Књижевне новине

ПИТАЊА ТЕОРИЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ 4

() националној |

| припадности писаца

НАВИКЛИ СМО да сматрамо природним да сваког писца припајамо некој нациопалној књижевности, али кад ближе размотримо питања која се постављају у вези с националном припадношћу писаца, видимо да је понекад врло тешко с потпумом тачношћу утврдити којој књижевности један писац припада. Као и многа друга питања из теорије или историје књижевности, и ово се чини много лакше на

„први поглед него кад му се приђе озбиљ-

није и настоји да се оно начелно реши. Нема спора да је, на пример, Александар

Пушкин класик руске књижевности, да је

Стендал велики писац француске литера-

туре, да је Рајнер Марија Рилке један од

највећих немачких лиричара, да је Жилијен Грин угледни француски писац и да је Леополд Седар Сенгор, председник Репубанке Сенегал, сенегалски књижевник. Али, ако се усвоји једно начело за тачно утврђивање националне припадности, испос тавља се да се и национална припадност „ових писаца, не нарочито бираних ради подржавања једне одређене тезе, може ставити у извесну сумњу. Реч је, наравно, о објективном начелу, а не о субјектив-

"ном избору. Ернест Ренан је, истина, за-

ступао мишљење да је национална припадност ствар личног избора. Али, кад се говори о националној припадности, овај се принџип не може прихватити не само зато што, чак и ако поштујемо слободу личног избора, постоје објективне околности које условљавају и одређују нациоМалну припадност, нето и зато што велики број писаца чак и у новије време, када су се развиле нације и национално осећање, не сматра потребним да се национално опредељује и посебно истиче своју припадност једној одређеној нацији и једној посебној националној књижевности. Остаје нам, дакле, да утврдимо неки објективни критеријум за одређивање националне припадности писаца. Али баш тада настају тешкоће, јер се показује да ниједан од више могућих критеријума не може да нам омогући да јасно и прецизно одредимо којој напионалној књижевности сваки писат припада. Тих критеријума има, најмање, седам: (а) национално порекло, (6) место тде писац живи или тде је најдуже живео, (в) нација којој припада највећи број његових мотива, (т) језик којим писац пише, (д) напионална уску. пина којој припада или коју усваја, (5) државност (па чак и одређена религијска трипадност), (е) национални књижевни стил; Ако све ове критеријуме размотримо, пре или касније, уз мање или веће наморе и служећи се мањим или већим бролем примера, вилећемо да ниједан од њих није довољно добар да би у свим случајевима успешно решио проблем националне припадности писаца, пред којим тако често стоје многи историчари књижевности. Пођимо ол националног порекла. Ако усвојимо овај критеријум, доћи ћемо до тота да Емила Золу сматрамо италијанским а не француским писцем, Паја Бароху баскијским писцем иако је писао на штанском језику, Џозефа Конрада пољским а не француским писцем, Пија Барошто никада није написао ни реда на матерњем језику, а Жилијена- Грина, који је први не-Француз примљен у Француску академију, америчким писцем! Бесмисленеост овог начела је очигледна, али ако бисмо га, упркос томе, . ипак заступали, упали бисмо у мистику крви и расизам, јер бисмо морали да тврдимо да је, на пример, у Конрадовом делу примарније његово национално порекло него његово лично искуство, средина у којој је живео и језик којим је писао. Мо тој апсурдној „Аогици“ ни сам Пушкин не би био само руски или бар не би био „типично“ руски песник, јер је у његовим жилама текла и крв његових црначких предака. Овај критеријум је свакако не само најмање

_ озбиљан и најмање одржив него чак и

окао писац

" ма“ и" „Људској су,

сац2 Критеријум моти

| у

оцуски писац, а ; ским звоно звони и,» "ски колико м амери

" нима који су много ПУ

"КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ.

олитички и друштвено опасан и њега, по цену одбацивања научне истине, могу заступати само ноторни националисти и ра-

"систи. и реу Нација у којој један писап живи, чини

_ се да је још мање прихватљива као битна

околност у одређивању националне при'палности писца. Ако бисмо то сматрали

| релевантним, онда би, на пример, чак и

Вук Караџић, оснивач српске напионалне књижевности, био претежније аустријски "нето српски писап. Исти нас пример уверава да је боравак у једној земљи неважан уколико писац не узима своје мотиве из те земље. Али, штавише, ни мотиви нису битни за одређивање националне припалности једног писпа. Уколико бисмо мотиве књижевних дела узели као најважније за ово у

„„Пармског картузијанског ма· настира“ и „Италијанских хроника, био италијански бар толико колико и франј Хемингвеј, као писаџ „За Смрти поподне ,шпан ачки писац. А тпта рећи који би по „Освајачидбини“ био кинески, ја

