Књижевне новине
|
АУХ ПРОМЈЕНЕ И СТАЛНИ УСПОН.
(Наставак са 1. стране)
новишта не случајности него узајамности, дијалектичке каузално: сти и континџитета, хтјели не хтје ли морамо прихватити, уза сву обазривост, поштујући индивидуал ност писаца и њихове примарпе творачке склоности и мотућности, и ни за јоту не одступајући Од начела да је литература стваралачка авантура која се не мо же предвидјети ни програмирати, морамо дакле прихватити извјеспу закопомјерност у јављању и на слањању, проистицању боље ре чено, извјесних појава — једних "из других, у сваком случају ријеч је о одређеном неизбјежном од носу, ситуирању у сложени контекст историје, времена, итд. па и својеврсне историје литературе. Тако смо поред осталог оптереће ни и памћењем, асоцијацијама на прочитано, на извјесне чињенице, поређивањем. том смислу је — уз примарни порив стварања јела Која се читају или не, трг бају нам или не — нужно говор'ти о литерарним појавама као по јавама од ширег значења ван њих самих, о уланчавању итд. о пре» ладавању ранијих утицаја, ограчи чења и сл. јер се глас прошлости у нама не може изатријети, досегнута разина се само новим дјелима' може превладати, а дуг литературе своме времену је такође неисказив и неисплатив ма како се понекад према њему комотно понашали.
У разноликости стваралачках, жанровских и осталих побуда и напора и резултата једина извјес ност била би промјена, дух промјене која је неодољиво захва тила _ бх-литературу и ијелокупну културну надградњу овис ну од читавог склопа друштвених стања и чинилаца и унеколико њима најнепосредније и упливисану. Снажна друштвена социјалистичко-самоуправна; преобразба, не запамћена слојевитост, социјална гибања, преструктурирања, и сл. условила су и динамизам у стваралаштву, битно мијењање постула та и премиса на којима је негалња култура у цјелини почивала као рефлекс друштва. Не живи се на стари начин, споро, тромо, тамновилајетски, Босна више није оно што је била, па је посљсдично дошло до промјена и у стваралаштву иако наравно речсне узајамне условности не мор:ју нити су икад биле сразмјерне или директне. Јер умјетничко стваралаштво непобитно _ познаје властите законитости које нису слијепи одраз економско-друштвених ситуација, али без обзира на све могуће "резерве и ограде несумњиво је такође да је стари начин живота заувијек отписан па је и стари владајући конзервативпи начин мишљења такође добрим дијелом иако не увијек превладан. Општа цивилизацијска кретања, излазак из заосталости, укоКе, уза све прелазне тешко ће и тегобе, у модерно друштво на плану књижевности то је излазак из сфера традиционализма, конзерватизма, регионализма, фол клорности, итд. и свјесно настоја ње да се иде укорак са свијетом. Оно што се у том смислу дешава у осталим нашим литературама дешава се и у босанско-херцеговачкој, у правилу наравно, не у изузецима, и зависно од творачког дара њених стваралаца. Ипак, у чему се огледају речене промјене2 У бхпрози_ приповијетка је била основна мјерна јединица а приповједност основа на којој је израстала и испољавала се специфична регионална босанска при повијетка, углавном међуратна. Поступак је углавном ситнореалистички, епско-наративан. Наравно, говорећи о просјеку, а не о стваралачким изузецима и случајеви. ма какав је Андрићев, рецимо. Да нашња бХ-проза, остајући вјерна приповједности која је нагог ска квалитета њених писаца, рекли бисмо, не само да тендира роману него и у новели није ни надик на негдању. Не говоримо о резултату, о домету, то је увијек спорно и дискутабилно, него о су штини, о поступку. Не пролази више епска нарација старог кова и типа. То је сада проза раслојена, динамизирана, престилизована, другачијег, у сваком случају ин тензивнијег ритма приповједања. Подлога је остала иста, традиција приповједања такође, но суштина је другачија. Есејизирана, та, про“ за није обавезно одразни свједок
- и хроничар ситуација, него и рав ноправни самосвјесни артистимхи саговорник и сарадник (интер. прет, коментатор) на. истом дјелу мијењања свијета коме иде у су срет. Не дакле пасиван лирски ре гистратор и отисак, него активан саодлучивач. Обрт који се АОгодио не само да је знатан и зна-
чајан него корјенит и још“ вијек га нисмо довољно свјесни.
