Књижевне новине

ЕСЕЈ

РОМАНИ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

ИЛМ ПРЕВАЗИЂЕНА (СУПРОТНОСТ ИЗМЕЂУ ПОЕЗИЈЕ И ИСТОРИЈЕ

ПОЈАВОМ „РОМАНА О ЛОНДОНУ" књижевно стваралаштво Милоша Шрњанског добило је нов изглед, утврђујући нас у уверењу да је много штошта од онога што се чинило да је у том стваралаштву било тренутни став или чак хир, у ствари, утврђено мишљење и концепција, нарочито кад је реч о романима и прозном стваралаштву. Упркос многим разликама између његових прозних остварења, од „Прича о мушком" (1920) и „Дневника о Чарнојевићу"“ (1921), преко прве књиге „Сеоба" (1929), недовршеног „Сузног крокодила" (1931) и „Капи шпанске крви“ (1932), до друге књиге „Сеоба“ (1962) и „Романа о Лондону" (1971), Прњански је, углавном, доследно следио јеАну своју концепцију прозе и, штавише, један основним став не само према уметничком стварању и списатељском „занату него и према животу. Изузимајући „Сузног крокодила", који се умногоме разликује и по својој савременој садјжини и по интонапији која се граничи с репортерством и фељтонистиком, те га, можда, због тога, Црњански није ни желео да доврши, готово сви његови романи су мзванредно успели спој поезије и историје. Он је, дакле, успео ла превазиБе ону супротност коју је у 1Х поглављу своје „Поетике" Аристотел сматрао непремостивом: разлику између историје и песништва или, другим речима, између историчара и песника, доказујући примером својих романа могућност споја који је стари законодавац уметности негирао.

По Аристотелу, историчар говори о ономе што се истински догодило, а песник о ономе што се могло догодити, те према томе, песништво „као више филозофска и озбиљнија ствар него ли историографија приказује оно што је опште, а историографија само оно што је појединачно“. Црњански је, међутим, у многим својим делима, говорио управо о ономе што се догодило и како се догодило, ослањајући се на историју и поетизујући њене ликове мн збивања. Његова поетизација историје настаје, добрим делом, као последица контаминације разних збивања и личности, слободног третирања догађаја и измишљања и додавања ономе што се збило онога што се могло збити, сликовитим описивањем, својеврсним ритмом приказивања, лирским _ стилом приповедања, употребом „невиних", неискварених, непрозаичних речи итд. Али, више од свега тога, поетизовање историје постиже се, како уопште, у принципу, тако и у случају Црњанскових романа, чињеницом да се реалност тако трансфор мише да се стваралачком преинаком доЂе до свести о стварности, до њеног критичког сагледавања и до почетка преображаја стварности, Бавећи се тим пообле. мом у есеју „Роман и поезија", Мишел Биторо је лошао до мишљења да роман постаје поезија тиме што трансформише паше виђење света и причање о њему, на основу чега се сам свет мења, па закучтле: „Романескна поезија је, дакле, сно читам посрелством у својој пелини зеаучост може добити свест о себи ла ба била критикована пи трансфоомисана". По фФранпуском писцу м теоретичару, историја. лакле прича о свету, а поезија га

критикује и, ктитикујући, преобтажава, л то мишљење Јоњански је олавно свотим ооманима. новелама и приповеткама

поимењтвао, показујући како је уметност критичка свест о историји и како, на та! начин, служи преображају света.

Већ је давно запажено да је „Дневвник о Чарнојевићу“., у ствари, поема, а прва књига „Сеоба" поетски роман, и то не само лепотом речи, ритмом реченица и сликовитошћу описа, него, што је мно. го важније, критичким односом према одређеној историјској реалности, односно превазилажењем баналности, монотоније и грубости свакодневног живота. свом свакодневном трајању, људи живе без свести о историјском смислу свог живљења ш битисања, радећи по инерцији промена које су започеле много пре њих и које их покрећу у правцу извесних одлука. али их не стављају у позипију из које се може сагледати смисао тих одлука. Историјски роман препричава историју. а песнички „открива њен смисао. Кол Шрњанског тај смисао, пре свега, лежи у сновима за којима љули иду и које желе да остваре ну Ра Е рењима која их прате. Црњански је ес-. вик снова и разочарања, јер 16 по њему, човек превасходно биће снова и нада. Свако иде непрекилно напред вођен те ровањем да га негде другле, на а Ма географској тачки, чека срећа или ба од несреће коју има за вратом. И ништа није човеку тешко У настојању ла своје снове оствари, чак и по цену изла-

