Књижевне новине
|
| Радио и телевиз.
ЛЕТОПИС
њижевна« реч употребљена као увреда —.
Објављујући написасритшку-напад Удружења, књижевни“
„Пенџе“ тирани образи управе УКС" у нај-
„Књисжев-
на управу ка Србије под насловом
новијем, шестом броју не речи", главни уредник овог ли“ ста Милисав Савић је себе довео У апсурдан положај: солидарисао
се са онима који су недавно иза-
шли из Удружења а он и даље остаје у њему! То, међутим, није једини нео-
држиви став у Савићевом напису.
Р оворећи 0 управи као „културној бирократији" он је показао да не зна шта значи и шта може знамити појам бирократије. Овај се појам никако не може довести у везу са органом једног удружења који се бира слободно и тајним тласањем, који подноси периодичне извештаје свом члан-
„ству и тражи верификовање свог
рада и који нема никакве могућноста да се насилу одржи на „власти“. Колико је, пак, Савићева необавештеност велика у вези с радом управе најбоље показује чињеница да он не зна ни то да се управа бира на две тодине а не на једну.
Да би некако ипак доказао оправданост своје политичке ш моралне „осуде“ управе Удружењ књижевника, Савић наводи 275 тобожњи неуспех управе пленум Удружења одржан крајем лета, односно 11. септембра, и при том се не устеже да ради веће уверљивости, знатно умањи број присутних чланова, да од свих присутних чланова управе запази само једног и да, најзад, нападне и саму (демократску) идеју о праву (младих) писаца на присуство и учешће у самоуправним органима издавачких предузећа. Да ли, можда, ч одбацивање те идеје, по Савићу, значи борбу против садашњих бирократских метода рада у издавачким предузећима2 Сматрајући, пак, да је обећани пленум (или ванредну скупштину) управа Удружења требало већ досад да одржи, Савић пада у још једну контрадикцију, јер мали број чланова на одржаном пленуму јасно показује да је чланство у току лета, па и током ране јесени, заузето многим дру-
чим, пречим бригама и послови“ма, "на та не.треба оптерећивати
и бригом за побољшање рада свог Удружења. То је управа добро знала и поменути пленум је одрсала само због жеље Републичког секретаријата за културу да о Предлогу закона о издавачкој делатности чује мишљења писаца пре 15. септембра. Релативно мало присуство и учешће чланства на овом пленуму још једном 1е уверило управу да никакве веће скупове не треба држати у не време, а у „невреме" спада и врео припрема и одржавања дру-
ме гих скупова, као што те. на пример, _ међународни Октобарски
скуп писаца, који се одржава. од 17. до 22. октобра. а
Једном речју, Савић је у свом напису показао висок степен необавештености и контрадикторности. Али најгоре је то што у ње товом напису долази до изража-
ја тон карактеристичан за људе
с периферије цивилизованог понашања. Зар то може себи допустити писац који има бар мало самопоштовања и свести о правој улози писца У друштву2 Свако писмено комуницирање, па и по лемичко, чак и с непријатељем, захтева више достојанствености него што је Савић. показује пре“ ма својим колегама, па чак и према члану управе који. ради у истом листу с њим, и то баш У листу у којем је његов напис и јављен. +
оба а овог написа је утолико жалоснија што је штампана У (ен сту који треба да. популарну шири књижевну 4. па младима. Зар младе треба у .. како се „књижевна, реч 702
употребити као увреда
Драган М. Јеремић
(едамдесет
година Ангела Каралијчева
Један од најоригинали! популарнијих ских писаца, навршио је ов:
година живота и књижевног стваралаштва. Тим по.
водом бугарска днепна и при дична штампа довела је низ писа о његово
Приређена
ов! ња њег ија емитовали су
пјих и најсавремених бугарАнтел Каралијчев, ах дана седамдесет педесет тодина
м животу и ралу. су и јубиларна изда: х најзначајнијих дела.
АНГЕЛ КАРАЛИЈЧЕВ
више предавања и вечери посвећених његовом стваралаштву. У школама и на факултетима говорило се такође о његовом делу, и то из више аспеката, али пре свега о њему као најоригиналнијем бугарском ствараоцу дечје књижевности. Каралијчев је вероватно и највише превођени бугарски савремени писац, па је ова значајна годишњица видно забележена и у другим земљама у којима су његова дела преведена, а посебно у земљама у којима је превођен много пута.
