Књижевне новине
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
МИХАНА БАХТИН ЈОШ
ЈЕДНОМ 0 дОсТОЈЕВСКОМ
О ДОСТОЈЕВСКОМ — никад доста. Поготово ако глас долази с праве стране. У једном недавно изашлом броју пољског листа „Вспулченошћи“ налази се веома редак прилог — разговор; Збигње“ ва Подгужеца с чувеним познаваоцем дела Достојевског Михашлом Бахтином, вођен у Климовску код Москве, у Дому стараца, У коме овај седамдесетседмогодишњи естетичар и филозоф живи. са женом. Прво питање се односило на основну мисао стваралаштва. Достојевског, а Бахтин је 0д20ворио: '— Истина о последњим питањима не може се открити у оквирима појединачног живота, јер су ти оквири за њу тесни, Она се може открити, и то редовно само делимично, у процесу комуницирања равноправних бића, у дијалогу међу њима. Тај дијалог се никада неђе завршити, док буду постојали људи који мисле и траже истину. Крај дијалога био би исто што и пропаст човечанства. Ту мисао је исказао већ Сократ, али су нам је најснажније усадила у свест дела Достојевског, који ју је отеловио у дАНВОВСКОМ свету свога стваралаштва. Свест личности Достојевског је у цело; сти оријентисана на дијалог: она непрестано изазива дискусију. На тај начин личности испитују се бе, своју околину. . По моме мишљењу, Достојевски је творац полифоничног романа, замишљеног управо као дијалог о последњим питањима. Писац не затвара тај дијалог, не даје никаква ауторска решења. Он само представља процес дијалошког мишљења у читавој његовој сложености, са свим противречностима. Показује нам како се изграЊује људска мисао. . У својим делима Достојевски није признавао никакве завршетке нити решења. Ако неки његови романи, на пример „Злочин и казна", и имају завршетак, тај завршетак је искључиво фабуларни. Али већ у „Браћи Карамазовима" нема ни тога „нема никаквог расплета нити решења. Очигледно, погледи Достојевског (као и сваки други човек имао је своје сопствено мишљење, које је најпотпуније излагао у публицистици и јавним наступима) ушли су и његова дела. Међутим, они нису ушли у дело по принципу аутор' ског коментара, већ управо по принципу равноправног дијалога са осталим погледима. То значи да је у својим делима писац превазишао своје сопствене, субјективне погледе и становишта. За мене је то основна црта стваралаштва Достојевског. Стога се не може говорити о издвајању неке његове основне мисли. У питању је њихова бројност, дијалог који не води никаквом решењу. Достојевски нам стално ставља до знања да до завршетка дијалога, до затварања дискусије међу равноправним нараторима може доћи. искључиво под ингеренцијом виших сила.
— Ви сте аутор књиге која се сматра фундаменталним радом о Достојевском. Да ли бисте хтели да нас подсетите на њене основне мислиз
— У својој књизи сам се трудио да докажем поглед на полифоничност, на дијалог као на принцип стваралаштва Достојевског, будући да сам сматрао да се он не може посматрати хомофонично, као на пример Толстој или Тургењев. Уз то, настојао сам да његово стваралаштво ситуирам У књижевноисторијске токове. Оно се не може сместити У оквире једне епохе, чак ни у читав деветнаести век или пак у новија времена. У његовом стваралаштву концентрисано је искуство човечанства у свеукупности његовог историјског постојања. Линија поаифоничног стваралаштва, на чијем челу данас стоји Достојевски као творац полифоничног, дијалошког романа, потиче од старих Грка. Књига се појавила пре више од четрдесет тодина, и данас изискује осетне допуне и дораде, чиме се, између осталог, У последње време бавим,
Рекли сте да стваралаштво Достојевског представља највиши домет у области „дијалошког исказивања људске мисли. Можемо. ли, дакле, да одбацимо као нева жно и небитно књижевно стваралаштво које је настало пре њега, а можда ц после њега, ако узмемо у обзир да су његова, књижев-“ на открића, као; и Ајнштајнова теорија, на пример, неопозива2
— Одиста, данас Достојевски нема себи равног У дијалошком посматрању стварности. Међутим, то ни у ком случају не значи да треба негирати оно што је остварено пре њега. Сократ ће увек остати Сократ. Да бих обезбедио место и ранг сваком ствараоцу, вео сам појам Великог Времена. М Великом Времену нико не губи
,
· Софо "стојевски, Тамо ништа не пропа-
ништа од значаја. С једнаким пра- |
"њој Хомер и Есхил,
вима трају ократ. Тамо је и До-
кле и
да, све се обнавља. У сваком новом историјском периоду оно што је било, што је човечанство преживело и створило, сумира се и добија нови значај. Достојевски је створио полифонични роман коме, по моме , припада будућност. То, очигледно, не значи да на прошлост треба ставити крст. Дијалошки роман нам не може заменити хомофоничну прозу, на пример Толстојеву, која је та кође средство уметничког казивања. Роман-монолог ће остати и, штавише; добиће ново значење. По мојој оцени, биће то штиво за часове одмора. Уз њега ћемо се одмарати после читања полифоничног романа. У више земаља наилазимо на покушаје да се паставе открића Достојевског. На томе ради Сартр, на томе је радио Ками, нарочито у „Куги" и „Сизифовом миту". У Совјетском Савезу видим утицај аутора „Браће Карамазова" на рана дела Леонида Леонова. Пре свега, он је очигледан, ипак, у „Петрограду“ Андреја Белог, једном од највеличанственијих романа ХХ века. Чини ми се да су.нетачна казивања о „надмашивању" искуства Достојевског. Он ништа у литератури није. завршио. Несумњиво је да. се може ићи даље од Достојевског, али је извесно да се он никим не може заменити.
