Књижевне новине
~
АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
АКО ИШТА, ОСТАЈЕ АУТЕАТИЧНОАЈЕАО
У СВОЈЕ ВРИЈЕМЕ, под заиста карактеристичним насловом „Литература коначно враћена животу" (Комунист, 10. септембар 1970), писао сам опширније о феномену литературе коју бих по основној оријентацији назвао стварносном за разлику од оне која је годинама била такорећи на власти, на командним позицијама, а коју бих упрошћено и сасвим условно крстио литературом имагинације. То раздобље, међутим, како је познато, Света Лукић је означио као раздобље владајуће доктрине социјалистичког естетизма. Наравно, то Узев глобално, паушално, уз све могуће изнимке поштовања достојне. Та сријентација била је догматска, искључива по једностраном практиковању литературе. Под литературом имагинације, да не бил било неспоразума, подразумијевам литературу У којој је форма доминантна, садржај сведен на повод, на излику, метафоричност и лијепоријекост стила на великој цијена, и са, а значајно су доминирале тзв. ванвремене, митске, тобоже вјечне, надреалне, квази-историјске теме, у ствари изразито апстрактне у односу на вријеме у којем су таква дјела настајала, загушена вербализмом, опсјенарством, нечитка.
Књишка, нарцизирана, у себе окренута и себи довољна, таква литература се испуцавала у имагинативним парадама превиђајући реалност и свакодневност живота па премг томе и могућност комуникације са читасцем као житељом и конзументом који јој је, наравно не само стога, почео листом да окреће леђа. Но та концепција литературе, засићена надреализмом, ирационализмом, фантастиком, гротеском, држала је за себе да је авангардистачка и супериорна према траљавом и примитивном, низинском реализму, који је, по њој, тонуо у партерност и приземље, у баналност, у ситничарство и хроничарење, а од соц-реализма, који се овдје, код нас, никад није био закопитио и развио, правила је баука и страшило како би на тој приватној опсесији годинама потхрањавала своје апетите и нескромне амбиције. Она је, такоће, развијала култ саме себе, не марећи, не бренујући што је читаоци напуштају. Тај дуго владајући наметнути манир био је заразан и опасан једино за младе аџторе који су се лако на то лијепили, поводили и падали под утицај.
Посљедњих година почиње да јењава моћ тог правца, те школе. Надолазак групе младих прозаика са супротном оријентацијом стога је био очекиван и спонтан, природан, логичан, неизбјежан. Он је био револтан. Био је реакција на дугогодишњи пасивизам и неутрализам наше лдитературе наспрам живота и друштва. Стога је њихов наступ, имајући претходнике, ипак дјеловао тако жестоко, тако драматично. То је био пробој на дуго чувану сцену. И баш као реакција на постојеће схеме он је донио, неминовно, и неке власти“ те претјераности, афекте; ефекте, који дјеаују нападно, понекад шокантно. Чак би се могло рећи да је наступ поменуте групе, углавном, младих писаца београдског круга (поменуо бих М. Савића, В. Стевановића, М. Димића, М. Ј. Вишњића, П. Војнића Пурчара, донекле С. Влајковића, а свакако и Ласла Вегела) прорачунат. синхронизован, програмиран, иако то он можда свјесно није, али тако дјелује, и дјеловао је. Ријеч је о извјесној подударности, темпираности на изазовне теме пре“ узете из текуће реалности, углавном оне са периферије наших градова У унутрашњости, дакле са периферије друштвеног живота. Акцентована грубост, вулгарност те прозе, натурализам (понешто модернизован) нису баш случајни. Она је у најмању руку изазвана оним што је затекла. Но баш на тај начин се поменута генерација угрупила, издвојила, указала рјечито на своје збиљско присуство. Наравно, ту су и крај ности које могу за тренутак бити симпатичне и симптоматичне, али нису дуготрајне, јер литература има своје законе, а један је несумњив: тежња ка комплементарности! Значајно је да водећи писци ове групе долазе из провинције доносећи собом задахе тог живота, ње тову умузганост, упуштеност. Савић слика _ Рашку, _ Стевановић крагујевачка предграђа и подземља, и са. М том смислу овај повратак литературе животу значи негацију раније стерилности и отварање перспективе могуће, отварање према читаоцима. Излазак из ћорсокака. Макар на мала врата свакодневица постаје у нашој литератури не више риједак гост пун обзира и оклијевања него сусретник без кога се више не може. Радује и чињеница што Е в писци. Писци који већ имају иза сеобе у најмању руку занимљива дјела. Писци о којима ћемо још чути.
