Књижевне новине
. ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
ПИСАЦ КОЈИ СТВАРА СТВАРНОСТ
Седамдесет пет година Леонида Леонова
КРАЈЕМ. МАЈА ове године ве ћики руски писац Леонид Мак: симович Леонов навршио је седамдесет пет година и совјетски књижевни свет обележио је овај датум, уз топле честитке и жеље да још дуго живи и ства ра, речима највишег признања писцу, истицањем његовог огром"мог значаја за развој совјетске књижевности, хвалом за врхум" ска уметничка достигнућа у широком стваралачком опусу пипг чевом.
Леонова стављају у ред оних писаца што су почетком нашег века одредили пут развоја руске совјетске "књижевности, оних што „и данас имају водећу улоту.у васпитавању младих ствара: Ааца, У формирању моралних принципа совјетског друштва" и заслужују посебно место, извојевано прворазредним талентом романописца, драматурга, публицисте. „Својом личношћу и стваралаштвом Леонов изазива велико интересовање савременика како у свету тако њу Совјетском Са: везу, где је, зарад дубљег продора у: пишчев свет, написано мно:' то књига, чланака, дисертација. При том су, свакако, честа сливања са токовима мисли које из: виру из редака Горког, првог поштоваоца талента раног Леонова, великог подстрекача њего: вот, поборника његове прозе. Јотп уз први Леоновљев роман „јазавци“ (1924), написан у тра Амцијама најбољих класичних сопијалних романа са савременом проблематиком (стара и нова Русија, сељаштво и револуција) Горки је, почетком тридесетих тодина, писао: „Ако је Толстој жовао своје књите од железа', а Тургењев своје изливао из бак ра и сребра, онда Леонов ради са веома сложеном легуром. У његовим описима често звучи 'курика стихије Тјутчева, а у обрисима људских фигура осећа се јетка, оштра прецизност Љермонтовљеве прозе. Леонов је пчеда што свој мед сакупља у. цве товима који су најбогатији медом".
Кад се појавио други Леоновљев роман „Лопов“ (1927), умнотоме друкчији не само од „Јазава: ца" већ и од тадашњих романа других аџтора, док су га критичари, као, на пример, Јермилов или Горбов, тумачили као отпор револуцији и резултат застрањивања младог писца, Горки пи ше аутору: „Ви се крећете у скоковима — од 'Таутамура' до 'Јазаваца, од 'Јазаваца до '"Лопова'"; касније ће он о „Хопову" рећи: „У Русији ова књига није схваћена, нити по заслузи оцењена", Овај роман ће се, након три деценије прогонства појавити. у другој редакцији, написаној, по речима самог аутора, „са“ дашњом руком и садашњим мас-
тилом"; то је психолошка причао
о људима који су пали на социјаано дно гурнути оним СтиХИјним, неминовним у „револуцији, прича грађена на сукобу старог света са револуцијом, на ковфаиктима идејно-етичким, љубавним и конфликтима насталим на релацији писац — књижевна критика. Горки је, такође, указао на поједине видове зависности. Леонова. од Достојевског; наслеће Достојевског, присутност овог великог еља неоспорна је и Гочитледна код Леонова, али вернијем њеном разоткривању ба
7 допринела тек касниј . па ТВаЊа Ако би била прихваћена мишљења да се утицај Достојевског на Леонова пре негативно него позитивно одразио У његовом стваралаштву то би требадло значити да се подударности, сличности многих ситуација, мо тивација понашања и мисли ЈУ“ нака узимају као позајмљивање или тек понављање, што је, на равно, и нетачно и неправедно. Правим нитима које иду од Досто. јевског и трају кроз Леонова. ближи су они што осећају сродност у појединим схватањима ових аутора, и полемичку интонацију ученика. коју је, ако ништа дру“
то, а оно бар време У коме он живи, морало донети. То, разу“ ме се, не кида, зећ, напротив,
продужује нити учитељевог песничког платна. Пишући о језичком „богатству романа „Лопов“ и „Сота" Горки је истицао: „његове речи светле, а "стварност он познаје тако ИО да ју је сам стварао. Он, Леонов, веома је талентован, талентовау за читав живот, за велико дело".
