Књижевне новине

је

· новиште је присутно У

ДУХ ИНТЕЛЕКТУАЛНОГ ИСТРАЖИВАЊА

Предраг Палавестра:

„ПОСЛЕРАТНА СРПСКА " КЊИЖЕВНОСТ“;

„Просвета“, Београд, 1972.

КРОЗ читаву Палавестрину студију провлачи се осуда књижевно-критичког позитивизма у свим његовим видовима. Стога он врло мало пажње посвећује историјским приликама, док биографске податке готово занемарује. Стављајући у други план све оне чиниоце који су у односу на дело спољни и од мањег значаја, усредсређује се на испитивање критичких идеја и стваралачких дела у српској књижевности у периоду од 1945, до 1970.

Ауторов поступак засновал је на трпе. љивости и свеобухватности. Решен да избегне по сваку цену жучну једностраност и страст за ниподаштавањем, иначе толико присутне у нашим критичарским дијалозима, он говори у својој књизи о свим писцима данас активним у нашој књижегности. Готово да нема имена које није поменуто, ни дела које није забележено. Обимну и сложену трађу Палавестра је разврстао по жанровима. После уводних поглавља у којима је реч о развоју критичких схватања и о активности многобпој

' них критичара, долазе потлавља посвеће-

на поезији, прози и позоришту. ОнпењујуЋи писце и њихова остварења, Палавестра. смело та отворено износи своје ставове, из диже се изнад потреба.и интереса тренутка, изнад котеријатиких страсти и заслепљености. Неки ауторови судови ситурно ће изазвати отпоре и наметнути потребу за њиховим котиговањем, али је ван сваке сумте не само њетова обавештеност, добра воља и способност за синтетичко сатлелавање целокупне проблематике савремене српске књижевности, него и његова критичарска страст из које проистиче патос овог дела. Палавестра. поилази материји са једног становишта, Иако нигде није спстематски изложено, ово стаделу и оно му 0безбеђује кохерентност. По његовом миш љењу. које се може усвојити као тачно, целокепна српска књижевност послерат

ног раздобља развијала се и обогаћивала

кроз борбу за већу меру слободног изражавања и за независност свог положаја. Пратећи све њене преображаје, све фазе кроз које је пролазила, од прве, социјалистичко-реалистичке па надаље, Палавестра. указује на токове њеног успона, директно условљеног сазнањем о уметности као а тономној делатности духа која не трпи окове догми. А кад је догма У питању, онда треба имати на уму чињеницу да није Ј а мо неколико првих послератних _ годи 5 протекло у знаку дотматског мишљења У стварања ИМ касније, после раскида А стаљипизмом, дотматска мисао, израж бе настојању, често прикривеном, Ла литература подвргне грубим идеолошким захтевима, покушавала је да У Ив ај или притиском омете слободан РИК књижевности. Можла најбоље и Маја т. чајније странице Палавеслрине ои = воре баш о овом сукобу паиене С стремљене ка просторима олоболе и Ме туционализованих естетичких и а стетичких доктрина, чији су ПРСРИН да их наметну као званичне АИ а шездесетих година, када је Пи Ме ратура „неутралне темпоралн вара Ра цијалистичког естетизма“, и по ка Бен дамлесетих тодина, кала узимају М к Хри, тичке пржење Јен АЕН У бног зма, сукоб између „догме А И подстистваралаштва био је прису паун цајан. Путеви књижевности у

е напуштања канона мало идилични поса Књижевност је

социјалистичког реализма. ~. ; ; МЕРЕЛЕ непрестано да докази ава, Суп прМ зимање к с : у за свакој насилној иљерлогИЗаЦИји и аполотетици је једпо Од њених ; обележја. Палавестра с правом је те жњу ка лемистификацији, жељу АЕ вањем и саопштавањем истина Ба ивоту без ослањања из унапред привр иза. и одобреџе схеме, као. покрет ку за аролаштва. Позиција најбољих про СА ел ланас је нужно антиконфор-

~ и пестт . Б етичка. Кала се товори о тихеној ак

г се не може применити сар-

тивиостА Појам апгажованости; ту је, пре

ровски Пе тању потпуно и дубоко деми“

ср ковање кроз стваралачку реч ИЕ

екста свеколике реалпости, па и

Ниш иватње немоћи или ограничења самог песнич

ког језика.