] : жртвовања већим опасностима и ИвЧА казе жртвовање хи-

живота. као што по љада Срба који У „Сеобама" из Аустрије одлазе у Русију, а Кад је човеку пут ка остваџењу снова пресечен. пресеца се

нит, као у случају

и његова животна у књаза Николаја Ролмоновича Рјепнина У Млеал је опсесија

„

„Роману о Лондону. с Сваког човека, а кол Шрњанског тај иде. ал је, по правилу, ппелстављен као сан о

неком далеком, необичном, лешшем полнебљу, Још је јунак „Дневника о Чарнојевићу", усред рике топова, жудео да оде „далеко некул на Новају Земљу, тамо, гле је лед зелен, а вола плава, под ледом, снег румен", и где би „од СИлНИХ боја аанесен. загледао се и заборавио све", а Вук Исакович, након четвртог ратног похода, уморан и разочаран У све дотадашње потхвате, мислио: „Негде мора бити лакшег живота, ведрине догађаја, што се сливају као чисти и хладни, пријатни, пежушави слапови. Одселити се треба зато. отићи некула, смирити се негде, на нечем чистом, бистром, глатком као што је поветшина дубоких, торских језера", за чиме ће жудети им његови млађи рођа-

ци, други Исаковичи, настојећи да се

домогну Русије и, најзад, књаз Рјепнин,

желећи да се врати у Петроград, односно Лењинград, који је сада за њега „само сан“, али и једини смисао његовог живота.

За Црњанског нема ни бога, ни вере ни догме, који би били прави завичај човека, већ је то увек једна обећана земћа, један крај света, једно место, на којем се сан остварује. Али долазак,у ту земљу, то поднебље, тај град је, у ствари, поразан или чак немогућ. Сан се не ос тварује, било да је приступ у обећану зем Љљу затворен, било да се показује да је у њој један вид ропства, тегоба и тешкоћа само замењен другим видом. Па ипак, човек је човек једино ако има отаџбину, земљу с којом живи у слози и љубави. Напустивши Србију под налетима отоманске војске, Исаковичи су најпре веровали да ће отаџбину наћи у Новој Србији хм Банату, а кад су се уверили да их тамо Аустријанци искоришћавају само као 0. ружану снагу за далеке војне ради увећавања и јачања свог царства, и одбацују чим им више нису потребни, желе да Нову Србију створе на територији Русије. Као атеиста, Црњански не верује у загробни, него у овоземаљски,живот, у обећану земљу која се налази негде на земаљској кугли. У „Роману о Лондону" књаз Рјепнин пронично товори о томе да је бог утеха, јер сиротиња оллази у цркву да се одмори, слуша музику и — руча, а својој супрузи Нађи каже да бог „трпи сваку неправду и несрећу, противно обећању". Никакви паралогизми не могу да оправдају бога и потврде његово постојање, Описујући теолотику расправу Павла Исаковича с двојицом фФратара с којима је путовао од Раба ло Тпана. Црњански у другој књизи ,Сеоба" ' каже: „Питао је млађег фратра, зар, збиља, верује да Бог има: тако велико уво, да може чути у истом тренутку, толике, на целом свету, који молитве тапућу, момљају п вичу, Толики су у беди м жало сти у свету. — Џео његов национ је столећима, молитве молио. Па је ли Бог чу“о2" Павлово титање је, у ствари, негативан олтовор. Човек, лакле, не треба ла живи за бога. Али треба за своју земљу и свој напион. Као лојелинац он је тек јелан мали, пролазни део свог напиона и своје земље и представља Рпелност само ако је стопљен с њима. Мислећи на свог оца, посланика Думе, либерала м англофила, књаз Рјепнин мисли: „Треба да се и даље диви свом опу. Он је жотво вао. као толики, све, за Русију, а Русија је вечна. Људи су пролазни". У односу на напију и земљу, појединац је само честица прашине, У послелњем поглављу дтуте књиге Сеоба". Јррњански „каже: „Кол свих народа је забележено само то, да је појединац зрно праха".

