Књижевне новине

|

. МЕ Милосав Славко Пешић

ПОЛАЗИМО ПОСЛЕДЊИ ПУТ

Пођимо лепа госпо; време је на измаку а кочије спремне и блиставе чекају на знас твоје руке.

Све ме је, 0 госпо, за трен, на ванземне сетило твари и то је предзнак

смрти. То нису слутње, ни снови што се, обдан, снују. То је пут који, појединачно, обоје прелазимо и који, опирући се, свако понови. Ставио бих, опет, тлаву у твој скут али време је прошло. Полазимо,

0 госпо, полазимо последњи пут

ИЗ ПЕСНИКОВОГ ТЕЛА

Милану Лалићу

Уз песниковог тела, из сиве иловаче док лежи у њој смирено, без крета,

без ропта, чекајући подземне певаче да га вазнесу, у песми, небом света ',

једне лепе зоре, тек што се на њета заборави — као што се и многе ствари и драга лиша забораве — као из стета сукнуће мед у тежњи да све превари:

време, богове неопрезне и знани след док се по сећању хвата мека пајчина угледаће — случајни пролазници — мед из песниковог чела — на крају чина —

по трави, по тепиху што раздваја свод од свода, као из небеског пехара мада и“ само ће упућени да препознају поход мртвог песника и песме што оживе тада

НА СТОЛУ ЛЕЖИ ПИСМО

На столу лежи писмо снажни мечат пута растрострт као преправљена мама, мери растојање, време потребно забораву, вај! све је нетакнуто и рукопис, стиснут, лута као комета и та светлост куца на двери нашег ума а ми ћутимо уз лаки дрхтај

стешњени једно уз друго, присно; снажно те то осећање које нас држи или те руке што су већ укочене и видно бледе али те још увек втло чврсто (а то је сада важно) држе као да ћеш (ужасно!) утећи од буке коју ствара то писмо на столу, замислите

сасвим неочекивано и дрско (да!) прозбори из торњет деснот угла тек примећени жиг. полазне поште, умрљан, у необичном дтаву: ово кратко писмо, 0 опростите, ко отвори прочитаће мудрост и у њој прејасни миг који казује: све припада мени и забораву

као на столу писмо снажни печат пута

ПРЕЉУБНА ЈЕСЕН

Ходимо шумом и звери нас мотре

а под ногама злато; отворен рукопис природе чека на читаче благе руке мада ни невреме не може да потре ретке доласке, ране одласке, опис љубави што се догађа без буке

у тамним кутовима шуме. Тако се, уосталом, све збива: с разумом, малом дозом неверице и уступака.

У намери да уходи нас мримакао се изузетно блед (узбућен!) шумом арло млад месец. Намера је опака:

да, док загрљени ћутимо, искочи а изненади нас у загрљају и пољупцу којим се служимо (уместо невештих речи) природа и ја. Неук, кад на грану крочи, и она, крхка, просу сузе по меком рупцу ' шума се трже. Та се рама, рече месец, не

р лечи,

КАО ЉУБАВНА

о,

све је само привид, лака сенка ствари што нас прате. Ове руке што, прелазе твојим лицем и у коси, стално, губе; ове очи које време сасвим занемари; боје, о заиста, боје што нас надилазе

и, на крају, усне што те, ретко, љубе

само сен су света оног што изнова сад постоји. А неухватљиво све је!

Ова прелепа рука сва од нежности,

од љубави, од финог ткања и снова, само је лаки застор снега који веје

и милује ти лице сваког столећа изнова.

Дакле, привид! Погледај у око, прићи боји што у њему дрхти сва слична нежној трави и дознај: има ли боја неки, тајни, смисао. Прићи сасвим сигурно, све пред тобом

: стоји и ниједну реч, ниједан покрет не заборави јер све је само привид: и ово што си

писао!

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ | 6

(И3 АНЕВНИКА МИЛИЦЕ МАКСИМОВИЋ) |

Иван Ивановић > 23. април ЧИТАВ ДАН сам провела на Боровњаку. Данас је, коначно, продеће стигло у наш град, у кочијама од сунца. Курвин-

град је окупан у мору светлости, личи на приморске градове. Воћке у подножју Боровњака се расцветале, раскошне као источњачке лепезе, Недеља је, протежемо се на сунцу као стока која је први пут изишла на пашу. Мушкарци играју лопту, а ми девојке се нагревамо на. топлом сунцу. Поред нас, на камењару, сунчају се гуштери. Припили се стомацима за топлу камену плочу, само им мрдају очице. И не сметамо једни другима. Као да су се на Боровњаку скупила три света: свет мушких, свет девојака и свет гуштерова. ~

На клупи седимо нас три; Цецка, Ленче пи ја. Испод мас лежи град као кутија шибица. Лепо се виде возила и Људи како се крећу по њему. Нас три жмиркамо, ћутимо, свака са својим мислима. Боже, како се пријатно осећам, као да сам један од оних гуштерова са камених плоча. Ваљда ми сунце даје снагу. Осећам се као да сам нека позната и чувена личност а не обична Милица Максимовић из 'првог разреда Курвинградске гимназије, Само да се Цецка и Ленче не помере, да ми не разбију илузије.

