Књижевне новине

ЕСЕЈ ј

СИМБОЛИКА У БЕСТИЈАРИЈУ —

МНАОША. ЦРЊАНСКОГ “

МАЛИ БЕСТИЈАРИЈ

МОЖЕ СЕ без већих тешкоћа одредити (ме

тафизички) идеал црњансковског човека:

слободно биће, лишено свих стега, чија се интегрална слобода огледа иу лаком ос вајању простора; биће које с минимумом оптерећења, што значи и сопствене тежине, у буквалном и преносном смислу — „сече" ваздух, клизи земљом, успиње се у висине, Освајајући простор, то биће се, у ствари, бори с временом: „бежи'" испред времена, настоји да му измакне. Црњансковска стварност фаворизује гипка створења, ду. та скока, лака корака — бића чија су тела као опруге, аеродинамична и лепа у својој гиздавој мишићавости,

У том кругу су и коњи — хитре, еластичне животиње, репрезенти лаког освајања простора. Два перфекциониста — два чо века којима стварност никако није у стању да угоди, Павел Исакович и Николај Родионович Рјепнин, посебно су развили куат коња. Дослух који постоји између животиње и човека има, у овом случају, нешто „заумно".

Највећи подвиг, у богатој, пикарескној биографији Павела Исаковича, свакако је онај када се дотле неукротивим коњем-лепотаном, пред задивљеним очима руских „офицера", изводи невиђен шоу савладавања препрека, чак и оних које су ту више да би се одредиле теоријске границе могућности тандема коњ-јахач. Он превазилази све што су други могли да очекују, и од њега и од коња. Превазилази чак и оно што је и он сам могао да. очекује. Међутим удвоје је све лакше. Претпоставка „идеал ног пара" је и тај невидљиви прилив додатне снаге која од једног струји ка другоме.

Реч је о класичном споразумевању, скоро окултном. Књаз Рјепнин обичним погледом, са дистанце, оцењује који ће коњ добити једну лондонску трку, и то је управо онај који никако не спада међу фаворите. Какав је то подвиг међу лондонским професионалним процењивачима! Као и Па. вел, Рјепнин види нешто што други не виде. Солидарност заснована на дослуху, који пре свега подразумева љубав.

У невеликом бестијарију што га конституише дело Црњанског, ако бисмо се од ређивали према значају симболичких сугестија — прво место припало би, свакако, сунчевој птици, лабуду, и то пре свега због „операције земља — небо" коју тако ус пешно реализује у великој поеми, „Ламенту над Београдом". Лабуд је,ту, истовремено и отеловљење соларне природе града-фатаморгане, п симбол динамике његовог стал“мог успињања, ка све већим висинама. Више од тога, лабуд је амблем Црњанскових Срећних пространстава, најпривлачнија међу његовим атрактивним детели цама. Видели смо како се лабуд везује и за саму реч стваралаштва, реч песништва. После лабуда, пажња се задржава на коњима, (Љубав према одређеном типу животиња, увек открива и једну архетипалну црту.)

У вредносном поретку традиционалних друштава коњ обележава извесну двострукост: јавља се и као „хтонична“ животиња, посланство мрака и инферна, и као „сунчева" животиња, с тим што је њен хтонични карактер временом бивао све више по тискиван. | ;

У сваком случају, коњ се јавља као симбол брзог савлађивања простора. Било да се, с њим, односно на њему, бежи од времена, од почетка неке катастрофе, или да се, са Фебусом или Аполоном, победоносно језди у сусрет хиперборејском сунцу коњ је савезник човека који зна да цени и уме да користи брзину, као што може бити и претећа сенка једног феномена с чијим брзим доласком такође треба рачунати, са смрћу. Митолошке варијанте тог убрзаног освајања простора позна ју безброј примерака птице-коња, то јест крилатог коња, што понекад уме да буде и Шарац Краљевића Марка. о

Тако видимо коња на двострукој релацији, земља — ваздух. На земљи обавља послове брже од човека, а делатан је и етеру.

