Књижевне новине

ГОДИШЊИЦЕ

ПОВТСКЕ СЛИКЕ ВОДЕ У РОМАНУ МАРСЕЛА ПРУСТА »У.ТРАТАЊУ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ ВРЕМЕНОМ«

Поводом педесетогодишњице смрти великог француског писца

МИРНА ПОВРШИНА ВО, јој огледа сав околни свет ст ак се

крију тајанствени и недокучиви простори

одувек је мамила песнике који су покужавали да одгонетну њену тајну. У томе су најдаље отишли симболисти. Површи-

" на воде за њих је представљала место на

коме се спајају свет и свест која тај свет поима, њене неизмерне дубине мрачне и дубоке поноре људског духа, а одсјаји предмета на њој пројекцију тога света у човековој свести, На равној м тлаткој површини они посматрају изврнуту слику околних предмета или со пствени лик и труде се да докуче тајну свога бића и тајну живота уопште, обнављајући мит о Нарцису. МИ Пруста привлачи магична моћ воде, али он у њој не тражи толико свој лик, већ много више шуму што се у њој огледа, небо што се са њом стапа, слику целог видљивог света, свега што окружује његову свест која постаје средиште тога света. „једна бара садржи један свет" — каже Гастон Башлар. Прустов Приповедач, Марсел, главна личност романа „У трагању за изтубљеним временом", осећа да се иза мирне водене површине крије нешто недокучиво, нека друга реалност. Још у детињству, у родном Комбреу, приликом једне шетње, кров од црепова што се огледа у бари и ствара ружичасте шаре, у њему буди неку необичну радост чији узрок он никако не може да пронађе: „Кров од цпрепова правио је у бари (...) ружичасте мраморне шаре, на које до тада још никада нисам био обратио пажњу. И видевши у води ми у прочељу зида како бледи осмех одговара осмеху неба, ја у одушевљењу узвикнух, витлајући затвореним кишобраном: „Гле, гле, гле, гле“. Али У истом тренутку осетих да не бих смео да останем на тим нејасним речима, већ да бих морао настојати да 60ље схватим своје усхићење". ·

Откуда та радост» Шта се то крије иза једног обичног одблеска на површини воде2 Шта се крије иза површине ствари Шта се крије иза вела навике и рутине, у дубинама људског бића2 Једно питање повлачи за собом низ других на која ће Приповедач желети да нађе одговор, али због недостатка воље и снаге у томе ће успети тек после много година проведених у фриволним задовољствима, година које су му ипак пружиле драгоцено животно искуство, За сада остаје само питање, само нејасно наслућивање тајанствене суштине реалности, које У чаробном свету Марселовог детињства ствара тренутке усхићења, само подстицај и потреба за продубљивањем импресије и тражењем одговора на то питање.

Први одсјај на води је, наравно, не потпун, он само наговештава остале, чија је слика много потпунија и у себи носи више значења, иако на први поглед делу. је као обична дескрипција. То су пре свега одблесци на мирној површини реке Вивоне, Ти одблесци не репродукују верно спољашњи свет, већ дају његову изврнуту и трансформисану слику. ебески СВОД што се огледа на површини Вивоне постаје модар, а местимице црвенкаст и зеленкаст, јер се његов одсјај меша са разноврсним бојама биља које расте са дна реке. Он се спаја с речном површи“ ном, постаје вода и хранљиво тло из кога ничу лотоси и сва барска флора, стварајући чудесни калеидоскоп боја и нијанси, Рефлектована слика меша се са стварним објектима, у одраз од материје. Вода, која у визији уметника представља нашу свест (јер, како каже Марсел Ремон, „чему служи при“ рода, ако не да души пружи могућност да се испољи"), стварном свету даје лични карактер који се приближава шопен“ хаџеровском схватању света као наше представе. У нашој свести реалност се трансформише јер ми у њу уносимо лични тон, оно што се крије у дубинама наше душе. Пошто су људи различити, сва-

ко има сопствену представу о свету, свако види реалност на свој начин. Јак је стања које

и љубав само одраз душевног ; пројектујемо на неку жену. Зато није ни чудо што равнодушни Марсел У Рашели види обичну проститутку, док је за заљубљеног Сен-Луа она дивно биће. Исти је случај и са Албертином која за Приповедача представља тајанстве и неухватљиву жену, а за Сен-Луа обичну

вулгарну девојку.

