Књижевне новине
ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ Р БОЈА Н МИРИС ЕПОХЕ |
Петар Добровић: Ретрослективна изложба, Музеј савремене | уметности у Београду
ПОВОДОМ ове Добровићеве ретроспективе вредно је рећи неколико похвалних речи у знак признања Музеју савремене уметности у Београду за његове изузетне напоре на плану проучавања, обраде и приказивања дела и личности наше савремене уметности.
После великих, синтетичких прегледа нашег сликарства ХХ века које је овај музеј приредио уназад неколико година (Трећа деценија, конструктивно сликарство, 1967, Надреализам, социјална уметност, 1969, Четврта деценија, еспресионизам боје, поетски реализам, 1971, Почеци модерног југословенског сликарства 1900 — 1920, 1972/73), учињен је и корак даље низом монографских, студијских приказа дела најистакнутијих представника, зачетника и носилаца наше модерне. Те драгоцене синтетичке из. ложбе нису имале само значај ревизије и потврде вредности најистакнутијих имена прве половине века, оне су управо биле критички прикази основних токова у нашем сликарству од почетка до половине века, пречишћени прикази епохе са свим њеним карактеристикама, успонима и падовима, везама и променама, својеврсне антологије без којих се више не може предузети ниједан озбиљнији корак ка изучавању овог периода.
Ове друге изложбе, монографски прикази дела појединих аутора, дела која су уграђена у основе наше савремене уметности, даља су разрада материје, корак ближе ка дефинитивном суду, коначном вредновању (Надежда Петровић — аутор др Катарина Амброзић, Коста Миличевић — аутор др Станислав Живковић и сада, Петар Добровић — аутор Миодраг Б. Протић).
Но, вратимо се Добровићу чије слике ових дана блистају правим сјајем у Музеју на ушћу Саве, свеже као да су јуче сликане и истините као живот којим су ин спирисане.
Добровић је једно од оних имена нашег савременог сликарства које је и за живота и после смрти било стална присутност у духовној клими времена. Безброј самосталних и заједничких изложби у земљи и иностранству, пријатељ, истомишљеник или противник многих истакнутих имена наше културе и уметности, о њему је написано на стотине приказа из пера књижевника (од Богдана Поповића, Растка Петровића, Црњанског, Марка Ристића, Крлеже од Десимира Благојевића), о његовом делу свој суд изрекли су и најистакнутији међуратни критичари — Љубо Бабић, Тодор Манојловић, Бранко Поповић, Милан Кашанин. Оставио је иза себе преко четири стотине уља (портрета, пејзажа, мртвих природа, актова, митолошких сцена, ентеријера) и више од хиљаду цртежа, студија, скица. Личност која и данас, тридесет година после смрти, делује монументално, не само у свом времену него на фону наше савремене ликовне ситуације уопште. Личност која је у свом релативно кратком стваралачком периоду (од 1911, до 1942) премостила распоне од кубизма, експресионизма и сезановске поетике између 1912. и 1926, преко периода синтезе. геометријски конципираног облика са све присутнијом чистом бојом До чистог колоризма и јаке, директне инспирације у последњој деценији рада.
На први поглед може се учинити да је оваквој личности лак и једноставан приступ и да из обиља дела и података треба одабрати најкарактеристичније да би се добила целовита и истинита слика. Међутим, проблеми и настају тамо где почиње избор метода и приступа делу и личности.
