Књижевне новине
ПИСМА УРЕДНИШТВУ |
Акштуеланост |
памфлета
Поштовани друже уредниче,
__У „Књижевним новинама" од 16. јуна 1974. године, на странама“ одређеним _ за критичке приказе књита, објављен је напис Вука Крњевића, „актуелност у темама" У којем се, тобоже; рецензира жењига „Нови критички спорови". Пошто тај напис није ни инфор: мација о књизи, ни критички приказ књиге, па према томе ни 06. јективно расправљање о идејама У њој, него злонамеран и груб памфлет против аутора те књиге дично, молим Вас да објавите ово моје писмо као покушај тихе одбране од учесталих напада рецензента који не бира- средства, од
политичких инсинуација и личног“.
вређања до опомена и тражења изјава, у борби против оних са којима се не'слаже.
На чудно волшебан начин, ко. зна каквим тајновитим путевима сазнања и посредством недокучивих видовитости, рецензент „про:
~" „открива“ аутора књиге као човека са особинама им одликама што их је тек некад славна и данас славно настављена наука, названа психоанализом, могла можда да пронађе и утврди.
Аутор и поменуте књите и овог писма, са своје стране, имао је још давно прилике да у часопису „Дело“ им листу „Политика“, на примерима неколико текстова које је потписивао Кр њевић, пронађе, и без помоћи „модерне науке", толико незнања и неписмености и. да утврди, не сасвим · безопасан, – пасквилско-провокаторски начин на који Кр-. њевић саопштава своја запажа Ња, да овај памфлет може поздравити као једну врсту заслуженог „враћања дуга" и љуте „Од. мазде", а, затим, и као нову опо: мену 'да се припази: шта и како ради. Познат по „склоности ка спорењу" и „храбрости", особинама које му ни рецензент не одриче, аутор је решио да овај најновији памфлет не прећути и да не повине главу пред горопадном најездом моћног журналисте и будног чувара чистоте у марксистичкој идеологији,
"Маркс- и врсте- марксизма
На једном месту свог памфле. _ та, пошто је цитирао један одломак из књиге „Нови критички " спорови" о томе како комунисти
могу правилно гледати на нације и националне односе у култури само ако су марксисти, Крњевић се изгледа дубоко замислио, онеспокојио и забринуо за судбину мисли и да би, вероватно, створио одступницу за себе, а безизлаз за противника, строто се и озбиљ“ но запитао: „Који марксисти2г Да ли класици марксизма, да ли ста. љинисти, да ли троцкисти, да ли југословенски комунисти, када А како2' Наравно, ова питања су само на први поглед озбиљна опомена, а више су реторски украс, китњасти додатак изразу и пример стилске разноврсности, јер је одговор унапред јасан и претжња добро поткрепљена: ,„...та питања... клишетираном мишљењу (аутора књиге) ...не само да измичу, већ се ине пос. тављају“:. Тако је аутор књиге одмах и неопозиво; осуђен, а памфлетист приправан да ликује.
