Књижевне новине
Добрица Ерић
РАТАРЕВА
ЉУБАВ У НОЋИ ПОСЛЕ ОРАЊА
Тек кад сан склопи дечје главе русе
и кад голуждрави влашићи озебу Ратар и његова жена састану се у чардаку ни на земљи ни на небу.
Руке што су ваздан миловале гвожђе сад на њеним топлим бедрима вијоре. Ратар љуби тако ко да једе грожре.
Ратар грли жену ко да њиву оре.
Млада ноћ поцепа своје рухо царско и стари Бог на небу све звезде избечи кад Ратар после орања на шталском
тавану своју жену рашчеречи.
Леви му длан на Љуљачкој Главици.
Оштри зуби ору на брду Орловцу. Десна рука вична бичу и здравици чешља црну овцу у долу Врановцу.
Кад се оран орач потрбушке пружи повилениле би и седе старице.
Кад би знале како Ратар ноћу плужи
све би владарице биле ратарице.
Ратар воли тако као да ратује.
Ко да руши зидове на тесној ћелији.
Ратар води љубав ко да аргатује у некој далекој земљи Дембелији.
А ратарица жедна млекарица
великомученица са блаженим ликом
скида златним прстима скоруп са
карлица
разорана његовим тупим раоником.
Пуцкетају кости, пуцкетају греде м сручује се ћерамида с. крова. Ратар воли тако ко да тресе звезде ко да га мотре сви преци из рова.
Цвили под њим жена као виолина подмазана белим луком и сирћетом. А слушају је и брег и долина
и прете јој неким тешким берићетом.
После љубави ко и после битке
Ратар хрче с буклијом дојке на свом длану
и сања како му њене руке витке сипају мелем на звездану рану.
Два тела ван вода и земљине теже
што се сударише у вечерњој тами смирена и топла сад спокојно леже на сену као на Кумовој Слами.
поШоноћ је већ ту и звезде се ближе атару што трза руку из недара
и шиба куче месеца што лиже позлаћене бразде њезиних бедара.
Гордана Тодоровић
СРЕЋА
Док год људи проливају крв човека да његова богатство за себе ослободе,
док год сеју пожар на земљу неку
због њене слободољубивости п њених
нафтовода,
док 200 се негде земље природа скрнави и човека, док се убијају живот и рад,
брижљиво зидан, среће неће бити на земљи, док год бомбе отварају поплаве
јер срећа не зна за буку мрака,
незајажљиву, златољубиву, смртосејућу за децу, унакажену пустошима ропства и болешћу
коју је у раду земља разрована разнела,
пуна рањеног дрвећа и песама
пуна рањених дрвета и песама, пуна рака,
јер срећа је љубав коју птица птиш пружа у кљуну
у зеленим тишинама.
закона живота човечанства,
срећа је дете, усправно ко ружа
1,
у, речитом ко ружа, јутру братства,
срећа је кад деца имају на крилу колико хоће звезда, кад се не сеју меци са пшеницом и
пиринчом,
кад се не разарају
хималајских венаца и канала гнезда,
кад сваког дана због сребра, гвожђа, каучука, угља,
злата,
због шума са скупим дрвећем
и памука, бибера, шећерне трске, чаја, не гледамо неки народ, крвав од рата
како нестаје на својем земље парчету
" бранећи на издисају
магнолије, палме, прегршт земље свету
и камена који од воде свет чувају,
свет који низашта ни пред ким није
да гине због бакра, калаја, дувана, сло
који само ·-хоће да свој живот
смести између сунчевих зракова,
крив
боде,
а умире од злоупотребљивача људи, шума, руда,
од лукаве ватре и расцепљеног мора
КРИЖЕВНЕ НОВИНЕ
воде.