у АЕ примерак животиње из овог малог Бестијарија делује такође двојако на релацији вода — ваздух. То је примерак птице-рибе, што је управо лабуд о коме смо или. 8 Је и пливање предлажу човеку исти идеал ониричке среће и лаког напредовања, Постоји несумњива хомотетичност између пливања и летења, Акватичка птица, лабуд, отвара могућност освајања једне од димензија стварности — воде. МА ВАТНА и летети истовремено", каже француски барокни песник Сент-Аман, откривајући пара лелизам егзистенцијалне угодности што је пружа освајање оних делова _ Уве који нису сасвим доступни једноставној физичкој иницијативи човека. | |! Бестијариј одговара оним тенденцијама ка којима је усмерена црњансковска ствар. ност, а и његов пројект човека као идеал. пог бића. (Кад год литература „има Језа пројект идеалне отаИНА ЛЕ Срећчих пространстава Ен века као идеалног бића, што а разумева и његово ДНИ морално и у изичко вредновање. ! ; рају Ави одговара основном „покрету ове визије, Слободи, бекства од света што ту слоболу спутава, и неометаном Уна простора, Како у' том освајању савлад

па кљите „Срећна пространства у делу

# Одломак МЕ коју ће објавити „Нолит

Милоша Црњанског“,

КЊИМЕВНЕНОВИНЕ

"ману о Лондону", али какав је то лабудг

имати и'

· играо. узалуд.“

"

ваздуха Како савладати водуг У · једном тренутку затичемо Рјепнина, нагнутог над албум са фотографијама из акваријума, како као над неким Роршаховим текстом кон» струише управо једну рибу-птицу. То сада није реална акватичка птица, лабуд, већ творевина имагинације подстакнута фотосом. Једно кентаурче са шкргама и крилима, чудо каквог нема међу чудима природе, али какво је сачињено у машти Рјепниновој, јер то чудо има своју осмишљену функцију:

„Из те књиге та гледају чудна, подморска, бића, неке рибе, којих се не сећа. Није их видео никада. Ни у детињству. У школи, Нека риба га посматра која личи, јако, на лептира и рака. Труп јој се чини да је неки препотопски рак, на ком су израсла модра и румена крила лептира. Са. дивним, црним пегама. Лик те рибе има бео нос. А уста бела. А над носем два црна ока, којима га нетремице гледа, А цело то, дивно, шарено, мало, тело рибе, завршава се као неким репом, пауна. Што је најчудније, Рјепнин је уверен, да та риба, док гледа, МИСЛИ. Да тај створ, који личи ма рака, има израз лица неког замишљеног, зачуђеног бића, са којим би могао да се сретне, негде, некад, испод мора. Да је у Корнуалији извршио самоубиство, тај лептир и рак би, можда, дошао по њега. А као да неко жели да ту

слику учини још чуднијом, поред ње пли- |

вају, пролазе, у води, нека црна срца, која имају беле перјанице место репа.“

Какав спој! Један водоземац (који хода натрашке, који више нема срчаности да се пробија, попут Рјепнина у Лондону): рак. Једно летеће биће: крила лептира, реп пауна. Један човеколики створ: са носем, очима, и који МИСЛИ. ј

ЛАБУД КОЈИ НЕ АЕТИ

Као после неког великог бродолома, налазимо само остатке велике имагинативне гозбе. Лабуд је нашао своје место и у „Ро.

Као да се суочава с једним замрлим де: лом себе, Рјепнин, током збивања у књизи, бива фасциниран грандиозним сликама лабуда, али то није лабуд који лети. То је лабуд који не лети (чак лабуд коме је сломљено крило). Као да је у питању својеврсна иницијација, Рјепнин у једном тренутку улази у позориште и троши последњи пени своје злехуде зараде. Улази привучен магнетском снагом једног наслова.

Даје се „Лабудова смрт" у извођењу балерина-клизачица на леду, са бившом прва-

кињом света у главној улози. Ту бившу пре:

вакињу Рјепнин је давно једном већ гледао у Паризу. МУ

Притајена драма овог спектакла је у узалудној тежњи овог лабуда да се одвоји од земље, да полети. То биће насађено на клизафке и постављено на лед, неки је прелазни облик између човека земље и бића које лети. Глатка површина. простора омогућује.максимално убрзање, као што аеродромска писта омогућује убрзање авиону, оно које је неопходно за уз дет. Али код лабуда на леду узлета нема, упркос томе што делује као да ће сваког тренутка полетети.