Цепка прва не издржи. Она је таква, не може да се скраси на једном месту. Протегне се, искриви тлаву као ћурка кад спази копца. „Ух, што бих се сад с неким љубила!“ То ме нагло враћа у стварност. Илузија о некој Арутој Милици нестаје као пена од сапунице. Ни књиге, ни сунце, ни овај прелепи пролећни дан, не могу да ме обману. Још сам ја дерле које појма нема о животу, које је тек одшкринуло његова врата. Па ја се још нисам поЉубила с мушкарцем а овамо сањарим да сам постала некаква значајна личност...

25. април

Не волим да говорим о себи, да стојим пред огледаХом, да се исповедам. Каква сам таква сам, то ми је шта ми је. А знам да сам ружна. Мршава сам, равна, неупадљива. Па још ове проклете наочаре, А лице ми је пегаво, као ћурчије јаје. Нарочито се пеге јављају у пролеће, ишарају ме као јаје за Ускрс! Зато ме зову Даждевњак Милица Даждевњак. Некада сам се Љутила а сад ми је

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

свеједно. Можда ја тај свој хендикеп и не бих толико при. мећивала да није Цецке. Али кад се с њом упоредим, схватим колико сам ружна. Она није старија од мене, али већ се развила као пролећна ружа. Тело јој је обло, груди нарасле, мушкарци се окрећу за њом. Чим дође код нас, одмах стане пред огледало у ходнику. А има шта и да види. Хаљина само што јој се не распадне, толико је затегнута на телу. Коса јој је плава, лице бело, а усне дебеле. Карминише се пред нашим огледалом,. „Је ли, Даж. ди“, каже, „реци зар нисам секс бомба> Кад шетамо граДом, пред хотелом Корвус, тамо где се скупља курвинтрадска мангупарија, редовно јој добацују. А мене не би приметили да прођем у бикинију! Она је већ два момка променила, сад иде с једним фудбалером.

Ствар је у томе што је Цецка глупа. Знам да није фер што тако говорим о својој другарици и првој комши. ници, али ја не знам другу реч. Па њој Љуба Станивуковић даје јединицу! А коме он да кеца, тај стварно нема појма, Ја јој показујем математику и имам грдне муке да јој објасним најпростије ствари. А књиге уопште не чита. Не прочита чак ни оно што имамо за лектиру него јој препричавам. На крају, не осуђујем је много што је глупа. То је њен хендикеп.

И Цецка, и ја, дакле, имамо по један хендикеп. Али, она је у школи и у граду. популарна а мене нико не примећује. Мене једино пене професори. И родитељи се мноме поносе, што је, опет, њихова ствар. Али мени то није Аовољно, ја имам шеснаест година и хоћу да се истакнем код својих вршњака. А они моје оцене уопште не цене. Кад неко узме нешто да учи, кажу му да је исти као Милица ДЛаждевњак. Као да то што ја учим није у реду!

Не знам, можда сам пристрасна, али сад кал сам почела ово размишљање морам да дотерам до краја. За мене кажу да сам интелитентна. Знам сама да нисам лепа. Џецка је лепа, али је глупа, Па како то да мој, хенликеп игра толику улогу а њен се уопште не примећује2! Бојим се да кажем, али не могу да се отмем мисли да су Људи који потцењују интелект а прецењују тело: и сами. глупи.

