Књижевне новине

оне: толико темељи = винске критике као особене критичке дис.

| КРИТИКА

РАЈКО ПЕТРОВ НОГО

ФА АМБИЦИЈЕ КА ВОКАЦИЈИ

Рајко Петров Ного: „ЈЕ СИ ЛИ жив“, „Веселин Маслеша“, Сарајево, 1973.

РАЈКО ПЕТРОВ НОГО лишава читаоца могућности да зивири у његову критичар. ску радионицу и посетне за оним књижевнотеоријским концентратом који „свака књижевна критика, па и она дневна, новинска, подразумијева“. „Умјесто да излажем властито поимање критике, ја га свим овим текстовима заправо демонстрирам“, каже он на првој страници своје књиге „Јеси лп жив“, у којој је сабрао књижевне приказе писане током протекле две-три тодине и објављене претежно у сарајевском „Одјеку“, у рубрици Свијет књи ге. При том је Ного свакако имао на уму да. је успела демонстрација уверљивија од неуспелог исказа, али и да елоквентна те орија може да сузи границе критичке пра ксе да је учини неубедљивом, односно да критичка реч уме да обезвреди естетички исказ да га учини излишним. Ного је и. пак омогућио читаоцу да се упозна с не ким основним поставкама његовог крити“ чарског „вјерују“, У којима су изложени његовог схватања но

циплине, колико практични циљеви које критичар својим деловањем треба да ос. твари и смисао његове активности. ·

За Нога је дневна, новинска, критика пре свега вид пустоловне и драматичне ак. ције, у којој критичар „срља у“ неизвјесно и која чини да он не „оуде само судија и свједок већ и стваралац и саучесник“. Пошто је, према његовом схватању, литература вид опирања, онда ни критика не може да буде ништа друго до изазов учмалости п џстајалости, духовној комоцији, интелектуалном конформизму и креативној инерцији, израз оне „стваралачке сумње која писцу не допушта. да се смири и задовољи урађеним.

Експлицирајући шкрто своје критичар. ске амбиције, Ного је сасвим Та

а је критика какву су Монкора С еТАЕЋ и Милан Кашанин идеал којем“"и сам тежи, али и идеал који је још далек. По своме темпераменту, ме

"Ного је критичар сасвим другог кова. Из-

двојивши Исидору Секулић и Милана Кашанина као узоре којима настоји да се приближи, он је само пружио доказ виште да људи обично теже ономе чему се про тиви њихова права природа. Већ и сасвим површан увид у његове текстове потврђује да је Ного много ближи једном другом типу критике који та кође веома високо цени и којем се приоли жује мада, експлицитно бар, не показује да има амбицију. да га следи. То је „непот а, иронична, убојита и деструктив на“ критика какву, по њему, негује Мтор Мандић, критичар чији написи могу да по образац и пример укажо текст сам по себи постаје интересантан · Као критичар Ного се очигледно, налази на раскрсници, У дилеми изме У два опредељења. Тај сукоб између ам иције и вокације, којега можда чак није ни све стан, чини његову критичарску позицију “ извесном смислу недефинисаном, па 55 мим тим и дејство његове критичке 15 и половичним. Друтим речима, када би Ного критичар био вернија слика Нога пештини, његови текстови би били атрактивнији,

ачнији и креативнији. ПРУ И мери | отов сопствени тенпере мент открива противречност и Би У тичарског положаја показују нај За стови у овој књизи. Они се махом ба на оне писце и књиге који се упуш ЕР смео, изазован и јеретичан дијалог ММНЕ м меном. Ного, као прави ства рал Пи саучесник, прихвата тај дијалог, ут чује се у њега, и његова. ПРИЗНА ЈА де на, пронична елоквенција до ија 1 тона меру сугестивности „боја Крит

хњује сопствени: = лан ј На АИ еативним. ~“ тим случајевима он

Д и као критичар и аналитичар савремене књ жевности постаје

иверљивији и продор“ нији, а његова запажања о особеностима нашег савременог књижевног. проницљивија. и провокативе И 1 стови наговештавају да Је о ЗОМ ЗА тичарску дилему већ почео да Р

на најбољи начин. у

Душан Пувачић '

ЗАНИМЉИВ КРИТИЧАРСКИ ПРВЕНАЦ

ћоубомир Цвијетић: „ПРЕВАРЕНЕ РИЈЕЧИ“, „Свјетлост“, Сарајево, 1973.