Ни патриотизам. међутим, није осећање које може трајати и у којем човек може наћи“ мира, починка и смисла. Патриотизам је велика жудња, али, по правилу, неастварљива. Земље и народи су као поља кроз која пролазе људи пре него што се безнално изгубе у сенци на њиховим крајевима. Појединци припадају њима, али они не припадају људима. Ррјепним закључује: „Нити, Енглеска припала Енглезима, ни Лонлог онима који су рођени у Лондону, нити Русија њему, игако је толико воли. Ппоолазе кроз њих, и то је све". Мако увиђа ла је појединац присиљен да се, како би нешто значио у већим размерама, приклони својој нацији и својој земљи и да ради за њих, Црњански нема илузију да су напије и земље апсолути којима се сваки појединац мора потчинити. Пролазећи кроз историју, видео је како су многе земље и народи нестали са лица земље м од њих је мало трагова остало. Нису само појединци, не то и народи и земље исто тако ефемерне и пролазне вредности. Након дискусије с лордом Парком, књаз Рјепнин ће признати: „Царства су пролазна, била су, И остаће пролазна. Чак су и судбине, како тече тај старац. само. наставџи судбина. Промене су вечне, једино". Индивидуе,

дакле, немају чврстог ослонпа ни у сво--

јим нацијама и земљама. Има ли онда неког другог ослонпа2 ·

Све главне личности Џрњанског, Углавном, имају два агенса који усмерава ји“ њихову акцију и испуњавају _ њихов живот: порел патриотизма то је љубав. Тако је не само мање-више са свим Исаковичима, него м са Чарнојевићем у .„Лне внику о Чарнојевићу"“, и са Лолом Моптез у „Капи штанске крви", и са књазом Рјепнином. Већ у „Аневнику" биће залисано: „Љубав, како је љубав непролазна.

У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ ДИМИТРИЈА СТОШИЋА ДИСА МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

Чини ми се да једино она и јесен постоје, све је друго, само варка". У њој има чак и нешто од оног апсолута који ни родољубиво _ осећање не открива. Стога ће и бискуп Рајшах у „Капи шпанске крви" рећи пуковнику Валерштајну да на земљи можемо постојано и редовито љубити Бога „само кроз неко грешно створење које осећамо да нам је блиско". Али, за Црњанског, љубав није, као, на пример, за Дејвида Херберта Лоренса, способност да кроз секс схватимо оно што је у нама апсолутно и спасоносно. Изузимајући Чарнојевића, који води љубав с тућом женом, и Лолу Монтез, која никоме није верна, за Шрњанског љубав значи верност, постојаност, жртвовање једног бића за друго. У „Роману о Лондону" одлучно одбија да суштину љубави види у сексу и чак се подсмева изјави једне болничарке и ученице – књазу Рјепнину да је секс „корен свега", За њега, секс није основа ни љубави ни свега онога што стварно вреди у друштву и подстиче људе на подвиг. Пошто је провео лето у Корнуалији и био сведок разних љубавних згода и незгода, књаз Рјепнин, који истинском љубављу воли своју супругу Нађу и жели да је спасе беде чак и по. пену живота, закључиће да је на њега највећи утисак оставио онај

крхки чамац у који људи седају чим за-“

почне бура и отискују се на море да, по цену свог живота, притекну у помоћ м спасу оне који су у опасности: „(Секс у том чамцу није био корен свега.) — Корен свега била је нека дубока жеља, у људима, да помогну другима". Он сам је, пак, способан да живи са својом женом чак и кад међу њима не би било сексуалних односа. кад би живели као брат и сестра. Нешто од односа трубадура према својој. дами има у схватању љубави код. Црњанског. Није случајно што су његови главни протагонисти обично верни својим женама. а капетан Павле Исакович ће до те мере бити веран чак и успомени своје покојне жене да никада неће ни пожелети да се поново ожени. Између трубадурске, љубави у ХУШ веку и савремене љубави нема у основи никакве битне разлике; ни у овој области људског живота, по Црњанском, ништа се током историје битно не мења као ни у многим другим. |