Протић се одлучио за једну комплексну анализу која је подједнако обухватила и биографију сликара у хронолошком, развојном погледу, али и типолошке целине његовог сликарства, дао је — што је најзначајније — конкретну анализу – појединачног дела, чистог, огољеног, ослобођеног свих наноса времена — као да је први пут пред очима критичара . Одлучивши-се за Суриоову естетичку схему. Протић је опусовог сликара сагледао у свој његовој целовитости, Тако је он феномални слој слике проучавао кроз феномен боје, линије, цртежа, облика и композиције, предметни слој слике осветлио је и питањима проседеа, технике, док је емоционални и интелектуални слој, ту надградњу слике, сагледао као „потпуност и синтезу", „хуманистички хедонизам", „пантеизам", „модерни реализам, натурализам, мимезис". После оваквог, научно заснованог, свестраног приступа могло се доћи и до одређених закључака који на Добровића бацају веома јасну светлост. У плејади великих, који су дошли после Надежде, Јоба, Шумановића, Зоре Петровић, Јована Бијелића и Коњовића, име Петра Аобровића стоји у категорији оних вредности које дају боју, мирис и смисао епохи јер су њена истина, које померају границе и бришу разлике између генерација, времена и народа и феномену ликовног дају вредности универзалног значаја,
На крају, не може се заобићи чињеница да је овакав методолошки приступ Добровићевом делу омогућио аутору изложбе да направи до сада ваљда најпотпунију селекцију слика и цртежа иако цео избор не обухвата ни половину онога што је Добровић створио. То значи да смо овом изложбом први пут добили не „најбољег“ него најистинитијег Добровића,
Срето Бошњак
КЊИЖЕИРНОВИЕ 8
СЦЕНА ИЗ КОМАДА „ДЕЦА СУНЦА" МАКСИМА ГОРКОГ — НА СЛИЦИ: ДУШАН БУЛАЈИЋ, БРАНКА ЗОРИЋ МИ ДРАГАН ШАКОВИЋ А
ПОЗОРИШТЕ
ВЕРОВАЊЕ У Нови ИЗРАЗ
Уз премијере „Деца сунца“ Максима Горког у Народном позоришту и „Љубицу“ Миленка Ву четића у Атељеу 212
ЗА ВРЕМЕ ИЗВОБЕЊА „Деце сунца" човек се у гледалишту осећа као пред неким излогом: све је ту на изглед пристојно аран жирано, амбијент је реалистичан, већина карактера је назначена, радња без застоја тече и чак се чини логичном, а извесни тлум ци су очигледно убедљиви и изражајни. Па ипак, жива реч тешко допире до гледаоца и с напором разбија његову равнодушност. Да ли смо заборавили Горког или његово дело звучи данас апартног Није ли, мож: да, комад требало другачије поставити 2 Имају ли глумци довољно снаге за оно што се од њих у оваквој ситуацији очекујег Наша позоришта једно време нису радо играла дела овог познатог руског писца, Исфорсиране су некакве лажне дилеме о његовој драматургији, хуманизму и могућ ностима театарског израза. Сада обнављамо сећања или потхрањујемо нова веровања. Поредимо дела Горкога са делима дру, гих класика који упливишу на савремена театарска хтења. Чехов, којим се.највише бавимо, захтева глумца истанчаног и ироничног интелекта, а истовремено богатог и тродимензионалног изнутра, способног да иза речи сакрије своју дубоку трагедију и немоћ пред суровом и неумитном реалношћу. У Ибзеновим делима све пуца од набујалих емоција и потребна је само искра па да све за час неповратно изгори. Код Горког човек снагом воље може све своје интимне проблеме и сам да реши! „Деца сунца“ су, међутим, необичан комад — у његовој невешто обликованој форми има донекле чеховљевске атмосфере али и горчине која гуши сваки вербални хуманизам. Почетна слика о људима, без обзира на њихов социјални и друштвени статус, прилично је суморна. Да би упознали своју суштину, постали вредност за себе и цео свет они морају да доживе унутарњу трансформацију и природан развој до свести која може да расуђује на заиста људски начин. Од глумаца то захтева велику студиозност, пуни доживљај и ону врсту креативности ко ја не описује ликове и објашњава ситуације него их мења и усмерава према жељеним идеалима. У том смислу — чежње нису ништа друго него могућност да се превазиђе постојеће. Код стварања ове представе нису, чини се, ни редитељ а ни поједини глумци, овај императив схватили довољно озбиљно. У Сценографски амбијент Петра Пашића, за који се определио редитељ Бора Григоровић, уз сав реализам садржи доста елемената монументалности. Љиљана Драговић је својим костимима настојала да сцену употпуни, оживи у боји и временски одреди. У том здању које асоцира на аристократске дворце са великим стубовима, многтобројним вратима и огромним холовима раз вија се неколико паралелних радњи и упознаје више људских судбина, Централна дичност је: ипак — Павле Фјодоровић Протасов у интерпретацији Драгана Шаковића, Овај талентовани глумац се веома мното трудио око поверене му улоге, израдио је сваки њен детаљ, али, на жалост, средствима која нису ничим везана за дух Максима Горког. Шаковић није успевао да нас снагом своје личности убеди у“ сво-
ју заинтересованост за хемију, а није људ ски мотивисао ни однос према својој жени Јелени, тако, да је испао расејана наивчина. Протасов је човек који на чудан начин повезује све те личности и судбине што упознајемо у његовом дому, то је снага ко. јом се од различитих психичких стања и расположења ствара одређена“ ситуација, усмерава и преображава према смислу који се кроз њу саму исказује. На Шаковића се остали глумци нису могли ослонити тако да је читава представа остала без оне толико потребне унутарње мотивационе вредности, Ма
Јелену, жену Протасова, донела је Бранка Зорић, споља у стилу француског салона а изнутра са суровом узаржаношћу, Њена игра, дискретна у покрету и гласу, имала је префињених нијанси и 'одређености која представља сигурно сасвим, нови квадитет у развоју ове глумице. Димитрија Сергејевића Вагина, слгкара заљубљеног у Јелену, претворио је својом .безизражајношћу Душан Булајић у досадног статисту.