— Како оцењујете радове свећене Достојевскомг
— Истраживачи - стваралаштва Достојевског, чак и такви као што су Мерешковски, Шестов или Розанов, пре свега настоје да његово име искористе у своје сврхе. Они настоје да га увуку у некакав одређени систем мишљења, што је у супротности с духом Достојевског, с његовим схватањем људске природе. За њега је свака систематизација погледа била туђа. По Достојевском, процес мишљења није једнозначан и има карактер дијалога. Увек ћемо нешто потврђивати, нешто негирати, нешто прихватати или одбијати. Људска мисао се може развијати само у атмосфери слободне размене погледа. Дијалошки карактер стваралаштва Достојевског уопште нису узимали у обзир представници предреволуционарне науке; на жалост, и данас неки истраживачи настоје да априорно наметну Достојевском некакав одређен поглед на свет. То, наравно, не лишава њихов рад вредности, будући да је Достојевски у тој мери многостран да допушта могућност и таквог схватања његовог дела. Захваљујући својој полифоничности, он подсећа на извор који се никаквим средствима не може исцрпсти. Стога високо оцењујем рад својих колега, иако он често није у складу с мојим погледима.
Достојевски нам је, чини ми се, завештао да наставимо дијалог који је водио он сам, који су водили његови јунаци. Стога је хомофонично посматрање Достојевског чак и потребно, будући да постаје глас у дмскусији о стваралаштву писца, који увек доноси нешто ново.
по“
— Који су, по вашем мишљењу, најхитнији задаци науке о Достојевском»
'
— Најзначајнији пропусти у радовима о Достојевском тичу се пропуста у биографским радовима. У ствари, немамо честиту биографију Достојевског. Штавише, не знамо чак ни како је треба написати, шта у њу треба унети. Оно што постоји представља не-
„СКУАПТУРА БАНА |
, А
какву недоследну мешавину живота и стваралаштва. Човек и стваралац се не могу идентифико-
вати. У својим делима Достојев-.
ски нам се представља као јел“ на личност, у свом приватном животу, ипак, као друга личност, . зна се у довољној мери како да се те две личности (стваралац и стварни човек) споје у једну. Треба их, очигледно, некако одвојити, јер у противном нећемо ништа постићи, То што је Раскољников "убио старицу уопште не значи да и и писац могао да учини исто. "Несумњиво је да је замишљао себе као човека, који је могао да изврши злочин. У противном, не “ бисмо имали роман. Ипак, за имагинарни чин као човек, не може да сноси ни правну, ни морал-
ну одговорност, Уметник је дужан.
да уме у својој уобразиљи да за-
мисли човека, који чини сваки
преступ и сваки грех. То му је неопходно из професионалног погледа, да би што потпуније прелставио стварност. Па ипак, на основу тога му се не могу приписивати свакојаки поступци у приватном животу. Етика живота и етика стваралаштва су две различите категорије, које не смемо мешати. Чини ми се да Бурсов у својој књизи (Бахтин има у виду књигу Бориса Бурсова „Личност Достојевског“) није довољно поштовао ту границу. :
— Чиме треба да се одликује истраживач стваралаштва Достојевскогг „
— Пре свега, не сме бити дог~,
матичар. Сваки догматичар, био он религиозни или политички, увек ће у Достојевском тражити потврду својих погледа, тумачећи његово стваралаштво на свој начин. Недогматичност је преко потребна да би се Достојевски схватио исправно и дубоко. Такође, не смемо од Достојевског стварати објекат моде, у вулгарном смислу те речи. У научном раду је то велика сметња. Својевремено је Шестов настојао да од Достојенског начини модерног филозофа. Ипак, показало се да је то било неозбиљно настојање. |
. _— А сматрате ли ви да је Достојевски филозофе
— Ја сматрам да је он један од највећих мислилаца. По моме мишљењу, појмове филозоф и мислилац треба раздвојити. Филозоф је човек, чија је струка филозофија као наука. У том погледу Достојевски није био филозоф, Штавише, према таквој филозофији је имао скептичан став.