б
ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
МАРКО ЈЕ ОТИШАО БЕЗ ЗБОГОМ
Славо Стојковић
КОНСТАНТИН ЛОПАТИЖТЛАВА, земљорадник из села Л. у Боки Которској, чврсто је одлучио да свом пријатељу магарцу Марку прекрати старачке муке на дан 12. априла 1971, године, Цело поподне претходног дана шетао је с Марком по бескрајним, пустим ливадама нудећи га свежом про. лећном травом коју је сам, у пролазу, брао. Марко је, чини се, јео само зато да би свом господару причинио задовољство. С великим напором подизао је главу, гледао Константина уморним, старачким очима и тек кад би на ситној, олињалој гриви осетио господареву руку, спуштао је главу и вукао ноздрве по влажној трави. Узалуд је покушавао да откине који струк траве, Зуба више није било и Марко је, после низа узалудних покушаја, поново подизао главу, гледао Константина право у очи и опуштао доњу вилицу која је дрхтала. .
Треба прекинути са овим мучењем, говорио је у себи Константин, Грлио је тврду лобању Маркову, притискао је на груди и тихо плакао. Сутра биће ти лакше, шапутао је Константин, шетаћеш слободним небом и, ако баш будеш желео, моћи ћеш да пушиш томпусе и пијеш лимунаду на сламку.
Константин Лопатижглава одлучио се за 12. април зато што су се тог дана, пре тридесет година, одиграла два значајна догађаја: док је у селу Тузи, близу Подгорице, господар чудним случајем спасао главу на албанском фронту, стотинак километара западно, родио се магарац.
Окупаторска граната пала је између њега и Марка Рупе, великог пијанца, али доброг човека и четвороструког кума. Марку је однела главу, а Константину капу. НекоЛико дана доцније, кад је са још неколицином преживелих сељана кренуо кући, говорио је, исцепан и уморан, да уопште није требало да се враћа из Колорада, Јунајтид стејтс, јер Омериканци крећу у рат само онда ако су сигурни да ће да га добију. Остао сам без капе, а могао сам и без главе, говорио је Константин, Један светски човек не би смео да чини такве грешке. Док је прао ноге у мору, спремајући се за преостали час хода до свог дома, мислио је: нека само магиње и дудови рађају, сваки рат најлакше је преживети уз ракију.
Најпре треба да опереш ноге, рекла је супруга Милица. Најпре ћу ракију, рекао је Константин, Рат тек почиње, рекао је син Михаило. Хоћу ракију, рекао је Константин. Само лочете, зато сте и изгубили рат, рекао је Михаило. Слушај, рекао је Константин, после љубави, коцке и рата треба се напити, нарочито кад човек губи. Ја сам изгубио рат. Доле краљ, викнуо је Михаило, Слажем се, рекао је Константин, само те молим да пијеш с оцем. Нисам навикао сам да пијем. Михаило је пришао и загрлио оца. Хвала ти, сон, рекао је Константин, добро је да смо заједно, предстоје тешки дани...
Негде пред зору, држећи му горњи део тела у наручју, Милица је рекла да је пре пар дана, магарица Бисера, око-
22
БР
2 4
(
о
| МЈ АЛ ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА
тила магаре, Мушко, упитао је Константин, Дивно мушко магаре, рекла је Милица, повлачећи врховима прстију по челу, лицу, бради свог супруга. Када, упитао је Константин. Уторак или среда, рекла је Милица. Хоћу тачно, рекао је Константин,
Утврдио је да се магаре родило на дан Јована Лествичника, свеца готово непознатог, али убележеног у православни календар. Тада је погинуо наш кум Марко, рекао је Константин. Граната му је однела главу. Кал сам хтео да кажем: главно је да смо сви живи и здрави, Марко није имао главе, Десетак метара од рова нечији зуби стезали су пцигаршпицу. Било је мање од пола главе, али то је било Марково. Стално је гризао цигаршпицу, јер нисмо имали дувана. Како човек да се бори без дувана и ракије...
Магаре ће се звати Марко, рекао је Константин, Спавај, рекла је Милица.
