Књижевне новине
~
ДЕКОР СПОЗНАВАЊА _
Наставак са 7. стране
расправљена, али која је на путу да не избежно остари; то је нова заблуда, али је њена новост већ угрожена. Знање се обогаћује и отупљује заједно са нашим осећањима. А кад већ почнемо да испитује“ мо све истине, то је знак да смо се испргли — да у нама самима нема више живота но у њима, Ван обмане Историја се не да замислити. Стога се у нама рађа жеља да се препустимо меланхолији, да поумиремо од ње...
Истинско се сазнавање своди на бдење у помрчини: од животиња и од наших ближњих разликујемо се једино по збиру несаница. Која је то значајна или необична идеја која нам је дошла од некога спавача2 Добро спавате2 имате спокојне снове2 то значи да увећавате безимену руљу. - Дан је непријатељски расположен према мислима, сунце их замрачује; тек у мрклој ноћи оне се разбуктавају ... Закључак ноћног сазнавања: сваки човек који дође до поузданог закључка о било којој ствари тиме је доказао да је малоуман или лажно милосрдан, Је ли икада било иједне радосне истине која би била исправна2 Има ли икога ко је дневним беседама спасао част интелекта2 Благо оном ко себи може рећи: „Моје је сазнање тужно.“
Историја је иронија у кретању, це рењу Духа кроз људе и кроз догађаје. Данас побеђује неко уверење; сутра ће га скршити, биће обешчашћено и замењено: они који су га заступали поделиће пораз са њим, Затим долази нови нараштај: некадашње уверење поново ступа на снагу; обнављају се његови порушени споменици,.., У очекивању да још једном нестану са лица земље. Наклоности и сурово“ сти судбе не долазе ни по каквом утврђеном принципу: њихово смењивање налик гје на љуту лакрдију Духа, која, у својој игри, меша варалице и ватрене вернике, лукавства и јаке страсти. Погледајте око чега се које столеће спорило: те нам се полемике не чине ни оправдане ни потребне. А оне су, међутим, давале живот сваком од тих столећа. Калвинизам, квијети“ зам, Пор-Роајал, Енциклопедија, Револуција, позитивизам, итА., све саме бесмислице ... које су морале постојати; да бескорисног ли и, опет, кобног расипања! Од васељенских сабора до данашњих поаитичких сукобљавања, правоверја и јереси освајају људску пажњу неодохе-зом бесмисленошћу. Увек ће, под различитим изговорима, бити оних који су за и оних који су против, свеједно да ли је реч о Рају или о Куплерају. Хиљаде је људи страдало због тананих питања у вези са Девицом или са Сином; хиљаде других мучило се због мање произвољних, али исто толико невероватних ДОГМИ, Из свих ·се истина рађају секте које на крају завршавају слично Пор-Роајалу, секте које су прогањане и истребљиване; затим, у тренутку кад нам њихово пропадање по стане драго, кад се окруже светитељским венцем претрпљене неправде, те се разва-
одане претварају у места ходочашћа...
у онПридавати значај дискусијама о демо"кратији и њеним облицима исто је толико неразумно колико и обраћати пажњу на спорове што су се, у Средњем Веку, вртели око номинализма и реализма: свака се епоха трује неким апсолутом, који је мали по одвратан, али на изглед јединствен; човек не може да избегне савремепшштво са неком вером, системом, идеолотијом; он мора, укратко, да буде човек свога времена. Да би се ослободио, ваљало би да стекне хлалнокрвност каквог бога ниподаштавања...
То што Историја нема никаквог смисла требало би да нам буде повод за радовање. Зар да се кињимо зарад каквог срећног решења ствари, или због неке завршне свечаности коју бисмо платили знојем и крвљу2 да то чинимо зарад будућих пдиота који ће клицати нашим мукама, ин грати по нашем пепелу2 Визија рајског краја, својом бесмисленошћу, ћревазилази · и најцрња булажњења наде. Све што би могло да се у прилог Времена кажс, јесте да у њему има тренутака који су кориснији од других тренутака, да има случајних збивања која немају утицаја на иначе несносну монотонију забуна. Универзум почиње и завршава се са сваком јединком, свеједно да ли је то Шекспир, Јанко или Марко; јер свака јединка доживљава своју вредност или своју безначајност у апсолуту...