Но оно што може да засмета јесте извјесна искључивост, рекламерска бучност и нескромност неких од њих који се понекад понашају као да са њима, и од њих, почиње свијет. Понашају се бахато. Довољно је прочитати |унску свеску часописа „Дело“ на тему „Српска проза данас па да то схватите. Испада као да 1е иступ поменуте групе писаца дар неба, а не природан продужетак раста и развоја једне литературе која се, познато је, не развита јелном чврстом глатком линијом него превратнички, цик-цак, контрапунктно, негацијама, Ови писци нису самоникли, они су тек исшто боље организовани него њихови претходници. И, такође, не заборавимо да они имају неупоредиво боље услове него њихови истомишљеници по, оријентацији “ прошлости, уназад деценију и нешто више.
Кад већ говоримо о условима и претходницима да поменемо не само оне који су
КЊИЖЕВНЕНОВИН 6
су то талентовани
утирали пут својим од свију признатим дјелима, без обзира на тематику, од Андрића до Деснице, Давича и Лалића, Црњанског и Селимовића, Босића, Боцића и других, него прије свега писце који су у сјенци, самозатајно, истрајавали при својим нимало лаким опредјељењима. Ријеч је о Александру Тишми, рецимо, који је својим новелама.и романом „За црном девојком" у тишини орао стварносну бразАу У нашој литератури, ријеч је о значајном роману Бошка Петровића „Долазак на крај лета", о литератури Драгослава Михаиловића, Воје Чолановића, о „Осмој офанзиви" Б, ћопића, о роману о Београду Воје Терића, о „Тишинама" М. Селимовића, о новелама а роману Н. Радановића „јаков", романима Б. В. Радичевића, „Заводиштима" В. Максимовића — које свакако ваља поменути као сараднике на истом послу, Јер, ипак, једн је оријентација на голо, у принципу, сасвим нешто друго литерарна оствареност која увијек има шири домет и простор дјеловања. Овдје смо били присиљена да говоримо искључиво о тој новој оријентацији која се наметнула као значајна не искључујући при томе ни сва она друга дјела која својом аутентичношћу завријеђују да у свакој при лици буду бар поменута. Писци о којима је ријеч не долазе на готово. Мако имају своју шансу. Свако: понаособ. Што зависи, дабоме, искључиво од талента.
. Наравно да смо сувише близу да бисмо дјела с текуће траке било које оријентације могли објективно релевантно естетски мјерити. То остаје за доцније, можда другима. Но сасвим је сигурно да сама оријентација никоме априори, бланко, не даје визу за вјечност., Кад прођу хуке-буке, на „сону" остаје дјело. Или ништа не остане. Само празна хвалисава ријеч. Обично се, знамо из зекуства, постране аутентична дјела која за главу надрасту своје раздобље и тек пд њима га и препознајемо. Већина потоне. Као пјена.. Сви правци писца на крају оставе на цједилу. Оставе самог, са дјелом. Излижу се о оштре гребене времена. Дјела, она највећа, дабоме, преживе све помодне тричарије. Догодиће се то, на срећу, и неизбјежно, и са овима садашњима о којима ево још која ријеч.
Ристо Трифковић
" РИСТО ТРИФКОВИЋ
ЗА ПАУРАЛИЗАМ
ТЕОРИЈСКИ ПРОБЛЕМИ наше тзв. нове прозе пре су проблеми наше старе критике него самих дела те нове прозе или евентуалних импликација тих дела на књижевнотеоријском плану.