- _ Деонов је оправдао веру Тор.
ког; Већ следећи његов роман, „Скутаревски" (1936), друштвено: "подитички и филозофски, са осмо вним темама о интелигенцији и Ре олуцији, науци и социјализму опе њен је веома висико. Све већа паж
ЛЕОНИД ЛЕОНОВ
ња, и с правом, посвећује се његовом драмском стваралаштву. Његовим драмама („Унтиловск", „Златне кочије," „Мећава“), комедијама („Обичан човек", „Смирење Бадушкина"), и трагедијама („Најезда", „Љонушка") пророкује се, и поред тежине постављања, дуг живот на" сцени Постављање драма Леонова сцену захтева велику опрезност због специфичне атмосфере њихове, својеврсног условног света, финих психолошких нити. Захтева обједињење узвишене поетске речи, симболике, и сатиричних, гротескних _ боја драматургије „овог писца, Иначе, оне су изврстан књижевни материјал. Настале су, највећим делом, током дрџте половине четрдесетих и током прве половине педесетих година, Водиле су писца, заједно са прозним стваралаштвом, према једном од најбољих романа нашег века, према „Руској шу ми" (1953).
Ако се п спори око тога када, у ком моменту је писац закорачио на тај пут — да ли, можда, у новинском чланку „У заштиту пријатеља", када је рекао: МИ мада имамо много још задатака од првебтепене важности, да попричамо мало о брезици',... или пак док је посматрао Судбине оних што су на својим ле ћима носили терет рата — у јелном нема дилеме, сви путеви који су водили, јунаке. Леонова срели су сеу „Руској шуми".
Ако је игде дало праве резултате тражење „сопственог' начина претварања свог погледа на светју речи" (Леонов), онда је то баш у „Руској шуми". Богатство живота, објективан свет и пре живљавања људи, иако су у деау у свом првобитном, конкретном облику, добијају симбодич“ ко значење и дубок подтекст. Већ две деценије не престају инспирисати и мамити у своје дубине широка филозофска уопштавања изражена снагом јарке, рељефне реалистичке симболике.
И ако је код Леонова евидентирано наслеђе најбољих тради ција Достојевског, Толстоја, Чехова и других руских класика, није рано говорити и о наслеђу Леонова, о његовом утицају на савремене књижевне токове. М чланку „Руска шума и савреме. на проза" („Нева", мај, 1974.) 'Т. Вахитова чак издваја два пе: процесу утицања „Руске
риода У ; шуме" на савремену совјетску књижевност — педесете-шезде-
сете, и шездесете'седамдесете године. За први период аутор чланка везује проблемско-тематски утицај, продужавање тема о чо веку и природи, о науци и свету научника, о очевима и деци, као и. „грађански аспекат" описа Отапбинског рата. Други период, по Вахитовој, је време дубље задирања у идејно-стваралачко богатство „Руске шуме", време у коме се за Леоновим следи у РЕ шавању коренитих националноисторијских проблема, у фило: зофском осмишљавању епохе, у принципима стваралаштва, Показало се, каже се у чланку, да је дик руске шуме онај животни међупростор У. који су се упле' ди најактуелднији проблеми нашег времена, социјално-приврел“ ни, научни, морални, естетички. Међу ауторима романа и прича на које је утицало дело Леонова, а особито „Руска шума", налазе се и имена као што су С. Залитин, П. Проскурин, Т. Марков, Ч, Ајтматов, А. Иванов, В. Астаф“
јев. пат
злата Коцић
на.
ОТКРИБА
ЈЕДНО ЗАБОРАВЉЕНО ДЕЛО ПЕТРА УБАВКИЋА
Откривена минијатурна биста Војислава Илића
У „СРПСКИМ НОВИНАМА“ од 8.
