Књижевне новине
о
Јосип Ости
ЗЛОЋУДНО СЈЕМЕ
прошла. зима дошло вријеме да се сије
стопала дланови гласови. населили пусте њиве
мушкарци жене дјеца старци
· поранили
поорали засијали
У хлад сјели и гледали кад ће — шта ће да. им никне
све би било као прије да малено зрно није одбило да проклије
нил' прскало
нил" трунуло
нил' та позобале прождрљиве пољске птице
дашак клати њежне влати уоколо а оно се тврдоглаво и природи опирало
мушкарци жене дјеца старци гледали та нетремице
а венуле траве а венули плодови а венуло људско лице
гледали га зачућђено
нису знали: злоћудно сјеме сопственом се судбом бави
ЛОВ НА ЗВЈЕРКУ
поодавно траг ми слиједе
топот коња
лавеж паса
и сласови пуни наде
кроз честар се прикрадају =
са чистине умакох им
тајном стазом кренуо сам тајну стазу открили су
све бих да сам хајци даље
све бих да сам логу ближе
"како бити друга звјерка
не скривам се ни за стијење не скривам се ни за жбуње не скривам се ни за дебла
ка јазбини ка удобном одморишту журно ходим
У њој леже моји млади у њој леже моји стари
траг ми слиједе кроз шикару све су ближе
о нејаки моји млади о немоћни моји стари
није л' ова свјетлост дања свима нама свјетлост задња
да л' ћу моћи тамну шуму плавет неба понад грања
своју избу погледом још. обгрлити
на ивици стали ловци у живици утихнули њини рози
само један нил' сустаје нит' одмара
тјерао ме од обора тјерао ме од појила сад ме тјера да ме у слијет тјеснац стјера
хрт ми његов за петама
из прадједске мркле шуме из брлога обитељског.
из властите коже хоће црни гонич да ме изгна
не упитах шта учиних
из шуме сам изашао
" по ливади прошетао
у невријеме
чини ми се прибјежишту све сам ближе
чини ми се црни сгонич тек што није
„ко ће прије
а оба нас смрт сустиже
АОСЉРАНОСТ ЈЕДНОГ ПЈЕВАЊА
Изет Сарајлић: „ПИСМА“, „Свјетлост“, Сарајево, 1973.
У РАЗДОБЉУ диктатуре. нашког естетизма. („социјалистичког", по С. Лукићу), Сарајлићева поезија је пролазила лоше код Једног дијела критике. Била је, наиме, негирана и као могући концепт поетике и као сам конкретни поетски чин и резултат. Била је у најмању руку — омаловажавана! И док тада владајући укус (и кри териј) критике нема очигледно симпатија ни слуха за Сарајлићев ангажман, подр“ шку његовој поезији (изузев неколико ријетких и усамљених критичара и дијела пјесника) даје нико друго до — публика! Тако публика чини неопходну корекцију опредјељујући се за Сарајлићев пјеснички став по коме је и поезије чин друштвене и људске акције у истој струји очовјечења и освјештавања човјека и људског у човјеку, а не довољна себи, игра и играчка језика који се троши и сагоријева у властитим енергијама. Сарајмићев став (пјеснички оличен, на равно) био је за такво поимање литературе — неприхватљив, инциденталан, изазован. И она то, уосталом, није ни крила. А ни Сарајлић се није либио да дориче и радикализује своја схватања, понекад чак и публицистички, утук на утук, дакле и претјерујући,. Но, у основном је остајао вјеран себи, свом почетном пјесничкох импулоу: пјесму раскрилити пут човјека и пут свијета. Стално ићи ка човјеку, у сусрет (како се, уосталом, и назива прва Сарајлићева збирка пјесама: „У сусрет“). Ићи у загрљај човјеку, чак и кад му није до. пјесме, чак и кад је циничан и ледено равнодушан, или себичан и саможив, говорити пјесму за човјека упркос свему — то је био Сарајлићев сгедо, кога се чврсто и бескомпромисно држао током година! Запажају се већ на први погледу Сарајли ћевој основној датости песме два њена пре гнућа: интимност која се понекад граничи са приватношћу и сентименталношћу (ис повједношћу) и истодобно напор да се из властитог бића, из круга властитог искуства и живота, говори другима и за друге, непрекидно за друге, чак кад је тај фамозни неко, тај други — само пјесников двојник! Кад нема другог саговорника, кад је тлух и осамљен, кад здваја, пјесник има себе, има пјесника у себи, а преко себе пјесника и друге пјеснике, истомишљенике, имагинарне саборце, саговорнике, сабраћу по перу и нади, патнике, проклетнике, изгнанике из овакодневног реда и поретка баналног приземља: животарења, сијаче поетског надахнућа и вјере у човјека који долази из будућности. Можда је то утопија, па и јесте утопија, али пјесник хоће да у њу вјерује, и он вјерује. Можда је то илузија, и јесте гола илузија, али он радије вјерује у химере и илузије него у отољеног, _дехуманизованог, поствареног човјека. Вјерујући у мисију поезије која ће оплеменити и очовјечити наш живот, кал тад и како-тако, у неко жељено далеко доба, губећи понекад рачун о времену и могућностима, пјесник, умјесто у буду ћност, залута у меланхоличну прошлост, у носталгичне успомене. Но, он, упркос извјесности, хоће да вјерује, и стога вјерује, у животодајност поезије. Чини то мисионарски, фанатично, понекад глух и слијеп за чињенице, чак пркосећи им, а да при томе нимало нема илузије о себи самоме, као што је некад мјесту поезије у стварности. пјесмитиому Стевану Раичковићу Сарајлић то изријеком вели:
„Стојим на бини, сличан комедијанту; шепурим се, падам, тлумим немарност, једном речју живим најтежу варијанту кад нема снова, када све је стварност“.
