Књижевне новине

АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

НОВА И СТАРА ПРОЗА:

У најновије време извесни критичари,

УЗ асистенцију једног броја млаћих

Ра 476 покушавају да формулишу иновације које, по њиховом мишљењу, оносе дела. најмлађих писаца. При том се, најчешће, пренебрегавају значајни резултати каје су својим остварењима дали писци старије и средње генерације, који још стварају и непрекидно се обнављају.

Имајући то у виду, „Књижевне новине" су иозвале одређен број проз-

них писаца. из свих и стара проза"

— Да ли су у реч о дисконтинуитету рације» Сматрате ли,

југословенских књижевности да учествују у анкети „Нова и да одговори не следећа питања:

савременој прози континуитети занста поремећени или, је произвољно протумаченом у наиме, да нове генерације наших прозаиста заиста

корист најмлаће тене-

деносе нешто ново у тематици, структури, језику и, ако сматрате, у чему су

битне новине2

а ви Могу ли се, глобално узев, та нова настојања било како етикетирати, ример као „неонатурализам“ или „црни реализам", као што су ранија.

настојања. и тенд

енције у послератној прози називана „народним реализмом",

"> . „реализмом“, „есејистичком прозам", „фантастичном прозом"2

дела, по Вашем мишљењу,

бој вредности Да ли већ

општа вредност дела указује •

ТРАЖИТИ МОГУЋНОСТИ ЗА КОРИСНЕ СИНТЕЗЕ

Није ми обичај да одговарам на анкете. Сматрам их делом организованог носиља које савремено друштво врши над слободом грађана, натерујући их да сео свему јавно изјашњавају и да о свим појавама имају формулисано мишљење. Сви ти разни упитници, анкетни и пописни ли: стови, тестови и формулари, које нам једнако са свих страна потурају, новинарски интервјуи и институти за испитивање јавног мнења, све су то само модерна средства контроле мишљења (сасвим на прилику некадашњих исповедника и испо“ велаоница) и деа терора јавности над свим оним што би желело да остане приватно и интимно. Што вам ипак одговарам разлог је осећање личне обавезанс“ сти према вама, уредницима, и колегијалног разумевања и призрења према књи жевним посленицима који, док се сав друти свет одмара, у ово време летљих распуста и општег мртвила, покушавају да нечим испуне лист који уређују.

Дакле:

1) Нисам нимало убеђен да се књижевност развија ослањајући се на гене рацијске летвице као парадајз у стакленим баштама, још мање да се тим гене» рапијским путем, као библијским Јако» љевим лествицама, анђели пењу у књи

жевни рај, Генерације представљају неш- |

то у инкубаторском размножавању пили ћа, културама клица и лабесраторијским истраживањима микробиолога; у људском друштву оне имају практично значење још само као војна годишта, а у области људ' ског духа сама кад их деле велики јазо» ви и раселине ратних катаклизама или крупних револуционарних потреса којим су поремећени дотадашњи друштвени одно: си и релативно хармонични културни развој, са њима својственом испреплетеношћу међудејстава, једном од битних карактеристика модерног начина живота. Оно што је од значења у домену културе, а пресудно је за промене и новости у сфери духа и литературе, нису годтшта |» ћења и књижевних регрутација, већ, пре свега, крупне друштвене промене и нова људска сазнања«

2) Групна наступања у литератури, ко ја је превасходно индивидуалан посао, најчешће су симптом осећања личне слабести и несигурности, тежње за самозаштитом и израз инстинкта крда, Ни сила, ни разметање ту много не помажу, а не куство нас учи да они који с буком и бесом ударају на врата књижевности по правилу из ње излазе тихо и сасвим не. приметно. За успех у литератури одлучу јући су, као што је познато, дар, рад п, данас нарочито, лична култура, а не тенерацијска груписања, привремена савезни: штва, заснована на дневним, спекулантскам интересима и грегарно наступање. Уосталом, мислим да они који желе да се баве тим проклетим занатом не би тре' бало да сметну с ума да је много лакше писац постати, но писац остати, а много теже постићи успех са другом но са првом зовигом. Један француски сликар је Ас. бро казао, отприлике, да су сви људи са осамнаест година тенијални , (будући Аз инстипктивно изражавају свој први суко са светом), али да је у четрдесетој години тешко бити и талентеван, Већи део наших старијих писаца умирао је пре те толмне. Данас се живи многа дуже и ме веру

ем да би се те предности писпим, који у излозима књижара с одушевљењем т па

несом разгледају прву своју КЊИГУ, спремни унапред да одрекну.

