Књижевне новине

· чиних бланкета писао стихове.

СЕЋАЊА

„ВЕСЕЛА БАНКА« УМЕТНИКА

ВЕСЕЛА БАНКА", случај ј » 1 , учајно, још она мена, назвао ју је неко ДАВаНа 1 Ели

као таква остала ми је у сећањ Е нашњег. пак Ми

Некако пред саме Балканске ратове, по. четком 1912. године, због породичних при: Аика, морао сам да напустим своје редовно школовање и да ступим за малог службе ника у једну банку скромног капитала, ко. ја је носила прилично звучно име: Дунав. ски кредитни завод. И ако сам тада био и сувише млад, а служба у њој, као у сваком новчаном заводу, веома строга и обавезна, та промена у моме животу није ми, колико се сећам, пала тешко. Она ми је чак нека: ко била и забавна и пријатна, јер сам, по мало сит школске стеге, ступио у слободан живот, дошао у контакт са озбиљним људима. Док сам раније, живео у кругу само својих другова и младежи, сад сам се од једном нашао управо међу зрелим људи ма, са свима њиховим тегобама и суровим стварним животом. Али да ли је то моја стара срећа и овде била мени наклоњена, тек ту сам одмах осетио и све оно што свакодневни живот чини лакшим и сношљи та и што њега чини лепшим и весели:

Тако сам се ту, усред најдубље ствар. ности, нашао у сржи њене супротности са боемијом! И тако, баш у банкарској, строго материјалистичкој атмосфери, на шао сам се са уметничким, књижевним и глумачким светом! Да сам га, што кажу „свећом тражио", не бих га боље, управо, у његовој сржи нашао. И то још у времена, када је он, релативно био редак, јер у по четку овог века у Београду читав уметнички живот био је сведен само на једно На родно позориште, „Орфеум" Бране Цветковића, неколико редакција и кафана, којих је тада, разуме се, било највише у ондаш њој Скадарлији, у коју ја дотле нисам ни залазио, и знао је тек по причању других, старијих од себе.

И заиста, у тој банци, док сам се само

· „окренуо", онако срамежљив и збуњен, до.

шао сам у самом „колегијуму“ банке у ве зу са драмским писцима и песницима, а што се тиче банчиних „пословних пријатеља", који су били са друге стране банкар. ских шалтера,иони су добрим делом били писци, новинари, глумци, боеми свих врста, поред, разуме се, и озбиљног, пословног, чиновничког и трговачког света. И сви су они без реда, измешани, свакодневно де филовали иза оног прозорчета, на коме је, са спољне стране, стајало написано, можда помало и иронично „Ликвидатура". Зашто „иронично“ Зато што се ту најчешће није ништа „ликвидирало", и у највише случајева само одгађало заменом меница и плаћањем интереса, ређе малим отплатама, а тек врао ретко исплаћивао целокупни дуг и свечано цепала меница.

__ Један од директора банке био је Миливоје-Мима- Предић, супруг Гите Предић и зет Бранислава Нушића; он је био позна. ти драмски писац неколиких успедих позоришних комада, од којих је његова драма „Голгота“ била у своје време датум у на шој драмској књижевности; а поред тога био је и преводилац и новинар, оснивач и уредник више листова. Једном је, док је прелиставао књигу великог формата и де белих корица, записник за седница управног одбора банке, и сву исписану његовим лепам, готово калиграфским рукописом, мени рекао: „Видиш ову књижурину, ја сам је готово целу исписао, а могао сам уместо ње написати неки велики роман; али, видиш, мора се радити и друго, за хлеб!" |

Благајник банке био је Жарко Лазаре вић, песник, писац „Косовске трилогије, комада у стиховима, који је за време Балканских ратова имао великог успеха. Жар. ко је умро релативно млад, почетком 1915. године, у првом светском рату, за време велике епидемије пегавог тифуса. Често је по завршетку свог рада на сређивању нов. ца и рачуна, и после затварања велике банчине касе којом је руковао, у очекивању истека радног времена, седао уморан за свој сто и на полеђинама празних бан.

е. Тада сам га кроз стаклену преграду, која нас је раз двајала, посматрао како у једној руци АР' жи перо, а другу загњурио у своју лепо не говану косу, тражи риму која му је по требна. У

Нисам заборавио ни једног од чланова банчине Управе, Павла Маринковића, ад воката и ранијег министра просвете. Био је то најелегантнији боем свога времена.