новембра 1885. године Милорад, П. Шапчанин овако је, у приказу
„Први појави вајарства у нас“,
окарактерисао појаву Петра Убав
кића (1852—1910), првог српског
вајара новијег доба: „Пластичне
слике г. Убавкића производ су од“ личног талента и вештака... Ми
се само радовати можемо што се
г. Убавкић посветио вајарству, а
још више што је успео, а најви-
ше што његови радови остају у
његовој отаџбини да се њима она
окити и подичи“.
Међутим, Шапчанин није могао ни наслутити да ће радови овог уметника доживети готово трагичну судбину, јер од целокупног Убавкићевог опуса није сачувана ни половина његових радова, У вези с тим Лазар Трифуновић каже следеће: „Мако је иза њега остало неколико капиталних дела српске скулптуре и ореол човека који је утемељио ову уметност у српској средини, његово стваралаштво је несхватљивом брзином падало у заборав, утирали су се његови трагови, разбијале и губиле скулптуре, развејавали документи његовог живота“. :
Ипак, и ово мало сачуваних дела јасно говори да је Убавкић „био виртуоз у моделовању, У оном сензибилном копању по површини којим се из облика ослобађа живот, а из материјала његова веродостојност“. Дакле, данас само можемо зажалити што уметник као Убавкић није урадио ви-_ ше дела. Кривицу за то, осим ње_ га самог, сноси и средина с малим културним и уметничким по требама, а зашто више дела није сачувано, поред ратова и непажње, крива је и неправедно оштра критика која је умањила афинитет према овом уметнику.
Са „Таковским устанком“ започела је агонија његовог стваралаштва, а после неуспеха на кон курсу за споменик Војиславу Или ћу ине нарочито повољне критике поводом Прве југословенске уметничке изложбе, Убавкић губи сваку наду. То је сад уморни б6о-
"рац без: воље" да нешто ново от.
почне. Ради махом бисте и плакете без нарочитог стваралачког жара, што је утицало и на квалитет радова.
Ни педесет година након умет никове смрти, др Миодраг Кола-, рић“ није покушао да исправи трешку савременика; штавише, био је сувише строг према пиониру наше скулптуре, који му очигледно. није љубимац. Највише критике је упутио неким делима за које се данас поуздано зна да нису Убавкићева, а за једно од његових првих дела, каже да је „тешко да бисмо по том делу закључили да је Убавкић био у тој мери даровит да заслу-
· жи државну стипендију за Мин-
хен, или било какав други уметнички центар Европе“. Тим речима је у сваком случају умањио значај целокупног Убавкићевог стваралаштва, признајући само портрет Вука Караџића као „лабудову песму Убавкићевог монумен талног стила. То није последње што је добро направио, каже он, али несумњиво, последње што је у сваком погледу добро направио“, наглашавајући тако само римски период.
Међутим, пи поред тога што је Убавкићу више лежао камен не-
· то бронза, због чега су његова
прва попрсја на Калемегдану пластично недоречена, он се брзо прилагодио | новом · материјалу,
"бронзи.
Тек прошле године, Лазар Три фуновић је објавио достојну студију о Петру Убавкићу. Дошла је у правом тренутку, јер је домела верну слику 0 овом неправедно запостављеном уметнику. Трифуновић је тако Петру Убавкићу издејствовао место које заслужује и које му, уосталом, с правом и припада у историји срп ске уметности новијег доба, јер било је крајње време да се овај. уметник рехабилитује,
Према најновијем каталогу Лазара Трифуновића, до данас су нам
позната 53 Убавкићева рада, од
којих су, на жалост, сачувана само 22. Међутим, љубитељи уметности и њени познаваоци могу бити задовољни, јер је пронађено још једно дело Петра Убавкића.
