Књижевне новине

~~

САВРЕМЕНИЦИ

Емил М. (иоран или жудња за варваретвом

ДЕЛО ФРАНЦУСКОГ књижевника и фиАозофа Емила М. Сиорана, још релативно мало познато, необично је чак и у једној тако богатој култури као што је француска. Он је један од оних странаца у њој, које би националистички оријентисани

критичар могао да сматра туђином међу.

типично француским мислиоцима. Али

можда баш чињеница да је:у француској књижевности и филозофији — дошљак омогућила је Сиорану да боље сагледа ситуацију у којој се налази савремени Запад и да његову декаденцију прихвати као неопходну консеквенцу. Његова мисао је добрим делом израз и његове специфичне ситуације, странца који, долазећи са Истока у Париз, као што су некада Дачани долазили у Рим, открива да је цивилизација која га је магнетски привукла на умору и, равнодушан према томе, не тражи „спасење“ у оквиру неке од великих савремених идеологија него у одбацивању свих њих. Његов став је, према томе, сличан ставу његових земљака Тристана Царе и Изидора Изуа,'а и његовог пријатеља Ежена Јонеска, који су метрополи европске културе такође све што је оклоно паду настојали да изврну, исмеју и учине бесмисленим и на тај начин допринели да се униште остаци неких вековно старих оклопа душе и духа.

Рођен 1911. године у селу Расинари у Карпатима, као син православног попа, Сиоран (његово име се на румунском језику изговара. Чоран) по завршетку гимназије у Сибиу-у, студирао је филозофију у Букурешту, где је ни дипломирао, одбранивши рад о Бергсону. Своју прву књигу, на матерњем језику, под насловом „На врховима очајања", објавио је 1933. тодине и за њу добио и награду. Током 1936—1937. године био је професор у гимназијама у Брашову и Сибиу-у, а крајем 1937. године добио је стипендију Француског института у Букурешту за наставак студија у Паризу, тде је требало да припреми дисертацију о Ничеовој етици, коју, како сам признаје, никада озбиљно није намеравао да напише. Од тог момента, међутим, није напуштао Француску, а десет тодина касније почео је да пише на француском језику иу међувремену постао један од корифеја савремене француске мисли. Мако не особито плодан, он је за петнаест година објавио шест књига есеја, записа и афоризама: „Кратак преглед. распадања" (1949), „Силотизми гор-

„чине!". (1952) „Мскушење да се постоји"

(1956), „Историја и утопија" (1960), „Пад у време" (1964) и „Рђави демијург" (1969), као и неколико студија и чланака о писцима и мислиоцима (Макијавели, Жозеф де Местр, Пол Валери, Сен Џон Перс). А упоредо с њима, његов се утицај све више ширио и, мада је прилично езотеричан, он се осећа, нарочито у све већој заинтересованости за његово дело, Код младих интелектуалаца, не само у Француској негон у Немачкој и САД.

Сноранов омиљени професор на универзитету у Букурешту био је естетичар Тудор Виану, а као своје стране узоре он сам наводи немачког филозофа Георга Зимела (истичући при том да је Зимел вршио утицај и на Берђа Лукача и Ернста Блоха) и естетичаре Хајнриха Велфлина и Вилхелма Ворингера. По свом стилу и тежњи да једноставно изрази битне ставове о животу, његови врло блиски текстовима француских моралиста од Паскала до Камија. Има код њега, међутим, немачких писаца и мислилаца: Лихтенберга и Новалиса, Шопенхауера и (можда највише) Ничеа, Рилкеових „Девинских елегија" и Кафкивих парабола. За њега би, пак, како каже у својој књизи „Кратак преглед распадања", идеалан требало да буде лиричан и циничан, из вестан спој Вовнарга и маркиза де Сада. А тим својим мишљењем, он је, можда и нехотице, скицирао основне линије свог духовног профила. Најближи су МУ ипак

писци и мислиоци са Истока, од Буде 0,

Достојевског. У разговору који је с њим пре две године водио Франсоа Бонди за хамбуршки лист „Време", Сиоран је отворено изјавио да се у највећој мери може идентификовати с Будом, док је Достојевског пет или шест пута „пелот, прочитао. Једном речју, Сиоран је дијагтностичар који Запад посматра као човех Истока, и на специфичне болести Запада настоји да примени терапију коју Је, умногоме, научио на Истоку.

