Књижевне новине

Уа

5 ПРОЗА КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

ЖУТИ ДНЕВННЕ КОНСТАНТИНА ГОРЧЕ

(- “ Видосав Стевановић.

1. ЈЕДНА једина ствар ме дубоко, потресно, судбоносно занима, ако пе претерујем: Ко.сам ја уопште: (Као што видите, почео сам од почетка, то јест од самога себе.). Јесам ли Пророк или Будала2 Видовњак или Замлата2 Ленчуга или Светаца Да ли сам за ишта способан, сем за повређену таштину и непотпун бол» Да ли ћу преживети идућу годину, пад свих вредности (Висок сам 188 сантиметара, тежак 76 килограма, број ципела 45, кошуље исто, коса смеђа, лице овално, очи плаве, особених знакова нема много). Како ћу саставити крај с крајем, Најзад, сасвим озбиљно, као пред испитном комисијом; Постојим ли ја, или сањам себе и друге, веома замршено2 2. Оно што сам писао до сада, овамте-онамте, све те хрџе непотребне, заразне, дроњаве хартије, које. ми се вуку по столу, кревету, поду, шифоњеру, предсобљу, које њалазим свуда, као старица своју ислабелу косу, у џеповима панталона, у клозету (уредно окачене о криву зарђалу жицу), у зеленом сандучету на капији, чак и у храни, те гомилице раскупусаних нотних и ђачких свески на њојима држим ципеле, јабуке, прљаве таће, док испод њех трчкарају безбројна мравља слова, као по смолавој, струнулој грани — дакле, сви ти потајни тратови једног скривеног порока, тежег од осталих, којих вије мало, јесу, кад боље размислим, само ларчићи којекаквих догађаја, као крљомци ћерамиде, које сам ређао и низао жако сам једино умео, бесмислено, лоше, без Е 5.

реда, зависно од тренутка, ћуди, времена, зубобоље, шуљева и пара у задњем џепу, али са једном упорном, неизлечивом мишљу: да не буду Истина, али ни ћаж (у чему нема лшичег противречног), да задовоље мене пре спавања, када тражим длаку у јајету и, такорећи, видим све. (Таштина је основна, главна, битна особина моје природе, једина њена покретачка снага, гориво и животни принцип, али не желим да ми се диве касапи, цимбалисти, подофицири, фронтовци и плаве чарапе, мако ни против тога немам ништа против). 3. Та чудачка, рабатна, хладна зими а топла, лети, Кућа (којој бих, да сам песник, испевао Пеан) мојих У сошших родитеља у Вардарској 68, ољуштених зидова, угнуте ћЋерамиде, удобна мојим настраностима, као рукавица осетљивој руци. (Свака соба служи само мени и мојим жељама. Да хоћу, да ми се. прохте, не би у њој био ни овај једини кревет, половина брачног, са масивним, глатким, дрвеним плочама — спавао бих на поду, или под орахом, можда и на креденцу). Лево су моје књижурине, растурене по поду, тако да сваку могу и жмурећи да писаћи сто, на којем држим

~

~ меицву те ~

дет

нађем, тешки, расклимани каљаве чизме и радио, трокрилни шифоњер без врата (јер ништа не кријем пред собом), невероватно погодан,

такорећи богомдан, да се у њему смести залиха мојих намирница, као у фрижидеру, и пецачки прибор (неупотребљен), разбијено огледало, са уцртаном гранчицом и речима Добро јутро, преко кога, док напољу грми, држим мекани, дроњави пешкир, од када се тамо зате као. Десно је мој сликарски атећешт, о претрпан скотуреним платнима без рамова, која треба спалити, умаа лонпима и шерпењама, шољицама за кафу и чаћ

заним ћ а напрслим чашама (грејану ракију пијем из винских), поломљеним четкицама, којима чвакам по зидовима и