Рођен у селу Старжици, у околини Трнова, 21. августа 1902. године, Каралијчев је основну школу им гимназију свршио у свом завичају, а одсек за дипломатију на Слободном универзитету у Софији. Неко време био је у дилломатској служби у Француској, а онда се вратио у отаџбину и отада заузимао разна уредничка места у листовима и у предузећима где је био уредник за дечју књижевност.
Почео је да пише још у средњој школи, 1923. године је објавио прву своју поему, а две године касније и прве две збирке приповедака, „Раж“ и „Медо“, да би после тога објавио, до данас, преко сто наслова нових књига и књижица за одрасле и децу.
Своје стваралаштво Каралијчев заснива на народном предању, легенди, бајки и народној песми. Из истих извора он црпе и свој богати, кристални језик и, особито, своју поетичност и лиричност, ма о чему писао. Много је путовао и написао је и неколико запажених књига путописа и ус помена, које се одликују истом оригиналношћу и топлином којим и његова остала дела.
М нашој земљи дела овог даровитог писца суседне земље и блиског језика превођена су још срединем треће деценије, а после тога превођена су из године у тодину, све до данас. Превођен је не само на српскохрватски него и на све остале језике југословенских народа и народности. Каралијчев је један од ретких писаца малих народа који је већ својим првим делима постао узор многим страним ствараоцима, Његова збирка приповедака „Кладенац“ и још неке, преведене тридесетих година и објављене У по-
књига“ под уредништвом Живојина Вукадиновића, имале су знат ног утицаја и на стваралаштво најпопуларнијег нашег савременог дечјег писца Бранка Бопића. и не само на њега. Тај утицај осећа се код нас и данас. Не мали број његових приповедака ушао је у преводу ми у поједине умоенике на језицима свих наших народа и народности. |
Каралијчев је иначе и искрени пријатељ Југославије и поборник добрих односа између своје и наше земље. Врло рано почео је да долази у нашу земљу, званично и приватно, и овде је стекао знатан број пријатеља, и то не само ме. Њу својом књижевном сабраћом. У исто време, не једном, Карадијчев се бавио и превођењем мањих или већих остварења наших књижевника, а у више ма хова се појављивао и као предавач о нашим књижевницима и књижевности.
Орган савеза бугарских писаца „Литературен фронт оојавио ЈУ, поводом овог значајног јубилеја, честитку, у име Савеза из пера председника Савеза _ бугарских писаца, акедемика Пантелеја Зарева, Истакнути критичар Иван Попиванов написао је одушевљен чланак 9 његовом стваралаштву, а велика бугарска песникиња, Дора Габе надахнуту цртицу о ње Товој првој књизи за децу.
Издавачко предузеће Савеза бугарских писаца објавило је луксузно издање у два тома његових изабраних дела _ под насловом: „Приче“ и „Приче и репортаже“.
Државни савет истим поводом одликовао га је највишим ордепом — „Георги Димитров ·
Синиша Пауновић
пуларној едицији за децу „Златна |
Новости у свету књига
Поводом овогодишњег Међународног сајма књига у Франкфурту
Као и' сваке јесени, ми ове године окупили су се у Франкфурту
"оадавачи са свих страна света да прикажу „своју најновију произ,
водњу п остваре међународну копродукцију у веома широким раз мерама. Реч производња, мада звучи грубо, прикладнија је уз општи утисак који сајам оставља него реч издавање, коју скоро без изузетка сусрећемо у нашим, домаћим разговорима о књизи. Франкфуртски сајам је у први мах непрегледно море издања разноликих по садржини, опреми, обиму, величини, намени. Груписани, углавном, по земљама и унутар тога по врстама литерату-
ре коју негују, издавачи приказују најновију продукцију готово свих земаља па континената, Обиље имена старих ш познатих из давзачких кућа, компанија, продукција, агенција не даје могућности да се уоче и упамте многи добри нови издавачи. У првом плану логично остају они највећи — Макмилен, Мак Гро Хил, Хе монд, Симон и Шустер из САД, Лаурс, Натан, Ашет из Франпуске, Мондадори, Рицоли, Курчо из Итамаје. итд. Али велика имена, наравно, не значе истовремено гаранцију за велика остварења. Често се на штандсвима незапажених компанија наилази на бољи издавачки програм него у примамљивом излогу велике куће.