— Треба ли дела Достојевског преносити на сцену или екранр
— С пропагандног становишта то је сигурно нормално. Мада у филму или позоришној представи од његовог романа остаје углавном само фабула, ипак ће можда неки гледалац пожелети да погледа и у оригинал. Полифонија као таква уопште се не може пренети на сцену или екран, будући да и сцена и екран поседују карактеристику хомофонизовања, дајући слику само једног света из једне тачке гледишта. А Достојевски доноси бројне светове и погледе.
— Захваљујући иницијативи /кадемије наука СССР-а, недавно се појавило критичко издање „Злочина и казне“ са илустрацијама Ернеста. Неизвесног. Како оцењујете те илустрације»
— Први пут у животу, а имам већ седамдесет шест година, видео сам идеју Достојевског. Неизвесном је успело да синтетичким начином графички представи универзалност мисли Достојевског, а да истовремено пренесе и дух њетовог стваралаштва. Пре Неизвесног у графици или сликарству успевало се само толико да. се представе Петроград и личности из дела Достојевског. Радо“ ви Неизвесног су више него илустрације, Они настављају проблематику и свет Достојевског у друтој врсти уметности. Зато су тако авангардни и велики. (М, Ј.)
АОРЕНША БЕРНИНИЈА (ФРАГМЕНТ)
Не
су му носвећивани на свим
1М МЕМОКЈАМ
"ВБРНСТ ФИШЕР, чије име је већ постало појам везан за догађаје у свету из даље и недавне про: шлости, умро је у седамдесет им трећој години живота. Некролози
странама где је год био цењен и поштован. Наш лист жели такође да посвети који редак сећању на овог човека великог формата, марксисте и комунисте, смелог да и у најтежим тренуцима ОДЛУЧНО заузме став, да та неустрашиво брани од напада било с које стра“ "не и да понесе последице због таквог става, које су му сигурно веома тешко пале као прекаљеном борцу за идеале које је пелог живота проповедао.
О Ернсту Фишеру је писано то. лико да је тешко рећи било шта ново што већ позванији нису ре кли. Зато смо се одлучили да из аустријског часописа »Меџев Еоуштп« пренесемо одломке из написа издавача Гинтера Ненинга писаног поводом Фишерове седамдес“ сете годишњице рођења. Ненинтове. мисли; писане 1969. године, преносимо сада уверени да оне ни данас нису _ много изгубиле од своје актуелности. к
Живот Ернста Фишера допире дубоко унатраг у мртву традици ју. Као син високог »К.. ипа К,«
официра припадао је оној наро-
чито малој мањини аустријског грађанства, која је хтела да остане верна грађанским идеалима тако што је грађанске идеале издала и прешла У социјалдемократију. у ј
После неуспелог социјалдемо-
кратског устанка, фебруара 1934. Ернст, Фишер је припадао у аустријској социјалдемократији оној нарочито малој мањини која је хтела да остане верна социјалистичким идеалима на тај начин што је социјалдемократске партијске интересе издала и прешла у комунизам.
У касним педесетим годинама Ернст Фишер је припадао оној у комунистичкој партији Аустрије интелектуално завидно профилираној мањини, која је хтела да. остане верна комунистичким иде. алима на тај начин што је московске интересе издала и прешла једном новом, радикално антистаљинистичком, радикално хуманистичком комунизму.
Аустријски грађански сталеж, чији водећи слој у многом погледу има памћење слона, не опрашта официрском сину можда ни прелаз код „соција". А ови му из весно не опраштају (социјалдемократско памћење је још грађанскије од грађБанског) прелаз ка комунистима. Ови, опет (чије памћење је социјалдемократскије од социјалдемократског), не праштају му сасвим извесно прелаз у неокомунистичку „јерес“.
Нису баш сва злопамтила сасвим у неправу: Фишеров простаљинистички период је стварно нешто што се тешко вари. Њему нека служи на част да га је исам тешко варио. |
Ернст Фишер је увек био управо на неаустријским стазама, на којима су се налазили најбољи Аустријанци. Од изјашњења до изјашњења заоштравало се његово критичко-марксистичко исповедање демократије одоздо, слободе мишљења, стварања група, отварања према — хришћанству, фронта против стаљинизма и ње гових епигона, који су као ваљком прегазили од Фишера страствено поздрављени _ реформирани комунизам, Ниједан комунист на Западу није окупацију Чехословачке. осудио сличном вехементмузу као Фишер. ;
О Фишеровом демократском комунизму не може се- више рећи да ди се и у чему се разликује од демократског социјализма — ако се као мера за то узме стварно стање социјалдемократских пар» тија на Западу. А тад се разлика састоји у томе да је Фишерова визија о демократском комуниз му демократскија Од социјалдемократске стварности. И тад смо тек заправо збуњени.
