Књижевне новине

СТРУШКЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ

КОРИФЕЈ САВРЕМЕНЕ ТУРСКЕ ЛИРИКЕ _

Фазил Хусни Дагларџа добитник Златног венца

Струшких вечери поезије

ЗААТНИ венац Струшких вечери поезије добио је ове године истакнути турски песник Фазил Хусни Дагларџа. Корифеј савремене турске поезије током свог књижевног рада примио је више значајних признања у својој земљи и у иностранству (награда за поезију — Једитепе, награда Турског језичког друштва, ПпегпаНопа! Роећгу Еогшт-а у Питсбургу и Ар). Додамо ли још да је Дагларџа био и међу предложеним кандидатима за Нобелову напраду, постаће разумљиво због чега његово дело толико привлачи пажњу не само турске читалачке публике већ и европске културне и књижевне јавности.

Дагларџа је рођен у Истанбуау 1914. тодине. Завршио је војну академију 1935. године и, као официр, служио по разним местима Анадолије и Тракије до 1950, када се искључиво посветио књижевном раду.

До сада је објавио преко 30 књига поезије. Важније су му збирке: „Дете и бог“, „Још“, „Мајка земља“, „Мрав из Сиваса“, „Помахнитали кукац“, „Асу“, „Наш вијетнамски рат“ и др.

Познати турски књижевни критичар Нурулах Атач, већ након појаве првих Дагларџиних песничких збирки, писао је: „Даг ларџа није песник који личи на остале наше песнике, он се од свих разликује. Није следио ни старе ни нове песнике; различите су му и теме и форме, трагања и језик. Чини ми се да је Фазил Хусни не само један од најбољих и најзначајнијих песника на. шег времена, већ један од оних који стварају новог човека, доносе нову концепцију“. И заиста, Дагларџа је увек остајао доследан себи и изграђивао сопствени израз који није могао бити нарушен никаквим променама у токовима турске лирике новијег времена. Веома је занимљив развојни лук његове лирике У Односу на развој турске поезије,

У време поетске револуције у Турској (1940), када је група песника на челу са Орханом Велијем „спустила“ поезију на земљу, подредила је мисли и ставила нагласак на свакодневне животне теме, невоље и радости мааог човека, као и увела у стихове разумљив језик лишен метафо ра и симбола, Дагларџа је у ства ралачком поступку давао предност интуицији. И обрнуто, У време појаве младе песничке тгенерације од 1953. године, познате као „друга обнова“, која је запаовила у воде маштања, истраживала интиму и унутрашње доживљаје, досежући до простора надреалистичке авантуре засноване на подсвести, Дагларџа је све ближи рационалном приступу и реалности.

Фазил Хусни, који је почео да ствара 1933. године, присутан је у турској лирици читаво време као песник који није имао битних осцилација ни у интензитету стварања нити у дометима писане речи. Док су остали његови савременици стално, у складу са временом, мењали форму и стил, он је остајао веран свом сензибилитету и методу и оставио је, ако не најлепше, оно бар најоригиналније песме у турској лирици новијег времена. У тежњи за ори гиналношћу и сопственим изразом, Дагларџа се није прикључивао групама које су имале одреБена програмска начела, мада се повремено неким својим песмама приближавао појединим тражењима других песника. Ипак, сама појава Фазила Хуснија, као и раз војна линија његовог стваралаштва, независна је од општег кретања турске поезије.

Дагларџина поезија у погледу врсте, форме и тематике показује сталне промене; песник не жели да се понавља и у свакој новој књизи чини напоре који не подсећају на раније. Има, међутим, песама које је тешко рационално протумачити, јер представљају негацију устаљених облика и пре дазе у област апстракције. Ипак, у њетовој разноврсној лирици могу се наћи и заједничка својства и по томе се, управо, он и разликује ол осталих савременика. Песник је још 1935. године, када се појавила његова прва књига „Свет нацртан у ваздуху", пронашао извор који ће годинама црпсти, и сопствени метод којим ће се користити: космички свет са тајном коју скрива, и метод слободних асоцијација.