Но упоредимо ли прозу међурат-
них приповједача и ових садашњих лако ћемо се у то увјерити.
Вулетић, Лукић, Фетахагић, Марја
ковић, Ибришимовић, Исаковић,
Тишпек и други одавно не иду
утртим путевима него прокрчу“
] и чине про
ју властите стазе оре који У цјелини значе 06 нављг! =>, иновирање не само по-
ступка и начина митерарног гозо-
ра него цјелокупног · литерарног организма — и спрам себе саме и према другима. _
То што се догодило у прози, и што се још увијек догађа, дого-
дуго времена истакнутија, гласнија и више на очима (комуникатив нија, изазовнија) па то није потре"бно нарочито ни истицати. Бх-лоезија се у себи преломила, иза Пе десетих година, и сва је у модерном стремљењу већ одавно, и већ одавно не робује старомодним клишејима. Њен језик је не само модеран и универзалан по вањ ским значајкама (поетски језик, начин изражавања) него и дубље, нутарње, суштински. У поезији су готово сви пјесници свога гл» са, мало је манириста, и сваки иде или настоји да иде својим инмивидуалним путем, од Сарајлића до најмлађег Благојевића, распознавање је очевидно, што је добро, али и сви заједно, генерацијски о-
свим другим, чине дух _речених промјена толико устаљеним да се то више и не опажа као нека посебна новина, То је већ аксиом. Та модерност, окренутост егзистен цијалним мотивима, од себе свијету, од свијета себи — не значи одвајање од поднебља, од постој-
овај или онај начин мање или више присутна, и неизбјежна, али је однос битно другачији: не више лелекање и пратилачко опјевање завичаја, тужбалица или ода, при земно, партерно, него. духовно: стваралачко саживљавање, живљење, са својим удесом који.је људима дан рођењем и свима зајел нички у окриљу свијета из кога смо никли. Дакле, битан је о» нос, не сам предмет.
- Но можда је, и свакако је најрјечитији за дух промјена које су се увелико већ догодиле у бх-литератури на плану освајања квалитета у првом реду, у тежњи да се не иде испод разине _досегнутог, да се имају пред собом највећи и најбољи примјери и узори, што важи за све области и стваралачке нивое, онај који се догодио у критици и есејистици,.у науци о књижевности на. овом тлу одув:јек дефицитарној. Посредно и то, можда то и најевидентније, значи да је 6бх-литература искорачила из своје расцјепканости и ситме роле, дакле баш појава есејисттке је доказ да је бх-литература, па кон Андрића п Селимовића у прози, и М. Диздара и С. Куленовипа у поезији, да узмем најрадије и најчешће истицане примјере, догтигла ниво испод кога нема куд назад. Прешло се увелико са стадија пуког констатовања недовољ ности на остваривање значајних дјела по којима врстамо и ције нимо речене промјене. Више, ниме; не оскудијевамо у критичким остварењима најразличитијих при ступа, метода, поступака, и сл. Ни каква више није нарочита новина студија читавих раздобља, моно. графија писца, оглед, есеј, ита. проблемски засновани на темељ ним _ претпоставкама и искуствима и достигнућима модерне науке о књижевности. Карактеристичан за тај дух промјена о којима непрекидно говоримо је низ _ дјела одраније, од двије књиге „Раскр. шћа“ М,. Бегића до бројних Леов. чевих студија, или оних Р. Вучко. вића, С. Кољевића, Н. Петковића, и са. до ангажовања др Касима Прохића који два бх-савремена пи сца, М. Селимовића и М. Дизда ра, опсервира и тумачи како нит ко у Босни и Херцеговини до њега није чинио: он литерарна дјела ових писаца смјело постулира на критичко-филозофској подло зи, дакле на начин иновантан у цјелокупној критичкој мисли да нас код нас. Нису више ријетка ни. дјела у којима се студиозно монографски изучавају читава раз добља из литерарне прошлости Босне и Херцеговине (М. Ризвић: „Књижевно стварање муслиман
ских писаца у БиХ у доба аустроотарске владавине“, на примјер)“ или поједини часописи који су о "дитрали у књижевном животу У прошлости пресудну улогу
(„3о.