3у Млађим писцима на које, ако се не а алудира ваша анкета, по ааљау се од стране критике три крупни; У мерке; сувише наглашена заинтересо! аност за секс, трубост и некџлтивисаност израза и, нарочито, оскудност стштих знања, ми сли и идеја, Кратке п еумавно иу анкетном облику одговарајући, рекао бих да се у томе греши.

| завмупљенест сексом пије само помол но и екулантске подражавање страним или домаћим узорима, већ, кад је реч 9 тим млађим писцима, пре свега израз њи" хове сасвим разумљиве, млвАВААЧКе, у по: јединим случајевима рекао бих тотово п пубертетеке замнтерессваности за тајно живота које се њима теж откривају. Кад

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

— Који су критеријуми за процењивање вредности савремених прозних

најпогеднији за доношење тамних судова а њихосам постунак одређује вредност дела или тек на успешно остварен поступак>

се вири кроз кључаоницу све ствари у нашем видном пољу добијају крупније, неприродне размере. Уосталом, о томе фе: номену сексуалног фетишизма и егзиби“ ционистичког разметања, стручније би могли да расправљају ваши сарадници, доктори Матић и Јеротић.

Груби натурализам у изразу, опседнутост примитивним и рудиментарним, 310“ чином, насиљем и „снагаторством" људи са дна, као и наглашена антиинтелектуалност с којом неке млађе колеге као с но вом робом парадирају на нашој књижевној пијаци, по моме су осећању добрим делом протест им, рекао бих у извесној ме" ри чак и легитимџа реакција на пренагла» чцени _ интелектуализам, _ демонстрирану књижевну и општу ерудицију једне групе писаца београдског круга, као и на књижевну анемичност њихових „екстем“ поралних и екстериторијалних"“ књижев них ткања, Свако се служи'оним чиме уме и чиме може, и док су поменути млађи градски им грађански писци махом писали „из мозга", пошто су им животна сазнања остала углавном ограничена на њихову непосредну околину, ови други, о којима је реч у вашој анкети, определили су се за неоплемењене чињенице живота и „стварносну литературу" пошто им недостаје моћ интелектуалне процене и синте. зе, па је тако у осцилацијама наше књи жешне моде клатно отишао на другу, су“ протну страну.

ЕРИХ КОШ

Џејава, међутим, ни књижевноисте ријски, ни социолошки узето, не представЉа код нас изузетак ни новину, И у до садашњем нашем књижевном развоју сли' чни „таласи“ и реакције долазили су са

"периферије, са села или из мањих про-

винцијских центара, и није случајно што се садањи самозвани обновитељи српске књижевности, „натуршчици" и „барбаро“ тенији", махом тек, пред неку тодину при спели из провинције, позивају, међу осталим, управо на Станковића и Настасије вића и што, у ствари, мада на други, ма“ ње идиличан начин, продужавају и подре жавају можда и сасвим несвесно, лите“ рарна настојања некадашњег круга Жив'

_ ка Милићевића и његових другова, а уп

заво као и ови као кугу мрзе, на пример, Марка Ристића или неке од млађих интелектуалних иптимиста или пост-надревли“ ста. Уосталом, У овом нашем тренутку овај се феномен потпуно поклапа са слич“

" ним појавама провинцијализације цело“

купног нашег „духовног домена, почев од штампе и телевизије, коју је потпуно пре“ нлавио малограђанеки укус п сељачкока фански фолклор, па до наших музичких и сликарских наниваца и примитиваца (који се појављују као спаеноци и обновите» ми наше беживетне, спарушене и онемо: ћале уметности), а последица је, у ства. ри, великих миграција из „недовољно раз вијенијих крајева" у наше метрополе,

Хоћу да кажем и ово; има у свему овом и нечег законитог, па ми се чини да у тим нашим лутањима и осцилацијама треба пре свега тежити за резултантама, траже“ ћи могућности за корисне синтезе, а 60 рити се, не против појединаца, већ против штетних појава и погвешних путева.