Наша критика је још увек, и највећим делом, традиционалистичка, позитивистичка, социолошка, скерлићевска, а критичар је још увек човек који жели да влада идејама и укусом, самодржачки, дакле тоталитаристички, и то најчешће на основу истих оних постулата, скерлићевских, што ће рећи „реалистичких“, као да се није за ових последњих шездесет година ништа догодило у сфери духа и на плану идеја: по тој и таквој критици, књижевност треба да слика живот народни, литература је својеврсна друштвена критика, ангажованост у најширем и најплеменитијем смислу, „за ползу народа". Додамо ли овим постулатима још и теорије тимофејевског критичког реализма, као и целокупну традицију руске реалистичке школе осамнаестог и деветнаестог века а у интерпретацији бројних вулгаризатора, домаћих и страних (првенствено дакако руских), добићемо жалосну слику не само наше књижевноисторијске мисли (на којој почива и теорија нове прозе), нето и застрашујућу слику наше заосталости на општем плану идеја.
Такозвана антажованост на књижевном плану и није ништа друго до детерминанта те и тако схваћене књижевнотеоријске премисе: сликати живот провинције, писати „за ползу народа". Свако одступање од ове и овакве поетике, јединомогућне и јединоважеће, сматра се луксузом и атаком на добре обичаје и на светињу наше традиције, а терор ове заостале концепције живота и литературе пдстаје још последња књижевна политика, данас и овде.
ДАНИЛО КИШ
Тзв. реализам је, по дубоком атавистичком уверењу наше критике, а по готову теоричара „нове прозе", највиши и најсавршенији вид испољавања Духа У. метности, а сви други видови испољавања духа 1 атш из ег пизсј5 теже само том Боиидеу, тој врхунаравној и тобоже недостижној савршености., Треба бити слеп па не видети да се ова теорија финалитета заснива заправо на аналогији са позитикистичком теоријом историјског финалитела и са вулгарним тумачењем историјског развоја уопште; као што пут ка комунвизму иде такозваним превазилажењем нижих фаза друштвеног развоја и друштвеног устројства, тако се, по тој аналогији, уметност, а посебно књижевност, као својезрстан систем знакова, креће ка свом највшпем стадијуму, ка некој врсти Обећане Земље, или земаљскога раја, ка Реализму: а по схеми: рационализам-романтизамгреализам, где Реализам није ништа друго до пех рјиз шИга уметничког (књижезног; израза.
Нена критика углавном и не чини ниашта друго до то: ослушкује долазак тог књижевног комунизма. и одмерава у делнма удео реалистичког; уколико је неко дедо више тзв. одраз тзв. стварности, опо је утолико вредније; уколико има у њему више нереалистичких примеса, „романтизма/, „симболизма", „фантастике“, „метафизике“, и, другог сличног корова, оно је наравно утолико мање вредно. А да се при том уопште не поставља проблем израза и значења.
Канонизација тзв. „стварносне прозе" или „критичког реализма" од стране скоро целокупне наше критике јесте само обнављање старе праксе канонизације социјалистичког реализма: све што пије „критички“ уз то „реализам“ (раније соц. реализам) јесте естетизам и декаденција, и као такво штетно или бар достојно презрења. (Мада не треба изгубити из вида да је такав став критике произишао делимично и из логичног отпора према тзв. херметизму који је у нашој прози једно време такође био својеврстан канон, а да се из тог и таквог херметизма најчешће скривало заправо одсуство доживљаја; празнина). Тако се круг затвара, и ми се поново налазимо на почетку. Оно што је пре радила државна администрација, стетом и присилом, сада тај посао обавља паша славна критика, најчешће у именима ових људи који су се и сами негда, у време своје духовне младости, залагали _ за уметнички плурализам.
Сиромаштво књижевних жанрова у нас довело је нашу критику у недоумицу и она се клади, наслепо, на један једини жанр: на роман. Роман треба да надокнади одсуство полемике, социолошких студија, социографских радова, памфлета, па чак и фељтона и путописа: ако нађе од свега тога нешто у роману, а у виду друштвене актуелности, онда критичар самозадовољно показује на себе као на иницитатора и подстрекача, а да при том он није извршио своју примордијалну дужност: да реконструише дело које има пред собом, да „превали пут до смисла", како би рекао Барт.
Критичар може да захтева од једне литературе да она буде по његовом укусу и адекватна његовом идеалу, али његова превасходна дужност јесте да реконструише систем датог дела и дау Књизи Мртвих не тражи оно што се у њој по свој прилици не може наћи: поруку ћото роНшсиза. Јер, тај се ћото ројиси5, У датом случају, понаша као човек загледан у тајанство звезда и свемира, јахачи апокалипсе појављују му се не као војници под шлемовима и тајни агенти који куцају на врата, него као они Дирерови коњаници који су оборужани косом и пешчаником, а на вратима он чује ударање кошчатог прста Смрти.