таваници, са гломазном, трбатом бронзаном пећи у средини, чији судундари јуре цик-цак, на којој кувам кромпир (јесте ли приметили2), гриз и остало. ХМ широком. пространом, бетонираном предсобљу, доста мрачном додуше, стоји моја одећа, (јер, колико је мени познато, човек мора да се обуче пре него што дуне из куће, ако не мисли да та први милицајац ућоркира). Све лежи на бабином девојачком сандуку са резбаријама, једно преко другог — ја облачим шта ми дође под руку, али вадећи са дна, тако да одећа кружи, малтене као вода кроз разна агрегатна стања. (Ево шта имам већ богтепита откад: предратно, то јест очево, дворедно одело са пругама, сасвим очувано и прекрасно угужвано, плетени џемпер, браон, рећи ћу касније чији, вечну виндјаку од бадон свиле, прогорели шушкавац, излизане фармерске панталоне, четири-пет карираних, топлих кошуља у загаситим бојама, због чистоће, једну испрану, отрцану рубашку, са извезеном калином на десној страни, којом се опредељујем, и још којешта). Несигурне мердевине воде на ниски таван, где, у кршу и лому, ни сам не знам шта се може наћи, осим поломљене пчеларске центрифуте (деде Костадина, разуме се), расходоване столарске тезге, бачве спалих обруча (шта ће она чак овде2), разних скула и скандала, и два-три, а можда и више, миндерлука без наслона. (У мрачни, зимоморни, мемљиви, гушобољни подрум не смем да коракнем даље од врата, гле опрезно напипавам нешто драго и меко, широко и невидљиво, по свој прилици баба Спасин ћЋилим из мираза). Бескрајно занимљива, срдачна и предусретљива кућа, у којој има довољно простора за живе, за доколицу и шетњу, како кроз густу шуму, па и за мртве, ако буде неопходно, који се могу безбрижно. шиљкати тамо-амо, понајлак, без бојазни да коме засметају, или да некоме натазе на курје око. Облигатно пуна промаје, поветарца и ветра, који тлавињају између спалих врата и полупаних прозора (никако немам времена да их поправим, нако ленчарим), посута добром, густом прашином одасвуд, као мртвим, неделатним поленом из околних башти, тек где-тде израњена прстима и одећом. Наопака кућерина у којој ујутро, кад бисерни обруч стеже град, можете наћи пепељастосивог голуба, шћућуреног на креденцу, промрзлу трудву перја и страха, како гледа округлим, блесавим, понообрубљеним очима, премрежена паучином, као

старинским, нежним, ислепаним веловима, која се пријатељ-

ски њише око шетачевих смерних рамена, где мишеви, мирно и домаћински, грицкају књите (које, ваљда, зато и постоје) ситним, неуморним зубићима, и на шум лошљакових ногу (то јест, мојих босих стопала) само дигну главе, осмотре и безбрижно наставе посао, као даброви покрај реке. (Споља изгледа као да ће се срушити, онако без димњака и прага, под првом олујом, чак и под снегом, али се тек изнугра, на масивним, бакарноцрним, чаБавим гредама, у танким напрслинама дебелих зидова од целе цигле, по гломазној, трајној јапији, види њепа пен ан тИвоРа Једном речи, Кућерда, Старинајница, Дом Чудеса И. Самотарства, Вавилонска Кула Испод Горњег Крагујевачког Парка.

4. У часу кад сам излазио из мајчине утробе (пазите, не рађао се, нето излазио, као хапсеник из тамниџе), у глуво доба ноћи, мој честити, чисмени отац имађаше равно седамдесет седам година иза себе. (Мајка ми беше млада, лепа, поношљива, склона кинђурењу, Мислим, била је обучена боље него ико у Крагујевцу. Вас, разуме се, не сме да занима шта се с њом догодило, јер се нешто морало догодити, а ја вам нећу ништа рећи. Прави писац оставља много празнина где можете стрпати своје наопаке, тетураве, смешне слодобе). Био је столар, тишлер штоно кажу, висок, крупан, увек натруњен ситном струготином по коси и врату, чак и по обрвама, одвећ чекињастим. Био је тако миран, да сам га скоро потпуно заборавио. Сваке недеље је кланцао у цркву, сам, усправан, са снегбелом кошуљом, гологлав, као какав први христијанин, (Уосталом, не сећам се када сам последњи пут био у цркви, без себичних примисли. Можда на некој сахрани> Премало верујем у загробни живот). Ако вам то нешто

Изет Сарајлић

«

И зкњиецписама

1 ЕДУАРДАСУ МЕЖЕЛАЈТИСУ

Почећу с извештајем о души.

У души — стање мобилно. Душа би на пут. Душа би у први иљушин и правац — Вилно!

Уосталом, зашто си народни песник Литваније, зашто си . лауреат!

Организуј неки фестивал. цвећа, бивших људи, фолклора!

Песник не мора спречити ниједан рат,

али путовати — мора!

П АЛФОНСУ ГАТУ

Драги Алфонсо, то би они хтели!

излазак месеца над Волтурном не посматра нико сем Волтурна! Вертери2 Нема их! Изумрли и Жилијени Сорели!

На целом свету нико не слуша Шопенова ноктурна!

И пошто у том новом палеолиту нико не товори о љубави,

пошто нема ниједног. Нехљудова да због Каће сав свој иметак страћа,

на сцену, уз бурне овације, ступа неки обрнути Дарвин

и све нас у мајмуне враћа!