У осим тога, водена површина. нестабилна је, одрази на њој мењају оолик м де формишу се. Тако је и слика света у нашој свести изложена сталним променама. Но, Приповедач тога још није свестан, Он види само одсјај на непомичном је. зерцету које се ствара тамо где Вивона успорава ток, У бари на путу према Мезеглизу, или у вештачком језерцету у Свановом врту. Комбре је углавном пре. кривен мирним водама, мада се у њему понекад појављују и брзаци Ре ивоне. Али, и када описује Вивону, Пруст се више задржава на оним деловима који 06разују језерце, него на самом току. Њен ток види се са звоника Сент-Илер, али заједно са целом панорамом Комбреа, та. ко да се вода им не препознаје, већ личи на пукотине које град деле на четврти. А када Вивонин ток и посматра изблиза приликом шетње по њеној обали — Привише обраћа пажњу на саму

поведач % обалу. пвеће, стазе, околни пејзаж. Или пак жели ла се препусти њеној бујици,

попут оног лађара што је оставио весла, . глелао само у небо које среће и спокоја", дакле окреће се ол тока Визоне ка небу које носи срећу и мир. Комбре представља срећни и зачарани свет детињства, у Ко

легао на чамац и носи нагопештај

тако да се више не разликује |

, помало .

ме се Приповедач осећа безбедним под окриљем мајке и мирног породичног живота, утуткан илузијом да ће тај мир вечно трајати, Свет Комбреа затворен је и непокретан, заштићен од новог и узнемирујућег. Приповедач ће увек осећати носталгију за спокојним и срећним данима када је шетао обалама Вивоне. „Када ЋУ видети Вивону чији жубор личи на ша пат", питаће се он.

Но, спокојство које Марсел осећа у Комбреџ само је привремено, Мирна површина воде убрзо ће се усталасати, про“ јекције света на њој нестаће, као што ће нестати и његове илузије. Први судар Приповедач доживљава у Балбеку, у су срету са његовом црквом која га страшно разочарава, јер је нешто сасвим друго од онога што је он замишљао. Балбек тако представља Приповедачев улазак У

живот. То је и његово прво одвајање Од.

куће, у њему се одиграва први сусрет са Албертином због које ће тодико патити, и Сен-Ауом који ће га увести у високо друштво, где ће доживети многа разочарања. У Балбеку се више не појављују мирне воде, већ њих замењује усталасано море, чија ће се слика провлачити кроз це. ло „Трагање за изгубљеним временом".

Море је оличење промена. Оно се не прекидно креће и пролази кроз низ ме таморфоза. Сваки пут је друкчије, сваки дан се појављује друго море, тако да Приповедач никада није два пута видео ис ту слику: „Размакао сам завесе, нестрпљив да. сазнам какво је било Море које је тога јутра поигравало уз обалу попут неке Нереиде, Јер ниједно од ових Мора није остајало дуже од једног дана. Сутрадан би се појавило ново које би понекад било слично претходном. Али још никада нисам видео да је Море два пута било исто". Одсјаји на морској површини мењају се из часа у час, из минута у минут због ветра под чијим се дејством она усталасава и претвара час у снежне планинске врхове, час у песковиту равницу, час у пену од пива. Слике су немирне, узбуркане, трају само један трен, а затим их прекривају нове слике, опет усталасане, пролазне, неухватљиве. Све тако брзо не стаје да око готово и нема времена да региструје сваку промену и све се претвара у једну необичну визију у којој се плаво-зелена боја узбурканог мора прелива у безброј различитих тонова.

Промене морских пејзажа антиципирају метаморфозе кроз које ће пролазити Албертина и друге личности У „Трагању". Са сликом мора повезана је и тема жене. Приповедач ће срести Албертину на плажи у Балбеку и она ће носити мирис и свежину мора. Њен лик ће у Марселовом сећању увек бити оцртан на позадини морског плаветнила и морских таласа. Она ће за њега увек бити водена нимфа и сваки час изгледати друкчија, баш као и море које Приповедач посматра кроз прозор своје собе: час натмурена и тужна, час весела и раздрагана, час страсна и чулна, час равнодушна, али увек тајанствена и неухватљива. „Шта сам познавао од. Албертине2 — Један или два профила који се оцртавају на морском пејзажу, и то је све", мисли Марсел. Суштина њене личности, несхватљива је за Приповедача, а и за читаоца, јер је приказана само слика, или боље речено приказане су слике које о њој има Приповедач. У његовој визији пролазиће бескрајан низ различитих Албертина које су већином творевине његове маште, а на њиховом челу биће Албертина из стварног живота, чија се силуета опртава на морском пејзажу, Њене промене утичу и на Приповедача, па се и у њему ствара више ја која одговарају различитим видовима У којима се пред њим она појављује.