Док је чистио свој колт, о томе је мислио Константин Лопатижглава, вече уочи смакнућа Марковог, 11. априла 1971. године. Сећао се Колорада, Црногораца и Далматинаца, и свађа по изласку из рудника. Нима липшег неба од нашег, говорили су Далматинци. Мучи, јадо, ти се нијеси пења на Оловћен, говорили су Црногорци, Заједно су после пили им говорили да Бокеже треба избрисати са карте света, пошто нису ни Далматинци ни Црногорци. Далматинци прде, Црногорци пишају по вама, који сте ви људи на овом белом свету, говорили су. Плаво небо Колорада било је изнад њих. Мора горе да постоји некакав наш кварт, говорили су Бокељи,
тхаило Лопатижглава. погинуо је крајем 1941. тодине у Орјену. Кажу да је певао Шантићеву песму „Наша мила Боко“, али то је, наравно, тешко доказати. Отишао је у рат без поздрава са мајком и оцем, зато што је Константин био вешто скрио свој колт, Једни су тврдили да су му вукови развукли кости, други да је ипак сахрањен, макар само десетак сантиметара испод земље.
Иди у Омерику, говорила је Милица кад је сазнала за смрт јединца. У Колораду липшу Пољаци и Румуни, Инглези и наши, доведи их да нас ослободе Мусулина. Осмог септембра 1943. тодине, људи су дошли и казали да је фашнзам пао, Твој син је јуначки погинуо, рекли су Констан-
у ===
/7
== ===
==
и ==
о за његову комуни-
ијем па е Константин, мама
е с тину, донеси литар ракиј Ма рак
стичку душу, Тише, тише,
Милица умире од туге. Нису стигли ни до пола литра). ПИ ок
вила, Пао је Мусулин, викали су 15 ЗНЕАА ли
олакшају смртну уру, али Никон ђ
то чула. Пат пода литра ракије испили су за њену душу.
Остатак рата и оне поратне године Константин и Мар-
пако провели су заједно, раздвајвући се Ма бео најнамет. вања. Константин је уверавао људе да је. ГА не2 говонпја живина на свету. Ти си РАЈН МеХНИЈ ан ЕН рио је Константин. Марко је климао главом“ да заради кус, говорили су сељани, Могао би депе. пар аче (у време на матарцу Кад би се Константин напио Аудова ти ратова, по правилу, тврдили су сељани, пшеница ЕР 6 не рађају, хлеба нема, али дудОВИ и пе ба Душана рода, па ракија тече потоцима „тако је било Од а внана Силног, тако ће бити на вјеки АЕ ЕА јао својим у штаду заједно с арком. Магарац и га р А би ва телом, а било је ноћи, причао је ИН, тавам, тобудио под пољупцима Марковим. Верујули да Сп: то ОМ ворио је Константин, Марко би повлачио тубицу Па лицу и телу, Устајао сам, доносио 05 ТЕ арко, говорио сам му да једе. Одмахивао је главом. Цели парну товорно. у једе., ним својим дубоким погледом. у реду, гов Таелаоимв ај договоримо: ја данима не једем, пијем ралом, Ла а ракије се може живети. Ја не теглим, ја не окљћем млинске каменове, ти мораш да једеш, јер реч је Рта добру ·-. Не лажи, Коста, прекидали су га се МЕНЕ магаре остаје магаре. | | и Марко је проживео најтеже тренутке у о раАВИ етар је млински камен по васцели дан и да није било Константина, који му је у ретким ПР Ра мора, док су задругари пребацивали самлевене масл ЈЕ млина у кошеве под пресом, доносио најсочнију траву, 5 лико је питање да ли би Марко преживео. Пркло је од умора родне 1948. године седморо магаради у селу...
Целу боговетну ноћ између 1. и 12. априла 1971. године, Константин Лопатижглава ока није склопио. Колг је био спреман: чист, намазан уљем. У свакој рули на добошу лежао је по један метак.
Рећи ћу му, једноставно, говорио је у себи Константин: Жао ми је, Марко, да те гледам како умиреш дан по дан, како од некад најлешшег и најјачег магарца постајеш једно обично, старо, немоћно магаре. Прислонићу ти уста цеви међу очи, повући ћу обарач и све ће бити часком готово, уверавам те. Остаћу сам на овом свету, а да сам жив подсећаће ме комадић поштанског чека сваког месеца, на име цене за смрт мог јединца Михаила, оног мангупа који је отишао без поздрава, зато што није нашао исти овај колт. Волим сина и волим колт; без сина се тешко живи а без колта живот је немогућ.
Ноћ је већ била пала, као да је неко из самог неба
истресао милион бачава катрана у Боку Которску, кад је Константин Лопатижглава, кренуо у шталу. Небо изнад
се предстаелећи да Јој је Милица
_ њега било је тако лепо да се Константин стресао.
