Књижевне новине
унаставак са 3. стране, 25
„Ако добро промислимо, можда би се моглО рећи да је „Владалац“ више макијавеловски него италијански, а „Веселе жене виндзбрске“ више шекспировске него енглеске". А с њим се, у основи, слаже и марксиста Антонио Грамши, који „Записима из затвора" каже: „Ренан као Ренан није уопште нужна последица француског духа; он је, у односу на. тај дух, оригинална поава, случајна, непредвидљива (како каже ергсон)". За историју књижевности је, нема сумње, личност, писца пресуднија од његове националне припадности, јер унутар сваке националне књижевности постоје ведике разлике, почев од језика (једна се књижевност може писати и на два језика, као ирска или као норвешка: на риксмолу им лансмолу), преко књижевних врста, стидова, праваца, школа и генерација до појединих личности, које у оквиру исте нацио-
налне књижевности, истог језика, истог
правца и исте књижевне врсте постижу сасвим различита остварења и бележе сасвим различите успехе, Тенијалан писац, у ствари, постаје образац националног духа једне књижевности: Пушкин руске, а Петефи — мађарске књижевности, иако њихово порекло није национално чисто, или Гете немачке књижевности, иако је у своје време критикован као писац који се исувише угледа на узоре из туђих књижевности, или Волтер француске књижевности, нако стра не утицаје не само да није скривао него их
је чак и видно истицао.
ИМ сам појам националне књижевности,
"постаје непреџизан кад се узму у. обзир сви страни утицаји који улазе у њу и обогаћују је. О националној књижевности, на пример, у средњем веку се тешко може говорити. Не само међународни (латински или старословенски) језик, него и. мотиви, па и сам дух средњовековне књижевности је толико исти за извесне делове европског континента, да је безуспешан сваки покушај да се национално јасно поделе ове ведике интернационалне целине. Али и касније, међусобни утицаји на „мале“ књижевности, него готово свих на све књижевности, доводе до озбиљних тешкоћа сваки покушај да се појам националног схвати као нешто чврсто, стабилно и јасно одређено. Говорећи о тим утицајима У својој књизи „Уметност и друштвени живот“, Шарл Лало је рекао: „Не треба заборавити да је Француска увек дуговала интернационалним утицајима лепе периоде своје велике уметничке активности, које не би могла ни негирати ни зажалити; у ХМ веку нашу уметност су оплодиле Италија и латинска и грчка антика, у ХУПТ веку Шпанија и Италија, почетком ХЛХ века Енглеска, Немачка и оживљени средњи век. Свако право стваралаштво је синтеза“. МаАо-помало, утицајне сфере су се, углавном, свуда све више шириле а национална траАиција све више слабила, тако да данас, помоћу обимног превођења и средстава масовне комуникације, готово све књижевности света утичу или могу да утичу на све књижевности света. Како у поплави саопштења о свему што се у свету књижевности догађа, јасно омеђити шта којој националној књижевности неприкосновено припада2 а
Шта је национално у интернационалним књижевним врстама којима се сви писци света служег Иако романског порекла (бар по етимологији самог термина), роман је освојио цео свет и њиме се служио чак и Јукио А зма, иако је, веран својој националној самурајској. традицији, по њеним нормама чак и умро. Исто тако, и. многи уметнички правци су газили националне границе и бацали мостове између најудаљенијих крајева света, као што је, на пример, надреализам бацио мост између Париза, Београда, Прага ин — Токија. Најзад, писци се повезују и на основу својих друштвених позиција, тежњи и схватања. Пролетерски писац из Чилеа је ближи пролетерском писцу из Француске или Немачке него буржоаском конзервативцу из сваје сопствене земље, као што је овај пото њи ближи једном немачком. или француском реакционару него свом земљаку ревоАуционару. Класна свест, друштвени интереси и циљеви и различите идеологије деле писце једне нације тако да се они често ниједном заједничком формулом не: могу обухватити. Бертолд Брехт је много ближи Максиму Горком или Лују Арагону него Ернсту Јингеру и стога једну пролетерску историју књижевности, можда, није теже написати неголи историју једне националне књижевности. ;
