Књижевне новине
Го
БЕОГРАДА У КЊИЖЕВНОСТИ
КОНСТАНТИН ФИЛОЗОФ
„Из „Живота деспота Стефана Лазаревића“
А овај (Стефан) ни мало "не почиваше за . је веома храбар, но се пати:
напред 'реченога града, који беше у великих древних (гра | 5 местима, као што па и мало где у васељени, а уз то сап ТЕ ним изгледом и као крила лађа у Ла вон пристаништу и са сваким утарбењем. 5 "донсшењем сваке хране; Нигде ан о мо слично замислити, ни наћи таквг пе чишта, ни прилаза водом и по с ној 555 да када би множине. десетине ха ја пе ли под њега, а помоћ дође и ЈЕ лтоа Е Ј мивши се за борбу, могло се нај кану
изићи, Да ли ко где год рече за такав град2 А деспот ово видевши и смотривши 5 бр. же пего ли онај равноапостолни, ако | а Орро Речено, и брже устраја све ка ајбри Ј ко је кадар да писањем каже У положења и изгледи и лепотс кодико сазида и ипалксе (куле) многе за Људе којп живе унутра и напољу, за кује се узвишење као за соломонско у Тера: Аиму могао казати: Од здања сенка бива. ште пределима или вавилинска крепка в а. та узвишена и стење и врт обешен, на ко: : онај горди узишавши говораше; „Не без дах ли ја све ово крепком десницом и вион мишицом“ (пс. 135,12), Овај ваистину ЗА ларских (градова) пајлепши је изглед
МАВРО ВЕТРАНОВИЋ
О славни Београде
(Одломак пз шесте песме „Пјесни разлике“)
А и славни Биограде и ти ми товори, тврдине и зградг тко твоте обори2
Твоја ли крајишта, о славни Биограде, осташе за ништа, у забит сва саде»
Тко копља и сабље сада ће ломити
и оружне корадље Дунавом водити2 Гдје ли су тве шајке, Дунавом поплиле, које су јунаке плиснови' храниле2
ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ
Орле хвални, Бјелиграде славни
(Одломак из песме „Пјесна о избављенију
" Сербије“)
Орле хвални, Бјелитраде славни! Узвишуј се превише облака! Гласи твоји нек' су свету јавни, Јер у теби већ нема Турака!
„ Ђеограду с љубављу
|
Због своје“вековима истицане „рајске лепоте“, положаја, знамења и истори|оке улоге, Београљ је још од времена Константина Филозофа био и остао неодољива песничка тема и стваралачки подстицај. Поред песника, о њему су писали бројни ро: мансијери, приповедачи, драмски писци, путописци и народни песници са "југословенског тла. О Београду је, такође, писао и велики број знаменитих страних пе“ ника и путописаца. Нема сумње, од великог су књижевног значаја и неке народно песме на ту тему настале-у суседним земљама и народима.
Београд живи и-траје у стиху са мањим и већим прекидима од ХМ века. За то време град је виђен и опеван на разне начинеи у различитим епохама друштвеног, историјског и културног живота, Његов литерарни живот сазревао је и богатио се из столећа у столеће. Међутим, снажно поетско представљање Беотрадда до. нео је крај ХЛХ века, то јест доба када је поезија, као књижевни род, у нашој, литератури добила своје право место. То је, без сумње, зрело доба поезије о Београду.
ж , У
Пеоници који су током векова певали о Београду били су, зацело, свесни свих стваралачких чари и ризика које нуди ова тема. Такође, они су знали да песме о граду који је имао готово најчуднију судбину од свих градова у овом делу Европе „не настају, рецимо, као дах ветра или као што се замрзава иње“, већ да морају својим рађањем понети са обала мисли и осећања оно што је суштина града, његова стварност, лепота пејзажа, драж. Ови песници су добро знали да без познавања. историје Београда и његове традиције нема ни добре песме о њему. Зато је већипа њих дуго тодина истински и са заносом проучавала свеколику прошлост и садашњост града, јер је Београд „сав од историје, а ипак нов, сав од садашњице и младости“ Стога, није нимало чудно што су неки од песника који су се овом темом бавили створили песме које, сигирни смо, моту ући ни у европску антологију поезије на тему о градовима.