„Који марксисти2" пита Крњевић сигурно сав базжен што је аутора књиге најпре довео у процеп, а затим га одмах скрај 'нио. То је добро познати метод запушивања уста. Јер, ко да одго-. вори да није марксист, ко да каже Да јестестаљинист, како да неко призна да није лењинист, шта да предузме ако му се прстом покаже да је троцкист, може ли да одрекне револуционарну улогу комуниста Југославије2 Крњевић пита, набеђује, окривљује, подмеће, спроводи, одлучује и разврстава све и свакога-на основу свог мерила, а оно је неприкосновено. Изволите, молим вас, изјасните се, одговарајте! „
Па, кад се мора... шта да се ради»
Из читаве књиге, поводом које пише ипоставља питања, ја сам убеђен да Крњевић јасно зна који су то марксисти, Нећу ни да претпоставим да Крњевић као најобичнијичиталац то не вили. Не, њему је циљ да као критичар малко провошира, да стави ауто | ра уза зид, да га опомене и стражарски спроведе, не да би га од невоље избавио него да би га до зла довео, а себе заштитио и сачувао. Само да је Крњевић навео имена људи са којима се аутор књиге не слаже, спорећи се с њима у расправама „Варијације з националном у култури и литера-. тури" и „,„Уметност' и Његош", и да је поменуо идеје за које се бори и одредио позиције које брани у ,
, стварима;
чланцима „Одјеци Лењинове смрти код нас", „Појава Троцког у новим условима" и „Стил у борби идеја", свакоме би било јасно ко
су за њега, за аутора књиге, кла-
сици марксизма а ко њихови противници, да ли је за Лењина или Троцког, шта мисли о Берђајеву и религијским мрачњацима, ка кам му је однос према неким јутословенским комунистима. ___„Овако, питајући се са СУМЊОМ и одговарајући с висине своје чистоте, Крњевићн тражи из јаву онсаслтушава. „Ја га не признајем за. судију, и нећу даму одгова Реа Ма
Има једна ствар која се у на шим идеолошким расправама или „намерно џонекад запоставља или правилно не схвата. Ради се о смислу и примени учења. Свака идеологија и теорија имају св оју једностраност и искључивост.
о значи да се не може прихватити туђа и да се:мора, чак и на „догматски“ начин, бранити своја; .у револуцији, и силом и насиљем. | " Можда је најбољи пример у том погледу сам Марке. Још за његова живота почеле су се јављати разне ревизије и „допуне“ марксиз-
· ма. Кад је видео шта то значи и куда смера, он је први изјавио да није „марксист" и да једина пар: тија којој, тада, не би припадао јесте — „марксистичка“. Као што је познато у историји, каснија су многе „допуне" проглашаване „регенерацијом" марксизма, Тако су
"у марксизам трпана учења и Фројда, и Адлера, и Бретона, и Сартра, и Хајдегера,'и многих других. У новије време почело се и са „располућивањем" самог Маркса — на „млађег“ и „старијег“, при чему је онај „млађи“ мање' догматичан, богатији је, попустљивији, разноврснији, ближи савременом добу и човеку. Ја у својој наивности верујем да су марксизам. и Маркс издржали све те ударе са стране и да су остали целовити. Ако нису још и ојача“ ли, ослабили сигурно нису.
Према томе, кад човек мора да се изјашњава ко је "и шта је, за кога је и какав је, а хоће да разлучи појмове по ономе што они суштински значе, онда је јасно да је за мене: марксист марксист, стаљинист — стаљинист, троцкист — троцкист, лењинист — лењинист ... фројдист — фројдист, бретоновац — бретоновац... опортунист — опортунист, провокатор — провокатор...
„Који марксисти2' — пита са саваотског узвишења Крњевић и из прикрајка вреба да, призеде страшном суду непослушнога а неодлучнога. |
На основу свега што знам о јавном критичарско-публицистич. ком раду неприкосновеног судије, који се зове Вук Крњевић, свечано изјављујем да он за мене није никакав марксиста, па та у овој ствари око подела и врста марк:
' сизама не могу сматрати конач-
'ним пресудитељем.
Морална страна памфлетског писања
А не сматрам га таквим, поред осталог, и зато што сам приметио и уверио се да или не чита или крајње површно чита чак и књите о којима пише. Он је једна врста вештог и вечитог симуланта у литератури. Уопште, његово је знање врло проблематично.
Социолог 'и с естетичар . без стварне спреме; филозоф без филозофског образовања, без система мисли и без смисла за логичко расуђивање; антологичар и новинар; филмски теоретичар, критичар и сценариста; члан разних жирија који суде о различитим га; телевизијски уредник, итд. итд; Крњевић је у себи сконцентрисао сувише знања, поло жаја и привилегија да би све то могао „марксистички“ да распо-
„дели им примени, а РАРМАЖЕН ТО-
виа
МИОДРАГА СТОЈ
ај
АНОВИЋА |
ррљааашањн- = ==
;
стопримством у неким високоти„ражним листовима и завараван утицајима које мисли да има, он је, у једно време, почео да се по: наша као велики зналац и неустрашиви силник. ·
Све се у литератури: може си.