Писање и изучавање националних књижевности и посматрање књижевног стваралаштва превасходно у националним оквирима јесу навика и обичај које смо наследили и које, због језичких баријера, настављамо да негујемо, заборављајући да је то традиција која се, у духу правог интернационализма, може, у знатној мери, релативизирати. Балдансперже нас такође опомиње да „у друкчијем стању цивилизације, уместо да мислимо на националну књижевност, говорили бисмо о „дворској 4 утраБанској“ и „народној“, „хришћански поучној и „либертински" безобзирној књижевности". Национална припадност писаца је само један од беочуга преко којег књижевна порука иде од стваралачке личности писца до човечанства, којем је, у крајњој
инстанцији, упућена. У свакој националној. ;
књижевности најбоље је оно што је истовремено општељудско. Највећи писци су они који су најдубље продрли у људску при роду, а највећа књижевна дела су она која су. је најпотпуније осветлила и стога не типично националном него општељудском треба да теже сви писци света у свом стваралаштву. 'Настојећи да преброде како национализам и шовинизам тако и национални нихидизам и космополитизам, совјетски теоре-
· тичари истичу да је у уметности неопходно да се национална специфичност употпуњује идејном општошћу, Један од њих, Пе-
· тар С. Трофимов, у чланку „Идејна општост и национална специфичност совјетске уметности“ каже: „Националистичке тенден-: ције у књижевности и уметности нераздвојно су повезане с несхватањем да национална специфичност уметничких дела, иступајући у јединству с њиховим социјалистичким садржајем, одражава не само особеност сваке нације, него и оно што је опште, што обједињује социјалистичке нације у
,
не само „великих" ·
КРИТИКА _
ПРАЗНИК
Др Ранка Куић: · „АНТОЛОГИЈА ЕНГЛЕСКЕ "РОМАНТИЧАРСКЕ . + ПОЕЗИЈЕ“, · : „Научна књига“, · Београд, 1974.
ПОЕЗИЈА енглеског романтизма, са изузет-
' ком Бајрона (чија популарност датира још
од тридесетих година прошлог века), до сада је била сразмерно мало позната у нас. Спорадични, мада не тако малобројни, пре води расути по листовима и часописима и покоји напис, претежно информативне природе (уз часне изузетке, природно), , нису
__РОМАНТИЧАРА — |
били у стању да побуде озбиљније интере- |
совање наше читалачке публике. Појава ду; жих дела или књига избора из. стваралаштва истакнутих барда енглеског романтизма пада тек у новије време, захваљујући прегалаштву неколицине ентузијаста (Југослав Борђевић, Ранка Куић, Данко АнЂелиновић, Иван Сламниг, Антун Шољан, Марко Гргић). Као круна тих напора; која заокружује нашу представу о том „златном" периоду енглеске поезије, сада је изашла. и прва антологија; у избору и преводу др Ранке Куић, професора Београдског уни верзитета. Смишљено конципирана, као плод дугогодишњег рада истакнутог англисте и признатог стручњака за романтизам, врсног преводиоца и аутора већег броја
есеја и студија, поглавито из ове области,
антологија својом научном заснованошћу користи не само студентима књижевности (као помоћни уџбеник), већ и љубитељима поезије уопште, у “
Прва дилема сваког антологичара је из"бор репрезентативних аутора. Овде је тај проблем изванредно решен, Не прихватају-
„Ћи строге формално-историјске критерију-
ме (већина историчара енглеске књижевнос ти под романтизмом подразумева период између 1798. или 1800. и 1832. године), Ранка Куић прилично проширује појам романтизма. Тако су се, поред уобичајене петорице великих, овде нашлм, и то с пуним оправдањем, и најзрелији „предромантичари" (уосталом, можда је боље назвати их раним романтичарима), Виљем Блејк и Роберт Бернс. Такође треба поздравити укључивање у антологију позног романтичара, „хуманитарног“ Томаса Худа, као и прегршт
минорних поета (Скот, Сауди, Лам, Хант,
Ландор, Роџерс, -Камбел и Мур), представљених са по једном (најтрајнијом или најкарактеристичнијом) песмом.