Каквим је то лукавством оно што привидно постоји измакло контроли о" нога што не постоји Тренутак непажње, вал немоћи у срцу Ништавила: и — то су искористиле ларве; стање неопрезности: појависмо се ми, Исто онако као што је живот потиснуо ништавило, и њега је, касније, потиснула историја: тако је сгзистенција улетела у круг отпадништава која су поткопала ортодоксију ништавила, С француског превео:
С француског превео Мића Данојлић
отете ит
РЕДОВАН ПРИЈЕМ ЛИСТА ОБЕЗ-
БЕДИЋЕТЕ АКО НА ЖИРО-РА-
чуУН НИП „КЊИЖЕВНЕ НОВИ-
НЕ" 608-1-208-1 УПЛАТИТЕ 30 (ГО-
ДИШЊА ПРЕТПЛАТА), ИЛИ 15
ДИНАРА (ПОЛУГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА). КЊИЖЕВНЕНОВИКЋ | 5
ТЕЛЕВИЗИЈА
_ 0оећања, срозавања, пренемагања
НАША ТЕЛЕВИЗИЈА, тај класични „бог
са много лица“, ове више подсећа на неки
врло профани потрошачки артикал., На. пример, на цигарету. Сваки пушач зна да
нова врста цигарете, после прве производ-
не „серије“ од три или шест месеци, оба-
везно губи велики број рекламираних од-
лика; ту не помаже никакав приложени
атест, анализа или анкета о непроменљиво.
сти квалитета!
Телевизија је тренутно запловила у океан великих обећања. Нема дана, а да нам (малтене са звоњавом и ватрометом) не бива наговештена нека нова тв-серија, · многообећавајућа документарна емисија, колорисани технички новитет или бар спасоносви _ интер-југословенски уговор о сарадњи и размени, Пропагандни сектор телевизије поштено зарађује своју плату, пре свега квантитативно: А његово настојање да голо рекламерство сопствене продукције одене у плашт незаинтересоване информације — још увек пати од почетничке провидности, Али домаћа публика. | углавном је доброћудна: она верује! И верно одврће дугме на телевизору у заказано време.
Тада, међутим, почиње изневеравање ранијих олако набачених обећања. Телевизија је замишљена и фаворизована као. „хиљадугодишњи“ медијум ПОЛитичко-ИН– формативно-образовно-забавног _ утицања на масе — а она, брзо и недвосмислено, открива свој засопљени дах тркача на најкраће стазе) У комплетној досадашњој продукцији целе југословенске телевизије постоје само два изузетка („Куда иду дивље свиње“ и „Кад сам био — нисам више био војник“), која служе за потврду астматичног правила: ако су прве две епизоде у серији релативно добре, већ трећа- и све остале неповратно падају у амбис отаљавања ороченог посла, рутинерске камуфлаже разјапљене унутрашње празнине и насилно продужаваног, а неминовног побачаја. Зар стварно нисмо у стању да бар „основни континтент“ од шест емисија одржимо на једнаком нивоу2 Телевизија се понаша као човек који хода ивицом тротоара, па после неколико корака — обавезно склизне бар једном ногом са ивичњака и затази у блато,
Како иначе протумачити нагли пад успешно почетог „Образа уз образ“2 Где пронаћи оправдање за све поразније попиштање (проблематичном) укусу интерпретатора у емисијама „Глумац је глумац. је глумац“ Чиме доказати потребу за двадесетонедељним одржавањем живота у, инкубатору за недоношчад депласираног“ „ћу-ћеш-ће“, серије која није“ забележила чак ни почетни успех2 Одакле | нам самоубилачка храброст (после егземпларног дебакла „Живота дугог годину. дана“, „Дежурне улице“, „Људи и папагаји", „Клупе на Јурјевском“, „Малих огласа“ и мноштва породично-комшијских безглавих безрепница) да трошимо средства и живце гледалаца, помпезно наговештавајући извесно једногодишње „Позориште у кући“, које ће поново и поново и поново жвакати „крупне“ проблеме из седме године реформе на релацијама муж- | -жена-љубавник, ташта-зет-свекрва, генерација татице — генерација синчића, зачињених саветима и максимама „пресуд- | ним“ за социјализам и уметност типа „Како да се понашамо кад нам син повери своје прве љубавне јаде“ или „У породици је на изглед све у реду — али бура може настати и због једног лоше укуцаног ексера“! (Преписано из рекламног најавног текста»)
Кратки дах телевизије понекад изазива шеокове чак и код најравнодушнијег посматрача. Сарајевски „Мозаик“ издржи првих 30 минута на смотри босанско-херцеговачких позоришта; али завршних четврт часа „упадне у блато“ интервјуисања на — некаквом лумперајском ручку или вечери, магарећи упорно тражећи „дубокомислене“ изјаве од очевидно наћефлејисаних учесника! Исти такав „корак у страпу“ прави и фамозни Студио — 3 на Бијеналу у Венецији: крајња је непристојност хватати на разговор један део критичара. у трпезарији ресторана, у време док ти Људи за своје рођене паре — ручају! Ова информативно-образовна циркусијада окончава се у кабини једне приватне јахте, где некакав голотрби дебељко просипа своје приватне „истине“ о животу и задатку уметника, дељући при том истарску шунку са таванице! Гледалац је први пут морао да пожали изостанак сталних водитеља ове емисије, сериозног Моме Капора и шармантног Милана Влајчића — па макар се њих двојица поново гузали, јурили и играли „жмурке“ као на премијери „Исусхристасуперстара“, премијери коју нам телевизијски пропагандисти сада накнадно тумаче као, у најмању руку, певану биографију Елвиса Прислија, „Ролинг стоунса“ или Мише Ковача! _
А ми, грешна нам душа, цело време мислили да гледамо стриповано — завијајући Нови завет из старе Библије! Тек сада нам није јасно: зашто тај рокерски диносаурус пропаде у Њујорку и Паризу, зашто је о њему писано као о „неуспелом покушају враћања омладине у крило цркве, бесмисленом попут експеримената са свештеницима — радницима, бит-ансамблима часних сестара и сличним маневрима, финансираним _из црквене касе“,,. Треба веровати, господо поротници! — што ' би рекао Остап Бендер, чија се сенка све
„ питорескно Јајце "овакве и сличне светковине.