Лик младе Лизе, сестре Протасова, тумачила •је Огњанка Огњановић. У завршним сценама, када се сасвим природно пре
пустила пуној емоцији и трагичном предска зању судбине вољеног човека, нашла је за своју интерпретацију право глумачко оправдање. Тог човека, Бориса Николајевића Чепурноја, представио је Бранислав Јеринић изузетно упечатљиво целом својом личношћу: иза ветеринарског позива и спољне грубости назире се топлина, осећајност и трагика људске душе. То је управо игра какву Горки тражи — и уз то ваља нагласити да Јеринић није ниједног часа западао у психологизирање и болећивост и да је умео да одлучно лик води према трагичном крају и самоубиству као једино за њега могућем решењу. Јеринић кад хоће да игра, када се безразложно не разбацује својим гласом, уме да буде изванредан — а овај пут је то заиста и био. Његову сестру Меланију играла је Милка Лукић отворено, од срца, савлађујући убедљиво и оне нагле преломе у личности на којима писац инсистира а које је веома тешко глумачки поднети. Нарочито упечатљиви тренуци били су они у којима се Мела> нија предаје судбини и реалности без заблуда што су је толико раније опседале и чиниле смешном и несрећном. За Милку Лукић је ово не само вредан глумачки ус-
"нех него:и доказ о њеним ширим у недо "вољно коришћеним могућностима.
У епизодним улогама налазимо више ус пешно назначених ликова: Растко Тадић као Јегор бравар у својој силини,' бујној осећајности и наглим покретима стварао је простор за искреност и убедљивост простог човека. Љиљана Контић, која на жа лост ретко игра, у лику собарице Луше да ла је са неколико основних карактеристика ванредно убедљиво карактер једне сеоске девојке. Дара Вукотић — Плаовић сасвим сигурно је реалистично представила дадиљу Антоновну, а Зорица Мирковић живо и занимљиво собарицу Фиму са валерима који сведоче о њеном брзом глумачком зрењу. Радмило Ћурчић је у лику Назара Евдејевића имао достојанства и уверљивости. Свој прилог представи дали су и Бранимир Замоло (Миша), затим Горјана Јањић, Богић Бошковић, Борис Андрусевић, Раша Симић, Драган Зарић, Драган Максимовић и Предраг Ејдус.
Извођење „Деце сунца", уз све резерве, има глумачких и редитељских вредности које нису за потцењивање. Да је уз то по дела улога била адекватнија тексту, да се играло снажније и одређеније, да је цедина била компактнија и изражајнија постигло би се далеко више, или управо оно што тражи Горки. хж
Атеље 212 је крај своје овогодишње сезоне обележио на необичан начин; монодрама „Љубица — прво лице множине" Миленка Вучетића са Миром Бањац, рађена сасвим скромним средствима на подрум-
. ској импровизованој сцени, бацила је до-
некле у сенку много амбициозније и спектакуларније пројекте.
Следећи интенције писца редитељ Јован Аћин је за украшену говорницу испред које стоје две палме извео радницу Љубицу Смиљковић да се захвали онима који су јој приредили свечани,испраћај у пензију. Мира Бањац за време те представе. стоји иза тог пулта и постепено, док чита невешто припремљени говор, разбија намештени оквир славља и чак му даје нешто фарсично. Често застаје и убацује своје асоцијације на прилике у фабрици, говори о друтим радницима и као узгред о себи док не
исприча цео свој живот са доста трагико--
мичних епизода. У тексту, занимљивом у основи, поред документаристичких чињеница, исфорсираних градација и извесних сентименталних пасажа има доста животног материјала. Мира Бањац својом игром и личношћу преображава све то у целовиту вредност ширег значења. Готово без покрета и мимичког наглашавања појединости, сасвим тихим, скоро монотоним гласом, она успева да искаже смисао који стоји и иза овако несрећног исамотног живота јед не жене. Љубица тако постаје појам и снага
која разбија отуђеност и афирмише људски |
хуманизам на заиста потресан и задивљујући начин. То је, одиста, креација која глумачки израз афирмише на најлепши могућни начин,
Петар Волк.
Рао Радован Благојевић.