Као и Албертинина, и Приповедачева личност доживљава сталну еволуцију. Метаморфозе на афективном план осећају се већ у Балбеку. Његово ја из Париза и са Јелисејских поља није исто као ја из Балбека. Он, који је некада био толико заљубљен у Жилберту, да му је свака њена мало грубља реч причињавала вели-

ки бол, сада више и не мисли на свој некадашњу љубав,

једва да је се и сећа. Равнодушност и заборав заменили су заљубљеност. У Балбеку је његова личност на прагу нове трансформације, јер ће се заљубити У Албертину, што ће довести до њене нове еволуције, до појаве новог ја. .

Са еволуцијом личности под дејством промена. на. афективном плану, мења се и начин на који она види свет, Тако и мо ре добија различит изглед под дејством непрекидних модификација светлости ко. ја га обасјава. Она утиче на изглед ствари, од једног истог предела она може да створи безброј других. Док Марсел стоји на прозору своје собе у хотелу у Балбеку, пред њим се ређају различите слике мора, зависно од светлости која га обасјава: јутарње сунце, подневно сунце или сунце на заласку. Пред његовим очима промичу различити пејзажи које као да посматра кроз прозор воза или дилижансе, Као и сликари импресионисти, Пруст покушава да фиксира те пролазне слике, да овековечи импресије у разним тренуцима, да ухвати оно што увек измиче.

У Прустовом свету светлост симболише поглед под чијим се дејством реалност трансформише. Као што се изглед морских предела мења под дејством разлмичитих светлосних зракова, тако и свет изгледа друкчији посматран различитим погледима или истим погледом у различитим тренуцима. Оп се мења према томе ко га посматра и када га посматра. За Пруста, објективни свет је несазнатљић, па према томе као такав за појединца и

МАРСЕЛ ПРУСТ

не постоји. Он постоји само у његовој визији. Зато има онолико светова колико има људи. Човек никада не може имати потпуну слику јер може да посматра реалност само из једне перспектине и види само један њен део, као што Марсел види један део мора са прозора своје хотелске собе. Уз то, мења се и сам човек. „Човек се не купа два пута у истој реци зато што људско биће, у својој дубини, има судбину воде која протиче", каже Гастон Башлар, позивајући се на Хераклитово схватање мобилности. Са променама које човек доживљава, мењају се и углови под којима види реалност, као што се мења светлост која обасјава један пејзаж: час је то беличаста зора, час заслепљујуће подневно сунце, час ружичасти зраци сунца на заласку, а час само бледа светлост звезда. Као што сунце непрекидно прелази пут од Истока ка Западу, тако и човек прелази мут од рођења до смрти и

посматра реалност час кроз ружичасти вео своје фантазије, час кроз црни вео патње и разочарања, час кроз

сивило навике и рутине. Наше ја не престаје да се мења, као и сав видљиви свет који је састављен из неповезаних фрагмената, разбацаних у простору и времену. Приповедач узалуд настоји да га уједини, као што покушава да уједини и сопствено биће и несталну личност људи који га окружују. Различите зоне које запажа у морском пејзажу — „део ружичастог неба изнад мора, који би се могао сећи као пихтија", а затим „црвенкаста линија која дичи на лососа" — подсећају на строго разграничене зоне радости и туге, које је запажао још у Комбреу када би осећање радости после вечерње шетње заменио страх да ће бити лишен мајчиног пољупца, и симболишу психолошке варијације његовог ја. . Како се снаћи у том дисконтинуираном и неухватљивом свету, како оствари“

ти јединство своје расцепкане личности2 ·

Решење овог питања наговештено је још у Приповедачевом детињству, У помену. тој слици реке Вивоне., На прозрачној површини Вивоне, по којој плови разнобојно цвеће и лишће, огледа се небо које се са њом тако сједињава, па се чини као да лотоси из њега ничу: „И било да је оно (небо) у послеподневним часовима под лотосима стварало блистави калеидоском помне, ћутљиве и несталне среће, или да се предвече испуњавало, као. нека далека дука, руменилом и сањалачком сетом сунца на заласку, па се непрекидно мењало да би увек остало у складу (2) са