СА ИЗЛОЖБЕ „МИРКА КУЈАЧИЊА У ГАЛЕРИЈИ ДОМА ЈНА; НА СЛИЦИ: „ОБРАЗИ
ГОРШТАКА"
дило се и.у поезији која је била.
дијељени, или афинитетима, а жњо
бине, напротив, она је увијек на“
ра", „Бехар“, „Босанска Вила“,. ити.), хрестоматски избори (сред: њовјековне књижевности, путопи“ са, и са.) или неки други критичкоесејистички и критичко-историј ски аспекти (изучавање културног
„наслеђа, на пр.. Ни текућа кри-
тика није оскудна ни пасивна, и она је довољно раслојена, од те куће хронике до креативне критике. Истина, текућа критика па ти од истих мана од којих наша критика у цјелини, од олаког рецензирања, површности, и са. али
јој то ипак не даје и не одређује
основну боју и тон, ипак претеже објективно-аналитичка критика у којој доминирају критичари који су бар привремено и повремено приџтни: М. Бегић, С. Леовац, 8. Максимовић (чији прилози изуча вању књижевне прошлости Боспе и Херцеговине али и праћење д]2 ла литерарне садашњости представљају образац тзв, синтетичке критике), Р. Вучковић, И. Фогу, М. Богићевић, Д. Буричковић, П. Шимуновић, Н. Петковић, и дру ги. Истина је такође да марксистички ангажман није довољно у пракси дјелатан (тежња ка интегралности, сједињености дјела и свијета, усклађењу, превазилаже. ње уже специјалности и фрагментарности), али је такође непобатно да није ни посве одсутан. Другим ријечима, раст и зрелост мн особеност и бујност текуће крити ке и сесејистике свједоче о збискости промјена које су се доголиле у бићу 6х-литературе, дото диле у дубину. То се огледа и у митератури за дјецу која, макар понекад и часовито стагнирала, снажно стимулисана, представља у цјелини иновацију у савреме. ној послијератној б6хлитературл, али и неочекиван аутентичан и оригиналан домет унутар ње.
У: сваком случају просјечност се стално настоји превазићи, деструирати, и то не пуким вербалним екскламацијама него дјели: ма, путем дјела чија разноврсност у много којечему импресионира; Па иако смо сви заједно захваћени истим тегобама лошег пласира. ња и нечитања књиге, у Босни и Херцеговини је то посебно унеко лико и с обзиром на дуговјеко кул турно заостајање које се тек по сљедњих деценија и година настоји брже превладати низом конкретних акција и супсумирањем резултата и отварањем перспекти ва које су у знаку предстојећег Сабора културе, ипак литература живи и дише пуним плућима. Бро јношћу поезија надмаша прозу, али не и квалитетом. Есејистика води, челна је. Има и покушаја, истина још нејаких, и књижевно драмског присуства. Критички говорећи, у прози превладава и до минира историјски темат закла њајући видик на савременост као нужност и» потребу и литературе и читалаца. Савремена тема је присутна само фрагментарно и није довољно подржана. Загледаност у историју, можда и под У тицајем Андрића и Селимовића и њихових заиста сугестивних прим јера, или неиживљеност у неком виду, у сваком случају је пролазна појава. која се не може вјечито одржати. Комотније је из промзљ лости и путем прошлости алудиљ рати на савременост него изравно и непосредно “обраћати се одговорно свом времену коме смо сви напокон дужни и чији смо саставни и неразлучни дио. Њим смо захваћени и: нема нам од њета узмака. Ма како се пострањивали, то је узаман, оно нас дохваћа и кад тога нисмо до краја свјесни,