обко-техничке- „могућности „сасвим експлоатисане и да се ту нема вилре пита тражити, Сва је прилика Да се
„вазиђеног и заборављеног
чешће провлачи кроз телевизијски програм, а то значи и кроз наш живот.
Берислав Косиер
СЦЕНА ИЗ ПРЕДСТАВЕ „КУЋА ОПЛАКАНА" РОДОЉУБА ЧОЛАКОВИЋА У ИЗВОБЕЊУ НАРОДНОГ ПО. ЗОРИШТА ИЗ САРАЈЕВА
ПОЗОРИШТЕ (куп који о(нејепокојава
"На маргинама позоришне "недеље у Јајцу
"СМОТРА босанско-херцеговачких професи-
оналних позоришта доказала је своју пуну оправданост и сврсисходност. Љубазни домаћини са своје стране учинили су све да. се Игре несметано одвијају. древно и је као богом дано за 3 Ансамбли су са своје стране такође учинили доста, Сви су дакле били више него ли коректни. Али,
_док је коректност на јелној страни добро
дошла на другој може и да смета. Наиме, ви у Јајцу се од коректних и рутинских
изведби није отишло ни педља даље. То би требало да буде најсажетија. констата-
ција о виђеним представама.
аОчигледно је да су све извањске сцентеатра _ готово
такозвано ново ствара од поодавно престарог, Незгода је, пак, у сазнању да управо то. до-
· сезање до максимума у сценско-техничким
или глумачким иновацијама запоставља и
· пренебрегава унутарње креативне мо-
гућности, Истина, Игре у Јајцу нису оптерећенс некаквим авангардизмом, као рецимо БИТЕФ или сарајевски Фестивал мадих и експерименталних сцена, па ипак у свакодневним разговорима за „округлим столом“ као да је лебдело питање, које се односи на наш позоришни “тренутак уопште а које нико није смео да превали преко уста — када ћемо доћи макар у предграђе светских позоришних збивања» Јасно, овако формулисано п напречац постављено питање остаје, бар привремено или на дуже време, без олговора.
Смотра у Јајцу има сва обележја једног традиционалистичког фестивала, уз то то је изврсна прилика да се у једној недељи и на једном месту виде најбоља остварења протекле позоришне сезоне, Све то, мање или више, остаје у републичким
_ оквирима. Али, у оквиру Игара одржава
се и симпозијум о позоришту који побуђије интересовање театарских посленика из целе паше земље. Заслуге за то припадају тузланском часопису „Позориште“ који је покровитељ и организатор разговора о театру. Тема на прошлогодишњим Играма била је: „Позориште и револупија“ (симпозијум је био изванредно успео), а ове године дискутовало се на тему: „Улога редитеља у савременом позоришту“.
Данас кад све више позориште редитеља узмиче пред навалом позоришта глумаца и кад поједине глумачке величине напросто не желе'да се укомпонују у представу, нето једноставно из ње искачу, извирују — улога редитеља постаје више нето деликатна. Утолико је био и деликатан избор теме на коју се одлучила редакција часописа „Позориште“. Време ће показати да ли су и колико протекли разговори били од користи, Након испрпних уводних реферата Георгија Пара и аде Краља, за реч се први јавио Слободан Селенић који је, поред осталог, истакао да је код нас положај редитеља строго детерминисан позоришном ситуацијом: заједница безмало издржава 53 позоришне куће!