Оно од чега треба. ућечити) и човека и човечанство уопште јесу патње и страхоте којима су испуњени, животи свих људи током читаве историје. Кривицу за све те невоље Сиоран баца на истине у које људи слепо верују. „Историја није ништа друго него дефиле лажних апсолута", каже он у „Кратком прегледу распалања". а човекова „способност да обожава олговорна 1а за све његове злочине .

Нема, међутим, истина које су апсолутне

4

КЊИКЕВНЕНОВИНЕ 7

текстови су

и нешто од духа неких.

моралиста ,

или апсолутно извесне, било да су религи-

озне, филозофске или политичке. Срушити све богове и олтаре једини је посао достојан мислиоца, јер то, у ствари, значи одбацити извесност, не прихватити ниједну идеологију, онемогућити фанатизам, а то су битни услови да се спрече највећа. зла којима је историја испуњена: насиља, потроми, покољи. Највећа је, пак, лаж она коју поједини људи: филозофи, политичари и реформатори изговарају тобоже у име колектива. Изузетак чине песници, јер они говоре једино у име свога „ја", мада има и песника који се потчињавају некој доктрини: отуда је велики део поезије Шелија слаб, док Шекспир никада није желео да својом поезијом служи некој „великој" идеји.

Више од било ког апсолута вреди, пак, сазнање да је све — „ништа", које „није само симбол егзистенције, већ је сама егзистенција". „Ништа", наравно, не може дати смисао животу, али оно одржава живот у ономе што он стварно јесте: „стање не-самоубиства". А у духу истог негативног дефинисања, Сиоран и самог човека олређује као: најнсодређеније биће, будући да све животиње иду право на циљ, а једино се он губи на странпутицама, те је стога „индиректна животиња раг ехсеПепсе“.

Сва досадашња филозофија, по Снорану, не може нам помоћи да се снађемо у животу, јер су чак и велики филозофеки системи само бриљантне таутолотије. ПТтавише, прави живот почиње на рушевинама филозофије, кад схватимо њетову ништавност, бесмисленост, неизлечивост. То је једина истина о животу, јер „ван неизлечивог је све лажно". Патње, несреће, страдања нису акцидентални случајеви појединих људи, одређених епоха или извесних друштава, већ леже У основи самог устројства света, који није Космос него Хаос: „Нико не може исправити неправду Бога и људи: сваки чин је само специјалан случај, привидно организован, првобитног Хаоса". Сиоран је мното пута рекао и поновио да је побуна илузорна и да је једини прави однос према свету не покушавати изменити судбину. Срећа је живети без циља, мада Сиоран признаје да је он сам сувише слаб за њено постизање. Као пандан будистичкој нирвани, он истиче да је прави животни став индиферентност, јер, како каже у једном од афоризама објавље-. них под насловом „Сусрети са самоубиством" у књизи „Рђави демијурт", „уништили се или не, све остаје непромењено".

Иако Сиоран изричито тврди да историја нема смисла, У њој ипак има извесне правилности. Свака цивилизација почиње агресивном акцијом варвара, који авоје насиље оправдавају неким митом, идеологијом, принципима. Касније, мало-помало веровање у апсолут опада, а упо-

редо с тим опадањем хуманизују се нара-_

ви и обичаји. Хуманизација, међутим, не значи ништа друго него слабљење основних виталних импулса, јер у основи људског бића лежи инстинкт за убијањем: кад бисмо могли да остваримо своје потајне жеље, сва поља око нас била би посејана гробовима наших пријатеља и непријатеља. Природни инстинкти нас, дакле, воде насиљу, а њихово слабљење декаденцији. Разлика између варварства и цивилизованости, по Сиорану је, дакле, једна, у основи биолошка разлика, а не разлика у свести и савести. Толеранција,

· мир и морал су обележја опадања снаге, "симптоми старости, знаци напуштања ис-

торијске сцене. Иако је започела митом, цивилизација · завршава скепсом. — Али скептицизам није никакво решење проблема. За скептика свет постаје неразмрсиво -клупко-проблема-и он стога нестрпљи“ во очекује варварина, не да реши него да уништи проблеме и, када варвари до-

Бу, интелектуалци, попут Енодија и Касиодора, славе победнике, а и сви остали се,

на . одређеном нивоу, „укључују у нови друштвени систем.