КЊИЖЕВНО присуство Љубомира Цвије-

„ тића у последњих десетак година везано је за две области у којима готово равноправно учествује: у поезији (до сада је објавио неколико збирки песама) и у књижевној критици, у којој се појављује критичарским првенцем „Преварене ријечи". На основу нешто смањене поетске продукције (протекле године је објавио збирку поезије „Одох на море") и знатно повећане критичарске продукције (припремио је књигу текуће књижевне критике коју води у сарајевској певији „Одјек“ из броја у број) могло би се претпоставити да ће критичар превладати песника, или, као и до сада аутор ће се истовремено бавити и поезијом и науком о књижевности.

„Преварене ријечи" представљају невелик избор највреднијих Цвијетићевих критичарских остварења у периоду од 1964, када је објављен први од овде заступљених радова, до 1972. године. Осећајући да сеу том периоду бавио различитим областима књижевне критике, да је посезао за различитим областима и писцима, примењивао различите критичарске методе, Цвијетић је одаучио да се свом читаоцу представи У три уже тематске области. Први део његове књиге, назван „Поезија и критика", посвећен је анализи романа „Невидбот“ Риста Ратковића, односно односу мебђуратне и поратне књижевне критике према овом Ратковићевом остварењу, као и анализи поезије Санта Ораховца.

- Други део је критичарски портрет Милоша И. Бандића, односно то су два оделита осврта поводом Бандићевих књига о Иви Андрићу и Михаилу Лалићу. Трећи део је посвећен путописима Саше Вереша и Твртка Куленовића. Доста хетерогено састављена, књига „Преварене ријечи“ остварује извесну кохерентност страсним олносом према писаној речи, према књижевности уопште. Та се критичарева особеност показује подједнако у свим прилозима. Настојећи да пружи обиље информација, за којима пасионирано трага, када се посве“ ћује књижевноисторијској равни анализе (у прилогу о Ратковићевом роману, на пример), Цвијетић непрекидно настоји да сваку од тема актуелизира. М зависности ОД постојеће књижевне климе, он неуједначено одабира теме и методе интерпретације. Повремено се јавља посебна склоност за сваки иоле важан детаљ, док ће се изузетно интересантне теме (као што је паралела између Мирослава Крлеже и Михаила Лалића) - саопштавати у виду скице. Поне-. ке од општих особености уметничког дела Цвијетић само назначи, махом у почетним и завршним пасажима, тако да се стиче у“ тисак недовршености. То се нарочито од носи на судбину путописа као литерарног жанра. Очевидно је његово познавање путописа У југословенској књижевности, али су значајније синтезе 'ипак изостале, јер је, у духу текуће књижевне критике, Цвијетић оријентисан махом на једно дело. Стога је најчешће једно дело (нпр. „Сонети и минијатуре" Саита Ораховца) само повод да се направи пресек целокупне поезије једног песника, да се и песник и ње гова поезија ситуира у одређене временске и тематске оквире. Све то мноштво послова Швијетић некад обави на веома уском простору појединог рада који овде нису прецизно класификовани.