оним најдубљим, најпролазнијим, најта-

јанственијим, са оним најбескрајнијим у времену, увек се чинило да то цвеће цвета насред неба". Небо, које у симболичком речнику означава дух, за лотосове цветове представља хранљиво тло, неопходно за живот. Лотоси су пустили кор“ ње дубоко у њега и, као и свако живо

е, могу успешно да се развијају само на духовном тлу. То значи да биће може да постоји само ако пусти корен дубоко испод површине тренутка, у једну скривенију област свога ја, која има у себи _ нечег сталног, нечег што измиче пролазности, нечег ванвременског. Да би открио суштину реалности, човек треба да се окрене унутрашњем свету, свету свога духа, и продре у дубину сопственог

а, у прошлост своје душе, која је, по речима Гастона Башлара, „једна дубока вода", а не да остане на њеној површини изложеној непрекидним метаморфозама. Но, Приповедач ће то схватити тек на крају свога живота, на крају свога тратања. Он ће покушати да из сећања извуче најзначајније тренутке и повеже их кроз једну конструкцију која у ствари представља књижевно дело. Тако ће При. поведач, а тиме и сам Пруст, решење наи не у стварном животу, већ у уметности. Уметничко стварање омогућиће му да открије суштину реалности, која му је непрекидно измицала, а која у ствари представља истину о његовом сопственом животу, омогућиће му да оствари јединство своје личности. Јер, уметничко дело и није ништа друго до производ „уну. трашњих простора у које се уметник по. вукао да би стварао".

Јелена Доброта

Миодраг Мијовић-Кант

Туђе лешо

· Опчињен тамним зидом

тде стршљен узлеће камени и биљна мора узрок је успону вода напих се вина бурјанова и подобан јулу опуштеном тихо се дгласих у ивањску ноћ

Пењем се уз, насип наслућени где ме чекају већ кочије прашне са пута у бескрај

Нестрпљиво ржу мртви коњи Копитом рију моћ симбола

и ходом заспалих

покренуше

оловне сенке пркосних година мојих

Ивањско небо пуно цвећа поноћног нуди ми време у чаши

док звездани прах засипа

антене инсеката

· воћке

смолу закопчана крила овај препелишта видимији свет

Шуште странице мог живота таложи се со из суза јер лиших се наклоности равних површина животних

и сад

у плуралу мене

неко расипа и опет скупља низ литице наслућене

у ивањску ноћ Океани сазвежђа бајке мудрости видару бесмислица. шта знаш о пореклу и значају емрти Притворна за живота квинтесенцо цеђи бескорисног да шта знаш о суштини смрти То те питам док на прозору загонетно играју . звезде и мој живот у општем жићу спава Без одтовора опчињен тамним зидом биљним

безазлено се напих

времена у чаши

и подобан јулу опуштеном

тихо одлазим Е у ивањску моћ |

ВРЕМЕ БУДУЋЕ

Ујесен кад се пловидбе намећу и брзо расту шибљике зимске кад живот северном Сунцу у очи гледа и у мрежњачи се протего звездани складни океан размишљати о будућем неизбежно је

Будуће време вечности је најближе и музици слично звучно сада у прошлост те враћа ал детињство твоје сјаји напред и тамо проводиш са Платоном дан

Ујесен кад шапућу кише и у влажнот мрежњачи светлуца плавих ватри сквер време нам се у раствору даје и дилемом нашом . спутано пије

С храброшћу

што расцеп значи

између духа и света ствари тврдим

да успомене теку коритом лажних река прошлост из будућношћу долази У сутрашњем дану историја чека

Брате помагачу срна је посејо еоне та плава па смо сплеткама богова

неко сосл ла васељене

смућени ми

Знај свет је овај у зачетку тек мада је за мене завршен већ

И док јесењи руј тај повод доба касног ко пркосна доброта Оризга у нама снагу и храбро да истрајемо у опсади даљина брате

из насеља храбрих

што дугове прашташ

и у будућем живиш

продужи тврдњу

да су крадљивци ватре са Влашића дошли

пц у наслеђе оставили жрвањ што нас меље

време

ПЉИМЕВНЕ НОВИНЕ 7