Сиорану још пре више ОА Оливије де Мањи је твр-

Товорећи 0 једне деценије,

» Е. М. СИОРАН

дио да он не само сецира Него и хвали декаденцију. Међутим, иако човек декаденције, Сисран не верује у њену трајност. Штавише, он указује на нужност обнове варварства. У есеју „Скептик и варварин" у књизи „Пад у време" он каже: „Пошто се врлине варвара састоје баш у снази да се заузме став, да се афирмише или негира, она ће увек бити слављена у епохама које се довршавају. Носталтија за варварством је последња реч једне цивилизације". У крајњој инстанцији, Споран је декадент који жуди за новим варварством, новом идеологијом,

· новим митом. И, иако атениста од детињ-

ства, чини се да је његова жудња, у ствари, носталгија за новим религиозним уверењем, апсолутном мистеријом, који би заменили стерилну скепсу, неверицу и немоћ.

Мосталом, слична недоследност код Сиорана може се запазити и у домену историје. Његов либерализам је озбиљно пољуљан увиђањем да историја, по правилу, даје право тиранима, освајачима и насилницима. Позната америчка критичарка Сузана Зонтаг га стога сматра политичким конзервативцем. Чини се да би такав закључак преносио Сиоранове меднтације на један план на коме се оне, бар непосредно, не налазе. Његово мишљење се не ангажује ни за један одређени политички став, јер, по њему „сва су друштва рђава", мада се у нијансама разликују. И свако уверење да је идеално друштво могуће остварити је смешно. „Наши снови о бољем свету заснивају се на теоријској немогућности", каже Сиоран у есеју „Механизам утопије" у књизи „Историја и утопмја". Изласка из ужасних прилика историје, дакле, нема: свака утопија се нужно претвара у неподношљиву стварност.

Сиоран је мислилац који може двоструко да делује, зависно од природе онога који га чита. Слабе обесхрабрује, али јаке челичи за животне страхоте. Његова филозофија, настојањем да одбаци све могуће илузије, делује ослобађајуће на људе склоне да живе у илузијама, али не и на оне који су слаби и склони неактивности: њих може одвести у пропаст. Пишући о Сиорану поводом његове књите „Историја и утопија" (за коју је био и награђен), Анри Амер је рекао да је срећан што најзад може да чита писца

-оелобођеног од хуманистичких фраза и

украса карактеристичних за говоре на јавним скуповима и банкетима. Нема сумње да Сиоранова мисао може да ослобађа од наивног оптимизма и еволуционизма, којима нас извесни мислиоци уверавају да је. све добро или да ће бар све бити добро. Али, као и сваку екстремну тео-

„рију, која у својој доследности не пре-

за ни од апсурда, и Сиоранове медитације треба узимати само као делимично тачне, и то углавном њихову критичку страну.

М основи, тачно је мишљење да је Сиоран мислилац који претежно изражава идеје које су историји људске мисли већ мање-више познате, али је он те идеје радикализовао, заоштрио, довео до ексцеса. А то је баш оно што Сиорана чини једним од мислилаца типичних за духовну климу нашег времена. Следбеник више филозофа и идеолога, он је створио филозофију која је антифилозофија и идеолотију која је — антиидеологија. Примена његове филозофије, међутим, може да буде само немоћ, из које сваки човек и свако. друштво настоји свим снагама да изађе и да оствари неке, бар догледне циљеве. Али права примена његове мисли је његово књижевно дело. Оштроумни критичар мвогих друштвених зала и човекових недостатака, он и у своје ставове о индиферентности уноси узбуђеност и полет, који његов стил чине дубоко личним и заводљивим. Док га читамо, чини нам се да заједно с њим учествујемо у узбудЉ„ивој авантури откривања често скривених неправди историје и неспособности човека да радикално измени свој положај. Лепотом слика, финоћом запажања и топлином исказа, Сиоран се донекле искупљује за једностраност и неприхват. Љ„ивост свог нихилизма.

Драган М. Јеремић

Е. М. Сиоран Декор спознавања

НАШЕ ИСТИНЕ нису вредније од истина наших предака. Будући да смо њихове ми-

· тове и њихове симболе заменили појмови

ма, нама се чини да смо „одмакли“ далеко испред њих; али њихови митови и симболи, по изражајном обухвату, нису испод наших појмова. Дрво Живота, Змија, Ева и Рај значе што и: Живот, Спознаја, Искушење, Несвесност., Конкретне слике добра и зла у митологији садрже исто што и Зло и Добро у етици. Сазнање — по ономе што је у њему дубоко — никад се не мења; једино му се декор мења. Љубав се наставља без Венере, рат без Марса, па, ако се богови не мешају више у догађаје, ти догађаји нису због тога схватљивији нити нас мање збуњују: само је раскош старих легенди замењена лажним сјајем формула, а да тиме константе живота нису измењене, пошто наука не продире у њ дубље од поетичних прича.

