Књижевне новине
ТКМ МЕМОВТАМ
Винко ВИТЕЗИЦА
У ПЕТАК 7. липња 1974. умро | у Загребу, након краће па у 88. години живота др Винко Ви тезица, књижевни теоретик, пов јесник, преводитељ, ум Витезица је рођен
дне. 8. травња 1986. рула РогИру
учку школу
завршио је у родном мјесту, а кла ·
сичну гимназију у Сплиту, . мирао је на Високој бај школи у Задру. Краће је вријеме био и капелан у Трогиру, а затим је отишао у Беч и завршио на Филозофском факултету романис. тику и славистику.. Године 1917. промовиран је за доктора фило зофије на темељу радње „Митички херој југославенске народне епике, Краљевић Марко, у роман. тичком драмском мистерију Пет. ра Прерадовића и проблем нацио налног театра". Још за вријеме студија у Бечу иступио је из свећеничког сталежа.
Дружељубив и широк ан Витезица је у Бечу пмњо века број познаника и пријатеља, те је након доктората остао у аустриј 650 метрополи до поткрај године 1921, дружећи се, између осталог, и с људима из круга филозофа Кралика. Причао ми је како је нерадо морао превести у Крочеовој „Естетици“ и оне ретке који су се односили на Кралика, које та талијански филозоф зове „уче ни“ и наводи да,га је Толстој ис мијавао у својој књизи о умјет. ности.
У. Београд је Витезица дошао негдје на почетку године 1922. и био је кратко вријеме суплент на Трећој мушкој гимназији, а за тим асистент (1922—1923), па до цент (1924—1929) на катедри за поредбену књижевност на Фило зофском факултету. Скоро једно десетљеће (1929—1938) био је шеф књижевног програма београдског радија. Од мјесеца српња – 1938, прешао у Министарство просвје. те, Предавао је на Војној акаде мији (талијански језик), Музичкој академији (два колегија: куатур на повијест у вези с развојем дра ме и опере и талијански језик) и Умјетничкој академији. Послије другог свјетског рата био, је уред ник у Лексикографском заводу у Загребу.
О Витезици се писало размјер. но мало, Па ипак је поткрај живота доживио оно што може служити као признање сваком јав: ном и културном раднику и ум јетнику: ушао је у Енциклопедију Југославије, у којој је његов рад приказан с пажњом и опшир' но. и
Неки новији знанствени радни ци с признањем су пак писали о његовим радовима. Још на по четку своје знанствене дјелатнос ти, године 1923, Витезица је објелоданио прилог „Мајка Југовића и Хекаба код Хомера и Еврипида“ (у „Југославенској њиви“). Ме тоди којом се служио у том раду остат ће вјеран у току читавог својег живота. Ево што о том ра ду каже Даринка Невенић-Грабовац у својој докторској радњи „Хо мер у Срба и Хрвата: „Треба да се осврнемо и на један прилог Винка Витезице, једини његов до принос науци о домеру. Он вео. ма добро познаје Хомера и Еври: пида, односно — личност Хекабе како су је изразила оба велика песника." Један епски и један драм ски портрет несрећне мајке тре бало је да му послуже за поре Бење с нашом мајком Југови. а из познате народне песме.
Боривоје С. Стојковић у сво јој У аза „Историјски прегава · српске позоришне критике_ ( ) дао је занимљива, У суштини точна, опажања о Витезици као ка: залишном критику: „Др БАТЕ Витезица се први пут јавио Ма Ми сли“ марта 1924. г., затим 1: Р говинском гласнику и др. Он Ј ма свестранију позоришну сруда цију и стваран позоришни | ЈЕ Његове позоришне критике а се већини позоришном естетско-филозофском проблематиком Стил му је осетно тежак, те интелектуалистички. Анализе 86 8 и глуме су му живе, обилате Ј једре, У већини тачне. Тачна је. Ива Војновића за кога твр
ена : а да је „представник Метерги ковог симболизма и Данунциј
ашој књи тизма и артизма у нат, ; жевности“. Витезица показује чес
ве, свеже и ин
занимљиве, ст те врнЕ које продиру АУ'
итивне опаске, бе у идеолошку, естетско фило:
1 а, уколико ту софску суштину дела, ) и тамо нема претеривања и на сиља.“
Нека Стојк Витезици као ку (уосталом,
овићева опажања о казалишном крити треба казати, да се
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11
том врстом критике покојник размјерно мало бавио) вриједе кад се ради и о дјелима која не пред стављају казалишну критику. Не би се, на примјер, дало лако побити Стојковићева тврдња о Вите зичину стилу: „Стил му је осетно тежак, крут и интелектуалисти чки“. Таквим стилом написане су, на жалост, не само покојникове казалишне критике,
Витезица је објелоданио слије деће књиге: „Студија о Хамлету“, „Преглед светске књижевности“, „Античка и хришћанска књижев' ност“, „Францесца да Римини у италијанској књижевности“, „По етика" и „Микеланђело“. Саставио је и уредио „Зборник _ јуначких српских народних песама“ и ис прпном студнјом попратио је сво ју „Антологију народне поезије“. УМ „Зборнику јуначких српских народних песама“ групирао је пје сме према етичким категоријама (Истина, Правда, Јунаштво и др).