/

„Позорница је бела као снег и глатка као стакло, а играчице су у перју, са крилима белим, као да су лабудови. Најзад ... пи шампионка улази.

Улеће и клизи.“

„Спочетка, њему се та претстава чини смешна и усиљена, као и смрт, тог лабу-= да, на леду... Доцније за, ипак, то, ванредно клизање, на леду, очарава, као да постоји неки, брзи, лабуд, на води.“

Тај иницијални чин спремности на лет, на узлет, из темеља потреса Рјепнина, чине. ћи да се још једном, посредством лепоте поетског призора, открије драж живота притајена у његовом прошлом животу.

„Бар сам, пред своју смрт, — видео . · ,

још једном, нешто лепо и неочекивано. Вратио сам се у своју прошлост.“

Рјепнин види и нешто чега на сцени, не, ма. Види скрхано крило, симбол немогућности узлета, лета. (Скрхано крило је јед: ном снимио јунак „Хиперборејаца“, а уз то и своју сопствену сенку: старење и смрт — јер то је значење сенке у „Хиперборејцима" — у спрези су са скрханим крилом.)

„Па и кад би могао да се врати, она не би, никог, више, ) могла да “заокрили својим крилима, јер је мртва, на леду. То крило је скрхано. Све "што „сам видео,

| прошло.“

Крило, симбол лета и симбол скривене перфекције бића, скрхано је, стварност на коју је Рјепнин осуђен је стварност јаве, пре свега јаве лондонског подземља.

Тај лабуд није и не може бити за оста: ле гледаоце оно што је за Рјепнина. Фас: цинираност којом зрачи „додир“ са лабудом, биће мотивисана тиме што је у Рјеп пиновој свести подстакао сећање на друге лабудове, између осталог и на једног, сас

"вим извесно незаборавног, заууда Ане Пав:

ловне. у

'

„А та балерина не зна. и неће знати, да је данас играла, мени. Тај лабуд је узалуд играо, пред овим светом, који Апу Павловну није никад видео. Мени није

Међутим, за Рјепнина тај доживљај лабуда значи не само сећање на Ану Павлов

брзо по. њој клизи, али то је ипак

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

ну, на младост, на Петерсбург, већ и нешто много више. Овде смо суочени са лабудом који има све прерогативе „летећег"' бића, али који ипак не лети. Лабудом „скрханог крила" им који, уосталом, по дефиницији умире. УМ „Роману о Лондону" нема „ваздушних Одисеја", као што нема ни Срећних пространстава, нема ни имагинативне активности окренуте будућности, па нема ни узлета: тај роман је књига о Паду.

Постоји сукцесија слика у којима је лабуд и даље извесно мерило, известан потајни образац стварности. Жена са којом ће безгрешни Рјепнин „преварити“ Нађу (та срећница међу женама, којима не полази за руком да освоје Рјепнина, као, уосталом, ни Павела Исаковича, као, уосталом, ни Црњанског, главног јунака „Хиперборејаца), његова сународница, млада госпођа Парк, има „врат лабуда", ноге „као да је балерина", скаче „као неки делфин" (важно је, за онтолошки статус бића, лакоћа освајања простора! Делфин и балерина су, у том смислу, део једне стварности); фонтане из Петерхофа се „пре“ тварају у балерине"; заједнички провод Рјепнина и Нађе пред њен одлазак у Америку подразумева и гледање „лабудова на води"; девојке које Рјепнин запажа имају лепа попреја „клизачица на леду“; госпођа Крилов, обожавалац Рјепнинове мушкости (неуслишени), ас на леду, има „лакоћу лабуда". Друга једна спектакуларна сцена на леденој писти биће изведена само за Рјепнина, без присуства индиферентних сведока, и биће то још једна егзибиција лабуда-бадерине у игри која живот (или бар људску слободу) значи, Госпођа Крилов успева да одмами Рјепнина на клизалиште, не би ли поколебала њега, аскету уздржавања, сексуалног свеца. Почиње еуфорија познатог ритуала црњансковске стварности — ослобађања од земљине теже.