по „Нади“ штански писаца Да ли се ЈЕ же рећи да је Лоренс Дарел, на 5 ву Александријског квартета , стипат ли: ' ва доводи до нејас ациј чито кад је реч о пис них ситуација наро по ад Је ВА а А Мак Орлан, или о често, узимају

за Андреа Малроа,

Блез Сандрар "“ Пјер днпломатима који, врло

" ·

одређивање, онда би Стендал,

мотиве из земаља у којима живе, чак и чешће него из својих сопствених земаља. Није ли се Пабло Неруда за своју рану поезију инспирисао мотивима са југа и јуТоистока Азије, а Сен Џон Перс из читавог земљиног шара. М њиховим делима мешају се цели континенти, а камоли нације и њихове специфичности.

Језик се најчешће узима као пресудни чинилац за одређивање националне при-

падности писаца. Мора се признати да је.

овај критеријум озбиљнији, на пример, од критеријума живљења у једној националној средини, али нион није непогрешив, и то из више разлога. Има много језика на којима се стварало и ствара више националних књижевности: енглески, француски, немачки, шпански, португалски, српскохрватски ита. Енглеским језиком, пишу им Шкотланђани, Ирци, амерички и аустралијански писци, један део Канађана, и многи писци у земљама Африке и Азије које су раније биле енглеске колоније (Индија, Пакистан, Нигерија, Кенија, Уганда,

Гана итд.), а Француским се служе тако-

ђе неки белгијски, швајџарски и канадски писци, писци Хаитија, као и писци неких арапских земаља и прначки писци из земаља које су некада чиниле делове француског колонијалног царства. Шпанским пишу и писци земаља Средње и Јужне Америке (изузев Бразила, у којем се пише португалским језиком). На немачком језику се ствара не само немачка, него и аустрпјска, а делимично и швајцарска књижевност. Амерички историчари књижевности нису успели тачно да утврде у ком моменту престаје енглеска књижевност у Америци и почиње национална америчка.

књижевност, а проблем разграничења енглеске и америчке књижевности често се простире чак до наших дана. Којим националним _ књижевностима _ припадају Хенри Џемс и Т. С. Елиот2 Јесу ли они амерички или енглески писци» Обојица

' Американци, и један и други, Елиот више

ју АухОВНу отаџбину.

Може ли се с већим поуздањем; поводом књижевности, говорити о народности у етнопсихолошком смислу речи Да ли постоји нека типична национална психич'ка структура2г Ништа не може да опрарда претпоставку о тако нечем. Осећање "националне припадности је обично врло јако у историјским тренуцима кад се одлучује о слободи једног народа, али пре буђења националног осећања и након његове апогеје, ово осећање слаби до те

него Џемс, изабрали су Енглеску за сво-

мере -да' је тешко узети га као ме рило за националну припадност. Штавише, писци који, у етнолошком сми-

сау, припадају једној нацији, могу оди-

сти другог народа или чак у националистичкој експанзији тог народа. Није ли Станко Враз, мако Словенац, као припалник Илирског покрета, радио на јачању хрватске националне свести, док је Грк Жан Мореас чак био творац француске националистичке „романске школе“, а Гијом Аполинер, као добровољац, умро од последица рањавања у првом светском рату за славу француске нације мако је био полу- Пољак и полу-Италијан> Слобола. личног избора може, дакде, да има много већу моћ у свести писца неголи једна претпостављена _ национално-психолошка структура. | .

Исто тако, постоји раскорак и између језика и националног осећања. Ма коаико се то, чинило парадоксалним, има писапа који су национално осећање свог народа подстицали и јачали пишући па језику друтог народа, чак угњетача! Тако су. највећи фински писци, ХТХ века Јохан Ахдвит Рунеберг и Захаријас Топелијус ти сали на ттведском језику, а тралили напионалну свест финског народа, која је, нај-

грати значајну улогу у националној све--

зад, распламсана, њиховом народу донела слободу. А врхунац парадоксалног раз двајања народног језика и националне свести, можда, представља стваралаштво филипинског писца и националног борца Хосеа Рисала, који је писао на“ шпанском, а шпански поробљивачи су га 1896. године стрељали као бунтовника. Изгледа да су, кад је реч о књижевном стваралаштву, могуће све или готово све комбинације односа између разних карактеристичних елемената националне књижевности, спо-. јене разним личностима и друштвеним си туацијама у врло необичне амалгаме.