У младости је тискао и пјесме;
а у рукопису му је — између ос. талог — драма о Диоклецијану ПОА насловом „Император“ и „По вијест свјетске књижевности“ (до половине 19. стољећа, у осам књи га). Није стигао тискати пријевод Буркхартова. дјела „Чичероне“ и изабраних Хорацијевих и Марци јалових стихова.
Изгледа да је Винко Витезица имао много успјеха као преводи. тељ. Његов пријевод Крочеове „Естетике“ доживио је два издања (Београд, 1934; Загреб, 1960), Строги Алберт Халер, зацијело најбољи познаватељ Крочеа у Хрвата, казао је за тај пријевод и ово: „Треба да будемо захвални
. издавачима Космоса и г. Витезици
што су се латили овог напорног посла“. У наклади Југославенске академије објелоданио је прије вод одабраних поглавља из књиге „Каталог свједока истине“, коју је на латинском написао хрватски хуманист Матија Влачић Илирик.
ломци из тог пријевода уврште ни су и у зборник „Хрватски ла тинисти“, који је тискан у збир. ци „Пет стољећа хрватске књи жевности“. За Јежићеву „Антоло: гију свјетске лирике“ превео је пјесме Пруденција.
· Требало би казати и коју ре јеч о Витезичиној књизи „Поети: ка“ (Београд, 1929), тим више што се ради о дјелу о којему се у сво је доба писало с доста страсти. Одмах треба нагласити двије ства ри: „Поетика“ је младеначко дје ло и најопширније домаће дјело те врсте на хрватскосрпском (срп
· скохрватском) језичном подручју.
Било би једнострано не видјети неке, па и крупније, недостатке „Поетике“. Но ти недостаци не односе превагу, а сама чињеница да се послије Витезице није нит. ко нашао од домаћих аутора ко. ји би написао слично (боље или слабије) дјело говори доста, мно
то.
„Поетика“ има око три стоти не страница и два дијела: опћа поетика (психолошка поетика, об:ктивна поетика) и специјална поетика (лирика, епика, драмати: ка). Посебну вриједност има по тлавље о стиху, што је нагласид и Светозар Петровић у' својему саставку који је тискан у посли: јератном зборнику „Увод у књи жевност“ (ур. 3. Шкреб и Ф. Пе тре). |
Питању: зашто у нашој народ; ној поезији немамо епа'као шта је „Илијада“, Витезица је дао од товор у саставку „Мелички и ре цитативни стадиј Хомеровог хек саметра и народног десетерца.. То у ствари и није чланак, већ сажетак предавања које је имао
одржати на трећем међународном _
славистичком конгресу у Ђеогра: ду. Конгрес се, међутим, није. о" држао, али је тискана књита „Тре ћи међународни конгрес слависта, Саопштења и реферати, Београд, 1939. Главне мисли тог Битезичи ог пада, који се редовито нена У овој библиографији, за нимљиве су и могу послужити као повод за расправу о питању које неће тако лако добити јасан и коначан одтовор.
Према мишљењу Винка Вите зица, у нашој традиционалној по езији десетерац још није прешао своју меличку фазу (У којој би се пјевао и био подијељен само јед: ном цезуром, најчешће у трећој строфи) и зато смо остали без е попеје као што су „Илијада“ и Нибелуншка пјесма. Пријелаз ме дичке природе стиха у рецитатив. ну (која настаје након уношења
острук е у с је и дуг, Догађај није само у уно шењу нове метричке форме, већ — што је главно за стварање јед ног новог рода — настаје нов сти4. |
Од послијератних радова, Вин
итезице значајнија су Ава: Ен на раскршћу двају свје това“ и „Уз 700 годишњицу рође ња Дантеа Алигјерија, који су ту скани у загребачком „телеграму
е цезуре у стих) полаган,
ВИНКО ВИТЕЗИЦА У МЛАБИМ ГОДИНАМА
(год, 1964, бр. 215—220. и год. 1965. бр. 265. и 266).