мулирати, осим знања и снаге, А .
"то је оно што Крњевић заиста неће или не може да схвати. То не достаје свим "његовим памфлетским написима. |
Без знања и снаге, коју би ли: чно стекао, а лишен моралног у-
гледа, он је у памфлету грубо.
насртљив, провокаторски непри: јатан, политички сумњичав и друштвено опасан, Ни у једном од његових памфлетских написа нема ни трунке било каквих. ду зховитих варијација; он не осећа „хумор и иронију; буквалан је мн · сиров у понимању ствари. Његова логичка, доказна, процедура мис“ ли и расуђивања — противуречна је и збркана. Само у овом послед„ њем памфлету има тих противуречности сијасет: однос према аутору књиге из уводног дела „Није изразито опортунистички", претвара се на крају у — „опор туни";: два става који се негирај два пута истом речју: „Напротив“ — не представљају никакву нетацију, напротив; мера између изречених покуда и наговештених "похвала — изгледа бесмислено; схватање теме и идеје, дневпика
„и расправа — сасвим је наивно и '
буквално. ) Тема и стил
Такав бравурозни логичаћђ, чвр-
сти мислилац, сигурни судија, префињени _ морални и језички чистунаш дрзнуо се да на крају свог памфлета помене и „одсуство "сваке суптилности у мишљењу" (аутора књиге).
Кад неко, као што то чини Крњевић у свом памфлету, поставља онаква питања а врстама ,„марксиста и кад поред тога, уз о н а ј одговор, још додаје — да би морално и струч: но деградирао свог противника Зауторов „догматизам" као израз „шаблонског мишљења"; кад о ауторовим чланцима једанпут готвори као о „закерањима", а други пут му, на деликатан начин,
: забрањује 'да се о било чему пи
уа („Он се не либи, и не стиди, да покрене било које питање..."), — такав човек, заиста, у својој превеликој дсетљивости за нијансу, правду и:честиа тост, мора бити страховито повређен чим примети и најмање „одсуство суптилности“ код другога. Кад Крњевић слаже речи, појмове и мисли (такође у последњем памфлету) у овакве логичке и изражајне целине: ,...споре: ња... да се вину", „питања измичу... (пгитањасе),.. миш: љењу... не постављају“, „амбициозни текстови“, „особине... склоност ка спорењу, ситна зајед; Љивост и разрачунавање са ставовима... омогућили су... зачимљиве тренутке и у расправама", „одсуство... указује“, „актуелност (као вредност књиге) може да дадне нешто од правог сјаја... остало је траљаво...' — такав је човек, стварно,.позван да устанг у одбрану „суптилности" израза, да буде против „закерања" у критици и да се бори за слободну (недотматску, нешаблонску) мисао у расуђивању.
После дужег времена Крњевић се ево опет јавио 'да „актуелизује' многа питања културе, па и нека питања марксизма. Запитао бих се (кад бих смео2): Зашто башсаданизашто
овакозг Али, бојим се биће ми
замерено да то није актуелно и да Крњевић не спада у актуелне теме. Као што сам мислио пре неколико година кад сам писао о његовом, незнању, пасквилама и провокацијама, тако и данас мислим да је Крњевић врло а ктуелна тема, важан симп том, значајан израз и одраз наше стварности, ___А. о његовим покудама (и похвалама) могао бих, са великим задовољством, да парафразирам мисао познатог филозофа: има покуда које су похвале...
Друже уредниче, примите из разе мога особитог поштовања. Захвалан на уступљеном про: стору рану |
· _ Василије Калезић У Новом Саду, 22. јуна, 1974.