~
! . Готово све песме о Београду настале су из једног лаха који је историју, набујале успомене и стварност града овековечио онако како су наилазили, онако како су их песници срцем ми оком стваралаца ин људи видели и доживели. А успомена сви ови песници, током друговања с градом, пмали су много. Оне су попут плиме надолазиле, нестајале, па се опет враћале, да би најзад постале песме. Да нису имали у печатљивих успомена о Београду они, ситурно, не би написали овако искрене и до бре песме, Ако се поуздано сећамо и Рилке. је тврдио: „Да би се писале добре песме, треба имати успомене“. "
Све о чему говоре стихови намењени Београду је, у ствари, његова живогча и поетока карта коју су песници „ухватили“ у једном неизбежном и инспиративном тренутку. Песме о Београлу су значајне утолико пре што нам показују град У руху времена и што нас враћају некадашњем његовом изгледу, вечно и непоновљиво садржаном у музиши стихова. Када ег читају песме о Београду пуне дубоке унутрашње музикалности кроз нашу свест, попут снопова светлости, У некаквом кругу који се стално проширује и обнавља, пролазе на помало Филмски начин, једни за, друтим доживљаји, слике, ситуације, тамен ведрине. ж
Читалачко путовање кроз сазвежђа поезије о Београду пуно је неке чудне », у исти мах, омамљујуће атмосфере. Стихови песама клесани прецизно и зналачки, преносе нас редом у многа стања које је, да се послужимо речима једног његовог песника, „и небу срџбом узрастао, враћао муње, потресе земљотресима, све сричућ слотове тешке мудрости... Захваљујући овој чињеници даровани смо и једном ис тином о граду, елементарном како то само истина може бити.
Милорад Р. Блечић
МИ Па НИ па аи“
кав нама личи: и стар и млад, и присан као породични банак и монументаћан као легендарни Леђенград, који се из десетерца испео на ово своје постоље. Ко ће разумети његове лепоте ако нећемо ми који с њим падамо и растемог За нас је лепа и чаробна и она мајушна, и турска, и балканска, зграда нашег Доситеја, где је он после универзитета у Немачкој, Фран. цуској и Енглеској, однеговао прву интелитенцију у народној слободи, а за нас је узвишен тренутак када бродом с дунавске
стране прилазимо њему: из разине вода.
пропињу се наши рукотвори високо и самоуверено, сливају се у јединствену пирамиду, која се непрестано шири, урашћује у чврсто, стеновито тле, а диже се из часа у час, и преображава обликом и бојама. Његов се смисао, садржај и језгро, не подају олако, али ко се дуже и помније з2држао у њему и саживео с њим, тај се, чак мн најудаљенији странац, тешка срца опрашта од њега.
ИВО АНДРИЋ Из романа „Госпођица“
Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја кад се цело претвори у један једини тмурни облак, који гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега оног што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци, У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врХо су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада супчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима п оних кућа које иначе слабо обасјава. ;
МИЛОШ ЦРЊАНСКИ Из „Ламента над Београдом“
Живот људски, и хрт, свео лист, галеб, срна, и Месец на пучини, привиђају ми се, на крају, ко сан, као и смрт једног по једног глумца нашег позоришта. Само, све то, и ја, нисмо никад ни били више, нето нека пена, тренуци, шапат у Кини, што шампће, као п срце, све хладније и тише;
да: не остају, ни Мниит, ни уапе, ни уп,
ни Тао, трешње, ни мандарин. Нико н ништа,
реч
оћордвљивих нејма. јаничара, Нити турских ага, "ни“спајија,
и = у 5 ~
= у ДУ де а» . ~ Ти, међутим, сјаш, и сад, кроз ван мој
и б ДР и, и
Ни њихових ножа, ни ханџара!
БРАНКО РАДИЧЕВИЋ
Београде, мој бели лабуде
' (Одломак из спева „Пут“)
Београде, мој бели лабуде,
Ал' се јадан мене видиш туде, А: крај тебе до две воде хладне Чине ми се кб да плачу, јадне, Не прскају т' поносне зидине Као отпре од веље милине,
Већ се, сто, мимо тебе журе Да што пре те, јаднота, прејуре, Да не тледе твојг луде муке, Твојих јада, твоје веље бруке. Ох, не бели са мунара витих, Ни с мечета оних поноситих, Ковца дивна ту се просипала, Кровца тврди кам је пролокала, Кам се круни, камен. се комада, Па све комад за комадом пада, Јоште мало, неколико часа,
Па им нема ни трага ни тласа, А језана и другога чуда
Да се сева свак кб санка. луда.
иЖејма оџа ни лудих хаџија,
Ла млидијах да је већ одавно Потлачена она туја љута, Што удари на Косово равно
Лли видим ево, тужан, сада Њену главу насред Београда, Она е' диже, па гледа да нађе Оно своје смрскано комаће, Да с' напије једа и отрова, Да започне јаде вам изнова, Да замагли ваше беле дане.
· Да позледи те запасле ране,
Да у крвиц вашиојзи заплива, "Да вам хине посред срца жива.
ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ
Из „Рапсодија из прошлог “ српског живота
Београд. од заманле славан, срећан н несвпећан. На сутеску Саве и Дунава. оори: ли су се народи за судбу И, тосподарство, Београд је са околином својом исторично класична земља, какве у Европи мало има. Ту је тле витле људским пепелом и убојних коња измешано, него ма чим другим; трава, вететанија салања је плод њихов. И кад тад ће Београд дочекати дане неглаше ње славе, и опет славе, јер Београд је по срећт ма чијој слави увек досуђиван био, и он је бесмртан, из згаришта Свог џвек се подигне на крилима судбе као феникс ти: ца из пепела свог.
без
БЕОГРАД == ПОГЛЕД НА НАРОДНИ МУЗЕЈ
АНТОН АШКЕРЦ
На Калемегдану Београд
Крај мене се шири врта цветног мир, у граду за мном хука. права; венчања дан празнују свој
ту преда мном Дунав и Сава.
Ту сањам... Чуј, коња. из даљине дат
све ближе долази пи ближе! ј
а Ћ ,
Све ближе... Пода мном свет дрхти ко · влат.
бес топова, пушака стиже!
Све ближе и ближе... Већ видим сав рој. Гле, блеште у сунцу сечива...
А. рогови бучни објављују бој... Шарени се гомила жива.
Ту“ високо вихори Мадонин стег, крст златни на врху му сева;
п барјас пророков, пободен у брег, на њему сјај српа месечева. ,
Ту „Алах!“ онде „Христос“. .. Ко од 56 ва
избориће победу сад за сег | Не бој се! О прошости ту сањах та
видех старе дане и часе. ;
Квптопо, тако чували смо те ми кад дивљи добћоше удари;
ах, тако млади изгибосмо сви ми југословенски — варвари.
Препевала Десанка Максимовић
АНТУН ГУСТАВ МАТОШ
Из „Од Париза до Београда“
· Од свих мени познатих градова ова варош има најљепши положај, највише сви. јетла и сунца. То је одиста, нарочито из даљине, Бијели Град. То је најбјелији, најпленерскији од свих градова које познам. Бијело и сунчано мјесто, као да је изабрано да буде слика слободе и свјетлости у племену нашем...
МИЛАН РАКИЋ
Миришу липе с питомог Врачара
_ (Одломак из песме „Три писма") Ево вече пада,
· Сва' разнобојна, мирно тече Сава, | И 'тамномрка над њом, Мала ада. . Ко цвет водени над таласом, спава...
Мпришу липе с питомог Врачара, „Нешто се миче и нешто се мрда“. "И, као око које се отвара,
Засветле ватре с Топчидерског брда.
_ ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ
Из По књиге. „Сабраних дела“
_Сви ми уносимо своје навике, носталгије, наречја, вентове, укусе у интензивни ритам и шум натег заједничког Београла. Свима је нама'и појединачно, онакав ка
тавми, кроз. безброј суза наших, вечан, у мрак, , и прах. Крв твоја ко роса пала је на равни, ко некад, да хлади толиких самртнички дах. Грлим још једном на Твој камен стрми, и Тебе, и Саву. ! Твој Дунав тром. Сунце се рађа у мом сну. Сини! Севни! Затрми! Име Твоје, као из ведрог неба гром. А кад ни мени одбије час стари сахат Тсој, го име ће бити последњи шапат мој.
ХДУШАН МАТИЋ Београд октобра 1941.
Јесен ова није ко свака што те тесен, мека ко плод и свежа ко прве капи кише; јесен ова није замшиљен поглед, није сен што пада на руке страсти,за тренут да
' горе тиш,
Јесен ова није ко свака што те тесен, „кратак сунчев сјај и питом јецат туге што вене лист за листом и цвет што је разнесеп; невине падају главе. пригушен врисак, ; 5 жалости горке и дуге.
Јесен ова није ко свака што је јесен.
миле косе не чешља само сетни ветар,
не тази нота нежно 7"обље шума, не шуми само јасан тасен;
умире човек, у крви тоне те старе земље.
сваки метар.
Јесен ова пшје ко свака што је јесен,
плава ко дим и пролазна ко птолазност | и сама живота;
јесен је ова тешки падгробни камен, коначна тесен.
над светом који смо и писмо били. ми жеива грозота.
Јесен ова нема уста пијана од грожва, . вина; јесен ова има уста пуна крви, псовке, ; дпача, јесен ова има руке пуно олова, руке гробара, душу мача јесен ова пије добра мати ни тедног тединог сина.
Јесен ова није ко свака што је тесен, мека ко плод и свежа ко прве капи кише; јесен ова није замишљен поглед, није сен што пада на руке страсти за тренут да Е горе тише.
(Наставак на 4. страни)
КЊИЖЕВНО 5