Често у објективне околности које условљавају националну припадност писаца спада и државност. Није ли америчка "књижевност настала захваљујући ослобођењу Американаца од енглеске доминације и стварању независне државе» Идеја о „хелветизму" настала у ХМ и развијена у ХУПТ веку, и данас врло жива, мако се заснива на неким тобоже»типичним карактеристикама швајцарске књижевности (по Ј. К. Мерикоферу то су: традицнонализам, религиозност, рад у интересу друштва), у ствари почива на јединственој државности писаца који пишу на че-

тири различита језика: немачком, фран-.

цуском, италијанском и ретороманском. Та идеја, потпомогнута и схватањем да Швајцарска и на духовном, као и на по дитичком пољу, треба да служи као средиште које повезује разне супротности (НејхеНа тефјанчх) и да чак представља пуклеус будуће светске књижевности, која ће превазилазити ретионалне и националие супротности. Међутим, нема сумње да између Фридриха Диренмата или Макса Фриша и пемачких читалаца стоји мање препрека него између. њих и швајцарских читалаца који говоре и читају само на француском језику. И остаје, такође, чињенина да.је дух швајцарске књижевности нешто што се може запазити само код писаца пониклих у самој Швајцарској, јер тај дух нико не.запажа “у делима Хермана ЖХесеа, који је од 1923. године постао пуноправни швајцарски држављанин. .

С тим-у вези поставља се и питање: да ли поједине писце треба увршћивати у одређене националне књижевности према садашњој или према некадашњој државностиг Није ли анахронизам ако се

СА РЕТРОСПЕКТИВНЕ ИЗЛОЖБЕ ПЕТРА ДОБРОВИБА КОЈА СЕ ОДРЖАВА У МУЗЕЈУ САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ У БЕОТРАДУ — „КОЊИ НА ЦРКВИ СВЕТОГ МАРКА" (1938)

писци који су живели и стварали у једној

' сасвим друкчијој историјској и политичкој ситуацији увршћују у националне књижевности према садашњој државности2 А 'ипак се ту и тамо понекад управо тако поступа, Узмимо као пример књижевност на језику Јетоз у Валенсији, која се данас третира као део шпанске књижевности, јер се стварала на територији садашње шжанске државе. А, у ствари, језички и културно узевши, она је настала као огранак провансалске књижевности, будући да су је стварали каталонски песници који су писали у духу трубадурске поезије и на језику који је био наречје Тапшце Ф!'ос-а, данашњег провансалског. И тек када су се сјединиле круне Арагоније и Кастиље Каталонци су почели да пишу кастиљанским језиком, али их је то, како каже Џералд Бренан у својој „Историји зипанске књижевности“, скупо стајало: за три наредна века дали су само неколико значајних имена. / Најзад, може се као посебан критеријум истаћи и један посебан национални стил. Нема сумње да је ирску књижевност тешко одвојити од емглеске књижевности, особито ако је реч о ирским писцима који су писали или пишу енглеским језиком, алм има историчара књижевности, који, Као Томас Мак-Донах, тврде да постоји ће Јећ тоде«. Но, како препознати тај специфични папионадни стил У сваком случају лакше је товорити о садржајним карактеристикама ирске, књижевно сти, као што су, на пример, велика маштовитост, јака емоционалност, верност традицији, па чак и изразити католицизам, мегоћли о њеним карактеристичним формалним одликама. Али како пронаћи специфичан ирски стил код Брајена Нолана, који је писао и на ирском и на ентлеском језику, пи то под Ава различита псеудонима2 Ни тај критеријум, дакле, није мешто што нам може помоћи да јасно и недвосмислено одредимо којој папнионалној књижевности · извесни писпи припадају. Стога пије чулно што се, упркос свим могућим натпоналним и ПОЛИ тичкиме разликама између Ираца и Енгле-

за, с правом, говори о ирскоенглеској књижевности. . ·

У историји књижевности је било много писаца који су, под дејством одређених културно-историјских прилика или своје вољно, превазилазили границе своје нације, пишући на једном језику или на два, па и више језика. У ХМГ веку, кад је шпански језик био језик португалског двора, било је много португалских писаца, који су писали и на дворском и на матерњем језику. Жил Висенте је написао петнаест драма на португалском, седамнаест на шпанском, а пет мешајући један језик с другим. На шпанском је писао и Жорже де Монтемор, који је из Италије пренео пасторални роман и

· на основу чијег романа такве врсте „Дија-

на" су своје верзије написали Сервантес и Лопе де Вега. Захваљујући истом језику, многи писци су имали и по две отаџбине. Антонио Виенра је нанзменично живео у Португалу и Бразилу, а Жозе Марија Фереира ди Каштру рођен у ПортутаАу, живео је и стварао у Сличан је однос и између Шпани је и Мексика. Хуан Руис де Аларкон је у шпанској књижевности одлучно иступао против распусности захваљујући моралном васпитању које је добио у Мексику, где је и рођен. Многи јужноамерички песници великог дара, служећи се шпанским језиком и настојећи да изразе стварност и идеале свих људи на, „зеленом“ континенту, нису само песници своје земље и свог народа, већ читавог континента: и Чилеанац Пабло Неруда, и Перуанац Хосе Сантос Чокано, и Никарагванац Рубен Дарио. Има, међутим, писаца који нису писали на сродним него на врло различитим језицима и на њима постизали готово подједнаке успехе, тако да је тешко рећи којој књижевности пресудније припадају. У такве писце спада, на пример, Михаило Вит-

ковић, који. је певао на српскохрватском и.