осио је увек цилиндер, а зими богату бунду и беле гамашне. Био је пријатељ Јанка Веселиновића и сарадник, позоришни кри: тичар Јанковог књижевног часописа „Звезда". Сећам се добро једне Маринковићеве ре чи, коју је, стојећи случајно поред мене, ис. пред банчиног прозора у Кнез Михаиловој улици, изрекао док је пролазила погребна поворка Јована Скерлића, априла 1914. године: „Скерлић је био велики писац, али веома незгодан мовек. С њиме имати полемику у скупштини било је рискантно. Ни. кад ниси знао како ће се свршити .

Даље, од службеника у тој банци и да.

нас познатих личности, био је Марко Вујачић, тада млади политички емигрант из он. дашње Црне Горе, доцније познати наш политичар и писац више књига о црногорским јунацима у прошлом веку. Он, прво, а после ја, водили смо тада, такозвану „им: пењу", именик свих дужника, акцептаната

КЊИЖЕВНЕНОВИН >

~

· Ћа, благајника,

и жираната на меницама. Свака личност имала је свој засебни лист, своју „импењу“, односно списак свих својих потписа,

тако да се одмах могло видети колико ко,

има свога дуга, и за колико је јемац дру: гима.

Било је носилаца „импења“ са само једним или два дуга, али било је дужника и жираната и са неколико тих табака „импење". Међу њима, колико се сећам, носилац највећег броја тих „импења“ био је Бранислав Нушић. Била су то за нашег комедиографа још сувише далека времена од оних када ће му, нарочито после првог рата, притицати тантијеме од многих позоришних комада, као и од издања његових целокупних дела. У та времена, пре првог светског рата, морао је, готово свакодневно да долази у бан ку и да регулисава своје менице, истина на ситне суме, али то су ипак биле менице. Поред Нушића, било је још неколико круп:

нијих књижевних и глумачких личности то_

га времена, које су имале по неколико табака тих несрећних спискова дуговања. И тако је на нашим прозорчићима, прво на нашем, Марковом и мом, као „ликвидаторима", а затим и на оном Жарка Лазаревидефиловао низ познатих личности.

А са тим именима сада, заиста, не знам одакле да почнем. Сећам се, било је често и смеха, кад дође, на пример, Брана Цвет. ковић или чича-Илија Станојевић. Цветко. вић је долазио да плаћа за друге, док је чи. ча-Илија плаћао своје дугове, Тада су ту биле читаве мале сцене, прави скечеви, у ствари смејурине. Штета је, велика штета што се ја њих данас више не сећам, али та. да их је било на претек. Или, пак, на при. мер, грмљавина у ходнику од продорног и љутитог гласа трагичара Љубе Станојевића, када је и поред све своје обазривости,

као богат човек (тада власник готово чита-'

вог Бановог брда) потписао меницу неком свом убогом колеги-глумцу, и сада долазио да ту „багателу“ од сто-двеста динара, у та времена приличну суму, исплати

бро, као ових деценија, од како постоје ра дио, телевизија, и толике друге приредбе за које онда није ни било публике у Бео граду, а ни сале, мислим, онако велике као данас: Дом синдиката, Коларчев универзи: тет, и друге. А да о провинцији и не говорим, када су онда наша заиста јадна, али толико важна за наш ондашњи културни ниво, путујућа позоришта играла по кафа. нама, у којима се у исто време служила ве чера и пиће.

. Ту сам први пут, у колико их већ рани. је нисам знао из виђења, видео и разговарао са многим ондашњим писцима, песни цима, некима данас већ и класицима, као Симом Пандуровићем, па Владом Станимировићем, већ онда јако нервозним, али у ствари ретко добрим човеком, писцем тада популарне песме „Паланчанка"; затим Ми ланом Вукасовићем, тада у униформи ин. жењерског официра, писца басни, ваљда јединог после. Доситеја, који се бавио са успехом тим и данас ретким књижевним родом. Ту је долазио често и учитељ Ми. хаило Сретеновић, који је писао тада дос. та популарне сеоске приповетке.