ПРЕДРАГ ПАЛАВЕСТРА

ПРЕДРАГ ПРОТИЋ

Антиконформистички, критички, демистификаторски став највише долази до израза у обновљеном реализму. Палавестра одбацује традиционализам, под којим подразумева подражавање фолклорном начину писања, али сматра да су извори реализма неиспрпни и да реалистички стил, оботаћен новим достигнућима, може још увек да да велика дела. Само, то треба нагласити, он не мисли да је реализам једини или једино добар правац: „Као што ни реализам, чак п најшире схваћен, никада неће моћи да оуде једини и свеважећи поступак у хњижевном спознавању и изражавању безоролних облика људске стварности — тако ни обновљени критички реализам, који се још увек уобличава, ма како био прмлагођен захтевима савременог доба, неће моћи да задовољи све видоке врло компликованог, логички често необјашњивог, динамичног и противречног односа писапа према стварности.“ Палавестра највише цеци меоу прозним делима она у којима се спајају хуманизам, поези ја и немирење са постојеним светом, Под поруком дела не подразумева плитку иде“ олошку тенденцију, већ патгтични протест против зла по тлупости, који сбогаћује човеково сазнање, изоштрава његову осетљивост и повећава његову отпорност на притисак зла. Ми се не морамо увек сложити са употребом термина реализам за означавање литературе која црпе теме из савремене стварности, али је суштина ствари тачно уочена и анализирана: пред нашим очима формира се проза која се више не задовољава ни стилском лепотом ми натуралистичким садржајем, која подстицај за уметничко стварање тражи у дубинама психичког и друштвеног живота.

Док се у прози, дакле, опредељује за критичко-демистификаторску струју, у поезији Палавестра највише цени дела прожета романтичарским!, осећањем живота. Песници који негују „мисаони лиризам“, који настављају романтичарску традицију и развијају је, чине по Палавестрином схватању најснажнији део савремеме српске поезије, Посебна новина Палавестрине студије састоји се у његовом храбром и оправлданом залагању за признавање равноправног статуса нашој књижевној критици и есејистици. Критика је, како Палавестра примећује, била не само пратилац књижевности него и њен подстрекач. За разлику од неких, не баш малобројних, писаца који потцењују нашу критику, он износи неколико карактеристичних примера где се јасно види како је критика достојно одговорила на изазов времена. Поглавља о критици показују добронамерном читаоцу да ми имамо разуђене критичке токове и формиране критичарске личности. Из целокупног ауторовог излагања запажа се да је у послератном развоју српске књижевности био присутан не само дух

спонтаности и елементарног стваралаштва, ·

него и дух интелектуалног истраживања. Други део. Палавестрипе „Послератне српске књижевности“ чине разни, веома корисни додаци који обухђатају изворе критичке литературе којима се аутор служио, затим хронологију српске књижевности од 1945. до 1970, библиографију књижевне периодике и био библиографске белешке о свим писцима. Овај други, документарни део представља илустративну допуну Палавестрином есејистичком излатању, Књига је, у ствари, једна целина, једно компактно остварење које се одликује озбиљношћу, ширином захвата, елетанцијом стила и духовном _ толерантно-

шћу. Павле Зорић

ТУМАЧЕЊА БЕЗ ПРЕДРАСУДА

Предраг Протић: „СТВАРАЛАЦ И ПОЛИТИКА“; „Нолит“, Београд, 1972.

ИЗБОР књижевно-историјских огледа Предрага Протића, кога, иначе, више знамо као агилног и поузданог дневног критичара него као историчара литературе, пред ставља ону врсту књита што оповргавају код нас џврежено прелубеђење о неспојивости научности и смисла за популарно књижевно казивање. Књига „Стваралац и политика“, са девет текстова, доноси вредне резултате нових сагледавања писаца, дела и појава из деветнаестог и'с почетка

двадесетог века, различитих по домету и

инспиративности; но њен је значај још више у спретном афирмисању једног за-

нимљивог концепта односа према нашој књижевној традицији и према прошлости уопште,

Полазећи од уверења да ни о једном ствараоцу и делу — макар то били и типични школски писци као Сремац и Нушић, или, пак, полузаборављени историчари кас Андра Николић — није казано толико коначних и објективних судова и тумачења да се не би вредело вратити самом исходишту, Протић је аргументовано дошао до формулација које се у нашој науци о књижевности свакако неће заобилазити· Њему је, пре свега, користио модеран историографски однос према објектима испитивања. Изузетно велика обавештеност коју Протић поседује не би морала сама по себи да услови нове резултате да се значају појединих књижевно-историјских, друштвених, политичких и друтих факата није пришло са потребном обазривошћу и скепсом.

Одавно је прихваћено историографско начело да се прошлост не може тумачити као низ статичних и равноправних чињеница до којих ће се стрпљивим трагањем лоћи, односно да историјска, а такође и књижевно-историјска, истина није неко запретано зрно до кога треба само заронити по извући га. У нашој књижевно-историјској пракси, међутим, са изузецима, још увек се, нарочито кад је реч о деветнаестом веку, ризикује тиме што се креће од знатног броја „утврђених“ и „поузданих“ момената. То посебно важи кад се истражују политичке околности, које су умногоме одредиле не само профил књижевних токова и литерарних дела него и животне судбине самих стваралаца. Као рефлекс отпора таквом приступу, У свим текстовима Протићеве књиге плодотворно је присутна свест о оложеној међузависности политике и историје, и о утицају политичког одређивања како на природу дела и друштвено испољавање писца тако и на суд савременика и потомства, То је значајан квалитет из више разлога. Најпре, зато што је политика минулих времена а рпот нека врста непријатеља историчару, јер се побринула, а најчешће је имала могућности, да му врло субјективно и заинтересовано припреми Тзв. објективна факта, а, поред тога, и зато што је политика, била, велико искушење, и најчешће фаталност, и српских писаца и њихових тумача.

