Књижевне новине

СТАВОВИ

ХОНОРАР И ЊЕГОВО НАЛИЧЈЕ

Наставак са 1. стране

верзију рукописа. То је веома исцрпљујући посао и изискује од аутора крајње физичке и психичке напоре, све и кад би у издавачким кућама било довољно стрпљења, љубазности и предусретљивости за све оно до чега је аутору “ вези са делом стало.

Кад се писац свим својим жаром, још срећан што му се дело штампа, унесе у све те послове око издавања књиге, хонорар му остане као последња. брига, јер је он ионако већ утрошен на само припремање текста. Дактилограф је тај који најједноставније дође до свог хонорара, од којег се не одбија ни један једини динар, док од ауторског, на устаљене намете отпада између петнаест или двадесет одсто, што зависи од општине у којој се дело штампа. Рачуница је проста: за четири стотине откуцаних страница, и то диктираних, писац дактилографу има да исплати 300 хиљада старих динара; ако се куцање, након новог стваралачког поступка, што се обично дешава, понови, дактилограф добије још толико, а то је готово сума коју аутор добије као ауторски хонорар кад се одбије уобичајени порез. Бољи издавачи, материјално имућнији, доделе писцу и нешто бољи хонорар, али мало ће се писаца похвалити да је имало ћара пишући лдитературу која није намењена телевизијским драмама и хумористичким серијама.

Заборавља се да свакоме није дат таленат једног Балзака, Достојевског, Т. Мана и да се роман врло ретко може писати за кратко време. Достојевски је „Бедне људе“ написао за недељу дана, а тако и Сименон нека своја дела, врло популарна, о свом јунаку Мегреу. Ипак, Од једног просечно даровитог писца не може се тражити више од два табака прозе месечно, под условом да се књижевним радом бави професионално. У том случају табак солидне прозе требало би да буде плаћен бар 2.000 нових динара, с тим што му та сума не би требало да буде опорезивана више од 10 одсто.

У току рада на самом делу, како што смо рекли, писца нико не финансира нити третира као |непосредног произвођача. Нико |иу не обезбеђује машину, сировину, папир, индиго, нико уместо њега не прибавља грађу потребну за књижевни рад. Принуђен је да све уради сам. Но, и поред свега тога, писац врло често Од издавача чека хонорар по годину или две дана. А и тада хонорар не добија одједном у целини. Они пак, који штампају књиге, уред ници, лектори, словослагачи, метерми, књиговесци и други свој труд око књиге одмах наплаћују.

Намеће се сасвим оправдано питање: зашто у развој књижевности, у развој књиге до њене издавачке фазе нико ништа не улаже осим аутора. Писац је такође радник у правом смислу те речи и његову делатност не би требало третирати друкчије од осталих делатности у привреди и другим ванпривредним делатностима. Друштво, разумљиво, и У редовима писаца мора извршити селекцију и фаворизовати пре свега оне који су даровити и про дуктивни јер ће на тај начин омогућити писцима да несметано професионално раде на књижевном делу и пруже уметнички зредија достигнућа. Јер пишчево дсло није само уметнички продукт; кад уђе у орбиту издавачке и књижарске делатности, оно је и роба која доноси профит и запошљава читаву армију људи разних професија. Кад се, С друте стране, погледа његов значај У развоју националне културе и књижевности, онда је сувишно доказивати _ вишеструку улогу пишчевог дела.

Некада су писци У Француској, Немачкој и Чешкој били принуђени да продају своје с муком створене библиотеке. да би измирили трошкове око штампања својих дела или да подмире кирије и друге ствари. А данас се писци жале да не могу ни да формирају потребне библиотеке. Малобројни су писци који имају радни кабинет. Сликарима и вајарима се обезбеђују атељем и то је похвално, али Је чудно зашто се и писцима не обезбеђују радни кабинети.

Дакле, не поставља се више питање самог хонорара него трет-

мана писца и његовог друштвено корисног рада у целини да бисмо могли очекивати складније односе у области културе и веће резултате у области књижевности. Драгутин Вујановић

САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ

ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ И СПОРТ

ЖИВИМО у вијеку технолошке револуције и електронској ери које својом тиранијом точкова, мијењају структуру друштва мно то брже него што се мијењају идеје и навике које су вјековима изграђивале облике живота. Једна од најизразитијих еманација те нове цивилизације је спорт У данашњем облику. Генеза садаш.