Сајам је трајао шест дана: од 28. септембра до 3. октобра. Општи утисак могао би да изгледа отприлике овако: запажен пораст броја комерцијалних високотиражних серија нехотиц> асоцира више на књигу као индустријски производ потребан великом међународном тржишту, него као из раз духовних потреба наше епохе. Књига се штампа у безброј варијанти, за потребе најшеаре скале могућих купаца. У зависности од садржине и опреме она је намењена књижарама, продаји путем поште, реклама, огласа, затим робним кућама, школама, родитељима, киосцима, па чак и бензинским пумпама! У обиљу области и тема које се преплићу или сукобљавају, ипак је могуће учини ти покушај да се систематизује или бар издвоји оно што је за ову годину карактеристично,
Дечта књига налази се у центру пажње и редак је издавач који се наје огледао у овом пољу. Њена основна одлика је илустрација. Садржина је у другом плану, мада није потиснута. Илустрација варира од најтананијих уметничких остварења, којима се посебно од: макују Јапаним, до уличног кича којег је, на срећу, далеко мање него ранијих година.
Школска и приручна литература постигла је велик степен напретка, пре свега по својој опреми, Ниједна област друштвених и природних наука није заборављена. Савремени илустровани приручник тако је сачињен да наглашава пре свега оријентацију ка визуелном памћењу и у том смио лу представља изванредну допуну за наставу. Класиши дечје и омладинске литературе провлаче се као непрекидна нит кроз програме сваког бољег издавача п 710 су углавном елегантна џепна из дања добре садржине.
Данас су енциклопедије п речници неопходан саставни део сва кодневних потреба просечне породице. Овом приликом било је изложено толико енциклопедија, А1 се макар и нехотице јавља сумња у могућност тржишта да све то прими, Али издавачи енергично одбипају сваку сумњу говорећи да нису пи близу мекоришћенес све
„могућности, Довољно је, кажу, У
свету архитеката, лекара, биолота; пам ловаца, риболоваца, кули-
ВАН ГОГА
нара, којима су такве књиге свакодневна литература. И зато ничу енциклопедије и речници о свим могућим областима, готово без краја. |
Дела из области уметности и даље представљају највреднија ос. тварења издавачке делатности. Ту је готово немогуће наћи слабу књигу, скромно издање или јевтин производ. Преовлађују раскошне серије Италијана и Шпанаца, одаччне по избору, сјајне по ликовним, понекад и филмским прилозима. Џепна књига великог тиража и даље остаје пратећи прошзвод сних којл су се огледали већ У свему другоме. Садржински, она доживљава велике распоне — Ол најбоље литературе до трилера, па чак и порнографије.
Најзад, остаје отворено пита
ње где смо ми у издавачком свету, Да ли је могуће у таквим релацијама одржати нашу помало једнострану и традиционалну концепдију књиге као стваралачког из раза једне епохе, литературе млм школе, књиге као насушне духовне потребе једног (хтели ми то да признамо или не) ипак ограниченог круга, књиге чија садржина без обзтра на опрему одлучује о њеној вредности и њеном потрошачу. . Овогодишњи франкфуртски сајам, као и неколико претходних, јасно указује на то да и у нашем односу према књизи треба нешто мењати. То никако не значи негирање свега онога што је у нашем ставу према књизи позитивно. Покушај да се на основу ове велике смотре изведе закључак о нама као издавачима, несумњиво би користао онима који књигу пишу, стварају, производе, купују и, најзад, читају.
Снежана Пејаковић
аков
БОРБЕ КАРАКЛАЈИЋ
Шезлесет година Ђорђа Караклајића
Навршавајући шесту деценију живота, Борђе Караклајић, дири: тент, композитор, етномузиколог, аранжер, музички педагог и друштвени радник, прославио је и десетогодлшњицу Женског хора „Шумадија“ и петнаестогоди, њицу Великог народног. оркестра Радио-Београда, које је створио и којима руководи, м, најзад, чегрдесетогодишњицу рада у Београд. ском радију. Врстан организатор и аниматор музичког живота у нас и истрајан васпитач младих вокалних и инструменталних солиста, најпре народне музике а затим и забавне и сериозне, он је четири деценије систематски неговао лепоту, аутентичност, осећај. ност и мелодичност наше изворне народне музике, а као композитор стварао дела надахнута мелосом свог родног краја.