Протићев концепт односа према орпској књижевној традицији креативан је, у најпозитивнијем научном смислу, јер тежи да и рестаурирањем разноврсних елемената књижевче, друштвене и политичке атмосфере — и то на основу података, а не домишљањем — тумачи текст и тисца. Солидна претходна истраживања, оплемењена уживљавањем у деликатност положаја ствараоца (а деветнаести век не признаје и не дозвољава неутралност човека, интелектуалца посебно, у било ком погледу!) омогућила су да се, паралелно са зналачким анализама особености литерарног дела, уоче у појединим писцима, које догматична социолошка историографија сматра тврдокорним заговорницима неких начела, велике људске драме, дилеме, ломови и трагике. Но не треба из 0ових, и оваквих, бројних неувијених похвала Протићевом приступу књижевним проблемима и из признања његовом истраживачком дару схватити нити да аутора интересује само политички аспект књижевних феномена, нити да га то интересује увек, а посебно не треба закључити да се слажемо са свим оценама и формулацијама, Као што уме да призивањем пог литичког контекста објасни неке сложене релације (обиман текст о Скерлићу, на пример, или о И. Руварцу): Протић демистиковањем политике и одваја дело од онота што га замагљује (репимо, текст о Пери Тодоровићу, као личности сломљеној политиком и као писцу у млађим, херојским данима) или, пак, тумачи дело ситуирајући га у шире књижевно-историјске токове („Мемоари“ Проте Ненадовића): Огледи у књизи „Стваралац и политика“, због мноштва експлицитно изречених судова од којих велик број није подударан са устаљеним и усвојеним мишљењима, имају делимично полемички и провоцирајући тон Изазовност Протићевих анаАмтичких провокација утолико је примамљивија што ни једног тренутка не одлази у произвољну искључивост, и што се, чак и кад се дају крајње дискутабилна закључивања, увек отварају проблеми, Ако стручњаци за поједина питања и одређене писце прихвате изазов биће то најбоље признање овој књизи, занимљивој по резултатима и, понављамо, изузетно значајној по концептима приступа српској књижевној историји“ ;

Чедомир Мирковић

КВИЖЕВИРНОВИЕВ.

Ранко Рисојевић

МЕЛАНХОЛИЈА

Негг: ез 18: 7ен. Е. М. Епке

Који још тренутак сна који још преко овога у овој вази у овом сну

који тренутак изузев 0в0г што у пуној снази уз орах као његов плод чека бербу који још тренутак у бремену свет тог воћа у предвечерје једнак сунчевом заласку

и овај час биће пропуштен као ирница или вода као утеха између прстију да проклизи

који још зрак може продрети у ову избу без прозора који крик у овај шупљи двор.

УЗАЛУДНО ЈЕ СВЕ ТО

Стевану Тонтићу

Узалудно је -оглушавати се о позиве времена, оно бдије као пастир над извором, док стадо пије, док се затеже мека кожа јагњета и оно потпуно задовољно, још мокре њушке напушта воду без поздрава; узалудно је оглушавати се о, фрулу тог времена које завирује у твоје немирне очи, које те облеће, које се умиљава твоме врату као пролећни ветар који са собом односи снег, узалудно је то.

Који час. може бити пречи од овога, који тренутак вечности Напустити своје место уз прозор, а улицом ће протрчати прави тренутак, права светлост, прави је сењи ветар скупљач лишћа, Који тренутакс изван свих тренутака може да прионе уз твоје очи, да ти сљубљује капке, да здружује твоју душу и таму ноћи, таму одсутних стабљика лаванде које си кршио једном, које си кршио као паун не склањајући лепезу свог ума, као барјактар не гледајући по чему газиш2

Који застој у часовнику очекујеш, који миг ока које само ти видиш» Узалудно је зледати другде. на сваком месту је твој часовник, твој бог-време, твој задовољни и питоми убица. Поздрави та пољупцем.

КЛИЈАЊЕ

ДАобрици Ћосићу

Које пролеће

Који пропламсај светлости

Који позив би могао да превари клицу Јер: ко зна када је прави час клијања2 -

Нема краја цећењу

Нема краја отицању

Док муљ сам из себе куља

Док притајени сок луковице мирује

Хоће ли неки одблесак

Хоће ли нека лажи-светлост Измамити неопрезну клицу Хоће ли у нежну стабљику Северни ветар зарити свој дах

Како варају рано пролеће и касна јесен.

Трајче Гаврилов

МИЛЕНА

седам сам дана

седам пута по седам мора пио милена

да ти име утопим

да те не бих могао звати

јер седам је тодина

седам краљева

седам пута по седам ратова водило због тебе милена

седам сам дана . седам пута по седам планина ломио милена

да би ми руке биле заузете

да те не бих могао дотаћи милена јер седам је тодина

седам богова по седам неба стварало за тебе милена

и седам сам ноћи

седам пута по седам градова палио милена

да не бих заспао

да те не бих уснио милена

јер седам је година

седам жена

седам пута по седам клетви бацало на тебе милена

али било је све узалуд јер осмог бих дана осам пута по осам песама писао

ови ~