њих облика спорта обухвата еру индустријализације кад се »ћото __Бађек« _ почео _ бавити

спортом у циљу биолошке превен тиве против дегенерације чије су посљедице све више излазиле на видјело.

Линија еволуције спортске иде. је временом је пролазила кроз разне фазе. У овом дијелу свије. та темељи физичког вјежбања потичу од грчке антике па пролазећи кроз фазе пада, досижу нове облике у ренесанси, која је примљена искуства препородила, и надахнула раздобље од неколико вјекова. Тај огромни капитал предала је ери социјализма, У којем је физичка култура поститда данашње облике. Од облика феудалног спорта кад су се њиме бавили само богати одличници, већ у грађанском индустријском друштву спорт је захватао шире масе. Занемарено тијело, које је средовјезна схоластика деградирала на обичну љуску У којој привремено борави трансцендентни дух, ослободили су се велики социјални покрети, који су стргли и друге окове из тамне људске прошлости,

М данашњој технолошко-потро. шачкој цивилизацији спорт се од првобитне _ реакције човјекова инстинкта _ за — самоодржањем трансформисао у масовни друштвени покрет. Данас се у њему не огледавају само тенденције за очу вање здравља, већ је постао социјална категорија без које се не може замислити савремени живот. У суштини, спорт је постао носилац идеје зближавања људи. Код такмичења се не пита на 60ју коже, језик и вјеру. Нарозито је јако њепово дјеловање против отуђења савременог урбаног човјека. Нема фактора који би у том погледу јаче дјеловао Од

спорта. Покретом спорта обухва- ·

ћени су данас стотине милиона људи на свим странама свијета да би се телевизијом везало око милијарде становника нашег глобуса. Грозничаво _ интересовање досад неслућеног броја људи за

ен

"спортска: збивања, као што “је по-

казало фудбалско, првенство свијета у Западној Њемачкој, запрепастило је психосоциологе и антро пологе који су се нашли пред но вом димензијом бујног' загријава. ња маса за нови друштвени феномен. с

Гледаоци на стадионима и пред екранима нису пасивни посматра чи. Они душом и тијелом учествују у игри на спортским теренима. На тај начин они са спорташима сачињавају чврсту пси. холошку цјелину. Препун стадион дише и пулсира заједно са такмичарима проживљујући све кризе и радости које узбуђују и раздиру такмичаре. Спорт их повезује у несвјесној тежњи да на овом терену даду одушка најразличитијим осјећајима, афектима свог личног и друштвеног живота. Многи_од ватрених навијача долазе на стадионе гоњени нерјешеним конфликтима у породици, на радном мјесту и у друштву уопште. На игралишту они се у свом узбуђењу стапају са хиљадама слизних у психолошко клуп ко, које их као дрога опија и подвргава _ слободнијем _ начину агирања. На трибинама стадиона нема глуме — све је ту непатворено у пластичном изразу афекта и ослобођења емоција. Понашање масе на врелом борилишту не гледа на строге прописе. Ту је тромобран који одвађа све напетости живота. Старој римској максими мп мпо мегтаз« могло би се мирне душе додати »е! 10 з!ад1о«,

Данашња потрошачка цивилиза ција са хипертрофичним тежњама за стицањем материјалних Добара није мимоишла ни спорт. На жалост, то се негативно одразило и у нашем спортском животу. Наш нагли прелаз у инлу.стријску фазу и (мада непотпуно) прихватање професионалног спор та извукао је у меким његовим гранама на површину неке негативне особине за које досад нисмо имали снате да их кочимо. Као у агрикултури код добро не. обрађеног поља кад почне да избија стари кукољ и надјачава племениту биљку тако се и код неких _ наших — најпопуларнијих спортова суочавамо са тешким појавама које сметају здравом развоју. Највидније је то код нај таширенијег спорта — фудбала. Ту смо свједоци ерупције мало-

· лдароманије и др.

грађанштине, примитивизма, Ао-

Завјеса која је привидно покри вала тајне непостигнутих резултата нашег фудбала, и раније, а и на недавном турниру У Западној Њемачкој, пала је и открила мнопе шупљине у васпитању наших спортиста на пољу стручности и изграђивању етички и социјалистички бољег човјека. Да би наша спортска какофонија. постала све уочљивија главни дио нашег вођства на споменутом турниру оставља своје питомце и креће у непотребну печалбу У земље гаје је јача валута од наше, Треба припоменути да су баш ови одгајивачи сада печалбари, У напој земљи били више плаћени него најбољи и најистакнутији универзитетски професори.