Избор песама одабраних аутора такође показује знатну ширину. Тако су од Блејка преведене све значајне песме из његове ра-
не фазе, несумњиво најсвежије и.најнепо-
средније. Бернс је претежно представљен „сонговима", љупким и блиским нашем чи-
таоцу. Није ли, ипак, требало уврстити и „његово друго хумористично ремек-дело,
краћу поему „Там 0' Шантер"2 Избор Вора-
свортовог стваралаштва је репрезентативан, :.
једино можда није требало скраћивати „Оду о наговештајима бесмртности", Решење да се Колриџ представи целом „Баладом о старом морнару", уз | изостављање макар одломака из незавршене „Кристабеле", изгледа сасвим на месту. Бајроновом, Шелијевом и Худовом избору такође нема никакве замерке. Код Китса, међутим, права је штета што је изостао диван сонет „При првом разгледању Чапманова Хомера". Ако се има на уму и ограниченост обимом (узгред, издавачу сви комплименти што је дао двојезично издање), онда је очито да је састављач антологије верно одразио ши-
· рок дијапазон енглеске романтичарске пое-
зије.
Прави суд о вредности самих превода може да да тек упоредна стилистичка анализа. Овде само треба истаћи поштовање за доследно спроведен принцип превођења поезије поезијом (а не прозним парафразама, како је то често случај), очување макси малне ритмичке и метричке. подударности са оригиналом и, неретко, конгенијалност стваралачке инспирације. Куићева свесно прихвата сав ризик оваквог поступка и поштено нуди верзираном читаоцу могућност упоређивања. Њени преводи на извесним местима показују слободно одступање од слова, али безмало никад и од духа оригинала, Ако и жртвује понешто од богатства значењске компоненте и алузивности при-
ин И
братску породицу народа“. Говорећи, пак, из перспективе совјетске књижевности ' и уметности, Трофимов не иде даље и не види да је циљ књижевног и уметничког стваралаштва не само спајање разних народа у
социјалистичку породицу народа, него, свих ·
народа у породицу.свих · људи, у човечанство. А пошто писци доиста својим делима здружују народе, приближавају их и помажу им да се међусобно што боље разумеју, бесмислено је свако настојање да.се сасвим прецизно и без остатка ставе у оквире једне нације и да се не допусти да, у мнотим, случајевима, представљају споне које спајају разне народе, припадајући овим народима нетовремено, подједнако искрено и обострано. или: чак вишестрано корисно. Писци, Од којих многи прелазе оквире читавих друштвених епоха и остају актуелни у свима њима, могу да превазиђу и разнеок вире и облике који су створени у разним
моментима друштвеног развоја. Покушава-'
јући да их затворимо у границе одређених епоха, или друштвених оквира који важе за друге људе, показујемо дубоко неразу„мевање суштине њиховог посла и изузетности њиховог рада. А то доводи до препрека које сметају слободном развоју књижевног стваралаштва, па, према томе, и друштва у целини.
Драган М. Јеремић
' Ђивачи
"као што су Пожун, Беч, Дрезден,
РАНКА КУИБ.
кривеног смисла, она се труди да то обилато надокнади музичком раскоши. Истанчано осећање за дух и чистоту нашег језика и
инвентивност у избору речи, несумњиви су.
квалитети овог искусног преводиоца. Од по-
јединачних остварења у овој књизи, у нај- |
успелија спадају Вордсвортове „Зеленкаде" („Ја лутах као облак сам...'), Колриџов „Кублај-кан", Шелијев „Облак" и Китсова
· „Ода славују". ' Поред краћих коментара и бележака уз.