Босанско-херцеговачка _ лптерагура, најбољим и најистакнутијим својим ствараоцима, а и дјелима, опгурно корача путевима пробоја ка новом и још недосегнутом, и на путевима тог хода, одбацујући архаично и животом превазиђено, скраћује и прекорачује џуобичајене мјере и размаке настојећи ла достигне п престигне ограничења која су јој'намрли нелака исто. рија и хвалевриједни предшасници. Ристо Трифковић
прате == па пате снамвнивеиљеаниишешии сланашинивансиснанинииавиннишсашиенишкзавсивитиининиициинглиглилитиишшишие ил синивишннизагиививеитланиакаалишисса НИ ___-_ _--_- ___------<< о ===
1
летопис · |
Јубилеј Велиоора
Глигорића
ВЕЛИБОР ГАИГОРИЋ
Поводом седамдесет и пет година живота и педесет ми пет година књижевног рада академика Вели бора Глигорића, Смотра југословенске уметности „Мермер и звуци“ у Аранђеловцу, у ванредном термину, 28. октобра ове године, организовала је сусрет с овим значајним _ српским књижевним критичарем и књижевним историчарем. После поздравних речи председника Скупштине општине Аранђеловац Р. Филиповића, прочитан је велики број поздравних телеграма који су у току дана ститап на аранђеловачку адресу. Између осталих, то су били телеграми Душана Петровића Шанета, Културно-просветне заједнице Србије, Савеза књижевника Југославије, редакције „Књижевних новина“ и других. Лотом је о делу и личности академика Глигорића говорио др Драшко Ређеп.
„Као што је постављао проблем“ уметничке“ "савести, морала уметниковог, односа уметниковог према ужасном времену, тако је, са великим еланом, изграђивао нову књижевну ситуацију нашу, без које уосталом, и није могуће видети п вредновати ову стваралачку критичарску личност коју
ж
(ликаретво Мирка Кујачића
Коликогод то данас изгледало сувишно, уметнички и људски лик сликара Мирка Кујачића не можемо издвојити из контекста историје, из оних бурних и бучних струјања у нашој (и посебно београдској) | културно-умет ничкој клими између два рата. Глумац и балетски играч, вајар и сликар, ученик Андре Лота, ри: бар и повинар, раднички агита: тор и вечити путник на релацији; Београд — Европа. Тако је и његов живот, као и његово дело, био ипспиративан у једном ши рем смислу речи, па је и једним и другим, бар за историју, отво“ рио неколико значајних н незаобилазних страница у пашој сав: ременој ликовној уметности.
Он је, управо, да подсетимо, јоти 1932. изложио урамљену, излизану ралничку цокулу као протест против „слепог естетизирања" и о6јавио манифест који ће означити почетак ере социјалних тенденпија и' напредне политичке ори“ јентаџције у нашој међуратној уметности. Он је један ол покретача уметничке групе „Живот“ која је свој живот зачињала у илегалиости ла би ступила на смену отворене политичке борбе. Тако је он био и остао, на жа лост прилично једнострано дефинисан, сведен на ту улогу социјалног аниматора у уметности, мада су у њему били ламари великих стваралачких пемпра и велике жулње да се искаже као сликар. Оп је, хоћу рећи. бпло увек сликар мада никала само сликар. Исувише је снаге носи: ло његово српе које је тражило своје место у свету и времену великих превирања, супротности и узалудности. Сопе снаге и срце здравља. Та снага је остала у ње: му до данас, неукротива и романтична, па су му и слике управо такве.