„-. она се-појави у улози клизача, на леду... Клизаљке су јој севале као мале муње, при јаком осветљењу... Потрчала је, на леду, као да мења ноге у ваздуху, у круг, брзо. Затим их је променила, заиста, у ваздуху, ,у скоку, и полетела, као да ће пасти на главу. Раскречених нољгу, из пируете у другу пируету, прешла је и у круг, у ком је стајала, то јест клизала на леду, као да је неко држи у центру, тако, да се исправила тек пред њим и стала на врховима клизаљки, непомично.“

Сада се осамостаљује тенденција лета, уз клизачицу приања семантизам лабуда, а тај тренутак еволуције у онтолошком статусу бића за Рјепнина је велики догађај, и он осећа како то, дотле тако сиво, тако обично створење госпођа Крилов, „добија неку чудну моћ, над њим“. Први пут Рјеп-

· нин помишља „да то тело мора, бити лепо и

у љубавном загрљају“. Уосталом, ево те сцене тде има лебдења, летења, дизања у ваздух, крилатих скокова, одбацивања у вис, даљине, бега, јурњаве и где се — најзад — све уоквирује асоцијацијом на слику лабуда:

„Одмах, затим, одлетела је од њега, као да и не клизи, него лебди на леду... осећао је како та жена, док је гледа, добија неку чудну моћ, над њим... претварала се у неку дивоту, коју је гледао, немо. Њен покрет, кад би пошла, личио је на неког црног лабуда, који је, за тренутак поклекнуо, и спушта се на лед, а одмах за тим диже, У ваздух; и враћа се, на лед, у неком крилатом скоку. Њен скок, кад би променила ноте, чинио се страшан, смртоносан, док не би опет пала, на лед, ш летела, У круг, по леду који је њено тело одбацивао, у вис, као неку

баханаткињу ... личила је на неку, непомичну, балерину, која, ипак, одлази, далеко, #

„И Рјеннин је био занет, — нарочито њеним поласком у'скок, тог багнутог бића, у јурњави на леду. Тим неким бегом њеног тела, које, једним покретом, добија тако ужасну брзину. Кад је застала пред његовим седиштем, он је, нехотице, признавао, у себи, да то тело мора бити

лепо и у љубавном загрљају.“ |

Чиме је „нарочито занет" Рјепнина „Њеним поласком у скок"; у онај скок који претходи лету, отискивању у ваздух, лебде. њу, То је онај тренутак када изгледа да ће се лабуд доиста винути у вис, да су све бари: јере склоњене, али до тог не долази, Овај „ла буА" је ипак везан за земљу — спретно и тло.

Стога један од „оне двојице његових демо.

%

на, Џим, или Џон", шапће Рјепнину у уво; „да нема на свету ничег ружнијет, омешнијег, јаднијег, глупљег, него лабуд на леду.

Откуд ова нагла промена расположења» Она је условљена антиципацијом будућности: ритуал збивања у стању је да изазове фасцинацију но, ипак, лабуд на леду је лабуд којинећеполетети,. Илу

зија летења је једно, сам лет, друго. Тај „жалосни" „лабуд на леду“, у ства-

ри је компензација за лабуда који истински, умешно, успешно лети.

Читав тај призор за Рјепнина је исто што и магија, исто што и (леп) сан:

„сад кад су престале њене спирале, њени скокови, Рјепнин је био подигао гла-

ву. Оног тренутка кад је њено клизање

било завршено, кад је нестала, са леда, који се био испразнио, Рјепнин је осетио, у себи, неку чудну промену, тишину и празнину. ;

Неки чудан прекид те магије, те лепоте, те привлачности, њеног тела. Као да се пробудио из неког лепог сна.“

!

Но, та магија, тај сан, та лепота — ти лабудови, бели и црни, на клизаљкама и без њих, „шире" се попут заразе. Лабуд дозива лабуда — сваки нови лабуд кога види, евоцира успомену на оне који су већ прошли пред његовим задивљеним очима, у његовој петерсбуршкој младости, или касније. Синдром нереализованих могућности лета, одсуства стварне слободе, „деца сунца", лабудови, у истој мрежи значења, нуде се и даље пажњи читалаца:

„Да ли се то, у његовом, једноличном, комичном, животу, понавља, она бале на, у коју се претварају фонтане у Петерсбургу2 У оног лабуда, на леду, којег је видео, пре пет година, у театру Стол, У Лондону, или, пре мното година, У Па= ризу2“ |

Касније, наићи ћемо на једну карактеристичну стереотипију Црњансковог поступка: поетско понављање које описује јел: ном већ описани догађај, спољњи или унутарњи. То открива круг афективних тема.