1 ЕВИ ШТРИТМАТЕР

Написала си „Боснише Рајзе"2> Учиш мој језик2 Алал. ти вера! Још ћу сутра, за „Књижевне новине“, написати чланак „Нови, женски Гете"! Уосталом, ако ћемо право, ред је да двадесет пет годана после Хитлера

у нашој кореспонденцији уместо бомби имамо сонете.

Не кажем да ти треба да изневериш Ервина, а ја некој Немици да. напишем који љубавни стих.

Тек време је да се на бившу мржњу стави тачка.

Волим Немачку когл свету каже „Их либе дих".

Добра је то Немачка!

Ту АБДЕЛУ ВАХАБУ ЕЛ БАЈАТИЈУ

Живот, драги Абделу, све разрешава. Ово није само рима, само слик.

Багдад се спремао да ти подигне вешала а подићи ће — споменик.

Кад ће то бити, крајем којег века не знам, али биће, биће.

А ја сам ето с тим спомеником некад на Башчаршији јео — ћевапчиће!

У ЕВГЕНИЈУ ВИНОКМРОВУ

Да, Жења, какви: смо ми песнициг! Где су нам — еполете> Где нам је пуна У руциР А на усни — романса»

Пијемо киселу воду, жалимо се зито зодине тако брзо лете. Летимо авионима. Где нам је дилижанса2

Уместо славуја слушамо трамофонске плоче. Где су нам тројке и санке2

Где нам је сабља Сви смо некакви фини!

Тде нам је гушчије перо2 Где су нам — циганке2

Тде нам је наша смрт у тридесетој зодини2!

КВИЖЕВНЕНОВИНЕ б

значи, ученици моји, звао се Јосиф, и никада ПиДо МНа

ва згазио. (Схватите) Мућните мало, главом! Моји најближи су они који ме слушају и који иду за мном, го-

ворећи: Учитељ“ !). « 5. (Стигао сам, пајзад, до тачке кључања, као вода

у поклопљеном лонцу). Био сам сувоњави, блесави, глад њикави студент Филозофског факултета у Београду, када се то десило, изнебуха, ван уског круга мог тетурања између немаштине, ушкопљених идеја, -смрдаљивих мен-

зи и поцепаних ципела. (Нисам сигуран кога сам онда волео, кога мрзео, нити мислим да сам ја био важан, и шахом, усамље-

Највише сам се бавио читањем књига Уб5 ничким, неприродним спортовима у доба масовних, хистеричних заноса, под којима се наслућивала, као храпава цигла под малтером, грубост и простота). Ноћу — јер онда се све догађало ноћу — Аитли су ме из гвозленог, смро тињског кревета, у хладној, заједничкој соби на Дорћолу, у коју је мразна кошава продирала 003 ХаЦНИУта Тресли су ме и дрмусали, као сумњиву врећу, малчипе мували и шакетади, колико да ме расане. (Месечарство је онда било опште стање духа, кретање кроз празнину, булажњење, сањарење, отворених очију, привиђање света, заборављање свега. Ја сам се, међутим, сећао блиске јучерашњице, избрбљао сам то пред неким, можда мојим ближњим, и то ме је покопало). Моја спечена газдарица, трговачка удовица, клећа се да ништа није примети ла и леђима заклањала некакав отрцап, излупан, покварен пијанино у другој соби. (Није ни могла да примети, јер ничега и није. било. Нисам знао ни шта су тражили, И а ета Ст МЕ оптуживали). Да сте поред мене, да сте сажаљивог срца, могли бисте ми опипати ребра. Видите, два недостају, овде с леве стране. (Бог, који ми их је из» вадио, сурово, није хтео да ми начини жену, већ крстачу понад главе, али се попишманио. Продужно ми је аго нију), Тежак, напуњен вагонет, гурнут на мене с леђа, на. мерно, разуме се, није успео да ме докусури, јер никако нисам хтео да примим незаслужену казну. Намеравао сам да опстанем, по било коју цену. (Повремено се преда мном, у тешком, испијајућем сну, када се напијем или преједем, као грозна птичурина из пакленског јајета, диже каменита, пуста, излокана хрид слична тврђави, пуна издаје, подлости, ружних лица, задаха, гноја и лудила, крцата осветом и безумљем, опкољена неумољивим мо. рем, као нераскидивим, воденим прстеном, под смождавајућим јадранским сунцем, као под свирепом, прејаком лампом, где ме вуку кошчате, маљаве, неумољиве руке сподоба са црним машнама. Ни тада, у сну, не помажу сузе, молбе и чисто срце, већ само безочност, лаж и себичност, које нас окрећу у круг, натоварене тешким, неистесаним стенама, као посукнуле, прљаве, ниске патуљке са једним јединим оком на желуцу, са убиственом жељом, насељеном и у порама, да се докопамо шумовите обале, док нам се братска пљувачка, стварна и замишљена, као живинска слина, цеди са упропашћених лица. Кад се пробудим, мислим да је боље никад не заспати, остати заувек отворених очију, буљећи у мрак и тмушу, стискајући срце). Крв сам престао да пљујем тек у Вардарској 68, бавећи се енигматиком и пријављујући се надлежнима сваких петнаестак дана, као дежурни зликовац. (Надам се да тада, у страху и понижености, нисам постао потказивач, голанфер и цинкарош. Јер, ко је једном ушао у ту зграду, чист није изашао). Немојте ме бркати с политикантима, и онима што су се отимали о кост. Немојте ме осуђивати унапред. (Пред ваш суд, читаоци моји, изнећу једном своју апелацију, па шта буде). Ја сам, једноставно, био занесењак, биће од сањарија и папира, замлата у суровом времену. Допустите ми да сада уживам у сваком свом сату, као пчела на цвету.