Представио се сада у Галерији Дома ЈНА са педесет четири
затичемо и данас У живој делат. ности; неуморну. Недавно, у хрониџи са једног значајног међуна роднот скупа писаца, могли смо Прочитати Глиторићеву реченицу
: ко и ре содико једноставну ТОАТ то Ј његово попма“
; авну за Л пре ине: У критика је активна и динамична људска свест". и управо та свест која није мерило за декоративне карнере ларт пурлар тизма и лажних модернизама, је:
днако као и за дотматске оквире
буквализма и подређености днев' ној заповести, управо та свест која је — попут метронома — воли а мисао овог критичара од 1919. и 1920. године до -1941 и ол 1941. до. дана данашњега, остварена, је у брискантном приступу социјал“ пој теми као јединој теми достојној човека. Глигорићев саборац и савременик, безмало усписпик Душан Матић, заџисао је, пелавно, у једном писму:
живи ни с истином, пи с лепотом, он живи с другима . И баш ти други, тај пео свет, тај штроки визир савременог погледа вехементно су означили карак' тер и читаву функцију Глигорићеве критике" — нагласио је Ар
Ређеп.
Говорећи потом о књижевној и уметничкој критими, акаломик Тлиторић је нагласио: „Јавна друштвена трибина је веома оба: везна и одговорна према криту ци. Она не би смела ни у ком случају да уводи брзопотезну 4 брзометну субјективну критичку реч. Нити би смела да уводи навијачку критику. Дужна је, а то је и у позиву и књижевних и уметничких публикација, да гаји такву критику која је у ста њу да разложпо и убедљиво изнађе оно што је у књижевиом и уметничком оделу, и остварењу, заиста нови продор у психу, сензибилитет, машту савременог чо: века, у његов многолики живот, у сложене савремене људске од' носе, оно што је заиста нови про“ дор у уметничком изражавању, ис“ то тако да у књижевном и уметни“ ком делу пи остварењу изнађе и ис такне оно што је стварно идејно, револуционарно и хумано. Да под вргне аргументованом критичком суду што је лажно, антихумано у садржини, маниризам, ст, копирање, као и конвенцио нално и заостало у уметничком изражавању, и што је или идеј но назадно и реакционарно, или схематично и фразерско у илејпости". После интерпретације Светла: не Бојковић и Јована Милићеви“ Ба једног избора есеја и мемоара Велибора Глигорића, акаде мик Душан Матић је предао слављенику плакету града Аран: Њеловца, наглашавајући борачки менталитет Глигорићеве критике, као и његову вечиту жељу да чита књигу живота у широком контексту с социјалних · кретања савременог освета. Евоцирајући догађаје из времена између два рата, Матић је нагласио велики утицај и јасан приступ Глигорићеве критике,
гаатна, тематски инспирисан пре тежно ликовима свог краја, „гој“
штанима свакодневним“ и „горт- .
тацима — сенима", а суштински исказан у великом замаху уну тарњег напона који се одрекао „савременог“ да би нашао адек: ватан израз у боји, на платну, као ватромет пли као пламен. Типолошки, ово сликарство је негде измећу романтизма делакроавског типа п експресионизма, у знаку поверења према чистој боји, мала никада само њој пре дано, боји која у скоро фуриозним потезима једва прати обрисе облика. Таква су велика платна „Голоруки", или слике пол називом „Злмах": борба измећу обли“ ка п боје, композиције и боје, али боја побеђује својим унутар“ њим ритмом, интензитетом, светлошћу и снагом. Облик (најчеш" ће људске фигуре) у Араматич: ном, трчевитом покрету израња из тог мора боје, патетичан и привидно _ умирен. Изузетак су, донекле, лутопортрети п „Образи торпштака" ти низови глава које см, метолом мозаичког слатања, испуниле платна као сенке прошлости, као опоредмећена се: ћања и симболи чојства. у неком љубичастоплавом тптимунгу, сетном и прозрачном. У другом смислу утитиало пи о лпрстит делу ју пејзаж (,„Сутоп у“ Нудолу").
Кујачић је очитлелно затвозио круг својих толжења. Његово треме остало је гло жудња ла се сликом искаже, Он то и чтти, у мечатљиво по искрено. |
Срето Бошњак
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2
„Човек не.
помодно- ·