Сви осјећамо да овдје нешто није у реду и да се акција ретенерација не смије одлагати, јер одраз кризе у фудбалу могао би заразити и друге гране спорта. Је избјежно се намеће питање: „зар може код улоте спорта у савременом друштву и код овако тешког стања у неким његовим гра, нама, да остане пасиван круг људи интелекта — књижевници, умјетници свих грана, публицисти, који на пољу изградње бољег чов јека имају главну ријеч2“.

Наши књижевници, сликари, вајари, људи филма и музике још увијек немају ужег контакта са физичком културом. Нису осје.тили инспирације на игралишти. ма, пливалиштима у љепоти култивираних _ хармоничких тијела младих вјежбача. Динамички покрет бацача диска, кугле, копља, боксера, тркача, може послужити као најбоље средство да се изразе дубоке емоције, пуне радости или туге у животу. Миронов Дискоболос, Херкул Фарнезиј ски, римски Пугилатор нису би. ди само слике са античких стадиона и ваза, него и одраз физичке снате народа, његовог стре мљења, па и откуцаја његове душе, И у раздобљу ренесансе и иза ње умјетници су налазили из воре за своја дјела у тадањем спортском животу. Микеланђело је радо обрађивао мотив хрвања, што се види из његове скулитуре „Борбч кентаура“. Познате су Тинторетове скице веслача. Роден је свог Мислиоца приказао мишићном масом тешког атлете. Многи великани духа бавили су се активно тјелесним вјежбањем. Све страни Аристотел био је лауреат

Олимпије, Платон добар хрвач, а

ЛЕТОПИС

Музеј-атеље (. Т. Коњонкова

У Москви, на Тверском булевару, у згради у којој је познати скулп тор Сергеј Тимофејев Коњонков провео последње _ две деценије живота, отворен је ових дана, а поводом стогодишњице његовог рођења меморијални музеј-атеље. Сто педесет експоната, колико је сада изложено, представља само мали део онога што је остало иза великог скулптора који је имао дуг живот и испунио га плодним _ стваралаштвом. Многи његови радови или нису у Москви, или су у другим музејима или личним колекцијама. У Ростову, на пример, на обали Дона, налази се огромна, пет метара висока, композиција са шест фигура „Стјепан Разин“, дело Коњонкова које је 1. маја 1919. године, на Црвеном тргу, открио Владимир Иљич Лењин. У новооткривеном музеју су фрагменти овог дела, а и приличан број фрагме-

Марко Аурелије добар јахач. У новијим с епохама цивилизације Тете је био пасионирани клизач, Бајрон добар мачевалац и пливач, Мопасан члан најбоље француске веслачке осмице, Сјенкијевич јахач, Пушкин и Љермонтов маче.

ваоци, Толстој мачевалац и Ало

вац, Бернард Шо гимнастичар и пливач, а Хемингвеј и Лондон свестрани спортисти — боксери, хрвачи, ловци...

М савременој публицистици доста се пише о валу хипи омладине и њезиног често настраног иживљавања. Свакако су то теме које дају печат новом таласу модерног живота који тражи свој друти израз и то дражи перо добрих опсерватора. Али има и дру кчије омладине, која на други начин показује своју савременост. Хиљаде наших омладинаца обојег пола тренирају поједине спортске дисциплине. данашњем свијету гаје се живот младих одвија у магли хедонистичке формуле »аојсе уна«, фискултурни _ентузијасти проводе живот испуњен _најстрожом спортском аскезом. Она се разликује од калућерске јер је од овота свијета и тежа је од испосничке, јер спортисту не чувају зидови ма. настира од заволничких искуше. ња садашњице. Осим малих извимака, наши књижевници углав ном не користе ово богато градиво за своја дјела. Нема романа или новела, балада, кипова, филмова, музичких дјела који осликавају живот ових носилаца модерног духа. А у том размаху спортског збивања било би градива и за трагеде са најдубљим психолошким захватима. Хиљаде спортиста приближили би се умјетности и књизи кад би имали прилике читати дјела и ви дити скулптуре, филмове из спорт ског живота, слушати мелос и ритам музике, која је оличење и резонанса тјелесне и духовне сна те са спортских терена.

Лотички би био излаз из оваковот стања да се подузму корапи зближења културних радника и спорта. Упознати људе пера и палете с духом и атмосфером стадиона, са свим њетовим пози. тиувним мм пегативним особинама. То би прилоњело хуманизацији спођта нп уклањању корова са спортских њива и пружило би могућност ла се спортисти зблн.же са ствараопима културних добара, а да књижевници упознају догт једну димензију човјека и добију и шире поље сижеја у њиховом стремљењу да даду што вјернију слику цјелокупног савременог живота.