преводе, Ранка Куић је своју антологију допунила уводним есејима, различите ду-
„жине, посвећеним сваком заступљеном пес-
нику. Њихова сврха је да на минимуму про стора пруже максимум неопходних обавештења о писцу, осветле најзначајније моменте његова живота и развојни пут његове стваралачке каријере, укажу на суштинска обележја његове песничке уметности, издвоје најуспелија остварења, одреде границу његових .домета, као и да упуте корисника књиге на даље проучавање. Засновани на солидном познавању грађе, како примарне тако и секундарне, писани веома сажетим, често надахнутим стилом, одмерени и објективни у судовима и оценама, ови есеји представљају прикладан приступ поезији енглеских романтичара. Оно што у њима значи извесну новину, бар за наше прилике, јесу повремена луцидна поређења основних карактеристика ових песника. По себну вредност има кратак, мада не увек
потпун, преглед интересовања наших прево . дилаца и писаца за енглеске романтичаре. _
Треба се надати да ће у поновљеном издању ове књиге он бити употпуњен комплетном библиографијом критичко-есејистичких написа (ако не и појединачних превода), 06 јављених .на нашем језичком подручју о овим ауторима. |
__ У сваком случају, појава антологије др Ранке Куић представља не само извршење једне вредне културне мисије ту нас, испуњење стогодишњег дуга према једној од
'најблиставијих појава у историји. европ-
ске књижевности, него у правом смислу означава празник романтичара, како за стручњаке тако и за шири круг читалачке публике. Светозар М. Игњачевић
ЂАЧКИ ДНЕВНИК ФИЛОЗОФА
Димитрије Матић: „БАЧКИ ДНЕВНИК (1845 — 1848)“, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, . Београд, 1974.
ДИМИТРИЈЕ МАТИЋ (1821 — 1884), уме-
рено либерално оријентисани правник, државник и политичар кнежевине Србије, био је занимљива и карактеристична личност свога доба. У младости прецењиван а У „старости мање цењен него што је вредео, био је обдарен више рецептивношћу него оригиналношћу духа, помирљив и склон компромисима. Војвобанин. који је рано прешао у Србију, завршио је Лицеј у Крагујевцу (1838 — 1841) да затим, као 06реновићевац, с једном од првих група наших Бака буде послан на студије у еврол-
"ске културне центре, да би стекао квали· фикације за професора Лицеја и тако слу· жио на „ползу отечества".
Матићев Бачки дневник (тако су приреназвали његов аутобиографски фрагмент) доста верно слика странствовање тих наших Бака, њихово духовно_и ду-
шевно формирање у додиру са Европом са.
којом је српски, народ, губљењем политичке самосталности, вековима био прекинуо културне везе. Матић је своје аутобиографске. белешке водио на свитку папира и касније их није преписивао, већ је само понешто исправљао и додавао; све су то приређивачи ове књиге верно пренели читаоцима. Дневник почиње са Матићевим поласком „из Београда септембра 1845. и описује његово: Баковање и путовање по „Аустрији, Немачкој, Швајцарској,. Белгији и Француској, његове утиске о људима, догађајима и култури низа европских градова, Берлин, Праг, Хале, Лајпциг, Франкфурт на Мајни, Хајделберг, Штутгарт, Фрајбург, Базел, Минхен, Брисел, Париз, Салцбург и др, а
· пред нар
чет. шава с повратком у Београд и по ком своје професуре на Лицеју октобра
Писан помало хроничарски, без хвиКој "них претензија али од младог Па “4 оне и осећајне природе, текст овог А ка је сведочанство о првим сусретима на. ших ђака с Европом. Матић их представља већином као свесне своје одговорности одом и класом која их је послала | тако да су живели у „највећој УМЕВЕНОЈИ и уздржању“ и нису се одавали па Рату, шенлучењу, коцки и другим По М а Ро фесор славистике у евангелистичко бе ју у Пожуну, Људевит Штур, коме а често обраћали, упућивао их је, као па - лавист у време буђења грађанске ваза лане свести низа словенских народа, на. ђерлински универзитет, на коме су Хегелову Еле бодарску мисао, коју је палио гр за ски либерализам, ширио Карл Лудвиг шле. Снажан ослонац им је био и „родољубиви Пољак" Војћех Цибуљски, „професор. словенске литературе" на мотом пирагоне: тету, а корисна упутства давао је Матипу и Павел Јозеф Шафарик. у 15
Током студирања Матић је, поред штлеа, слушао и многе друге угледне про. фесоре филозофије (међу њима и „седином украшеног седамдесетогодишњег старца Шелинга", хегеловца Георга Габлера, ари. стотеловца Фридриха Тренделенбурга и'АР.) и права, Проширивши видике, он увиђа ограничености кантовског (круговског) еклектизма са којим се упознао преко предавања Косте Бранковића на крагујевачком Лицеју, и као одушевљени хегеловац једва чека да се, по повратку из Европе, у овој нашој тада највишој школи Хегелова слободарска „шшекулативна. философија пре-
и почне". Е КОМ свог странствовања Матић је друтовао с многим нашим ђацима који ће затим, као и он „постати борци за грађанску државност и културу у Србији, као што су промер П. „Ненадовић Данило Медаковић, орћђе ДА. Ценић, Коста Цукић, Милован Спасић; друговао је.и са Хрватом Имбром Ткалцем-Игњатијевићем. Упознао је Вука Караџића (и прихватио његову реформу), бана Јосипа Ј елачића и,па тријарха Јосифа Рајачића и друге угледне Југословене свога доба и о томе оставио трага у своме дневнику. Матић нам оставља. сведочанство и о животу и раду студената других словенских народа које је током студија сретао, нарочито Пољака.. Студије филозофије завршио је 2. априла 1847, када је промовисан за доктора филозофије универзитета у Лајпцигу с дисертацијом о класичној немачкој филозофији.