Мако спољни свет не посматра реалистички, нити тежи објектив ној интерпретацији, његова поезија не прекида чврсте нити које

~

је везују за стварност. Тајнама ко је су недоступне виђењу и посматрању, песник се приближава путем снохватица симбола и метафора. Премда је отворен према космосу, друштау и природи, он све ставља у митску атмосферу и даје му боју једног сасвим другог света. Према природи пес. ник гаји дивљење, па од ње такође ствара својеврстан мит. Тај мит исказује апстрактним изра-

зом какав оставља посебан, ори-.

тиналан утисак. '

. У Дагларџиној посзији опажају се одлике које би се могле свести на залажење у подсвесно и надреално, на разрешење чворова природе, прелажење граница познатог и могућег, протезање од сна ка јави и обрнуто. У његовој лирици примећује се преплитање романтичног и реалног, друштвених недаћа и љулских страсти, јасног и нејасног. У њој је присутна модерна песничка визија постојања и трајања, живота и смрти која се код песника јавља као покретачка сната односа према стваралаштву и самом животу. Фазил Хусни није завршио сво ју песничку еволуцију. Оцењивати његову поезију, нарочито ако се не посматра у целини, доћи до категоричких судова — није нимало лако. То је нарочито тешко, ако се има и виду његов обиман песнички опус и разноврсност тема. Из његовог дела, ипак, могу се издвојити две основне нити. То су лирско-медитативна пое зија и социјално ангажована дирика (често с космополитским призвуком).

Јаркој поетској мисли Фазила Хуснија увек је била својствена дијалектика и склоност ка филозофији. Почев од збирке „Дете и бог“ (1940) којом је стекао углед у својој земљи, песник трага за дубинама духа, надреалног и нематеријалног света. Он занема. рује разину човека и ствари и жели да уђе у суштину појава. Настоји да нађе заједничка осећања у људима који су живели и“ различитим епохама. Филозофија ове поезије може се схватити и као заједничка епопеја о људима и као метафизика природе. Песник који тражи своје место не само у свету већи у космосу, у природи и стварима, примећује постојање скривеног духа. Он не опева само свој век већ и прошле векове, види живљење и смрт, говори језиком ноћи, звезда и биљака. У његовој су поезији мрак и светлост, смрт и живот, мржња и љубав, прошлост и будућност као трупе облака који се сударају и мешају. Рефлектују се тајне у сваком куту и као стварност и као сновиђења. Настојећи да све то одгонетне, хтео-не хтео, песник се затвара у свет скривених и непознатих симбола.

Основни мотив ове Дагларџине поезије јесте повезаност космичког света и човека. Још нико није у турској поезији тако дубоко осетио, нити је тако богатим и разноврсним песничким језиком опевао космос и човеково осећање пред њим. Код Дагларџе срећу се често и пројекције за које не знамо да ли припадају нашем свету или потичу однекуд из _ свемирских – пространстава. Звезде у ноћи у многим његовим песмама _ производе – нефизичке, ванвременске асоцијације, химере и симболе. Песник себе осећа

„вршњаком“ звезда и делом бесконачне васионе:

СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „КАПЕТАН МИКУЛА МАЛИ" ОБРАДА ГЛУШЧЕВИНА, ДОБИТНИ-

КА НАГРАДЕ „ЈЕЛЕН"

ФАЗИЛ ХУСНИ ДАГЛАРЏА

„Ноћу светли и мрак Ноћу сам вршњак са звездама“, Дагларџа је, иначе, песник који воли игру речима. Он гради стихове и од речи до којих долази аутоматски, путем слободних асоцијација, што често нарушава органску структуру стиха. Збирку „Хајде“ (1968) испевао је у форми рубаија (катрена), најстаријег облика у турској поезији. Пе. сник је постигао занимљиву стру ктуру у грађењу катрена при чему често разбија не само стих већ и речи дели на слогове:

„Очи не доспеше до тмине

Застадосмо

Без погле-

да“.