Марко, говорио је грлећи тврду лобању преко чијих се костију помицала кожа обрасла ситним, мртвим длакама, ово небо вечерас подсећа ме на најлепше небо на свету, на небо изнад Колорада, Јунајтид Стејтс, кад рудари излазе после друге смене, Нигде на свету рудници нису тако дубоки и тако мрачни као у Колораду, па кад Далматинац, Црногорац или Бокељ изађу из јаме, сећају се домовине и признају да је небо Колорада лепше од њиховог тачно онодико колико је ноћ Колорада тамнија... На небу Колорада Бокељи морају да имају своја вечна ловишта, некакву сво-
ју маслину испод које пију магињачу, игра-
ју бришкулу и трешету и милују жене по гуЕ; зици,. Треба бити Бокељ, Шпанац или Мексиканац, носити клобуке и кишобране, јести слане срделе и подригивати од лошег вина, да би се умело волети магарце и уларати отвореним дланом жене по гузици, али — правој гузици!
Јутро 12. април 1971. године било је свеже, сунчано, препуно мириса свеже траве, цвећа и маховине по шкрапама. Сви су спавалијкад су се Марко и Константин упутили према Доњим Залазима, месту где је требало да Марко буде мушкетан. Константин је носио колт за појасом и мотику у руци. Желео је да Марка пристојно сахрани. Марко је корачао за њим.
— Ово је твој последњи дан, последњи зрак сунца који гледаш — рекао је Константин и окренуо се.
Марко га је уморно погледао. Константин га је помиловао по гриви.
. — Учинићу све да буде безболно — рекао је Константин. — Ако слажем, презри ме!
Силазили су низ разваљене међе, до последњет, истакнутог доца, са три стране опкољеног шумом. Свуда около почивао је љути
у камен станац и преци нису могли више да
5 крче. Константин је припалио цигарету и сео
на камен на дну доца. Биће тешко копати, мислио је.
— Мислиш да је лако остати сам на овом
_ Светуг — упитао је Константин.
Марко је стајао испред њега. Држао је погнуту главу. Стар си, престар, мислио је Константин.
— Хоћеш траве2 Не гледај ме тако!
Марко је спустио главу,
— Сунце ти калајисано и море дубоко!... — викнуо је из свег гласа Константин. |
Марко се није помакао.
Константин је извадио колт и прислонио уста цеви па Маркову лобању. Повукао је обарач, али се чуо само мукли звук. Добош се окретао, али сваки пут, седам пута заредом, поновио се исти мукли звук удара игле у капислу неисправног метка,
Бацио је колт, покрио очи рукама и пао на колена. Плакао је. Кад је подигао руке угледао је Марка како ситним, уморним корацима одлази,
Нећеш прећи међу, висока је, исувише, за твоје године, рекао је у себи Константин. Марко је скочио, вешто се одржао на ногама, а онда опет оним истим корацима кренуо у шуму.
— Мајку ти магарећу! — викао је Константин, — За: што ме остављаш, зашто ме остављаш самог на – овом свету2...
Купио је литар ракије и пио и сунчао се цео боговетни дан на тераси испред куће. Сељани су пролазили, говорили о киши и Марку, али Константин се није помицао. Ноћ се спустила, а Константин је једнако седео на тераси, пушио и пио ракију. Око пола ноћи учинило му се да је чуо јауке шакала, Пуна три, можда и више часова, слушао их је, а опда је кренуо према Доњим Залазима,
Непуних стотину метара од места где је требало да буде мушкетан Марко, нашао је свеже оглодану магарећу лобању. Узео је и вратио се на долац са маслином, опкољеном са три стране шумом, '
— Требало је да се бориш, требало је да било шта учиниш! — понављао је копајући јаму.
Бела лобања стајала је наглоњена на стабло маслине.
Копао је даље и дубље. ]
Падао је од умора и копао све док се ноћ са Орјена и Ловћена није спустила. Отпузао је до лобање Маркове, загрлано је и пао наузнак Гледао је небо изнад себе и се ћао се ноћи изнад Колорада, Јунајтид стејтс,