Ла се не растргнемо у љубави
1
“ Склони ме брзо са тог пламена торим бела на твојим трновима љубим те сву ноћ не кољи ме "црним раоником плуга сребрног. угушиће ме твоји бројни мрави о врати мраве у своје џепове, бедра. су ми поља пуна класја да се не растргнемо у љубави
2
Када ми усне до твојих очију желе затворе се као да прхну У даљине преиначе се у водене цветове беле или У звезде изнад Радуше планине
3
У нашу љубав ни лаж неће веровати кад кораком итице пролазим занесен не љути се кад песме сузама пшшем ћаволски си љупка и узела си све ујутру на прозор мојег малог стана, чујно слети једна грлица распевана
а где је девојко прозор мојег срцаг
ТЕЛЕВИЗИЈА
НАШ ТВ-СМЕХ
НИШТА особито ново нећемо рећи ако ка
жемо да оно чему се смејемо открива на ·
шу друштвену стасалост. Да ди је, упитајмо се, оно што нам нуди наша телевизија
како би нас засмејала на висини наше дру ·
штвене зрелостиг Да ли се ми у довољној мери препознајемо у том смеху и ослобађа»
мо ли се кроз њега баласта наше свакидаш-. њицег Друштво у коме се смехом управља.
и где су његови садржаји ван реалности с којом се сучељавамо посредно признаје да је немоћно. Ми смо у том погледу малтене историјски куриозум, · Наш тв-смех нема чак ни толико снаге-да званичну друштвену политику — подржи! Да се ухвати укош тац са деформацијама које и та политика подвргава критици. Нису ли, најзад, бирократизам, технократија, менаџерство, ко рупција, национализам, лоповлуци 'разне
врсте, социјалне разлике... итд. праве те.
ме и за оне највеће скептике и подозривце2 (Позивање на званичну политику је са мо како би се онемогућила помисао да о тим појавама „не сме“ да се пише.) Па
ипак, тај богати спектар тема у коме би и
хумористи и сатиричари могли да се „на: ђу" као да не подстиче уређиваче нашег тв-хумора. Апсурд је утолико већи што је ТВ медиј у чијим се информативним емисијама даје званична порука да те и сличне појаве треба разобличавати.
Уместо тога, нашој се публици " очеви:
но нуди репресиван смех, смех који је: уда“
љен од стварности. Ко то може да тврди да се југословенски тзв. просечни гледалац радије смеје некаквом правнику који вози кола а не зна да даје вештачко дисање (не споримо, он може изгледати смешан, али није искључено да делује и имбецилно), но што би се смејао неком бирократи који му у безброј ситуација загорчава живот,,. Или, кад смо већ коначно осудили национализам, зар не би било, у најмању руку друштвено корисно, и смехом скинути мас ку тој са сваког становишта гледајући штетној појави2 Телевизија нам, уместо то-
га, презентира хумор из прошлости забо-
рављајући да је сиромашно оно друштво коме се смех прошлости натура да би био препознатљив као „свој", да касни за својим временом, А ми, као друштво, верује, мо да имамо“ све разлоге да будемо поносни, с разлогом живот сопственог и не само сопственог, друштва уносимо нешто вишеструко квалитетно и ново. Самоуправљање, очито, није више сан, већ је живот — а уз његов достојанствен лик и мисију коју има под руку мора да иде и смех кога се не стидимо; смех који нас не збуњује и не оставља нам грч негодовања на лицу, смех који се не удвара глупости, смех који том самоуправљању не чини штету. Укратко, смех битно различит од овога који нас сада са тв-екрана покушава забавити. ; Кад пледирамо за један нови тв-хумор имамо на уму и потребу за знатно стро-
' жијом селекцијом хумористичких серија. Заиста нам нису потребне оне које се сво-
де на тег, виц или на смех заснован на баналној конструкцији, а да и не говоримо о томе да је реч о комици произишлој из околности сасвим опречне од наше друштвене средине. Разуме се, нико паметан неће негирати потребу и важност општељул: ског хумора. Свет који се све више развија и урбанизује, у исто се време све брже по везује па и поседује мноштво сличности и истих повода за хумор и смех. При свему томе, културни и образовни ниво средине утиче на формирање различитих предиспозиција за приступ смешном и пријем смепног па испада да смо, упркос све бољим комуникацијама, на овој планети и довољно удаљени једни од других да би нам свако. Апевни поводи за смех били исти. Јер, ма колико то могло зазвучати чудно, ни поводи за живот нам нису сасвим исти, И, даме се " свако „у својој кући“ бави сопственим неспоразумима којих се смехом жели ослободити, Стота и кажемо: наша телевизија је и по својој друштвеној мисији и по својој позицији у том друштву дужна да буде ње гов динамични пратилац, да пулсира његовим билом и то са осећањем за актуелно, како у истицању доброг тако и у разобличавању лошег, Јер, у противном би се мо гло рећи да друштво које по сопственим прокламованим нормама може и узор све ту да биле није. зрело за властити квалитетан смех.
·" Тома Јошановић
верујемо да у.