У портрету критичара (Бандића, на пример) Цвијетић открива и свој критичарски систем, онолико колико он постоји на почетку бављења књижевном критиком. До. водећи у везу писца, дедо и аналитичара, Цвијетић истовремено ствара и свој критичарски портрет, и то на моменте снажније и сликовитије него када би писао књижевнотеоријски рад. То самопредстављање интересантно је у случајевима када се Цвијетић упушта у сопствено вредновање појединог дела, као равноправан учесник у дијалогу. Сигурно је да на самом почетку (бављења књижевном критиком Цвијетић није могао имати ригорозан критичарски вредносни систем. Њему често, у маниру нај ећег дела савремене књижевне критике, недостаје реска реч осуде,

ПОМОЗИ (СВОЈИМ ПРИЛОГОМ

ОТВАРАЊЕ ШКОЛСКИХ

ПЛАКАТ "НЕПОЗНАТОГ АУТОРА

КУХИЊА

ЉУБОМИР ЦВИЈЕТИЋ

страснијег полемичког тона, мада има и таквих пасажа, у неколико случајева. Правећи паралелу између монографије Милоша Бандића о Иви Андрићу и студије о Михаилу Лалићу, Цвијетић оправдано види разлику у примењеном аналитичарском по ступку. Међутим, нигде изричито не говори да се ради о два сасвим различита поступка, јер је очито књига о Андрићу настајала из једног даха, а књига о Михаилу Лалићу на основу већ готових целина које су природом предмета и низом дописаних прилога, који су служили као везивно ткиво, уједињене у једну књиту.

Највреднији део књиге бесумње пред. ставља прво поглавље, јер оно показује аналитичку моћ ДЦвијетића, способност да поново и често тананим слухом проникне у богатство уметничког дела, да покаже занимљива разматрања о мање или више познатим темама, делимична открића која је учинио, итд. Занимљив стил анализе чини најлешшу страну ове књиге. Све то сведочп о појави критичара чија дела тек треба да потврде наде које се у њега сада полажу.

Радомир Ивановић

НАГРАДЕ Зоран М. ђундало ДООНТНИК

Бранкове награде |

Бранкова награда, која се даје за најбољу прву књигу младог песника, додељена је недавно Зорану М. Бундалу (27) за његову прву збирку песама „Лив“ („Нолит“, Београд, 1974). М, одмах можемо рећи, додељена је, судећи по овој књизи, формираној песничкој личности са јасно израженим стваралачким концептом који подразумева свест о томе шта се хоћерећим како то учинити. Код Бундала ово друго произ лази из првог, а прво је уверење да и пес ник мора (иако то треба разумевати врло деликатно и у сфери песничког доживљавања и изражавања стварности) да проговори из свог времена и о њему.

Збирка песама „Лив“ је одиста управо таква и она пуном мером репрезентује пес ника _ урбане цивилизације који о њој мисли у | равни идеја _ које му је донела и које му намеће, а о њој говори језиком који у њој влада. Могло би се, стога, рећи да она припада једној доста танкој, али и све јачој данашњој песничкој струји која се значењски и методолошки супротставља још. увек доминантном, и многим привидним трансформацијама одржаваном, току српске поезије који се, у оквирима псеудоромантичарске, пе сничке позиције,остварујепуком осећајношћу, градиционалистички схваћеном „поетичношћу“ и крајњом идејном омеђеношћу. Зоран М. Бундало нема лажно целовиту слику света у коме живи, он је свестан да „целина је још увек далеко од збира који је чини“, он ту слику не тражи у пропшлости јер „прошлост се не да саздати и приказати“, он је на свој, модеран песнички начин, гради од фрагмената текуће стварности с којом се сучељава. Та ствар. ност је град, та кошница данашњег неуротичног живота, или како песник, на више начина и на више места, каже: „Град је наша судбина Коју нисмо бирали, 0одвише ту, Одвише сада... О том граду, који одређује начин егзистенције, па сходно њему, природу међуљудских односа, осећања и уопште природу комуникације и, поготову, природу песничког језика, Зоран М. Бундало говори _ опоро, језиком који врви елементима урбаног и техницизираног живота, тако рећи анти-поетично, алм зато на начин нашег времена, динамичан, ритмичан, звучан, и, заправо, стил. ски много дисциплинованији него што се на први поглед може учинити. Он, тачније, говори на начин за који ће се — у то смо сасвим сигурни — врло скоро говорити да је из овог времена произлазио и да га је на уметнички начин артикулисао.