У покојниковој књижници налазила су се многа белетристичка дјела (између осталога и „Фауст“) и радови из подручја филозофије и естетике. Тако су се тамо нашла. дјела Канта, П, Дојсена (Рец5зепа), Виламовица (УПатомига). Можда и није случајно у Пандуровићевој „Мисли“ године 1924. објавио шест саставака под зајед ничким насловом »Ег5 512: Ре. м5..« (тај цитат из Библије на: лази се и у „Фаусту“), што у при. јеводу значи: Бит ћете као Бог... Умјетник живи у илузији (то је његова трагедија) да је дао неш: то велико, значајно.
Занимање Винка Витезица није се ограничавало само на књижевност. Писао. је чланке и расправе о казалишту, глазби, ликовној ум јетности. О домаћим писцима пи. сао.је рјеђе, а нарочито о сувременима, Радови у „Препороду“ (то дишњак који је уредио П. М. Пе тровић. Београд, 1930) као да пред стављају изнимку, као и предго. вори или поговори уз поједине књиге сувремених књижевника.
Сви они који су познавали Вин ка Витезицу, уз знанственог рад ника и књижевног теоретика, поштовали су у њему човјека, који се увијек чинио упјеловљењо онота што у његовој Далмацији зову „складност". |
Шимун Јуришић
Гордана Брајовић
ДОКУМЕНТА
ПРОБЛЕМИ КЊИЖЕВНИЧКЕ
ОРГАНИЗАЦИЈЕ
Наставак са 1. стране |
жење књижевника настоји да се до несе републички закон о доприносу на незаштићена књижевна ауторска права. Савезна скупштина је пре шест година препоручила републичким скупштинама да се овај закон донесе. Секретаријат за културу и Републичко извршно веће су сагласни са доношењем овог закона, али издавачи се; оду“ пиру, а вероватно ће се и представници радија и. телевизије одупирати овом закону. Пред будућом Управом стоји акција да се овај закон донесе и да се предвиди у које сврхе ће сума добијена на основу доприноса за незаштићена ауторска права трошити. У томе лежи могућност да се обезбеде не само финансијска средства за рад Удружења књижевника него и за многе друге културне акције и институције у нашој Републици.
3. Будућа Управа нашег Удружења треба у знатно већој мери него досад да негује и развија међурепубличку сарадњу. Ову сарадњу не треба схватити као размену група писаца који ће у другим републикама читати своје радове и размењивати мишљења са својим колегама и читаоцима већ знатно шире. Управа Удружења књижевни ка Србије треба да предвиди низ заједничких акција са другим републичким и покрајинским 'удру“ жењима, да сарађује са редакцијама часописа и листовима и препоручује им штампање и превођење писаца из других република и покрајина, као и са издавачким кућама којима треба да препопручује објављивање како појединачних тако и колективних дела (антологија, избора) писаца из других република и покрајина. Све то мора да се ради систематски и непрекидно, а не спорадично и кампањ ски,
4. Акције за систематску и трај-
ну међурепубличку сарадњу треба спроводити, наравно, пре свега пре ко Савеза књижевника Југославије, чији је руководећи орган, Координациони одбор, у прошлом сазиву покренуо низ иницијатива за решавање проблема нагомиланих у претходном периоду. Једна од тих иницијатива је припрема Конгреса (не Савеза, већ само) књижевника Југославије. Већ досад је доста учињено да се на том Конгресу озбиљно осветле много бројни проблеми који стоје не само пред Савезом књижевника, па ни књижевника уопште, већ пред културом у целини, почев од пис-' мености до тзв. врхунске културе. На основу опште теме, која гласи
~
МЕТАМОРФОЗЕ
Померим свет улево, Померим свет удесно, Пламена змија на свим
окнима очи нам није.
Играмо иза. простора Као иза своје главе. Ноћ нас обузима.
Ноћ нас игром крије. Пролазе сунца невиђена.
СИН
Материја |
која ме је победила,
Крила
што већ лете сутра.
Јутра
реке милости окупала срце. Ја зрикавце хватам у ћутању. Надању
растем будна светилица. Узданица
мећаве још се будно грејем. Сејем
срце да стена израсте.
У МЕНИ ЖАРОВИ
У души мирише зора, а рука, јутро преде,
по теби, снегови веју, у мени жарови седе.
КОСМОНАУТ
Мој човек, моју љубав, међу звезде носи. Жедно семе веје му у. лице, месечеве клице ; у стопалу сише. Мој човек, моју љубав по Месецу дене. . аенунн зраци сколе га и воде. одезвезде че уснуле невесте, џ беспростор му нуде за | венчање.
1
,
Свитање
ћутњом душу да заглуши. Мој човек
моју љубав
изнад себе пева,
наше дете
на небу изгрева.
и ТИ ЧОВЕК И ЈА ЖЕНА
Твоја усна, мелем ноћи, рујем зоре, пресечена, усред жара заробљена = и ти човек и ја жена.