Др Вељко Наранчић

ната других композиција главе од мрамора илигипса, скице, нацрти, То је отуда штоје скулптору било својствено понављање и проду бљивање тема — у размаку од пола века, на пример, он је направио низ композиција „Самсона, који кида ланце“ — које уопште не личе једна на другу.

Галерија портрета које је радио Коњонков говори о његовом таленту, али и о богатој, многостраној уметниковој природи. Чести његови гости били су познати научници, музичари, књижевници, глумци, У његовом атељеу плесала је Исидора Данкан, читао је стихове Јесењин, Многе истакнуте личности чије је портрете радио биле су му пријатељи. У Америци је радно портрет Ајнштајна, у Италији му је позирао Горки.

Међу скулптурама у Музејуатељеу налазе се и бронзане фигуре Достојевског (за коју је на Светској изложби у Бриселу 1958. добио Сгапа рпх), Мајаковског,

Толстоја, Паганинија, Уланове,...

У току је рад на првој потпуној мо. нографији _ стваралаштва _ овог

скулптора која ће имати два дела — триста педесет цртежа и осамсто шездесет фотоса скулптура. платна,

"као да

увеннлинсмекаиниатнивеенили пе коипиинине глини лини-сдиштииинишк пина огласи ср навести ли прете патака нише ааан лист т--2 2228. , ве ииниванининце лиле денс авиеииве лави: лане ливииснииениниитилиии ата ивици гине и

Војислав Вулановић -

ГРУДВЕ ЗЕМЉЕ

Наше је одувијек било МИ

поклонити се великоме небу,

чудима која нас недмашују,

или су тек нашим душама равна,

пазимо на законе небеске,

да нам душа буде мирна и пуна,

тућину ни црно иза нокта,

ни бијела ти на. зеницу,

али не мислимо да смо нејаки,

ко је тргао на ове горе,

име је наше заувијек понио,

и тамо та с великом поштом словиог

УНА

4:5

Сјутра ко ће знати

да их је свијет тледао, да су свијет тледали, над каквом је тмином израсла. млада трава,

" тдје ће бити њихово лице, « њихове очи, њихова. млада. кожа, гдје. ће хујати њихове мисли, блиједи зраци вечери, као прекинути звуци,

Куће под маховином, језа вас затрнава, скрама. плавети, празна, дрхти,

паучина, лахор, висина.

Исту пијемо чашу ми,

посред свијета који стоји, пламен. пада. на наше главе зиме и ријечи што жари,

а глас нам, срџиба и. љубав,

тек прасак је пропет за час, што сели се с нама док живимо, ал са чим се стопи потом.

Све што си гледао једном њише се над незнаном водом, путник међ стијењем љубичастим, док ти је пруће пјевало благе химне, у рукама празним држао си кључ за смарагдне браве.

Држим врата. отворена, смирен пред тишином непојамне вјечности,

у пољу киша пада, плодови се стежу, птице прилазе дому,

и то је једини добитак уз нашега живота. МА ле

Вријеме је благо промицање чичка, као да је зазидан прозор према пропасти, око мене се шири љубичасти свијет, никад толико зрња у класу, никад толико зрака у устима, наша крв распечаћена кроз лозу,

Ладолеж црвени последње сунце, поврх нестварне бјелине, далеко, зимско, бачено око, мутно и хладно,

леденим дахом нас озари

као последњи пута.

на снијегу, у небу,

звони, звони, звони...

златна пераја дрхте ваздухом,

Ништа не можеш учинити, сем осврнути се, слушати дивљи и тајанствени глас земље: дрвећа, трава, птица, ништа не можеш учинити, сем свечери корачати низ црвено сунце, кроз благи ваздух и виткост предјела, ништа, не можеш учинити, сем, · . очију тајном, дирнут пролажењем, зауставити се пред водом, стајати, и ништа не говорити

злуних суза, занесен

Ноћ шуми (већ невидљивим литаћем, испред самог кућое» прага), "ечто слути, наговјештава, дубок шум сипа у моје уши, гамни простор се шири, до бестрага, слушам ... душа ми је бескрајна и тамна, треперим, скоро нестваран, као та лампа.

КВИЖЕВНЕНОВИНЕ 11