Ерих Кош

АЛЕКСАНДАР ТИШМА

нови ПРОДОР РЕАЛИЗМА

ПРЕ десетак година писао сам у „Књижевним новинама", под насловом „Млади апје рогга5", о својој нади да ће писци генерације која наступа смоћи снате да се у својим делима суоче са реалијама наше свакидашњице. Учинио сам то зато што ми је изгледало да су тада доминирајућа херметичка проза и поезија исцрпле своје могућности и да наша литература жедни за сондажама у слојеве непосредне стварности, за неумољивим описима нашег материјалног и моралног живота. Херметичка литература, крећући се у кругу идеја и симбола, могла је додуше да задовољи потребу за слободом изражавања која се јавила из засићености соцреалистичким поједностављивањем, али је само одлагала одговоре на питања. која су нас мучила и која ће нас увек мучити: ко смо» шта чинимо2 куда смерамог Књижевна кретања доцнијих година умногоме су оправдала ову наду, која, наравпо, није била само моја. У тим годин нама почело је ново књижевно омеђавање и прекопавање простора у коме живимо, овог пута без заслађивања и зама: љивања; то су године у којима су 0о6јављене „Кад су цветале тикве" Драгослава Михаиловића и „Рефуз Мртвак" Видосава Стевановића — да поменем само ова два дела чије сам настајање мала помније пратио, Ја дакле мислим да се може говорити о новом реалистичком продору у српској прози, (И не само српској: треба погледати, рецимо, „Стаљинову слику" Стјепана Чуића.) Тај продор носи и обележја покрета, јер му је у основи иста инспирација: једна намерност, једна скоро нервозна потреба да се наша стварност разголити, да се са ње здеру премази интеЛектуализма и фолклоризма, те да се иза њих — готово инвентарски наброје п опипљиво прикажу наше праве побуле, поступци, навике, предмети којима се у свом скученом простору служимо. Понекад то разголићавање иде до једностраности, понекад до вулгаризације, понекад до наслађивања злом, прљавштином, болешћу = што је и разумљиво с обзиром на тешке наслаге улепшавања и прећуткивања које је покрет морао пробити, аравно, тај покрет није изникао без охрабрења у прошлости. И у доба лакировке и херметизма деловали су у нас неумољиви реалисти какав је Ерих Кош, визионари зла какав је Михаило Лалић, рађала се гротеска Миодрага Булатовића. а ли су ови или неки други писци утицали на најмлађе прозаисте и како, не умем са сигурношћу да утврдим — можда и то критичар могао, У сваком случају, немам утисак да су се они поводили за узорима, страним или домаћим, већ напротив; да им је инспирација изворна, "=" Можда најизворнија инспирација наше послератне прозе. руго је питање могу ли се ти писци подвести под један стилски именитељ. МиСлим да.не могу. Они су производ једног истог хтења, али су им осећајни фондови и средства изражавања врло различити. ФКи се служе опислим приповедањем, неки монтажом слика, неки пастишем уличног, или сељачког, или библијског говора, Мени се то свића: значи да су самосвојни, А ако поједини критичари предимензионирају њихово јединство, њихову аутохтоност, па и вредност њихових иновација у пеступку и језику, томе се не треба чудити, Критика има тежњу да систематизује, она често види у томе свеју Главну функцију, чак и по цену пренебретавања оних вредности које се не уклапаЈУ У енетем, Штету из те тежње мораће да поднесу писци које критика неће успети да подвргне својим координатама „Новог реализма" мили „натурализма", као што су је трпели писци који у време херметичке књижевнасти или васпитног реаАизма нису могли да буду уклопљени у тада фаворизоване системе. Реч је ве писцима који имају више слуха за покрете свог унутрашњег света или за чежњиви зов традиције него ли за фијук' тренутка, То може бити њихов минус: неће никад стати у жижу пажње, коју подстичу покрети м моде, Али може бити и њихов пауе: не зависећи од покрета пи мода, неће зајвано Е њима испасти из колосека живе књижевности. А на крају, наравно, остаће де. 25 и једних и друтих, која ће у зависно ТИ ВА своје садржинске и формалне привлачнасти — ја то не делим — говорити млин ћутати када ма дневном реду буду сасвим Аруги покрети и правци,

Александар Тишма

Зоран Милић

Ноћобди ја

Ко се смуца ноћас неопажен по врту Ко једва чујну музику звезда слуша Чији су путеви отварени | |

Пред ким се размиму одаје

Ко ноћас од огња тајну чува

Погледај будалу

Како се равномерна пење Да упише очев лик

У књиге на небу

И како та рука враћа Како га рука гони

Да врати растопљени пепес У тањир од злата

Можда ће одолети Пун ожиљака и рана Можда ћв се и попети На Брдо таме

Тамо где звезде не сијај“ Где ватре не горе

Где пустиња пустињу Отровом храни

% "

Лукаво си се припремно Нацртао бојама

А мене тераш да вичем Да дозивам вечнест

Узалуд трошиш речи Залуд смишљаш говоре Наређујеш ово

Непокорно сунце да стане

Не тражим твоје њиве Кључеве од амбара

Че трошим струју не читам Не долазим касно нећу

Никоме не говорим

А мудри нека пресуде Да ли за пријатеља Имађах змију

У дане ове самотне

ГРОБ У ГОРИ

Нека се планина отвеври Нека из планине излети голуб Твоје мисли самотне твоје напуштене очи

Нека те тишина торека нађе и позна У време ноћно

Кад се окупљају звери Т 4 Нека ти се тело рашири растури ц расне

На овој ружи небеској

Ничега ти не беше доста

"БРАТОУБИЦА

Кажу под земљом се крн) Има и у срцу мала земље А шири руке према северу Руке према југу

Нервозан је У постељи Нервозан на столу каменом Изговара речи

Којима је смисао ненознат

И по злослутном дану И по варљивој ноћи Ножа се маша

За гаонивцима се окреће

Мржња ти куца на врата Носи два цвета пролећна Болест ти у кући спава

За вратима секиру држи

Син твој по дану

У зелен цвет се претвара Ноћу гором језди_

Са главом аждаје

Дал читаш књиље

Ноћ у ружу улази кришом Душа поноћна

Лебди над водом

Преко света варљивог Тело пребаци

У утроби матере

Да мира нађеш

# #

Талас за таласом

Од познатих ствари те удаљава Талас за таласом

У нечистој те води куна

Будиш се ноћу

На лице стављаш маску

И јечи лажне изтовараш _Чудавиштима и отровном биљу

Од нејасних се снова отимаш | Од најезди зала

Чаробњак један слеп те

Води кроз невремена

Из земље црних ружа У земљу змија.

Смрт узалуд но тебе Долази њрека воде