Фишер је стварао благотворну
пометњу: 1. политички, 2. култур
но, 3. морално,
"1. Политички; јер није био пољ
литичар, већ (види његова позоришна дела, песме, романе) =" уметник, који је у политику залу“ тао и који је, сходно томе, мислио политички — колико је то уметнику могућно, дакле не су.
јетре
»у Фишер је, поред филозофских, политичких, | социолошких, историјских, књи“ жевно-историјских и естетичких студија, од којих, међу овим последњим, свакако треба. поменути „О пужности уметности" и „Уметност и коегаистевција", објавио вице збирки песама („Чежња птица", „Српе и застава", „јер ми смо заљубљени"), поаоришних комада (,„Атнлни мач", „Лењин", „Мостови на Брајвау-у") и роман у дијалоту „Принц Буген"" (заједно с Аујзом А'злер). Од РАЗОЧАРАНЕ Д0 ОБНОВЉЕНЕ НАДЕ
Поводом | смрти Ернста Фишера
БРНСТ ФИШЕР
више далеко. Управо је то важно код њега: Ернст Фишер је иритирајућа мрља, оаза у пустињи маЛограђанске политике. Кад се појавио на телевизији и оптужио Москву, онда језа није силазила само низ вишеструко поломљену кичму апаратчика палео-стаљинизма, него и низ исто тако неинтактну кичму апаратчика де мократског стаљинизма западног стила, Био је он интелектуалац, непрорачунљив, опасан, без политичког осећања, што значи: није казао оно што се каже зато што је човек „укотвљен" у једном апарату; он се из апарата истргао, он се више није дао заробити; требало га је, дакле, искључити.
Оно зшто људе апарата свих 60ја у лепој слози застрашује, то привлачи друге људе, поглавито младе; Врнст Фишер, је више него било који други прогресивни комунист наших ширинских степена допринео томе да се раздеру оклопи антикомунизма којима је наш свет био окован, у корист једне широке панораме на интетрални социјализам, у коме ће демократски комунисти, _ демократски социјалисти и демократски хришћани имати заједнички удео.
2. Културно: Ернст Фишер није био просто интелектуалац, он је много више био велики пример за неинтелектуалан, сентименталан уметнички темперамент, који је раздерао шипке стезника, Пример је тим важнији, као што. се да наслутити: дизање у ваздух се догодило квази несвесно; Ернст Фишер је хтео, каквису већ интелектуалци, постојаност пдеологије (стаљинизма, специјално социјалистичког реализма), али је морао, какви су већ уметници, да изађе из малокарираног догматизма. хтео он то или не. Исти тај човек, који је 1949, писао један гнусни соп-реадистички по-
. зоришни комад против Тита, уса-
дио је касније Кафку, Музила, Пруста, Џојса и Бекета усред марксистичке 'естетике — с трајнвим, експлозивним | успехом меБу комунистичким _ интелектуалцима, нарочито на „Истоку".
3. Морално: Ернст Фишер је пружио велики пример за морал у нашем времену, не мада је, већ зато што је мењао своје погледе. Ко у нашем времену бесомучног преоравања на сваком пољу остаје увек исти, тај је поштовања достојан али глуп човек, Нама су потребни људи чија је нада разочарана, али који се упркос томе надају, па су зато у стању да из старог лагера разочаране наде безобзирно пређу у лагер обновљене наде, не устежући се успут од критике, не штедећи ни себе ни друге, носећи са собом сву горчину свог искуства, али и. цео преостали здрави ентузијазам сво је наде, .
Ернст Фишер нам је то приредио у подручју комунизма. Али слични примери би хитно били потребни и пожељни по у подручју „западне демократије": прелаз из разочаране наде што се тиче парламентарне партијске државе ка обновљеној нади што се тиче демократије, судеоништву свих граЂапа. Одвајање у овакав комунизам на Фишеров начин и такву нову демократију је артифицијелан. Фронтови већ давио не пролазе више између црних н црвених,
_ већ давно не више између кому
писта, социјалиста ни хршшћана. Они пролазе више или мање и» међу бСирократског, мажнаг, терористичкот, следствено томе ОДЉУЂеног владања како на „Истоку“ тако и на „Западу“ с једне стрг не, а с друге на узлазним снагама У трећем, другом, првом свегу,
Ернст Фишер је тај нови проток фронтова схватио и.пргшао на прву страну. (А. 5. П.)
| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10
и 5 6. 5. 8 парити ита = љиљан дрвета