Инсистирајући на племенитости у љубави, Црњански, наравно, не може ни своју љубав према земљи и напиону да претвори у догму која је неоспорна и неповредива. Његово родољубље није шовинизам, Нису само странци зли, подмитта и покварени, него и сународници, Јесто су чак сународници, спремни да подмећу, шпијунирају, издају, и гори од

- тућина, Иако: најпре уверен да све 310

долази само од Турака и Аустријанаца, Павле Исакович ће, временом, доживети многе невоље од својих сународника и Уверити се да је наивна љубав према сународнику ако почива само на томе што припадају истом национу. У другој књизи „Сеоба“ Шрњански ће ређи: „Зло, У његовим сународницима, зло, учинило се Исаковичу, на том путу у Росију, главни узрок, да толико несреће има, — у свету, у ком је дотле живео". Наљућен на свог брата, чак ће и мајор Трифун Исакович пуцати на Павла, у жељи да та убије што се умешао у његове олносе са женом и љубавницом. А кад ни породица није компактна, како се онда може говорити и мислити да је народ целина која дише истим дахом и тежи истом циљу, . Уосталом, унутар сваког народа постоји раслојавање, које једне чини сре ћним и богатим, а друге несрећним и сиромашним. Иако је много волео м поп! товао свога оца, књаз Рјепнин, кад дубље размисли, посумња чак ми у јединство чланова исте породице. То искуство, коле је Прњански многим страницама показао већ у првој књизи „Сеоба", кал Аранђел Исакович заводи жену свог роЂеног брата Бука, а у другој књизи „Сеоба кад се четири Исаковича постепено све више удаљују један од друтога, књаз Рјепнин изражава речима: „Нема, нема. У ствари, веза, ни међу онима, који су нам најмилији, најрођенији, а не прекмАају те везе само самоубиства и револуције. Какве везе има између његовог опа, и њега2 Какве везе2 Зар то, да су били једна породица2".

Свака љубав, било љубав према жени љубав према породици мли родољубље.

има своја ограничења и свој крај. У те шким ситуацијама увек свако остаје сам са собом и може се ослонити само на се бе. Док Павле Исакович, наивно, мисли на свој народ и своју породицу и остаје ве ран не само њима него и својој мртвој. жени, пуковник Вишњевски, који је имао много богатије животно искуство, мисли да се човек мора и може ослонити само на самога себе. „Вишњевски је Павлу каже Црњански у другој књизи „Сеоба" — говорио да је човек усамљена креатура. Вишњевском, каже, само Вишњевски помаже. Да нема Вишњевског, никог Ви шњевски не би имао". Није то искуство само једног егоисте, него и сваког човека, који, као Павле или књаз Рјепнин, настоји да нађе часно место у породици и друштву. Напослетку, сви животни путеви, мање или више, воде у усамљеност. Мсамљен није само емигрант _ Рјепнин, него и Павле Исакович, и Трифун Исакович, и Лола Монтез, која се, на крају своје минхенске авантуре, грчевито хвата за некадашње пријатеље, али остаје. беспомоћно усамљена. Човек није: усамљен само „док може другоме да пружи бар толико колико прима; чим се поремети баланс између онога што се даје и онога што се прима, усамљеност је неминовна. Најдубље искуство човека у историјским шетњама које је Црњански у својим ро: манима предузимао, јесте, у последњој инстанцији, кад је реч о појединцу, усамљеност. па

Кад је, пак, реч о људима гледаним издалека, онда се чини, како Црњански каже на самом почетку „Романа о Лондону", да је свет „нека врста велике чудновате позорнице, на којој сваки, неко време, игра своју улогу. А затим силази са сцене, да се на њој више не појави. Никада, — никогда“. Судећи по овоме, Црњански је близак агностицизму:. јер нико „не зна зашто је у том театру играо, нити зашто је баш ту улогу имао, нити ко му је ту улогу доделио, а ни гледаоци не знају, после, куда је из тог театра отишао", си