А стварност не пјева! Онда, обухваћен, узапћен реалијама, притиснут недаћама, пјесник прибјегава пјесми и, умјесто будућности, која је нензвјесна и изневјерљива, обраћа се Шушку с питањем: „И ви сте волели епистоле2" Поезија ће живјети макар у прошлости, али ће живјети, по ручује Сарајлић у посланицама које исписује на рубу свога времена, упућујући их онима који га желе чути, а што су му пјесничке адресе ипак најближе — немојмо се чудити! Ма како били различити и сво
»
имао, чак ни: 0о'
козмополитске (тако свеједно), увијек обра
. ка Бопића пи Бамила Сијарића. Он је као
КРИТИКА
РИСТО ТРИФКОВИЋ
ИЗЕТ САРАЈЛИЋ
ји, и ма какве их раздаљине дијелиле, про сторне и језичке и свакојаке још, они су ипак на истој страни — на страни наде па звали се Хамза Хумо или Е. Межелајтис, Сандрар или Трифуновић (Душко), Вознесенски или Кракар. Небитно је чак да ли су му савременици, за пјесника су сви пјесници савременици!
Обраћајући се пјесницима, Сарајлић се и овога пута, као и толико пута досад, без обзира на овакве или онакве поводе и побуде, понекад најприватније и најинтимније (фамилијарне) или завичајне или пак
ћао, а и сад се обраћа, непознатим саговорницима, онима који овај живот сањају а не краткорочно живе, и којима његова ријеч треба као подстрек и омирај, као утјеха али и као илузија. Нека се нађе, није згорег. Питома и кад је горка, племенита и кад је убојита, замишљена и сјетна и кад је на изглед прпошна и лепршава. Лакоћа и спонтаност Сарајлићеве пјесме им чини онај понекад погрешни утисак да је просто скицирана, чак без напрезања, а у ствари она је дубоко мишљена и кад је само осјећањем мишљења.
У сваком случају, Сарајлић је написао још једну сарајлићевску, непомирљиву збирку стихова!
Ристо Трифковић
Х
КИВОТ НИЈЕ МАШТАЊЕ
Ристо Трифковић: ' НОВЕ ПРИЧЕ, ОПЕТ“, „Веселин Маслеша“, Сарајево, 1973.
ВРЛО интензивно памтим неколико прозних књига Ристе Трифковића, али изузетну пажњу су ми привукле књига приповедака „Посне душе“ и роман „Крик птичурине“. После књиге приповедака „Посне душе" сасвим интимно сам прижељкивао да овај даровити приповедач прошири сво је приповедачке мотиве, да повећа галерију изузетно занимљивих ликова. Али њега никако није било, запловио је у не ке друге воде, у неке пределе који по мно то чему нису његова права и једина књижевна домовина. Мислим, почео је да се врло активно бави књижевном критиком, есејистиком, па чак и књижевном историјом. А он је, нако п тај посао добро обавља, рођени приповедач финог приповедач ког кова, долази из крајева одакле су у нашу литературу долазили најбољи наши приповедачи од Петра Кочића и Светозара Боровића, преко Исака Самоковлије, Иве Андрића и Меше Селимовића до Бран
млађи њихов следбеник и сапутник доста научио од њих, али је пи по својој природи приповедања и по надахнућу другачији од њих. Он није ни у чијем току. никоме не робује п никога не подражава; сам је своја линија, оригинална психолошка пројекција, изузетно истанчан нерв и промишље“ на рефлексија о животу.
