се, при крају интензивног удвајања, пред јунаком романа постави једино прихватљив избор измећу слободе која не би била крајњи циљ нето трагалаштво и самоубиства као кажњавања опог дела личности који је покушао мирење са светом, избор ће, изненада додуше, пасти па друту мотућност,

„Два су крупна проблема — у виду примамљивих књижевних шанси и замки, паралелно, — искрсла из овакве животне филозофије, Први је у могућности да је дан врло широк, а релативизовањима и различитим моделовањима подложан, мисаони оквир прими много разноликих епизода, а чему је допринео и доста еластичан, чак недовољно одређен, однос пози“ пија писпа и протагонисте. Војводић је то искористио и заступио читав спектар тема и преокупација, хетерогених и врло разли; читих и по обиму и по интелектуалној озбиљности, Од мита, националног менталитета, револуционарног опредељења, и“ сторије, слободе, међуљудских односа, љу: бави, сексуалне технике, па све до неких конкретних и реалистичних савремених атмосфера и ситуација. Зато нас читање „Кнеза таме“ поново уверава у ону много пута потврђену књижевно-теоријску исти“ ну, коју теорија модерног романа из више углова уочава, да животна истинитост, мо тивисаност и логичка компактност не 0 безбеђују априори књижевну јединстве“ ност и структурну компактибилност.

Други бисмо проблем могли да форму“ лишемо и у облику питања како је, интимно проживљена књижевна материја 0 могућила потребу.за тотовим и познатим литерарним техникама и решењима. Како је могућно. да се, било у глобалним кон“ цептима, очљиво осећају структура свести и идеје Аостојевског, Прустов механизам асоцијативности, Камијева опседнутост апсура: ним човеком у апсурдном свету, хумани“ стички усмерена Пастернакова скепса, по етичност, структура реченице и интерпунк-

- ција Црњанског, Лалићева техника хроно

лошко-ретроспективног причања2 Одговор би, опет, требало тражити у ширини и универзалности "филозофске основе текста, а требало би, при том, свакако избећи олако просућивање околности да је мо гућно препознавање књижевне лектире, поред осталог и зато што Војводић, с јел“ не стране, заузима полемичан однос пре ма некима од поменутих писаца и, с АРУ ге, претендује тиме на појачавање интелек туалистичког слоја у роману.

Ако би, на крају, требало да експлици: рамо став и суд о „Кнезу таме“, рекли бисмо да је Војводићев роман — упркос томе што су поједина поглавља, нарочито она која су наративне природе и везана за данашње препознатљиве атмосфере, узбудљивија него књига као целина — ва љан допринос савременој српској прози,

Чедомир Мирковић

било. у појединостима, тако у.

Вера Србиновић

ПОВРАТАК НАМ МАДРИГАЛ ЗА БЕОГРАД

Ево ме овде на крају —.

Ако уопште негде краја. има.

где шаљем поздраве кроз светлосне тренутке

у даљину у ноћи вама

и у детињства....

Како да се вратим, да ли могу да се вратим

старим чесмама, олуцима. што певају

док не заспим као дете да се -

шетам под базремовима

и као девојка заљубљена да чекам

те код кафане „Под липом“ 4

Да се вратим у те сате

и у тај трен тодина што нестадоше

као комете свемирске

У те улице

што немају више лице

Ја закуцах на једна врата,

али сенке су само пролазиле

ни тих девојака ни младића нема Да ли сам и ја још увек ја то

у пролазности

Ја што су ми сви растаним разумљивији и блискији сада

ја да се срећи захвалим

што ме болно овако рањава. Очи у ноћи кристали тамни

то скривено срце љубави

које нико не виде

Или је била то можда она једина песма најлепша неухватљива. што одлете са мном.

Хаг, фебруара 1972,

ОДА ЈЕДНОМ ПИСМУ

Покажи ми цвет што ево почиње. да расте у премалеће..

Укажи на облаке што одилазе.тако брзо.

Све: брзо пролази као бриге и двај дан

као слика већ заборављеног сна

Ал' писмо је као поветарац мора

како да се ухвате ти пролазећи минути)

То писмо што је као пијанство, као

мирис испод крошње липе |

Онда када схватиш да тај тренутак писма смо ми, тај тренутак нас неухватљивих

Онда схватиш како је тешко

када се не може писати писмо

' када се затвара душа у кризе

тишине и дозвољава да драгоцени тренуци « | ' "пролете.

Кад нас више нема неће бити. ни писама. ништа да се каже о цвету и растењу... у премалећу о облаку у пролазу ; о песми непоновљивој 5 са

Ох молим те да ли можаа да :

ухватиш цвет У растењу облак у одлажењу и росу у шуми што уздише невидљиво.

Ла ли можеш да ухватша часове писања једног необичног писма

часове да досетнеш моје неизмерне туте. и ђердане љубави

и да се предаш музици скривених срца. плавих и белих као бели јоргован

Али облаци пролазе тако и писма

за време живота као године

и ниједна стара чаша вина

не може да се понови нити ми

нити ова писма

Природа дозвољава многим стварима да се поново роде

али ја знајући да се нећу поновити ипак дозвољавам свом духу да пева

када пишем писмо када допирем до облака што пролазе када прескачем раздаљине до Атлантиде Москве Беотрада

Било ког места свих мојих рана

До Исфахана.

До тебе и облака што одлазе.

БЕРДАНИ ЉУБАВИ

Јоргован се здружи с ружом

А песма најдубље чежње одлете

са последњим јесењим толубом. Неповратно је сад то лето тај в

те птице што пратише моје девојачке даме мисли санане.

Да л' гледам сада у сиво небо маглено или У гране да л' место различка

видим споменак и дивље руже

што на мојим рукама не боле толико као што ми бол болује у души.

Шта је то и какво сазнање

што спокој ми руши и осмејке неке

све више надолазе тајне и дани старији који се не могу изрећи

као што воде надолазе нове

и односе полен цвећу

и шкољке скривене.

Преплављени водама, вином,

као камен ћутимо спољни сјај

одежда кадифена скриваће заувек

ткиво ткано од песка невидљивих

лмшсли биљура алги крви и света

што протиче и што се мења ·

Да л. ниче негде још један споменак · · још једна ружа божурна за оне

што чувају тајне најлепше најсмерније што су за речи немушти

што болују дане и ноћи "у =

а исцелити се никад не могу

од рана због прекратких дана

„туге и љубави,

КВИНЕРНЕНОВИНЕ | -