Радећи као сарадник Републичког завода за заштиту споменика културе У згради „Реалке“, коју је Педагошки музеј добио на коришћење, међу гипсаним од ливцима препознао сам једно дав но заборављено и нама непознато дело. То је: минијатурна биста Војислава Илића (на, слици), ви-
'
Х
ја
ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ — СКУЛПТУРА ПЕТРА УБАВКИЋА ;
сине 38,5 см., на малом постаменту. Изливена је у бронзи, вероватно према гипсаном моделу са којим је Убавкић учествовао на конкурсу за Војислављев споменик. Биста је сигнирана на леђима, са леве стране: „П. Убавкић. 1.902“, а испод десног рамена, на постаменту, утиснуто је име дивца: „Лив. Вл. К. Борђевић. Бгд.“. Пошто је Убавкић потписао мање-више све радове, чак и оне лошијег квалитета, нема сумње да
је ово оригинално Убавкићево дело.
Војислав Илић је дат реалистички, са ликом који има израз и карактер. Високо чело и набране веђе одају интелигентног човека, а зашиљени бркови и негована брадица дочаравају нам свет боема и песника. Док је код Убав кићеве „калемегданске скулптуре“ поглед залеђен, овде је дат ствар
није. То није поглед мртвог чо-
века, то. је поглед човека. који живи као и његово дело. Капут му је само огрнут, а лептир машна, немарно везана, пада на прса, Све у свему, то је дело кроз које струји живот.
Ова биста, нема „сумње, одскаче од његове скулптуре на Калемегдану, јер је одступио од свог схватања да скулптура у слободном простору треба да буде без детаља. То потврђује финоћа моделације и свежина израза који
су карактеристични за њетов ко-
лосални римски период. Мада се Мбавкић . на конкурсу пласирао после Јована Пешића и Симеона Роксандића, нема сумње, да би биста Војислава Илића била његово најбоље дело на Калемегдану. Овом лику Убавкић се враћа пред крај живота (1907), када је урадио неколико „истоветних оОдливака који су изгубљени, и 1910, када је израдио плакету, која је лошијег квалитета и која не одповара његовим могућностима.
Иако је имао склоности према минијатурној „скулптури, не зна се како је. дошло до тога да ово дело буде изливено у бронзи, поготово што је изгубио на конкурсу. УМ „Бранковом колу“ број 20 за 1902. годину, каже се да су сви учесници поднели „мале моделе за споменик“, али се не наводи од каквог материјала. Међутим, сасвим је искључено да је Убавкић конкурисао с бронзаним моделом, пошто је на бисти име Властимира К. Борђевића, који је у Београду отворио прву „вештачку-уметничку ливницу метала, звона и- бронзаних ликова“, према Н. Вучу, тек 1905. године. Највероватније је да се радило о некој накнадној поруџбини или наговештају откупа, јер ово де-
ло има све одлике његове енте- |
ријерске скулптуре. Овај податак је значајан, јер се није знало да је Убавкић изводио своје радове у овој ливници. · |
До сада су нам биле познате четири минијатурне бисте: Краљица Наталија (1889), Детиња гла ва (1901), Карађорђе (1904), која је досад била и једина сачувана, и Во јислав Илић (1907), међутим, сада им можемо прикључити и ову Војислављеву из 1902. године. Ове минијатурне бисте „указују определење које није матско, комерционално или случајно, већ суштинско, пошто оно на свој начин изражава Убавкићеву склоност ка лирском им камерном, што је једна од основних карактеристика његовог стваралаштва“. |
на_ само те-.
Значај овог налаза је већи, кад
знамо да та, као бронзу, не помињу ни др Миодраг Коларић, ни Лазар у својим ис
дрпним радовима о овом уметчику, што наводи на закључак ла није познато да је ова биста уопште изливена У бронзи, Осим тога што ова биста пред ставља значајну карику у Убавкићевом опусу, њеним проналажењем попуниће се празнине које су настале губљењем његових дела, У прилог томе говори и чињеница да није сачувана ниједна фотографија ове бисте, нити су јој димензије познате.