Ово разбијање доноси извесне нејасноће, али песма добија у живости и динамици.

Синтезу _ филозофске _ лирике представља збирка „Асу“ (1955). „Асу“ је апстрактно име, симбол. Може се схватити као животопис непознатог човека у неком крају. Човек стално размишља о љубави, људима природи, усамљености, личном животу, смрти, хлебу. Највећи број песама посвећен је животу и смрти. Човек докле год живи мисли о крају. Смрт је, по песниковом мишљењу, крај коме се тежи; понекада је то враћање основном, праисконском извору. У ланцу бесмртног живота он је желео да створи једну врсту епопеје човечанства. Асу је и вечан и ванвремен, Он је џ исто време апстрактан човек и човек који живи авантуре свих људи. Занимљиво је песниково казивање о Асу у предговору књиге, који чине невезане мисли у облику поетске прозе: „Асу је јединица свих живих... МИ мртвац је Асуџ... Асу није ни први ни последњи, он је и први и последњи.:. Не зна се ни место где је настао ни време када је настао Асу... Земљина кугла је целина... Људи су у свакој епоси савремене јединице целине... Сам Асу је велика светлост... Асу је кванти тет нашег бића.“

М Дагларџиној ангажованој пое зији крију се богате могућности филозофског осмишљавања стварности и жива песничка визија савремених историјских збивања. Својим неколиким збиркама („Ме воља Запала“, 1958; „Песма о Алжиру“, 1961; „Наш вијетнамски рат“, 1966), песник се исказао као велики хуманиста и интернационалиста. М свим ОВИМ циклусима он је оригиналан и непосредан; окренут човеку као суштинском актеру историје, бори се за ослобођење свега што је људско.

Отитељудска и интернапионали стичка поезија Фазила Хуснија дала је необичну боју свој савременој турској поезији и, донела јој (нарочито у току последње деценије) неоспорно признање у свету. Тако, остајући национална у ужем смислу речи, турска поезија све више добија интернапно нално, општељудско значење, Ме Њу савременим турским песнипима Фазил Хусни је сигурно дао томе изванредан допринос.

Славољуб Бинђић

УПОЗНАВАЊЕ («. МЕЖЕЛА ЈТИСОМ

Преводна књижевност је у нас веома обилна; па ипак, још увек нам недостају преводи из такозваних „малих“ литература, као што је, на пример, литванска. Овом недостатку се а а вио, поред осталих, и Момчило Берковић: он је недавно препевао стихове литванског песника Едуарда · Межелајтиса. Пишући предговор за књигу тих препева („Плава звезда величине зрна“, изд. „Петар Кочић“, Београд 1974. подине), Меша Селимовић је оценио Межелајтиса као „најбољег антванског и једног од најбољих совјетских песника“. Читалац се може у нечему не слагати са Селимовићевим _ предговором, али мора признати да наведену опену поткрепљују бројне Межелајтисове песме, на пример „Акварел“ и „Аутопортрел“. Те песме дочаравају профил и глас песниковог завичаја (циклус „лЛитванска свита“), али, у Межелајтисо. вој полдифонији која је једним делом | обликована као лирски путопис, овај глас је праћен звуцима Атине, Истамбула, Њујорка... Најзад, он је контрапунктиран (ако се тако сме рећи) космичким _ ултразвуцима. Тако је песник затегао један лук између своје балтичке Итаке и Васионе. „ У ствари, овај огроман лук је савио човек који, за Межелајтиса, није неко метафизичко суш. таство него живо тело. Стота, У својим прозним пасажима, „Портрет мајке“ садржи читаву једну лирску анатомију. Ова последња, међутим, центрирана је У људском оку, у тој „плавој зве-

зди величине зрна“. Доиста, то чуло чини утисак неког обједи-

ЕДУАРДА МЕЖЕЛАЈТИС

њујућег средишта: у њему се најнепосредније додирују телесност и духовност; осим тога, у њему се подједнако огледају човек и свемир. Песниково око види чо. века у безбројним ликовима, ре. цимо — у лику Вечног. Дечака, а пре свега у фигури Мајке која се, једина, може „узвишеном на. звати“. Његов потлед продире кроз варљиву копрену света, да би сагледао људску истину као „непоткупљиви антисвет“. Он назире истинског човека „с оне стране добра и зла“: узвишена мати је уједно и светица и грешница (поетски текст „Жена“).