Модерној уображености нема граница: ми верујемо да смо паметнији и дубљи но људи свих минулих столећа, а заборавља“ мо да је Буда милионима људских бића поставио проблем ништавила, те нам се чини да смо тај проблем ми открили, јер смо га изложили другим речима ну њ унели малчице ерудиције. Има ли мислиоца Запада који би могао да издржи поређење са једним будистичким свештеником2 Губимо се у текстовима и термино“ дошким збркама: у модерној филозофији медитација је непозната истина. Желимо ли да сачувамо интелектуалну при стојност, морали бисмо прогнати одушев-

љење цивилизацијом из нашег духа, а и.

сто тако и празноверицу Историје. Што се великих проблема тиче, ни ту нисмо ни у каквој предности над прецима, па ни над нашим ближим претходницима: одувек је све било познато, или је било познато бар оно што је у вези са Суштином; мо дерна филозофија ништа не додаје кинеској, индијској или грчкој филозофији. Уосталом, неки нов проблем ту није ни могућ, упркос нашој простодушности или заслепљености које би да нас убеде у су протно. У игри идеја ко ће икада до. стићи једног кинеског или грчког софисту, ко унети толико смелости У апстракцију2 М свим су цивилизацијама, одувек, биле достигнуте крајње тачке~мишљења. Заведени демоном Новог, ми одвећ брзо заборављамо. да смо епигони првог питекантропуса који је почео да размишља.

Велику одговорност за модерни оптимизам сноси Хегел. Како то да није видео да свест мења само облике и видоверали

да уопште не напредује» Постојање ист; кључује апсолутно испуњење, циљ: земаљ-

ска пустоловима одвија се без сврхе која би била ван ње саме, и завршиће се онда када се исцрпе њене могућности путовања. Ниво свести мења се са епохама, али се та свест не увећава њиховим низањем. Ми нисмо свеснији од грчко-римског света, Ренесансе или ХМШТ века; свака је споха у себи савршена и — смртна. Постоје повољни тренуци у којима се свест распламсава, али њено замрачење никада није такво да човек не би могао да се суочи са битним проблемима, јер је историја криза непрестана, тј. банкротство простодушности, Негативнастања — а баш она дају маха свести — различито се распоређују, али_их, ипак, има у свим историјским раздобљима; када су та раздобља уравнотежена и „срећна“, она тону у До саду — природну смрт среће; кад су избачена из осе и.бурна, западају у Очајање, и у религиозне кризе које из њега настају. Идеја земаљског Раја сачињена је од елемената који су, одреда, неспојиви са Историјом, са тим тлом на коме бујају негативна стања.

Сви путеви и сви начини сазнавања добри су; и расуђивање, и интуиција, и гађење, и одушевљење, и грчење. Визија света која се заснива на појмовима није нимало исправнија од оне која се рађа у сузама: и аргументи и јецаји подједнако су убедљиви и ништавни. Изградио сам једну форму универзума: ја верујем у њу, али то је универзум који се, ипак, руши пред налетом неке друге уверености или сумње. Најгори аналфабета, као и Аристотел, у истој су мери непорециви и — слаби. Апсолут и трошност обележавају дело које је годинама сазревало, а песма се рађа по милости тренутка. Зар је Феноменологија духа истинитија од Епипси“ хидиона2 Жестоко надахнуће, исто као и марљиво проучавање, дају резултате који су дефинитивни и — смешни. Данас волим овог или оног писца; сутра ће доћи на рел неко дело које ми се раније гадило. Духовна остварења — и принципи који ту важе — следе линију наших расположења, година, грозница и разочарања. Све оно што смо некада волели доводимо у пита. ње, увек смо у праву п увек смо у криву; све је тачно п све је потпуно неважно. Смешим се: један се свет рађа; мрштим се: он ишчезава, други се наслућује. Нема мнења, система, уверења које не би било у исти мах тачно ин бесмислено, зависно од тога; да ли уза њ пристајсмо или се с њим разилазимо.

Филозофија није тачнија од поезије, нити у, духу/има више тачности но у срцу; о тачности се може товорити само утоли ко уколико се човек идентификује са принципом или са предметом који се ра справља, односно трпи; гледано споља, све је произвољно: и разлози, и осећања. Оно што се зове истина јесте заблуда непро. живљена до краја, заблуда која још није

Наставак на 8. страни, +