Па. ми тама, тамом трне, ноћи моја устрељена,
из крви ми беже срне = и ти човек и ја жена. '
(, како смо негде пали, “ да л' снегови или пена, тражимо се изгубљени =—
и ти човек и ја жена.
А ЈА БУДНА
Ноћ. спава а ја будна, гледам: у теби чуда чудна,
Ноћ ноћује а ја бдим, Ти спаваш, а ја сним.
ТАМНА ИГРА
Баво прстен диже да оседла слух време себа стиже ил ја тако чух,
„Тамно срце сину, Помери се свет. Док нађе висину заборави лет,
Диу
„Писац и књижевност у самоуправном друштву), на Конгресу ће свакако бити говора не само о
љем, односно ефикаснијем начину организовања писаца у нашем друштву, већ и о теоријским питањи“ ма књижевности, о слободи књи-“
_ жевног стваралаштва и одговорно“
сти писца, о издавачкој политици и односу издавача према писцима, о третирању књижевности у сред“ ствима масовних комуникација, о стању књижарства и библиотекар. ства код нас, о презентирању на ше књижевности у иностранству, о међународним везама наших им „страних писаца, о систему књижев них награда и критеријумима за награђивање, о економском поло. жају писца и систему опорезивања његовог рада итд. Будућа Управа треба да настави напоре досадашње Управе да се овај Конгрес у току јесени одржи, јер се од њега, оправдано, очекује да нашој јавности (често једнострано, па чак и погрешно обавештеној о положају књиге и књижевности код нас), открије праве проблеме у вези са књигом, књижевношћу и књижевницима и предложи извесна репења у вези с њима.
Будућа Управа Удружења тре- | ба, такође, да настави настојања претходне Управе да Савез књижев ника ради још ефикасније. У Ко ординационом одбору је створена атмосфера поверења и може се веровати да ће једнодушност у раду ових тела довести до још већих и запаженијих резултата.
5. Будућа Управа Удружења треба много озбиљније да се позабави и књижевним везама са иностранством. С обзиром да у инос транству постоји интересовање за наше националне књижевности (што доказује објављивање антологија македонске, словеначке, хрватске и других књижевности код врао познатих издавачких кућа), Управа треба да ступи у везу са свим оним часописима и издавачи ма у иностранству који показују интересовање за – презентирање страних књижевних дела и књижевности и да им понуди одређену сарадњу. И ово, наравно, треба чинити систематски.
6. Будућа Управа би требало да се озбиљније. позабави решавањем социјалних и материјалних проблема писаца. У ову групу проблема. спада покретање начелног решења. висине ауторског хонорара за сва“ ки од основних књижевних родова. Затим, Управа би требало да настоји да докрајчи нерешена питања социјалног и пензионог осигурања. Питање овог осигурања је, углавном, повољно решено и
"треба само инсистирати на реша
вању неких техничких тешкоћа. Нај зад, треба озбиљно поставити пита. ње знатно блажег опорезивања стваралачког рада уопште, паи књижевног,
7. Хправа треба озбиљно да прати рад у издавачким кућама. Редакције су, чини се, понекад ра“ диле на своју руку упркос постојању издавачких савета, Будућа Управа треба да се бори за јавност свих послова у излдавачким кућама. Због тога, између осталог, она треба посебно да прати рад нових, програмских савета издавачких ку“ ћа, да настоји да они што успешније раде и да изврши анализу њиховог рада, на основу које би се тај рад могао усавршити.
„8, Будућа Управа треба да нас тоји да буде главни фактор у организовању књижевног живота на територији уже Србије. Она треба да ступи у везу са културно-просветним заједницама, народним У ниверзитетима и другим организаторима књижевних приредби и фестивала, а узме врло активну улоту у њиховом организовању, ри том, Управа треба да се бори и за достојну накнаду онима који у чествују на књижевним вечерима, приредбама и фестивалима, буду. ћи да је досад та накнада често била, углавном, симболична. Најзад, Управа треба да изврши анкету код свих својих чланова на основу које би се утврдиле све потребе и жеље чланства и на основу којих би она могла да предузме одређене акције.
Сваки Од ових проблема захте: ве врло велико ангажовање и због тога би Управа, можда, требало да у вези са сваким од њих организује један посебан одбор, На челу сваког одбора стајао би прелселник, потпредседник, секретар или неки члан Управе који би о ралу одбора повремено обавештавао Управу, а, исто тако, и пелокупно чланство на годишњим скупштинама. :
Треба искористити погодну ситуацију у нашем друштву, које се организује на новим, све више социјалистичким принципима, да се више чује глас стваралаца о проб-
· демима који не могу бити решени
без њихове помоћи, и то како ради самих стваралаца и стварања тако и напретка читавог нашег АРУ“ штва.