Ово дело последњи пут поми-
ње Убавкићева кћерка Спасенија ~
у молби Министарству просвете од 4. јануара 1912, у којој нуди на. откуп, између осталих дела, и бисту Војислављеву за суму Од 1.000 динара. Уколико се ради о гипсаном моделу ове бисте из 1902, или оне из 1907, што је могуће, јер је цена ниска, ово дело, изливено у бронзи, већ је било “у приватном власништву или власништву неког министарства. Међутим, уколико се у молби ипак ра дило о овом делу, туби му се траг кад и» Спасенији Убавкић. Касније ово дело се налази у школи „Војислав Илић“, где је доспело, вероватно као откупшколе или по клон власника. Пошто. је оптећена “у рату, биста је стајала заборавље на и затурена, далеко од погледа по знаваоца. Пре неколико година она је поклоњена Педагошком музеју у чијем сам је депоу, на прашњавој полици пи препознао.
Многи Убавкићеви радови су доживели чудну судбину: нешто је поломљено у транспорту, а пешто су уништили аустријски оку патори. Једно дело је располутио гром, а једно је грешком сахрањено заједно са покојником. Усташе су у другом светском рату једно попрсје, бацили у Дунав, а Од руку фашиста страдала је и биста Војислава Илића. Њу је са два метка погодио један немачки официр који је тиме, очигледно, желео да негира нашу уметност и нашу културу, пупајући на дело једног врсног вајара и бисту једног значајног песника. На грудима бисте, у висини срца, остале су две рупе као докуменат једнот тешког времена кроз које су гоо штле тенерапије наших очева. Тако ће ова биста, кад буде заузела своје место међу експонатима Пелатошког музеја, привлачити двоструку нажњу посетилаца.
Слободан М. Стефановић
ЛЕТОПИС
(лике у част Пикаса
Познати италијански сликар Ренато Гутузо је крајем прошле го дине у Бремену изложио своје
слике рађене у част славнога мајстора Пикаса. Тим поводом критика истиче платно „Гозба“,
приказујући га као обед с Пикасом, приређен за Пикаса, за мртвог пријатеља који се враћа сликарима и седа за њихов сто. Рембрант председава за столом, Кранах и Веласкез су ту, на другој страни седе Делакроа и Курбе. Гутузоова фантазија је — вели један критичар — неисцрпна у проналажењу увек нових округлих столова. Пикасо је међу сво јим пријатељима и онима које је
створио: Гертруда Стејн руча мртву природу риба, насупрот њој тужни Харлскин из плавог
Пикасовог | периода, рањени Аполинер једе штагете, Љубавни пар из „Живота“ п госпођица од Авињона позвани су за сто, над којим госпођа из Гернике држи лампу. Бик седи међу гостима, дражесна мала Кранаховска Венера ставља руку на Пикасово раме. Фигуре се солидаришу са својим мајстором. Гутузо се солидарише са својим мајстором,
"с Пикасоом; а критичар каже да
је он једини сликар који својим уметничким темпераментом и ху манитарним _ консенсусом може себи да дозволи ову наивну, великодушну и потпуно веродостој ну инсценацију. За неколико месеци, у почаст Пикасу настало је дванаест акварела и цртежа, који ову тему делом припремају, дело настављају. Метод цитирања је сам Пикасо легитимисао. Гутузо слика по угледу на Пикаса, као што је Пикасо сликао по Кранаху, Веласкезу, Аелакроау, само што Гутузо цитира још и оне које је Пикасо цитирао. Џитирати или интерпретирати ти. та се критика и одговара: Било како да је, ова слика спада међу Гутузоове уверљиве радове. Тема је Гутуза покренула, а Пикасо га раздрмао из његовог каткал сувише истицаног рсализма и рутинског ангажовања. (А. Б. П)
КВИЖЕВНЕНОВИНЕ = 9
• '