Више пута књаз Рјепнин помислиће или ће рећи да је све несхватљиво и. да човек не може ништа учинити својом („слободном") вољом. Да ли је Црњански стога близак фатализму2 Не, јер, пре свега, заступа мишљење да је све. измешано и необјашњиво до.те мере, да је тешко извући поуздане закључке о смислу света. Према томе, Шрњански је близак искуству које је Пјер-Анри Симон у књизи „Дух и историја" извукао као историјску свест записану у књижевности нашега века, тврдећи: „Оно чему су нас коначно метежи ХХ века научили и сва-

кодневно нас уче јесте непредвидљива континтенција догађаја, трошност цивиАизације, неизвесност _ револуционарних

снага, које без сумње праве велике промене у реду царства, законима држава и обичајима народа, али знају тако мало куда иду, окрећу тако далеко од својих пројеката, поново тако брзо налазе тратове режима које су избрисале". У замешатељству _ природних и историјских збивања, Црњански ипак даје предност случају. Штавише, његов агностицизам управо и проистиче из чињенице да слу. чај има тако велику улогу у животу. Ниједан општи став о свету Црњански; није више пута изрекао од става да је случај највећи кбмедијант на свету, да би, најзад, у „Роману о Лондону", говорећи о књазу Рјепнину, рекао: „Имао је обичај, у последње време, да понавља, да је, у животу, све случај. Несрећа човекова, случај. Познанство, случај. Распућин, случај. Госпођин Новгород, случај. Смрт, случај. Божја воља, случај". Али као што изазива несрећу, случај доноси и радост. Случај је довео не само ло тога да књаз Рјепнин падне у беду, већ и до тога да проведе неколико недеља радости на летовању у Корнуалији. А као послеДица деловања случаја долази неспособност људи да осмисле садашњост и преавиде будућност своје егзистенције, Уместо свега тога, по Прњанском, човек може само да сања, али чим се отрезни, у њему се јавља осећање бесмисла. !

Има, наравно, у историји бриљантних победа једних народа над друтима и једних индивидуа над другима. Али шта се У ствари, крије иза тога2 Вештина да се ствари прикажу онако како то победнчци желе, лаж јачих, измишљотине оних који су писали ми износили своја мишљења. У „Роману о Лондону" Црњански каже: „Рјепнин је тврдио да рат, победа У рату, никад није онакав, какав је, лосле, у брбљању потомства. Већ после десет, двадесет година. лаж се прелива преко бојишта, као заборав преко гробља"

Како стварно изгледају историјска збивања, то је, због тога, врло тешко утврдити. И ла би колико-толико исправио бар једну од историјских неправди, Рјепмин непосрелно пред самоубиство настоји да раскринка лажи о Наполеону, јелБом ол несвргнутих идола, идолу _ којем се дивм м његов лобти пријатељ Талеупт Ордински, Чак и уверење да човечанСТВО напредује је, У ствари, више илузија Коју су људи створили ла би лакше живели него стварност. Први нарелним сукоб међу љулима опет ће ловести Аб крвопролића без милости. Константин донстантинович Сопокин не крије ла би, б случају контрађеволупије у Руси. с кадар да проспе крв хиљада и чак

тина хиљала својих сународника.

Осећање бесмислености рата но ково. пролића, које је млади ЈТоњански осетио још у рововима Галиције и снажно -изнео већ у „Аневнику о Чарнојевићу" остало је тратно осећање, које је он уноспо у сва своја дела. све до „Романа о

ондону". Али то осећање, чини се,. није тако примаоно као туга мо меланхолија, којима је испунио сва своја, како поетска тако и прозна, дела. Његов „сума раизам" значи пре свега изресну афит. мапију туге п немоћи. У „Обзашњењу Суматре" _ рећи ће: „Осетих сву вапу немоћ, сву своју тугу. 'Суматђа'. поошанп. тах, са извесном афектапијом". Стога ње.

Наставак нл 14, страни

Араган М. Јеремић

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 5