= г ,
"“ завјесе.
· Друже уредниче, ; ·_ Љубазно је од Вас што сте ми
- ставили на увид писмо које Вам
је упутио В, Калезић поводом мојега осврта на његову књигу „Нови критички спорови" који је објављен у прошлом броју „Књи“ жевних новина". Можда је заис-« та, требало 'прећутати ово Калезићево писмо јер оно најбоље по» казује њега самог. Могло би се рећи да је то писмо његов аутопортрет, иако је пуно увреда на мој рачун. Можда баш због тога.
Не припадам онима који сма“ трају да не треба одгозарати кри“ тичарима. У том смислу Калези-“ ћева одлука да то чини ме не чу. ди, Утолико прије, што је он то већ урадио и поводом мојега ос. врта на њетову прву књигу, прије неколико година.
„Међутим, признајем да ме чу. ди то што. ни тада, као ни сада, Калезић. не покушава да понешто научи. Он тврдоглаво забије.главу'у пијесак сопственог догматизма и покушава да баца“ димне Све то, и прошли пут а сада, ради одвећ срдито и на.“ бусито. у ЊУ
Овај пут, међутим, поред тог опробаног метода он се служи познатом изреком „напад је најбоља одбрана" и покушава да напад схвати ,као вријећање критичара његове књите. О Тој страни његова „спорења" нека просуде сами читаоци. Мени се она тади:
Сматрам, међутим, поновну појаву Калезићева догматичног тумачења и „интерпретирања" дру« гатвених и литерарних појава у
. нас не само непотребном већ и
конзервативном. Ту апсолутну конзервативност и догматичност, која је основ његове књиге, онће овим одговором покушати да прихжрије атресивношћу и врије Ђањем. Међутим, та је догматич"ност до те мјере иманентна њетову; начину писања, да не кажем размишљања, да се не може прикрити ни већим ватрометом увреда. у ·
Остављам по страни жељу В. Калезића да се спори, поводом мог осврта на њетову књигу коју је он сам, каква је — таква је, написао и потписао. О тој сам књизи рекао' шта јој спада. Она је заиста средњошколске „духовне" моћи. Надам се да при томе не вријевам средњошколце. Ријеч је о степену сазнања. Млади људи се, међутим, даље развијају. На асалост, Калезић више и није тако млад, а одавно се већ не развија. Напротив. Он се понавља.
Наиме, још прије неколико 70дина, у распри поводом мојег текста о његовој првој књизи критичких спорова објашњавао сам му неке елементарне ствари. Али с ·с њим је заиста · забавно. Изгледа да одвећ споро и „чудно" схвата. Тешко, међутим, да му се ту може помоћи.
Али, У сваком случају, за ових неколико година могао је Калезић бар у нечему да се измијени. Могао је, бар, пристојније да се понаша. У том смислу он заправо још није на средњошколац У правом значењу те ријечи јер је ње2060 понашање пубертетско. Јер само у пубертету човјек може себе узимати до те мјере озбиљно, неовисно од објективних чињеница, како сто дан данас чини Калезић. Он сам себе назива аутором. Он себе. изгледа, доживљава као аутора. ,
3602 тога та, наравно, мој критички осврт на његову нову књигу, као и на ранију, када је такођер покушао да се „спори“ и љути, јер га ја заиста не сматрам аутором већ Калезићем. '
А ево шта сам написао о Ка лезићу: ,
„Он не умије да прикрије своје мане а оплемени своје врлине. Сви су његови. текстови исти, иако нису једнаки. Само:
актуелност може да им дадне понешто од правог сјаја, Све остало је одвећ конвенционално и траљаво. Читаоцу упада у очи Калезићева потреба да се разликује, али не и потреба да се одликује.
Доматичаређ | аушопоршреш_
гелност је у тема а не у идеји.