Питање Смрти и све што то питање имплицира, јесте такође део стварности или „стварносна проза" ако хоћете, бар у исто толикој мери колико и злосрећно „питање наших радника у иностранству“ или „морална дилема партизанског комесара" или „проблем опустелих села". Примордијално питање литературе, као и филозофије уосталом, јесте питање смисла живота и дубока сумња у све истине: покушај да се у ефемерили људског живљења пронађе неки смисао.
Богатство, слобода и зрелост једне културе испољавају се управо у плурализму, као што се богатство једне романескне ли-
Јеврем Брковић 74
Пеосме_ пз далека
ОСИП МАНДЕЉШТАМ НИЈЕ УМРО САМ
„Почетком 1952. дошао је к мени агроном из Брјанска — В. Меркулов — и причао ми је да је Осип Емиљевич умро 1940. године десет хиљада километара ОА РОАног града. Болестан поред ватре читао је Петраркине сонете".
живот")
(Иља Еренбург: „Људи, године,
Ко псето што читати зна
Умире пјесник ноћу крај угарка. Не умире један већ умиру два, По други пут Франческо Петрарка.
Последњи тут сузи и гледа
Осип. Емиљевич склапа очи, жмури. Не воли смрт, она му не да
Да дочита сонет о Лаури.
У некој шуми ван простора.
Уз лобању је и књига трула. Русија. хоће, Русија мора Пронаћи то тробље мртвих чула.
АУТАЈУЋА ВАТРА ОСИПА МАНДЕЉШТАМА _
Твоје заумље, твој лик чист а мутан, У тајним шикрињама источних кристала Борави и земљом ове ноћи лута.
Лутајућа ватро из студених дана Он је твој праотац, твој демон врлине, Твој шум времена с петропољских страна.
Швијет из катрана. чека, већ та назипе У светом нереду буњишта и улица. Петрограде, Петрограде, њему се не умире.
СМРТ ВЕЛИМИРА ХЛЕБНИКОВА
Земаљски шар таквог неима, Ни онда, ни ноћи ове.
Последња ријеч се отима, Тешко ми је мријет Хлебникове.
Са степском бритвом о појасу
Походи пјешчане намете — бокове.
Краљ времена временом расут, А Ни воде ни хљеба Хлебникове.
Два ждрала негдје у висини Под њима скитач што издише. У којем селу, на којој дини Сачека смрт да те потпише.
АЗИЈА СВА НА ВРХУ НОЖА
Бисерно грумење, корали, злато, Тамерлановог коња копита, кожа. Самарканд, гробље — прах и блато Азија сва на врху ножа.
Плави пијесак трије, тиња, Печена земља, лица, руке. Небо ниско и пуно иња, Увело Сунце ко стари букет.
Троме птице, бивоља крда, Равница — пертамент напукли, Азија— Памир, света брда
У којима су богови умукли.
ВИНОГРАД У АЗИЈИ
Почиње тозба, славље братије У винограду који чезне
Да бокале земљане, жељезне, Напуни сунчаним вином Азије.
У овом врту од чокота,
ЈУ овом лисју што трепери Бораве атиле, хорде, звијери, Коњица, жене и праљепота.
О боже, овог. часа врелог
Мора да. јеси над винотрадом. Учини да с овом женом младом Заспим у зрну грожђа зрелог.
Самарканд, 1969.
за
тературе испољава у паурализму романескних стварности и поступака. Све док. се тај плурализам у критици и у литератури и јединосмисленим, све дотле се једна трације) канонским, дакле јединоважећим не постигне, све док се један поглед на свет и уметност буде проглашавао (све једно да ли од критике или од админискулутура неће домоћи своје елементарне слободе. У том смислу, писати, ће ећ пшле, различито, што ће рећи изван и упркос канонима и захтевима дана што их диктира. Ју владајуће групе (критика и тзв. политичке субкултуре, што је најчешће једно те исто), то значи борити се не само за слободу индивидуалног израза, за слободу израза уопште, него борити се за морал ну и политичку слободу једне културе. (Одломци)
Данило Киш