Међутим, још пре тога му је морало бити јасно да Србији није потребан професор филозофије него права: наложено му је да заврши права, и он тешка срца напушта филозофију и Берлин, град који је много заволео, и прелази у Хајделберг да тамо за-
“ врши студије права. У 1848. години бора-
већи краће време у Паризу, закључује да ће се тамошња револуционарна врења ви на друге народе по самом примеру морати распрострети" и да се „треба ползовати од овог времена каково историја не познаје", јер „сада се ради о састављању једне велике југословенске домовине". Да се за њено остварење боре, многи наши ђаци крећу ку;. ћи, међу њима и Матић и Ткалец. "Већ 9. маја 1848. нашао се Матић у Београду, а затим прелази у Војводину, где као члан сремскокарловачког Народног одбора, југословенски оријентисани Матић (који сматра да је „наша крајња и поглавита. цељ јединство Југословенства") — иде у Загреб и успешно преговара са баном Јелачићем. Због таквог опредељења је, међу"тим, био критикован од званичне кнежевине Србије и већ 21. јуна позван да се врати у Београд и почне са спремањем предавања за Лицеј, где 19. септембра 1848. почиње предавања из „Отечественог права при Србском Лицеуму“, вајкајући се да би му философија била „пријатнији предмет за предавање", а можда би „и младеж имала већу ползу" од тога.
и, није му се дало ни то. После жрогодишње професуре, по друштвеној потреби, постао је високи чиновник — судија, политичар, државник итд. Од хегеловотва стигао је до позитивизма, а од слободарства до конзерватизма. Био је и министар просвете и правде, а доживео је да буде и председ ник Народне скупштине која је. 1878, прогласила независност кнежевине Србије. Од свог одушевљења за филозофију остварио је само неколико списа (у ствари — прерада страних аутора) о Марку Аурелију, о моралу, . историји филозофије по А. Швеглеру (чији је оригинал и данас у употреби широм Европе) и др. више самосталности показао је у списима из области права, педагогије и др. Био је члан Друштва српске · словесности (од 1848) и почасни члан Матице српске (од 1868) итд. Матићев дневник се,'на жалост, завршава са почетком њего· вих предавања на Лицеју, а имао би непроцењиво већи значај да садржи и опис следеће три и по деценије пишчеве активности. ;
Приређивачима, дру Љубомиру Дурковићу-Јакшићу (који је написао и предговор „О Димитрију Матићу и његовом Бачком дневнику"), Босиљки Јанковић и Анђи Ма. . слешта, треба одати признање за уложени труд и стручности У дешифровању Матиће'вог иначе местимице доста нечитког и руннираног рукописа и његовој припреми за штампу. Основном тексту је додат · само ' именски регистар. Критичко издање текста, међутим, захтевало је знатан простор за тумачење догабаја и ситуација са којима се Матић током свог Баковања борио, али. се у тај посао, који би несумњиво квалификовано могли обавити, приређивачи нису мотли упуштати: тиме би знатно повећали обим "књиге, а за то није било финансијских сред става (тираж књиге је само 800 примераМатићев Аневник омогућава тачније познавање низа детаља наше културне и поАмтичке историје у годинама око револуционарне 1848. и његово издавање је и од научног и од општекултурног значаја, што Књигу препоручује ширем кругу читалаца.
3 Андрија ВБ: Стојковић
_КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4