Ш ДАЛО
ПЛАКАТ МАТА ЗЛАМАЛИКА
4 „Посне душе ·чопсихолошког опредељења, да су његове преокупације у“
Већ у приповеткама казао је да је приповедач
нутрашњи човеков свет у свим његовим видовима и слојевима; показао је да га занима човек у свим могућим ситуацијама и атмосферама, да га занимају све врсте жуди: и особењаци и нормални Људи, и акитнице и сањари, и гладни и сити, и рас певане и расплакане душе, и згубидани и марљивци. Занима га свет у овим њего. вим слојевима: и социјално пригњечен и морално распуштен, и богат духом и ду шшевно „посан“, и улизички и трагично са њараски. Тај свој свет Трифковић је и ка аније пратио, вукао га за собом и, како се живот око њега развијао, тако је он тај свој свет сељакао из времена у време, допуњавао га новим _ сазнањем, уносио У њега. нове сопијалне и антрополошке 'елементе. И, оно што је посебно важно, овај је писац све смелије и зрелије боравио у свом у нашем времену, па се с много уважавања може рећи да је постао један од ретких приповедача наше прозе кога готово искључиво интригира живот савреме ног човека, савременог у дословном осми“ слу, овог који сада живи и његови данашњи проблеми, питања. могућности опстанка у времену, проблем одржања елементарне егзистенције, како наћи право место, како бити међу својима на овоме.
Шире од тога Трифковића готово само занимају узроци који мењају човека, уз роци, који понекад готово преко ноћи мењају читаве велике агломерације у којима се људи најчешће не сналазе, па почињу понекад да лутају, прво по себи па онда и по чудном и заковитланом свету. Мислим да Трифковић смишљено ствара шокантне ситуације и атмосфере, циљ му је да шокира људе, да их извлачи из дремежа, да их укључује у велике и динамичке историј оке и психолошке процесе. Сама чињеница да у приповеци „Сага о једном Думаковцу“ из најновије, књиге „Нове приче, 0пел“ констатује да живот пије ма штање, већ нешто теже, опорије — ре цимо крпарење, довијање, време никад ухватљиво, страх да ди ће се преживети до сутра, издурати ове јесени или зиме, ове године — показује да је намера овога пис ца да читаоца, да човека уопште, доведе у много сложеније релације, да створи у њему специфичне односе према животу и снажније отпоре и отпорнике.
Трифковић доводи неке личности сво. јих нових проза до стања да категорички кажу да желе да живе опоро, снажно, херојски, а не млако и млитаво. Да стварају свој. живот а не да га претпостављају и сањају. Једна његова личност из припо. ветке „Сага о једном Думаковцу“ каже: „Моја судбина, судбина жене, нека је да пати, и да воли, да чезне, чека, рађа живот, трпи, гради гнијездо, у реду, али и још нешто! да видим свијет, да га пропутујем>“ Суштина је свакако видљива и она је есенцијализирана у ономе да раба живот. Око тих нп таквих, а и већих и сложенијих проблема, сконцентрисаке су нове приповетке Ристе Трифковића.
Оно што поред тематске стране привлачи пажњу у новим приповеткама овога писца то је њихово изузетно структурисање, посебна и посебно организована језичка експресија., Трифковић има врло развијен смисао за детаљ, за сасвим минуциозне психичке интервенције, за унутраш ње преврате, уме луцидно да искаже психичке експлозије личности, као ретко који наш савремени приповедач врло брзо и пластично гради портрете, готово их у јелном потезу среже и они су живи пи животни, импресивни и веома активни у свом свету. По томе како организује причу, како нађе тему у најобичнијим стварима и појавама, он подсећа на Гогоља и Чехова. Његове личности су врло често ситне душе, понекад јеретици, мутни незадовољници, цепидлаке, смушењаци, заједљивци и друти.
Али то, мислим, није битна Трифковићева преокупација; битно је да су то свакодневни људи који имају своје развије. не светове и своје индивидуалне животе. Трифковићева је вештина у томе што уме да завири у њихове душе и светове, што их је учинио распознатљивима, што им је дао друштвене и историјске димензије, што их је понекад супротставио историји али и што је њихове преокупације предочио ис торији. И још један момент је битан; у језичкој експресији Трифковићев свет је аутентичан: језик је опор, спров, има пеуништиву народну снагу.
Миливоје Марковић
КЉИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8