Бранкова награда је ове године припала добром песнику, песнику који се придру. жује стваралачким напорима којеу новије време чине Милутин Петровић, Мирко Магарашевић, Раша Ливада, Мирослав Максимовић и други савремени млађи песници. Његова прва књига може да нас подр. жи у нади да ће он то и остати и да ће (што ни изблиза свим добитницима није пошло за руком) оправдати репутацију награде коју је добио. (Б.)

Шукрија Панџо

РИЈЕЧ КАО ХЉЕБ И Со

Подубио сам ријечи и утјехе, пријатељу, нијемим безгласан под маховином

живота, опипавам око себе, тражим затурену . жељу да се ко задњи крај пређе из клупка одмота.

А кад би и испливала ријеч, била би

камена, комад рушевине што у сунцу, вјетру и киши нестаје — и већ видиш: није ни до рамена,

а звук те ријечи замире, сив, од шапата - ТИШИ « и •

Али опет мора да се нађе, с утјехом она се дружи, добро би дошла ко штап за наслон у руци ава лан» људске јесени, па нека је и камена само песка између нас ј кружи та ријеч, драг поклон из њедара, и теби и мени...

Зато, пријатељу, не проби, застани! Наћи ће се, ту је већ помало жагори, ухом и срцем се

| слути, не да она да се мимоиве, не трпи да се - самује, јер ријеч зна да казујс и када муком 3 заћути,

| Марко Вешовић УСПАВАНКА

Пнеуматски чекић ноћи

Обрушава се на теме планетино:

Намичу се резе, шкргућу крамуни, јецају заворњи,

Чантрљају браве

И јарци катанаца мекећу.

А лица дрвених светаца

Непомична су

Као код покераша.

Одмарајте се, вештачка зубала у тегле потопљена,

Детлићи писаћих машина, Мастионице што намигујете демијургу,

Молитвеници увезани у кожу од _____ Баволових мошњи,

Стишај се потопе хипотеза, вазда прсуских зли прешироких

Као капути црвеног крста,

Спијте, лаку вам ноћ.

Одахните, лимени хамлети теразија,

Штапови што у песку шарате кругове страха од 'смрти,

Дрвене ноге плутом, потковане,

Усните луле проналазача и фасцикле плагијатора,

И отфикарени репови даждевњака по, лабораторијама,

Заспите, лака вам ноћ,

Спијте, циници и чиновници, Сањала, уза збиљу прилепљена косо, Попут поштанских марака, Црнорисци и исхракотинолисци,

И онатице с душама чистијом но »с!ага раста«,

Вратови удуручени од чирева,

Шуљеви задобијени на бесконачним конференцијама,

Метафизико, пишај па спава!!

Одморите се, шаховски прваци света И светски прваци у родољубљу, Пророци што тонетате и натаћђате, Снајпери што погаћате,

Спавајте, институти за оптимизам,

И ви који у зору гиљате на гиљотину,

И ви што бисте самоубијства затвором кажњавали,

Пајките, лака вам ноћ.

Усните, нендреци чилеански, црњи но коњско удо, Јуродиви што излећете пред епохино рудо, Џелати што у сну носите цвеће на гробље својих жртава, Духовни ватрогасци, изумитељи менталних . бртава, Витези закасњели и витезови пре времена, Из седла испали јахачи с ногом запелом за стремена, Кротитеља што парипе одстрага | зауздавате, Робијаши обешени о властите кравате,

Дрвени светитељи коцкарски мирних лица,

· Азбуко вешала, синтаксо електричних

„ столица, Лучеве спице под ноктима, врела јајца под пазусима И ватре наложене на прсима, Спијте, лака вам: ноћ!

КВИЖЕВНЕНОВИНЕ