" Предраг Бајчетић се заложио за коначно
остварпвање небирократског театра КОА нас, Сличне мисли изнели су Жарко Петан и Љубомир Драшкић, Реплицирајући Бајчетићу, Јосип Лешић, редитељ из Сарајева је парафразирао једну лупидну Матошеву изреку („Сваки народ има онакво позориште какво заслужује“) и рекао да држава дотира позортште какво њој одлговара ...
Било је уочљиво да се првог дана симпозијума разглабало о детаљима који нису директно везани за најављену тему, али је све то нужно јер претпоставља разрешење нашег театарског „гордијевог чво-
јами
Миле Бискупљанин СКИЦЕ
ЗА АУТО-
БИОГРАФИЈУ
ПЕВАЊЕ СЕДМО
Болан ходим од среде до среде Ломан трајем од петка до петка "И сам бедан сред свељудске беде Слаб да ишта макнем са почетка.
Предаје ме време невремену
Југ западу а север истоку
Сав. подређен људскоме бремену Не одмичем у животном току.
· Друга тама мене обасјава Друго сунце светли моме виду Па не идем где сви други иду Док сустаје и срце и глава.
И падају неке звезде златне
У мој очај и моју празнину Лок протиму неке реке блатне Воља сахне а уздања гину.
Туче поноћ са фаталнот сата. Свиће вече, смркава се зора Згодих брата а циљах злотвора. Згодих друга а таћах Мурата.
Зато болан кроз шар земни ходим Већ помирен с коби што ме такла Нит ко мене, нит ја кота водим Уклет анђео пред вратима пакла.
Тако са мном црна тоспа шета Срце јечи ко распукло звоно Главо моја — света и проклета Главо моја — црна васионо.
ПЕВАЊЕ ДЕВЕТО
Све је сена и све је опсена
Што дан снује томе ноћ не смера Где лаж руча тамо и вечера Шта ј истина а шта сестра њена»
Све је сена и све је опсена
Син злог оца и торе матере Живот лице у мочвари пере Шта ј истина а шта сестра њена»
Све је сена и све је опсена Замагљено и сутра и јуче
Голуб цвили док му кобац туче Шта ј истина а шта сестра њена»
Све је сена и све је опсена
Шта је мутно а шта је прљаво Где је право а где кривудаво Шта ј истина а шта сестра њена» Све је сена и све је опсена
Шта је свила а шта паучина
Где је светлост а где помрчина: Шта ] истина а шта сестра њена2
Све је сена и све је опсена
Ко су јањци а ко гладни вуци Шта је кликтај а шта су јауци Шта ј истина а шта сестра њена2
Све је сена и све је опсема
360 тота је Јеремија плакао Чак и златан, пакао је пакао Шта ј истина а шта сестра њена>
Све је сена и све је опсена
И свас „сламка међу вихорове" И свак ловац док га не улове Шта ј истина а шта сестра њена»
Све је сена и све је опсена
А чине их мноштва васколика Због нехајних, хор ушкопљеника Шта ј истина а шта сестра њена»
Све је сена и све је опсена
Од тог не мру ни звери ни птице · „Ал умиру бледе 'сањалице — и
Шта ј] истина а шта сестра њена2
Све је сена и све је опсена.
Па два лоша убише Милоша
И пресвисну срце у Његоша Шта ј] истина а шта сестра њена»
Све је сена и све је опсена
Худ худота из живота тера Шта је вера и шта је невера
Шта ј истина а шта сестра њеназ
ра“. Већ наредног дана дискусије су биле стручније, исцрпније и темељитије, Било је напосе запажено излагање Бошка Виолића, који је за полазиште узео концепте Гавелине школе; товорио је о смислу редитељског заната и материјалу глумачког стварања. Тако, по Виолићу, редитељ У театру није нипошто странац већ актер и најнепосреднији судионик креативнот чина. Управо у такозваној „црној мрљи“ стваралачког чина (кад глумац не може сам да се контролише) настаје заметак редитељске уметности. Надаље, код нас су присутне разлике између позоришне културе и естетских домета који се на том пољу постижу..ТГеоргиј Паро је веома су гестивно говорио о релацијама публика редитељ, односно колико је релитељ ОАПстински репрезентант публике. Жарко, Петан је истакао да функција редитеља мора започињати знатно раније пре првих контаката са глумцима ИТА. ИТА.
„Као резиме свега оног што се чуло У Јајцу, било за „округлим столом“, за време симпозијума или у кулоарима — јесте: театар код нас мора се везивати за једну креативну личност и учинити нешто за своје осавремењивање. упркос томе што та институпионализам спутава.
Душко Бабић