6. Жалосно је колико сам времена, неповратно, драгоценог кристала, који се пребрзо троши, просуо ни на шта. (Могао сам засадити воће у пространој, запуштеној башти, калемити јабуке и крушке, брати вишње и трешње, као природан, потпун човек. Могао сам, да нисам такорећи духовно одузет, уредити леје с цвећем — каранфил, руже, флокс, божуре, јоргован, јасмин, Булове, које иначе, уопште не разликујем — и увече шеткати кроз мирпсеји чистоту, уместо кроз прљава црева града. Могао сам“'поправити кућу, учврстити кров, уредити собе и одаје,:доградити широку терасу са плетеним столицама. Могао сам исликати све зидове, тамне од прашине, приказамг које ми долазе у самоћи). Ништа нисам урадио. Стајао сам, бленуо ни у шта, глупарио, знојио се, записивао којешта, ослушкивао црни талас у себи, запрепашћивао Људе, док се све око мене рушило и распадало. Нико ми не долази, дружим се с мишевима. Поштар већ годинама пролази поред мог сандучета на капији: у њему је само прашини и ружни траг каквог дечјег несташлука. (Равно девет пута сам исцепао нечије писмо, и потом нисам имао шта да черечим). |

7. Закони Љубави, која почива на забуни, чвршћи су од планетарних, и неумољивији. (Видите ли како нападна љубав дрвећа и биљака, коју преносе пчеле ни тице, испуњава густи ваздух, који морамо удисати). Љубав је све што постоји, што је постојало, и што настаје, и вероватно нема краја страшном болу Обнове. (Бот је, веру!те ми, два пута градио Сина. Сва даља историја само је последица тог заноса, и само непрестано просипање семена). Будале, несвесне смрти, траже себи слична тела, а налазе празнину и гађење. (Виђао сам ујутро, на пустим, огуљеним, безнадним улицама, та сањива, подбула, исцеђена, празна лица љубавника, како за собом вуку сопствени и туђи смрад, као убица жртву. Док су журили у кревет, на посао, у кафане и бурекџинице, схватио сам колико су им потребне ствари једноставне, свакидашње, грубе, ниске и живинске, да би васкрснули). Ми смо у власти необјашњивих, туђинских сила, које зовемо нагонима. Никада нећемо бити јединствени са својим полом, који се одметнуо, као животиња, и бесловесно дивља. То је рак наше утробе, који нас полако разједа, док урличемо од страха и насладе. (Ако се Ја питам, ове речи иду уз Љубав: МРАК, ЛУДИЛО, БЕЗ НАБЕ, УБИСТВО, НАСИЉЕ, НИСКОСТ, ПРЉАВШТИНА, ЗЕБИЧНОСТ, ОДГОВОРНОСТ, СВИЊАРИЈА. ГАДАЛУК, ЛАЖ, ПОКВАРЕНОСТ, САМОБЛУД, БЕЗБОШТВО, ЖИВОТИЊСсТВвО, СВРШАВАЊЕ, ПРЕЗЕРВАТИВ, РОПСТВО, ПО: БАЧАЈ, ДАВЉЕЊЕ, ВЕШАЊЕ, КЛАЊЕ, ИЗДАЈА, КРЕВЕТ, и све оне којих се бојите). Тог злодуха вам желим од свег срца.