Књижевне новине

КРИТИКА

ЧЕКЊА ЗА ПОСТОЈБИНоМ

Раша Ливада: „АТЛАНТИДА“; „Просвета“, Београд, 1972.

ОДМАХ после објављивања прве збирке „Попрскан знојем казаљки" (1968) Раша Ливада је стекао глас доброг песника. Својем другом књигом представља се као Амричар зрелих медитативних моћи који, далеко ОА сваке сентименталности, пева о смислу људског живота и о проблему добра и зла. Он узима мит као полазну тачку своје пустоловине, мит о човековој постојбини, „прамајци" Атлантиди, која у легенди оличава својим богатством м ле“ потом врховни смисао живота, Покушава“ јући да јој се врати, да је на митском нивоу оживи као вечити симбол тријум“ фа и пораза људског, Ливада прибегава многим карахтеристикама митског пред“ ња, зли увек са циљем да у оквирима митских значења и наговештаја открије срж историјског збивања. Пошто та у ис торијском току интересује само оно што је стално, обраћа се миту о Атлантили уверен да он чува у себи нешто од ната ложене самосвести човечанства, од њетовог колективног памћења које и нама данас може бити од користи за разумевање хаотичних прилика у којима се налази мо. Разуме се само по себи да значење једног мита зависи од перспективе њего“ вог тумача, Перспектива Раше Ливаде је изразито апокалиптична. То је вићење једног лепог, срећног и ишчезлог света у његовим подневним часовима са места гле сунце залази и у тренуцима када оно заиста запада за хоризонт.

Због чега су ишчезли спокојство, сре“ ћа, разумност и мирг Како је настало доба свађа, ратова, сулудих идејаг Како 70 јаснити, држећи се мита, претварање космоса у хаос; Ливада верује у непромен“ љиве вредности, у надмоћ чврстог духовног поретка над сваком Орзоплетом про“ меном, Али његову приврженост традицији не треба схватити као израз конзерва“ тивног погледа на свет, Када говори с вечним категоријама, има у виду не дру штвене установе, већ уметност, филозо фију и морал, где су дошле До изражаја најузвишеније тежње људског бића, Када пева о „сатритељима", мисли не на оне уде који мењају животне услове, већ на рушиоце темеља саме цивилизације који гуше човеков стваралачки полет. А расцветала цивилизација, симболично из-' ражена у миту о Атлантиди, управо је то: ПАОА стваралачког духа. Песник ће дати снажну слику сукоба рушилачког и гра Аптељског елемента у песми „Књига о са тритељима", Стихија обара и саме стубове Атлантиде, уклања цео један систем врелнести, али ништа не даје у замену: оставља пустош. Тај сукоб се непрекидно одиграва, што значи. да Атлантиде уљек изнова ничу — да би биле разорене. Песник се опредељује за градитељски дух који посрће под налетима варвара, за веч“ ну Атлантиду:

Познах песму у теби односно сврху: сврху: сврху: а не игру и заборав!

Ади, пашто је предмет његове вере тако трошан, песников глас је од почетка Ао краја меланхоличноироничан.

Раша Ливада варира овај конфликт руштилачких и градитељских сила на разне начине, На филозофско-егзистенцијадном плану, он се јавља као судар таште чове“ кове жеље за поседсвањем целокупне ис тине о свету са космичком тајном, а ње“ тов исход су разочарање и „непоседовање пиља". На моралном плану, конфликт се разрешава у победи распусности над вр“ лином, Песме „Међусновја Давида Атлан; тиђанина" и „Плоча о 4 иноплеменика" допуњавају значење античког мита еле“ ментима хришћанске религије. Алузије на. појаву Христа немају буквални_ смисао; њима се само проширује поље битке између деструктивног и конструктивног начела у историји и самим тим обогаћује садржина мита,

М толико наглашеној и снажно израженој метафизичкој спиритуалности овог изразито даровитог песника, његовој чеж“ њи за архетипским категоријама мишљења, огледа се један данас веома моћан ток српског песништва међу чије пред: ставнике можемо уврстити многе еминентне песнике, Ливадино успињање ка спиритуалним хоризонтима_је више болно нето радосно, јер постојбина је давно ишчезла, а сврха живота се изгубила 80" једно са стењем потонулим на дно оке ана, Поново освајање сврхе, нов гради“ тељски подухват, тек предстоји и Ливадиново оживљавање мита има за циљ да нас подсети на потребу једног новог напора. Њетови стихови су затрцнути и раз бијени као свет у коме су пониклн, Ишчезавање врховног и заједничког циља, распадање животног склада изражено је овде распадањем речи, пребегавањем поје диних слова речима па које се механички лепе. Хастични језик најбоље _ показује хаотичност света.