мађарском, Безепе Барети, који је писао на италијанском и енглеском језику. Станислав Пшибишевски, који је стварао на пољском и немачком језику, и Фернанду Песоа, који је своја дела писао на португалском и енглеском. Посебан случај представљају многи писци јеврејског порекла, који пишу на разним језицима: Исак Бабељ на руском, Паџл Рот на немачком, Сол Белоу на енглеском, а избор језика код њих често зависи од случајности које њихове породице упућују на путешествија светом. Да породица Белоу није емигрирала из Русије у Сједињене Америчке Државе, Сол би вероватно постао истакнути руски а не америч ки писац. Иван Гол, као Јеврејин из Алзаса, природно, није осећао предилекције за француски или немачки језик, који су у ње товом завичају били равноправни, па је писао и на једном и на другом језику, али, можда, ниједан писац јеврејске националности не поставља теже проблеме у вези са јасним и прецизним одређивањем националане припадности од Шалома Аша, који је пи сао и на јидишу, и на немачком, и на енглеском језику. Рођен у Западној Русији, пред први светски рат је емигрирао у САД, а пред крај живота је живео у Израелу, грађу за своја дела узимао из руске, пољ ске и америчке средине, а користио је и старохришћанска предања. Не много мање проблема постављају, међутим, и многи други писци, који су писали на два и више језика: Рајнер Марија Рилке (немачки и француски), Никола Томазео (италијански и српскохрватски), Марко 'Вовчок (украјински, руски и француски) или Курцио Малапарте, који је писао на италијанском, француском и шпанском језику, па је чак и једно исто дело, „Дневник једиог странца у Паризу“, писао мешовито, на италијанском и на француском језику, тако да се делимично мора преводити и за нталијанског и за француског читаоца. Не може се стога забрањивати да се сваки од поменутих писаца сматра и писцем присутним у другој од његове матичне књижевности. Зашто би Лудвит Холберг био само: дански или само норвешки писац кад је писао и на једном и на другом језику и много учннио и за једну и за другу књижевност као нордиј-

ски Молијер и утемељивач оба национална

позоришта •

Распре око тога којој нацији (једино или више) припада један писац јесу стога саевим депласиране. Нема писца који би у таквој распри и сам учествовао и држао страну једном од њених учесника, јер су писци самим својим позивом позвани да буду посредници између свих супротности и разједињености, па, према томе, п између нација. Сукоби око одређивања њихове националне припадности по једном строгом начелу, на основу којег сваки писац мора да припада само једној нацији, јесте, дакле, нешто што се дубоко противи суштини по“ етске речи и стваралаштва, који се не могу стављати ни у какве строге оквире и стете, па ни националне. Фернан Булдансперже у књизи „Књижевност“ тврди да је по. Дела књижевности по нацијама, у ствари, Прокрустова постеља и, у вези с теорије ким постављањем основа историје књижевности, каже: „Поћи ћемо сасвим несигурним путем ако ту поделу будемо схватили као апсолутно упориште историје, као коначан пробни камен и особито као одлучан разлог за искључивање и изопштавање", Уверење да је национална подела писаца битна јесте, у основи, националистичко, јер стваралаштво сваког писца, чак ни у највеВој, и најжешћој борби за национално осХобођење, не условљава само национално осећање нето и много других ствари истовремено: његова личност, његова класа, при падност одређеном књижевном правцу или школи, културна клима његовог доба, „за-' кони" књижевне врсте којом се бави, мотиви којима се служи за конципирање својих дела ита.

Узмимо, пре: свега, у разматрање дичност пасца. На питању личности је пала теорија Иполита Тена о три фактора или о „ДУХОВНОЈ температури". Није било критичара који није истакао да Тен својом теоријом никако не може објаснити оно што је битно: зашто је баш Шекспир или Кор-

"неја не неко други изразио оно што је но-

сио дух његовог времена2 Чак је и Фернан Бринетјер, мако је умногоме наставио теновску позитивистичку линију у тумачењу књижевних појава, указивао на премоћ ин„дивидуалног над националним, тврдећи; Частавак ма 4. страни , (, 4 ·

Драган М. Јеремић

Бразилу. ·