Ипак, ми службеници ове банке највише смо водели када нам дођу глумци. Било је међу њима занимљивих физиономија. Тако, добро се сећам, поред оних поменутих у почетку, Милорада Петровића, крупног и стаситог човека, који је. играо прво сина, па доцније оца у „Биди", тада као и данас још увек популарном комаду Јанка ВесеХиновића. Његов сонорни глас одзвањао. је високим ходницима наше банке. Тако исто сећам се великог глумца Добрице Милутиновића. Он је долазио често, неки пут само „на кафу", код свог пријатеља, нашег бла: тајника Жарка Лазаревића, чије је стихо. ве, онда тако популарне „Бесару, чуј ме.. „У сачувао и на грамофонским плочама. Па, сећам се, тога већ у годинама, и Раје Павловића, некада нашег најбољег баритона, славног из многих „комада с певањем“. А нарочито радо помињем и оне, у то време „ситније“, али ипак добре и популарне глумце, комичаре који да су данас у оним својим годинама и са оним физиономијама, били би драгоцени ТВ глумци, као, ре. цимо, Стојчевић, Станковић, па и „трмаљ" Рисантијевић. Они су некад били и нама, деци и ђацима. „са треће галерије“ београд: ског Народног позоришта, веома омиље ни глумци. И они су дефиловали испред

МИЛАН ПРЕДИЋ У СВОЈОЈ КАНЦЕЛАРИЈИ У НА РОДНОМ ПИ

и са трагичним гласом опсује и изгрди дуж ника. („А клео ми се у децу да ће платити на време!".) Или се тек, на пример, појави на нашем шалтеру марцијална брада Јо вана Драгашевића, генерала у пензији, пис ца драме „Хајдук Вељко" и оних некада тако познатих стихова „Варваринско поље притиснула војска, и српска и турска", а Јо ван Курсула јаши на бедевији, запалио ду: ду и приближава се своме противнику да са њим подели мегдан. А за овим старим песником, можда баш и одмах за њим, по. јављује се Милорад Петровић-Сељанчица, писац оних исто тако данас заборављених стихова, а некад тако популарних: „Сатић цима на прсима" или оно „Чини не чини на месечини" којима је још дуго продужавао живот својим дивним гласом Мијат Мијатовић у познатим композицијама Ста. нислава Биничког.

А био је на том шалтеру који пут у жи. вописној црногорској народној ношњи,. и песник многих десетерачких стихова Мићун Павићевић. Једном сам чак видео у банчином ходнику, истина не као дужника већ само као госта, и писца оних романтичар. ских историјских романа,'тада још увек много читаних у народу („Рајко од Раси. не"), у то време нашег посланика у Лондо. ну; Чеду Мијатовића. Била је то фина, ев ропеизирана глава нашег човека, ретког у то време, који је многе деценије свога живота провео у Енглеској, а најзад тамо и ум ро, Или увек намрштена лица, Бора Стан. ковић, када својим грубим гласом, али ипак чудне топлине, више промумла него што изговори: „Дете, види ону моју „муку“ од менице, колико треба да платимг' А чика. Бора, како смо га већ тада звали, није ни слутио да ту одмах испред њега, испод штампаних бланкета за регулисање мени ца, држим скривену његову дивну припо ветку „Увела ружа", коју сам тада ваљда по стоти пут читао.

И толики други.

Пред први светски рат није било никак вог удружења књижевника у Београду, али ако би се хтео негде наћи списак свих књижевника, или они негде сачекивати, то се вероватно могло обавити само у овој ма лој, али симпатичној банци, јер то је била некако као њихова кућа, заиста, од члана управе па до најмањег дужника. А ту су били, разуме се, и готово сви глумци, који: ма у то време није никако ишло тако до

нашег шалтера. Али нарочито у сећању ми је остала трагична фигура добре глумице, „вечите госпођице" Емилије Поповић, која се никад није удавала, и била дама достој. на поштовања, пред којом су се декорате ри и момци са бине устручавали да псују и пазили на сваку своју реч, колико су је поштовали. Она је, као протагонисткиња драмских улога имала добру плату и ни је имала потребе да материјално оскуде ва, али је тако била запетљана у дугове, како и зашто то нико није знао, да је стал: но мољакала да јој одложе плаћање от: плата, а често чак и интересе уносила у главницу, и све се више заглибљавала у дугове. Ето било је и таквих, а и другачи. јих многих личних трагедија, које су с вре мена на време уносиле и по неку трагичну ноту у атмосферу ове наше, иначе, „весе ле" банке. у

Тако је то трајало све до почетка бал.