Рођен 1912. у Ужицу, Каракла. јић се од пајранијих својих дана опредељује за пародну музику и већ у гимназији свира у оркестру или диригује школским хором. Почиње да учи виолину код проф. Шимка и ствара прве обраде народних песама и игара. Године 1931. долази у Београд и између студија па Правном факултету и народног оркестра Радио-Београда, чији је диригент у то време био Властимир Павловић, бира рад у Оркестру. На жалост, интензивнији и свестранији развој младог музичара прекида други светски рат п Караклајић се од лета 1941, налази у заробљенич: ком логору у Немачкој. Најлепше тодине живота протекле су му у лотору нарушавајући његово здравље и виталност. Али и тамо Ка раклајић организује хор и орке стар да ба и себи и својим дру товима олакшао сурове дане. Уз то, учио је код Предрага Милошевића, и самог логораша, хармонију и друге музичке дисциплине, употпуњавајући тако знања о музици ин њеним законитостима.
Први послератни дани открили су велике способности Карак-
| граде
лајића за организацију МИ живота. Враћа се у Радио-Београд и ту почиње да припрема прве емисије народне музике, прве концерте у Београду и ван њега, да окупља п васпитава младе уметнике, да формира културно. уметничка друштва, да пише уметничке обраде народних песама, попут Коњовића, Вукдраговића, Христића или Баранзића. Највише што је тих дана могао да учини за стабилизацију и раз вој културног и уметничког живота у новсствореним друштвеним условима учинио је. Посебно поглавље у његовом раду у Београдском радију је формирање хора „Шумадија“ и Велзаког народног оркестра: ова два изво ђачка корпуса постали су права «школа за развој младих музичара а уједно иптерпретациона _ тела веома високог уметничког домета,
Поред. стотине музичких радиоемисија Караклајић је са особитим успехом написао и музику за неке позоришне представе („Бидо", – „Ожалошћена _ породица", „Протекција", итд.), као и за телевизијске емисије; његову музику за ТВ игру „Шешир професора Вујића" публика је примила са неподељеним симпатијама.
У публицистичком раду Караклајића истиче се низ чланака о проблемама народне и уметничке музике, као уредник суделовао је с Николом Херцигоњом у припремама „Зборника партизанских на» пева", а за НИП „Народна књига" припремио је и издао неколико збирки народних песама и игара из свих крајева Југославије.
Владислав Димитријевић
Почео је БЕМУ(— 22
Београдске музичке свечаности, БЕМУС-72, почеле су Другим меБународним такмичењем Музичке омладине; млади музички уметници такмичили су се не дељу дана на концертном подијуму Студентског центра, тражећи међу собом најбоље у дисциплинама клавир-соло и клавирски трио. Младе пијанисте оцењивао је жири којим је „дириговао" знаменити енглески пијанист Кендал Тејлор а клавир“
ски три свирао је пред жиријем ,
којим је руководио Жил Лефевр, канадски музичар, председник Светске федерације Музичке омладине. Тон читавом такмичењу давала је музичка репрезентација Со вјетског Савеза и коначни резул тати потврдили су претпоставку да се московска плејада младих музичара уздиже у солисте највишег формата. У клавирској | конкуренцији све три прве наосвојили су московски уметници (Е. Кузнецова, Б. Пег ров и Ал. Малкус) а у својој категорији победио је и Москонцерт-трио. Врло висок степен извођачке културе, студиозност и одговор“ ност у тумачењу музичког дела, искрено залагање за најверније тумачење ауторових интенција то су биле особине огромног броја мадих такмичара. Свечаним концертом победника овог такмичења младих, одржаним 7. октобра уз сарадњу Београдске филхармоније која је свирала под управом маестра Живојина Здравковића, у ствари су и по-
челе овогодиштње, четврте по реду, Београдске музичке свечаности. За протеклих неколико дана имали смо прилике да слушамо девојачки хор »СоПетшит тизсшт«, који је под управом Даринке Матић-Маровић певао дела _ београдских _ аутора, – Срп„ски гудачки квартет и совјетског _ ненадмашног – виолинисту Леонида Когана, да чујемо неообична сазвучја јапанске музике у извођењу ансамбла | „Нипонија", да упознамо љубљански ка: мерни оркестар „Славко Остерц“, да присуствујемо клавирском реситалу Срђана Грбића, да доживимо музику Јосипа Славенског у маестралном _хорском изразу Хора београдског радија, да се суочимо са авангардним достигну-
·_ ћима Милка Келемена и опером
„Опсадно стање" и балетом „На: пуштене" пи његовог сарајевског колеге Војина Комадине са балет ском визијом _ „Сатана", Оскар Ханон водио је Београдску фил-
хармонију у тумачењу новог де-_
ла Милана Михајловића које је лобило награлу Бемуса 72, а слушали смо мн Београдски трио, ка: мерни ансамбл врсних професора Музичке академије. (В. Д)
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11