Завршна песма у КЊИЗИ, „Хороскоп“, мако формално није уклопљена у циклус а Атлантиди, прожета је истим темама и идејама као и већина осталих стихсва. Са висова античко хришћанесгих симбола сидазимо у арену садашњице, тде видимо, у сумрачној перспективи постатлантиа.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4

РАША ЛИВАДА |

ског бивствовања, дакле бивствовања без сврхе, шаролики свет јединки, усамљених или на силу стрпаних у гомиле, међусобно завађених супротним идеологијама, је“

„динки равнодушних према туђој патњи,

али исто тако и према сваком индивидуалном напору ума. Обраћајући се савременом човеку са узбућењем али без фразе, стиховима намерно прозаично интони“ раним, песник показује очајан положај у коме се човек нашао, Ова изванредна песма је патетична побуна против малогра“ ђанске тривајалности која онемогућује свако трагање за духовним вредностима. Она је у исто време и патетично подсећање на велика уметничка дела која је људски род створио, Супротни полови Лива“ диног доживљаја _ античко-хришћанског мита овде су најнепосредније супротстављени. Аутор је у „Хороскопу" згуснуо до експлозивности своју мисао, а свој језик учинио веома гипким. У овој песми је дао најпунију меру свога талента,

Павле Зорић

ЗБИРКА НОСТАЛТИЧНИХ СТИХОВА

Момчило Параушић: „КУЋА ВОДЕ“; Раднички универзитет „Радивој Бирпанов“, Нови Сад, 1972.

КОМПОЗИЦИЈУ | своје _ збирке „Кућа воде" Момчило Параушић је засновао на идеји о свемоћи времена и његовог пролажења које сваки вид трајности доводи у питање, које наш положај у животу чини привременим и, на исти начин, наше памћење, неситурним и нестварним, Из те, у овој збирци доследно спроведене идеје, произлази песниково мишљење о свету и његово осећање света, а из таквог духовног језгра, сасвим разумљиво, произлазе и носталгична осећања, Ову песничку књиту, тако, сасвим слободно можемо назвати збирком носталгичних стихова. Њен први циклус („Коњ из облака") чине и по језику и по осећањима веома непосредни стихови о песниковом неуспешном покушају да повратком У свет детињства, које у његовој свести отеловљује сву суму идиличних својстава, успостави сопствену духовну равнотежу; у други, истоветно спонтаним и отвореним језичким исказом саопштен циклус („Бразда и сан") песник је сврстао песме које су својеврсна слика нарави и обичаја, духа и морала краја коме је припадао; у трећем („Тројица“), знатно' посред. није конципираном циклусу су песме са историјским и моралистичким _импликацијама; а у четвртом, метафорички наглашеном („Кућа воде"), има нешто од проблема. да се идеја о немогућности повратка претечи у стихове и понешто од филозофирања о присуству прошлости у нама, а пројекцији смрти наших блиских ма нас.

Судећи и по композицији и по идејама на којима она почива, тешко да бисмо мегли рећи како ова Параушићева збирка у нашу поезију уноси нешто изузетно ново ин свеже. Песников језик, међутим, подстиче нас да се у свим случајевима нопут овог сетимо Блиотове мисли: „Исти проблеми искрсавају, али увек У новој форми тако да је поезија пред њима увек пред једном бесконачном авантуром". Параушићев песнички језик је заиста свеж, чист, пун колорита и, рекао бих, невин од свега опсенарског. То је фигуративан песнички језик у најбољем смисаАџ те речи тако да нас просте приводи ка начину на који песник чује, види и осећа појаве у свету, Он је ритмичан до те мере да се поједини делови песме оства. рују као особени ритам и пре но што достигну експресију у речима, тако да тај ритам помаже рађање идеје и слике. Његов песнички језик је, на сваки начин, добра замена за, делимично, _рустикално бојење националног миљеа (у коме се наша поезија већ довољном мером остваривала), за експлоатацију _ регионалне лексике (којом је такође, већ деста добрих песама и збирки исписано), за мање-вите познат склоп идеја и, највише, за одсуство актуелног искуства и осећања данашњег света. ;

Тај је песнички језик — а у њему је честе кланца могућног песничког успеха — залога нашег веровања у песнички напредак Момчила Параушића.

Богдан А. Поповић

СТИХОВАНИ | ДЕЧЈИ ЛЕКСИКОН

Ранко Симовић: „СТВАРИ НА СВОМЕ МЕСТУ“; „Младо поколење“, Београд, 1971.