канских ратова, када је започео мбратори: јум, за које су време трајања све београд ске банке затвориле своје шалтере, јер су законом била одложена сва плаћања дуго: ва и рокови свима обавезама. Тада се и већина службеника јавила на своје војне дужности. Убрзо потом, и после првих би: така, нарочито после оне на Куманову, у којој су се прославили седми и осамнаес ти пешадијски пук, а у овима били баш Београђани и народ из најближе околине, почели су да се враћају неки од њих са завојима око руку или око главе, и банчине Пе почеле су се осећати на јодоорм. Тај болнички мирис као да је први обе лежио престанак те моје „веселе" банке, и у исто време обележио и моје ступање у прави, самостални живот. Дуги период ра. това, са кратким прекидом између балканских ратова и првог светског рата, одужио се у моме животу за читаву деценију. А када сам из њега изашао, после завршеног првог светског рата, то је било време већ сасвим нечег другог, и у мом личном и у животу читаве моје генерације, па тако и у животу београдске боемије и њеног умет. ничког развоја и битисања. Атмосфера предкумановске Србије, као и њена боеми. ја, била је за свагда завршена. '

Никола Трајковић

/

Радомир Рајковић — _,

ПОВОДИ

НЕКО ДРУГИ ЧЕКА СВОЈЕ ВРЕМЕ

Неко други чека своје време. Способни смо да и то предвидимо.

Бојати се те метафоре»

Стварне маске наша нестварна лица | 2 крију. Устајемо, спремни да се предамо,

љЉубећи случајности, шта љубимо2!

Суботица, 29 — 30. новембар, 1969.

КИША ОПЕТ ПАДА НА НАС

Киша опет пада на нас. Блага киша опет пада на нас. Напустили смо град, уплашени. Схваташ ли, Жено, како је , велико време у нашој стиснутој шаци,

и како је мала. ноћ коју очекујемо!

Беотрад, 28. мај, 1270,

БИЛИ СМО ВЕЋ МРТВИ

Били смо већ мртви!

Шта сте то причали, тамо!

Реците; сетите се.

Говорим вам, лишен пожуде.

Ако смо били, ако смо били већ мртви: споменици, ордење,

после нас се измишља:

зашто!

Блажена нека је звер у мени; г дивно певам.

Београд, 2. јул, 1970. .

ДВОРАЦ ДУНБЕРСКИХ Ћ

Предели, ви сте моја самоћа. Панонска јесен злату се враћа. Били смо спутани додиром земље: неко ко нас убија, љубав, ову, данас, преводи на свој језик.

Које животиње, који чувари нас штите»

Твој крст, главо, из мог меса расте.

Није та музика наша крв. Алш није ни наша крв

минула, опрезна, ослобођена искуства светлости!

2.

Одело које облачиш, није твоје. Шешир који стављаш на главу, није твој. Твој сам ја! Зидови нас _ очекују, тужни. Та смрт у подочњацима!

Угађаћу ти. Неком је и снег црн.

Мој животе, моја сумњо! Ову ноћ

тек треба сањати. Прстен који ми показујеша,

није твој. Пољубац који ми дајеш, наш је!"

5: р Захваљујем ти! Тај хлеб није твој. Та птица није твоја. Пољубац 'есте! Јер, ако и пас лаје,

„твој глас неће чути. Замисли, смрт2!

Замисли! Зар си порасла, зар си се променила2! Реци!

Пристајеш на све. Пристајем на све.

4. Ноћ је умиљата курва. Врата се отварају; да ли смо дошлиг

Челарево, 24. октобар, 1971.

СУОЧАВАЊЕ СТАРИХ ПРИЈАТЕЉА

Лазару Мерковићу

Моји другари!

Који смо ту,

јесмо ли заиста утеха,

јесмо ли заиста хотимична стварност»

Моји другари! Тетурамо кроз празничне светлости, (ни пророци, ни вође!).

Суботица, 30. децембар, 1971.

Станоје Максимовић

Колевка си а ја дете нисам

Већ много година Купола ми ватром опкољена На олтару врата затворена

Чудне звери сваке вечери Урличу ходницима

Колевка си а ја дете нисам Крпице лете на све стране Из мене куља огромна река

Кроз понор звоне звона Неко издаје речи мога деде Уклесане у зидине храма

Колевка си а ја дете нисам Чију сам љубио руку у За црне дане

За белу пену слапова

За огрлицу звезда

За беџ од сунца

За дан орања