“ри стоје. Ако већ није имао при-
Он, наиме, жели да има став неконвенционалан, личан, али врло тешко, скоро никако, до њега да дође. Тешко му је оспор“'иа опортуне и добре намјере, али је лако уочити да га старомодност и дог матичност непрестано искључују из правих расправа. Његова акту.
3бог тога се он понавља лако, али се мијења тешко." „Заиста, да ли је могуће да се неко, као на примјер Калезић, послије овако благих упута не запита о свом радуг Што је још смјешније оп својим одговором, својим „споре. њем", само још очилледније показује 1п мо како заправо ства-
лике да у обимној књизи покаже своје „знање“ могао је сада кад је већ осјетио потребу да се „сио. ри", да' појасни, бар себи, неке ствари које му одавно нису јасне. Мли он и даље тјера своје..
Јасно је, међутим, да Калезићу нису јасни појмови о којима пи. ше и које употребљава, да не ка жжем злоупотребљава. Он је понешто начуо о марксизму и њему је то довољно. Он не само да не разликује већ, изгледа, и не ажели да разликује лењинисте од стаљинидта. Њему је све то исто.
Проблем Калезићев је, међу. тим, у томе што се он љути ада му се стави до знања да то није исто. Он се расрди и почне да се „спори". А како се он „спори"2 Пошто нема аргумената, или не жели да их има придржавајући се догматично превазићђених схватања, он онда почиње да допису. је, приписује по принципу ддржите лопова". Ако. о: 5
Можда ће, ипак, Калезићу поћи за руком, иако му „тешко иде у главу" свака суптилнија премиса, да схвати о чему се заправо ради уз помоћ Лукачеве опаске:о томе шта је суштина марксиати чког поимања ствари ма ће онда, можда, почети озбиљније да размишља. Лукач каже: „Ортодоксни марксизам не значи некритичко признавање резултата Марксова истраживања, не значи „вјеРу" у ову или ону тезу, нити пак тумачење неке „свете" књиге. Ор. тодоксија у питањима марксизма односи се напрстив искључиво на методу. Она. је знанствено увјерење да се у дијалектичкоме марксизму пронашла права метода истралсивања, да се та метода може изграђивати, проводити пи продубљивати само, у смислу њезина. оснивача".
Питање вјере, које толико мучи '" Калезића, питање догме које га толико оптерећује и, кона чно, питање актуалитета, које га толико заокупља, све је то заше. та 'далеко од тога да се може у Калезићевој пнтерпретацији сматрати релевантним питањима да на данашњега. Јер Калезић. је још далеко од помисли да питање ор: тодоксног марксизма сам себи објашњава као искључиво питање методе. А то је бар мотао научити У. основама марксизма. 3602 тога се извињлвам спедњошколцима што сам Калезићев нив0 „спорења" назвао средњошкол.ским. "Заиста је, можда, било боље у интересу самог Калезића, који сам себе назива аутором, прећутати ово писмо. Прешућивање би значило _ евентуалну — могућност критичареве омашке. Овако, ме. Ђутим,/ нови Калезићев реверанс догматизму има обиљежје њего ве књиге у сажетом издању. Тиме је он, посредно, постао свој нај бољи. и најжешћи критичар. По-
стао је писац својета аутопортре- |
та. А можда је постао и аутором не схватајући шта заправо чини.
_ Вук Крњевић Београд, 26. јуна 1974.
ИСПРАВКА
У прошлом броју промакла је штампарска грешка да је од роЂења | Ммануела Канта кобоже
"прошло само сто педесет година,
4, У ствари, сада се прославља двестопедвсетогодишњица њего. 602 рођења (1724—1974). Извињавамо, се због тога и молимо читаоце, као и“ писиа чланка „Кант и Маркс" Здравка Кучинара, да то уваже.
Редакција
КЊЕЖЕВИРНОВИНЕ. 10
) у
Ц 3
, ,