НЕ МОЖЕМО, коментаришући једну нету збирку дечјих песама, да, и овога пута, на нагласимо потребу имања на уму неколи ко битних проблема наше дечје поезије. М скоро сваком, ма и узгредном, напису пречитаћемо да је ослобађање од змајенске и постамајевске дидактичности основ" но обележје историјског развоја овог књИжевног жанра, А пошта су се размишља њима о овим питањима више бавили с9' ми ствараоци нето озбиљнији тумачи и књижевни историчари, отпор измишљеној авети са страшном главом учитеља прерастао је из опсесије у тему, и довео — на изглед контрадикторно, али сасвим при родно — Ао нсве врсте, само аматерски“ јег, педагогизирања у поезији, Свођење озбиљног реалног света на инфантилим, лакрдијашки ниво у крајностима може бити деци стран у“ истој мери као и змајев“ ски став да ће све бпти јасно кад се по расте. ·

Збирка Ранка Симовића, свакако, није добар повсд за експлицирање неблагонаклоног односа према великом делу савре меног српског дечјег песништва, за уверење да је оно — ваљда и због серијског тпролуковања — последњих година мање маштовито, атрактивно, узбудљиво и ит спиративно него проза, Но то нам је не опходно и за разумевање, оцењивање, па и оправдање, профила песама у збирци „Ствари на своме месту". Симовић се до ове књиге није помињао међу запажени“ јам дечјим песницима, Већина песама, меЂутим, показује песника са даром, који осећајући деликатиу психологију детета и знајући да му се приближи, уме и да се опире униформисаном певању. Мако је у основним начелима усвојио ставове и на' чин певања, тренутно популарних дечјих песника, он најчешће најављује самосвојво опредељење тиме што из неуобичајенет угла, суочавањем неочекиваног и не обичног, а исто тако и бурлескношћу, от-

лепоту

крива и сугерира богатство и

света.

Симовићева збирка има добру особину која није честа у књигама намењеним деци; садржи знатну тематску разноврсност и уџироку скалу стилских поступака, У четири њена циклуса пева се, поред осталот, о стањима у природи о животињском свету, о деци драгим предметима, о појавама и направама каје су малишани ма чудне, о појединим пословима и занемаљима. Одлучујући се не за нарацију, која је по природи дечјег понмања света својствена дечјој поезији, већ за асоцијацијама бегату дескрипцију, овај песник у персонифицирању, хиперболни и благим хуморним каламбурима види најјаче средство емотивне споне између света и де тета.

Занимљива новина збирке „Ствари на своме месту" показује се и у превазила: жењу разграничавања тематике на град

ску и сеоску, У најуспелијим текстовима Симовић оживљава и обогаћује свет ства: ри, који све више окружује, и затрпава, савремено дете, рустикалним елементима, који су, ипак, вечни позив на маштање, усхићење и емоционалне узлете. Овај квааштет и једно лепо осећање за складну фактуру ведрог песничкот текста абећавају и значајнији допринос нашој — текстовима. пребогатој, а квалитетом сивој -= дечјеј поезији,

Чедомир Мирковић

МАРИРО ТАРТАЉА: „СЛАМНАТИ ШЕШИРИЋ" (1926)

Марко Врањешевић

Камен

п мук

ПЕСМА СТАРИХ РУДАРА

Мучно је мислити на то какви смо некада. били. Све тежи нам пијук бива ц снага све више чили.

Под ударцем нашим све теже тврди се камен мрви,

све чешће та шкропимо сада. капима наше крви.

Иста свака рака

мртва нам примиче тела, походити нико нас неће из далеких родних села.

Само што у ноћ глуху

на тробу нас, старих рудара, гореће, место свеће,

цигаре мрких тробара.

КАКАЊ 1934.

У дубоко окно угљенокопа

тихи ко сенке сишли су рудари. Да светлије буде онима. горе, они У мрак сићу,

мрки, озбиљни другари.

С нујним их пратише погледом њихове жене и деца,

а за оним млађим

мајке су кршшом брисале сузе. Још молитва. само им оста

за њих, за хранитеље,

у слутњи ледној

што их и сад, ко и увек, обузе.

Из мрачног окна угљенокопа. једног по једног

изнесоше мртве рударе.

Горе их први пут дочека сунце и лелек жена. ц деце,

седе су чупале косе

чемерне мајке старе.

У дугом лежаху реду

сада већ нимало налик на људе: ко црни комади угља лежаху другар до другара.

После је смена дашла:;

свако јутро ко у гробницу

у окно се спусти

стотину тридесет нових рудара.

МИР ГРОБОВА

Ту све се смири; и свет тај крилатих снова и варљивих надања. свет.

Хумка до хумке — глува парада. и свуда само камен и. мук.

А депре ли шум из оближњег града ил одјек људско гласа,

ни цвет се не занија,

трава не заталаса

ту тде су само камен и мук.

Само што ветар покаткад зашуми оштрим шумом, ледна,

ко да кроз шупљу каст праструји младића неког ил старца,

краља ил роба, — сввједно.