„Изненада, он се, онда, опет, сећа оне шампионке клизања на леду, коју је тледао, пре толико година, у Паризу, а коју је био видео, и у Лондону, у оном театру, кад је тражио запослење и неку зараду.

Одмах затим, сасвим збуњен, сећа се да је, некад давно, врло млад, у Санктпетерсбургу гледао, пожудно, и ону, која је била, заиста, прави, умирући, лепн, лабуд, ~ једној Русији које више нема, а коју је он, у младости, још видео. Сећао се, на позорници, бесмртног лабуда Ане Павловне. Можда је то сећање било само повод, да се сети једног, још већег лабуда, на води>“

Постојао је, дакле, тај „прави" лабуд; сада смо у царству „ерзац“ лабудова, оних на леду, лабудова који не лете. Али: и то је привременост која нестаје у гаувом протицању времена. Демон аутодеструкције, који ради у књазу, и који се идентификовао с другом из детињства, самоубицом __Барловом, шапуће му на уобичајен, разорно-скептичан начин;

„а књаз, о књаз. Нема више, за вас, ни лабуда на позорници, ни лабуда на леду, па ни Ане Павловне, нити би је икад више било, нити ће је бити. Нема чак ни оне, која вам се клизала на леду на позорници у театру, У Лондону.“

Видели смо да две базичне слике доминирају „Ламентом над Београдом"; динамика прве слике, откривала је лабуда у сталном успону, као амблем једног Срећног пространства, идеализованог града-фатаморгане, Београда; динамика друге слике, указивала нам је на корморанов „лет наниже", на Пад — „зрак сваке среће тоне у океан"“. ~ „Роман о Лондону", та књига о Паду, има, такође, своје две опсесивне слике: једна је слика осујећеног лабуда, лабуда који не лети, понекад мртвог лабуда, скрханих крила; друга слика — већ много учестали ја и са сасвим јасним симболичним значе њима, јесте слика Подземља, алског простора — у ствари подземне жељезнице која симболише отуђени живот велеграда и једне високоразвијене урбане средине.

Петар Џаџић

#) Белом лабуду противставља се црни корморан, Он симболише тегобну стварност субјекта који пева, стварност у којој је све у знаку старења, распадања, смрти, док лабуд симболише једно од оних раскошних _ Срећних _ пространстава _ црњансковске стварности које се купа у „радости и сјају. Срећно тространство је увек тамо где човек није — грал фатамортана, тај пмагинарни Београд, стога је далеко од субјекта који пева,

Тако нам ова велика посма представља два по: ларизована гласа црњансковске стварности, Јасно и оштро подвајање „светлог“ им „тамног“, какво уочавамо још у "друнлској митологији. (Треба рећи да

постојање о „светлог“ одмах захтева контрастирање „тамним“, док „тамно“ може да постоји·и само за себе. Стога Срећна пространства увек подразумевају тај контраст, чак и у свакој конкретној слициј И „светло“ и „тамно“ у овој посми дозивају карактеристичне речи — кључеве, Тако там-

но дозива следеће речи. Именице: смрт, сан, пепео, пена, ' гроб, корморан, сен, леш; глаголе; мрем, лежим, тонем; придеве: хладан, мртав, исвесео, црн, диваљ., Светло дозива следеће речи. Именице: Синце, звезде, небо, зраци, даљина, мати, муња, бисер, "зора, лабуд, пут, дуга, крило; глаголи: трепериш, сјајти, васкрсне, заигра, шириш, булити, заплави, Анжеш, сјаш; придеви: јасан, плав, уздигнут, прав, млад, весео, вечан.

Слике које се организују око соларног лабуда и прног корморана (морски тавран, прни пеликан — карактеристично је ла се храни искључиво рибом, што значи „бићем“ које је фапоризовано у Прњансковом бестијаријуму), могу се убројити међу кључне слике Џрњанскове стварности, али не толико због самих „субјеката“ слика, већ због динамике покрета која је у њима отеловљена, То су слике које сугеришу и мавиште, вертикааност, успеће, или пак Пад, кретање на ниже,

остварују лет

земне «