28. април

Данас ми се у школи десило нешто чудновато. У ствари, то није био никакав догађај, никаква драма, ништа што би могло да се види споља. Нико није могао ништа да примети. А ја сам сва уздрхтала, као жица на титари. И то у школи. Тамо где се никад ништа не дешава, где је све исто и све равно, измерено интервалом од 1 до 5. Не, пије у питању оцена, јер на петице сам давно постала равнодушна. Кад их човек стално добија, нема никаквог пазлога да им се радује. =

То се десило за време великог одмора. После хемије, онако уморна и нерасположена, изишла сам у двориште да удахнем ваздух. Професор је пео час предавао и ја сам покушавала да га пратим али узалуд. Можда ја једина у разреду. Био је потпуно конфузан, трипут је брисао

таблу, верујем да ни сам не зна шта је све напричао. Тед- |

ва сам „дочекала да звони, да се та гњаважа сврши. Нау. чићу већ некако из књиге. Кал се коначно чуо спасоносни звук електричног звоппета, олахнулт смо. Пепка је отттила У МС да попуши а Ленче и ја смо шетале по дворишту

, а у

=

препуном гимназијалаца. Леџче није лепотица али је Јоко добра. Управо ми се жалила на професорку НатоматИл» Иконију Кривошија која је узела на зуб — бар тако сам Ленче. Слушала сам је на једно уво. Те вечито исте Њачке приче ме све мање интересују. Тад 'сам ФАЈРДАНИУТ угледала њега, — Викинга! Ушао. је у мој поглед као Ре је изронио из морске пене. Био је онакав каквог сам увек замишљала, висок, прав, са дугом плавом косом. Швеђанин! Одједанпут сам стала као укопана, стегла сам Ленче за руку. „Дажди, шта ти јег Као Да ДВЕ је ујела змија!“ Ленче би ме сигурно прочитала, али је била исувише обузета том проклетом математиком. Онда је неко п | '. | ви | не знам како другачије да га ословим — је стајао наслоњен на липу и читао књигу. Већ сама та чињеница, да неко за време одмора чита књипу, за мене мно. то значи, У мом разреду се за време одмора прича којешта, оговарају се професори, мушкарци причају о спорту, девојке о хаљинама, али књиге нико не чита. Била сам узбуђена, као Татјана из моје лектире. Одједном ми је пала на памет луда мисао. Морам да видим коју књиту чита Викинг. Пришла сам му полако, на прстима, трудећи се да одглумим да ту пролдазим случајно. Лам он те за тренутак подитао главу са књите и као да ме је погледао. За тренутак се, можда, успоставила веза између његових као небо плавих очију и мојих тамних наочара. А онда се невилљива нит прекинула, као зрак светлости кад зађе сунце. Његов поглед је скаизнуо негде у даљину, а ја сам успела да,видим име писца кога он чита. Неки. мени потпуно непознати, Селинџер, У том је зазвонило. Пришла ми је Лензе и отишле смо у учионицу. .

На часу биологије, неколико пута ми се појављивао пред очима плави Швеђанин са књигом у рукама. Готово сам се застидела јер дотад се по мојој памети нису врзмали мушкарпи. Али то је било јаче од мене, долазило је само по себи и ја нисам мотла да га стпречим.

Кад се завршила настава, пожурила сам у библиотеку. Морам што пре да прочитам Селинџера.

29. априла

Боже, шта се то са мном дешава2 ; Па нисам, ваљда, толика гуска да се заљубим у младића кога не познајем и кога сам случајно угледала у школском дворишту2 Не знам о њему ништа, немам појма ко је он, Па ипак хватам себе како мислим на њега. Могла бих да се распитам код Цецке или код Ленчета. Има ли тога у гимназији кога њих две не познају2 Али, бојим се, одмах би ме прочитале. Цецка би рекла: „Јао, Дажди, па ти си се заљубила! А леп је, прави Швеђанин! Да ниси у питању ти, преотела бих ти га, маме ми!“ А ја не бих могла да не поцрвеним, тако бих се одала. После ме не би остављали на миру и то ни због чега. Не, нећу да се распитујем за њега. Нека буде незнанац. И зар није то најлепше: заљубљена си а немаш појма у кога2! Твој Викинг је онакав каквим га ти замишљаш, по твојој мери и укусу. Не можеш да се разочараш јер он је сан, варка, химера! у. Постала сам нервозна, чак арогантна. Наљутим се ни за шта, увредим се, планем. После вређам другога без икаквог разлога. Тако сам јуче увредила мајку, чини ми се први пут откад сам престала да будем дете. Она ми спремила уштипке, нуди ме, моли ме да прво једем па после да мдем у школу. А мени се не једе. Чини ми се да бих умрла ако поједем само један уштипак. „Узми“, запела мама, „мораш да једеш, не можеш да изаржиш пет часова“. „Нећу“, рекла сам, „уопште ми се не једе“, „Како>“ рече мама. „Па за кога сам ја ово спремила2 Шта да радим с оволиким уштипцима2“ „Баци“, рекох. „Или уради нешто друго, то је твој проблем“. „Шта је теби одјутрос, детер“ рече моја мама. „Као да си устала на леву ногу! Где да бацим оволике уштипке! Мораш да једеш, зар не видиш да немаш ни четерес кила!“ Као да ме је шибнула бичем, тако сам узлрхтала. Шта ми ту стално набацује тих четрдесет кила! „Па шта“, планула сам, „ти имаш осамдесет кила па не видим да ти много добро стоје! Иста ст:

· као шотка!“ Нисам хтела то да јој кажем, али етб, омакло ~

ми се. Зашто ме је дирнулаг Шта кога брита за моју“ мршавост и неразвијеност Дохватила сам кљите и из. јурила напоље. „Милице, Милице“, виче моја мама за мном. Одјурила сам у школу.

За време другог часа, на историји, направим инцидент, Милеуснићка — наша професорка историје — прозвала Ленче, поставила јој питање, али Ленче не зна, Ја јој шапућем но она не чује, Милеуснићка то примети и опомене ме. „Макспмовићева, гледајте своја посла!“ Кал она товори, речи јој се провлаче кроз ретке зубе а пљувачка развлачи између усана. Улаљим се на други крај калупе, ћутим, прицкам нокте. „Ништа ми није шапнула“, каже Ленче м гледа Милеуснићку испод ока, како то само она уме. „Ја нисам глува“, каже увређено Милеуснићка, „а нисам ни луда и знам шта је шта!“ „Ја то нисам ни рекла“, каже Ленче, Кад би она знала градиво колико уме да се свађа, била би скроз одлична. Милеуснићка је пита хоће ли да настави а Ленче седне. Таква је она: кад се заинати, гора је него мазга. „Па добро“, каже Милеуснићка, „хајде наставите ви Максимовићева“. Она нас све осЛловљава са ви, као поштује нас. А ја устанем и кажем ла не знам. Наравно, знам. Али нећу,да говорим, једно, због

| Ленчета, а друто што се у мени јавио неки пркос. Доста

сам попуњавала рупе у зиду школског програма.

30. април

Опет сам видела Викинга, за време великог одмора. Био је у друштву неких гимназијалаца и нешто разговарао са њима. Не познајем ниједног од њих. Кад је звонило, пошла сам за њима. Наша учионица је на првом спрату а они су отишли на трећи. Пошла сам уз степенице, али сам се вратила. Шта ако ме неко види горе2 Збунићу се, неђу знати шта да кажем. Нећу умети да објасним шта тражим на трећем спрату. Пецка, или Ленче, или неко трећи, могли би да ме прочитају. Умрла био од стида кад би се то десило. МИспало би да јурим момке по школским ходницима! Вратила сам се у учионицу са пола степени. шта. Ипак, сад нешто знам о Викингу: иде у трећи разред.

Синоћ сам се мотала по корзоу целе вечери. Шјетала сам са Лепчетом, Цепшком, и Шецкиним момком ДАуптком Шампионом. То је тај њен фудбалер на коме јој .завиди цела школа, На мене није оставио неки нарочити утисак, рекла бих да је припрост. Исувише себи придаје важност, као да се цео град врти око њега, Остали смо последњи, закључали смо корзо. Узалуд сам читаве вечери "зверала по корзоу, њега, то јест „мог“ Викинга нигде није било. Да се само појавио, приметила бих га, Швеђани штрче. Пела гимназија је увече на простору од споменика до дома синдиката, али њега нема. Боже, да ми је да знам шта ради2 Можда има велики домаћи задатак из математике па. нема времена да изиђе у град Можда чита Селинџера2 А можда има неку пуру, неку као Цецка, коју води у врбак

"поред Топлицег Сва сам се стресла на ту помисао. Одједан-

пут сам постала љубоморна на ту незнанку која можла и ве постоји. Изгледа да је љубав "страшно себична. Чини ми се да не бих могла ла преживим да видим „мот“ Ви. кинта загрљеног с неком пуром као што је Цепка. Он заслужује много бољу, паметнију, интелитентнију девојку. У том случају бих могла да кажем себи ла сам несрећна, уклета, јер сам закаснила, нисам га на време приметила, Али да води љубав с неком као што је Шецка, „мој“ Викинт, не, то не бих могла ла:полднесем. Не знам како бих поступила, али знам да бих га мрзела, до краја п без остаткл. Зато сам била заловољна тто га није било на корлог. Нека моја илузија траје тпто дуже, нека ми пред очима леблт лтк Репетета који се помаља из мора...

(Одломак из романа „Фламингос")

'