Структура Межелајтисове поезије одговара тим тематским распонима од грешности до свето. сти, од завичаја до свемира, и тако даље. Својим сводовима, она спаја не само стих са прозом, већ и поетску слику са научно-техничком представом. У Межелајтисовој визији, птиџа је исто тако слична авиону Клода Изерлија, као и гаврану Еагара Алана Поа. Можда баш због то. та, склоп Межелајтисове песме пнодрхтава од неке унутарње тен. зије која, рекло би се, кулмини. ра у заруживању митског симбола и научног термина: овај песиик повезује „старозаветну змију“ са мегахерцима и реактопима; штавише, он пореди — беле облаке са птаменовима Ајншта1. нове косе. Очиглелно, поиказант склоп обухвата веома бројне пи разновосне компоненте. Алп, ло ког степена су оне сједињене у јелну целовиту пи живу компози. циту2

То би могла да нам покаже само изворна језичка ттпадња Ме. желајтисовот певања, На жалост, она нам остаје страна, мала смо 101 се умногоме тппнближили захвалљутући Беоковићевом имтрествном п савесном треволу, У накнаду за то, имали смо прили. ке ла чујемо им песникову живу теч: Межелајтис је био гост у Тотославити | учествовао 1е на Струшким вечерима поезије.

Радојица Таутовић

Велимир Милошевић

НЕДЕЉА БЕЛА КОШУЉА

Недеља — бела кошуља 0д танке свиле подневне

Дивно мирише кадуља У лечном лету у ком мрем

Тишина какву никад не чух Достојанствена прозрачна.

И уврх неба дрхтав звук Ко лепршава марама

Предео вечан такох тек Као белу жену лаган трен

Као да живим друг век Некада давно заборављењ

Недеља — танка завеса Низ сан низ снени неспокот

Божански лепа небеса Као на слици нестварној.

КРИЛИМА ЗА НЕБЕСА

Везан крилима за небеса Рукама за травке за папрати

Не знам где су ми златна деца Нити тде им је златна мати

Држим те конце — свилне жице Винут у доба непојамно

Живим ли — ил су несвестице Или сам можда мртав давно

Грло ми трли шарен-змија ; Око ми љуби мелем-звезда '

Небо је слепа чаролија Која о земљи ништа не зна

Једна једина кап да кане Ум би ми умни помрачила

Небо би сишло на моје рапе Да се напије мастила.

БОЛОВАХ ЛЕТЊЕ БОЛЕСТИ

Боловах летње болести зно ум Удисах тешки липов хлад“ 7777 Од неке давне несвести Умирах као некад млад

Боже како ме болела Ружа која ме волела

Боловах вреле подневе И неке беле уморе Пих ожеднеле огњеве И лековите изворе

Боже како је торела Ружа која ме волела

Боловах плаве дубраве

За дубравама бескрај плав Од неке бољке убаве Умирах као некад млад

Боже куда ме одвела Ружа која ме волела.

ТИШИНА ОКО ЗВЕЗДА

Тишина око звезда Висока вековита

И звона лековита Иза којих је бездан

И танка огледала Од неба откинута И мека светлост жута Што је по њима пала

Како је вечност нема Ко ваздух непомични Који на мермер личи На ком ни звука нема

Музика непролазна

У светлост извијена Као висока стена

Што изнад смрти засја

Тишина око звезда Достојанствено мирна Кристална недодирна Иза које је бездан.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

—